ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Света Србија и потоњи рат (КЊИГА НА ПОКЛОН)

РЕЧ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Свети владика Николај је, 1953, у Америци подсетио свој народ:“Руси су одавно назвали своју земљу „Света Русија“. И то називање примљено је у свету. И оправдано. Но, питамо се, зашто не и Света Србија?

Сама по себи ниједна земља као таква није света. Напротив, сва је земља због греха Адамова проклета. Јер у Светој Књизи пише, како Бог рече Адаму: „Земља нека је проклета с тебе“ /Књ. Постања, 3, 17/. Али је сва земља освећена пречистом крвљу Христовом на Голготи. Ипак не безусловно но условно, уколико народ једне земље следује Христу, и својом крвљу за Христа натапа своју земљу.

Сви хришћански народи дали су многе жртве за Христа, источни много више него западни, а српски народ сразмерно своме броју више него и много већи народи хришћанског Истока.
Света Србија. Она је заиста света. Освећена је постом и молитвом и причешћем целог народа кроз сву своју крштену историју. Освећена је многобројним олтарима, задужбинама, гробљима и даћама, које везују земаљске са небесним, крсним прослављањем богоугодника сузама покајника, заветинама и крстоношама, светим моштима, крстовима и иконама. Али поврх свега тога посвећена је милионима страдалника и мученика за Крст часни и Веру хришћанску. То је врховно освећење једне земље: крв мученика за Христа. И то колика крв! Они Срби, који су сада стари само 40 година сведоци су преко два милиона српских мученика. А ко ће избројати све милионе српских мученика од Косова до краја четрдесет година. Кроз пуних пет столећа! Колика крв! И освећена водица, којом свештеник кропи босиљком човека или дом или њиву или виноград или пчеле или стадо – и та водица освећује. А камо ли крв словесних Божијих људи. А камо ли крв! И то толика крв, уз сузе и вапаје к Богу! Зато Срби могу слободно и оправдано звати своју земљу светом. Света Србија.

И треба да знају, и својој деци да казују, да нема ништа јаче од светиње. Светој земљи не може одолети ни безбоштво, ни лаж, ни насиље, ни вулгарност, ни бруталност завојевача, нити икакава несвета привремена сила. Свету земљу држи сам Бог својом моћи и својим благословом. Њој се не може одолети. И штогод више мучеништва, то је она чвршћа.

Нека се радује сваки Србин, сада више него икада, што је његова отаџбина света земља. Света Србија! И нека пази, да се не огреши о ту светињу; да јој дода а не одузме.“

Због оваквих речи титоистичка другосрбијанштина не подноси Владику Николаја. Њима он смета јер сведочи да је светиња срж Српства, и да се, као светиња, Косово и Метохија не могу предати, као што се и његов и наш ваљевски крај, само срце Србије, не смеју давати литијумским сатанистима.

Недавно објављена књига Жељка Перовића говори нам зашто мрзе Владику Николаја, а зашто ми морамо да га волимо. ( https://znamenje-pirot.blogspot.com/2024/09/10-2024.html)

Преузмите ПДФ књиге “Српски понос и НАТО прајд”

БОРБА ЗА СВЕТИЊУ И ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ

Тако је Владика Николај о Светој Србији писао 1953, а сада, када почиње Трећи светски рат, и када се руше светови, Срби су дужни да се боре за светост живота, за породицу, за будућност која је људска, а не роботска ( о томе говори и књига потписника ових редова, дата у прилогу, да се не заборави 2022. година и смело и одлучно суочавање са НАТО провокацијом у Београду –свенародно сведочење хришћанске истине о браку и породичном животу, у одбрану православне вере и крста часног, без кога нема слободе златне ).
Ратови у култури су се, по закону који заувек важи, сада претворили у праве ратове.

И ми их, у стрепњи, гледамо пред собом.

И питамо се шта ће бити.

Али, док гледамо погибију на руско – украјинском фронту и страшне пожаре на Блиском Истоку, не заборавимо – молимо се Богу за све страдалне људе и народе.

Преузмите ПДФ књиге “Српски понос и НАТО прајд”

ПОМОЗИ, БОЖЕ, СВИМА, ПА И НАМА

Опет како нас је учио Свети владика Николај:“Помози, Боже, свима па и нама. Ово је стара и обична молитва српског народа. У садашње време свеопштег страдања људског рода народ изговара ову молитву чешће и срдачније него икад. Ни краће ни племенитије молитве! Потпуно у духу Јеванђеља. И сам Господ Христос пред крсно страдање прво се молио за ученике своје: Оче свети, сачувај их, па после за себе: Оче, ако је могуће нека ме мимоиђа чаша ова! Тако из душе српске лију се уздаси и речи: Помози, Боже, свима па и нама. Или: Спаси, Боже, сву браћу па и мене! Или: Опрости, Боже, свима па и мени грешном! Истицати друге испред себе, то је јеванђелски закон. Понизити се пред Величанством Божјим до прашине, то и јесте права сразмера између грешног човека и безгрешног Творца.

Но та кратка молитва народна нарочито је значајна за ово тешко време које обремењава све народе света било телесним, било душевним, било обојим патњама. Ми чујемо данас људе од утицаја како говоре: ја гледам само себе! Или како саветују друге: гледај само себе! И државнике који изјављују – ми се руководимо само интересима свога народа! У оваквом времену пада као мелем на рану молитвена реч нашега сељака: помози, Боже, свима па и нама. Колика универзалност, и каква красота душевна! Сав Достојевски изречен је у овој једној реченици. Наш мали народ моли се Богу за све народе Божје на свету, велике и мале, и за сва људска бића на овој планети, па тек онда за себе. Са овог крвавог и страшног ограшја на које га је Судба поставила, наш народ упућује поздраве и добре жеље преко Свевидећег свима народима и племенима које је Он саздао, целој фамилији човечанства. Страдалник разуме страдалнике.

Паћеник уме да саосећа патњу. Само са оваквом широкогрудошћу може се човечанство извести са распућа на прави пут и повести светлијој и достојанственијој будућности. Остане ли се при садашњој тесногрудости, себичности и охолости, личној или колективној, онда неће бити задржавања у срљању ка пропасти. И смех сатане над родом људским, сада потајен, постаће гласан. Али ће се у том случају и ускорити онај дан, Дан Гнева, када ће се сва земља затрести, сунце помрачити и силе небесне покренути да затрубе крај и објаве суд.“
Томе нас је учио велики Златоуст српски и свечовечански.

Преузмите ПДФ књиге “Српски понос и НАТО прајд”

ПРВО ДУША, ПА ТЕЛО

Молећи се Богу за све, па и за себе, надамо се да ћемо у доба које долази сачувати и душу и тело. Само да не заборавимо – јеромонах Сава Вазнесењски ( упокојио се 2004. године ) говорио је да наступи доба кад се мора рећи:“Спасавај, Боже, душу, однесе ђаво тело“.

Душа прво, па тело.

Не одрецимо се душе ( вере ), па ћемо сачувати тело ( државу ). То је благослов Светог кнеза Лазара и Косовских Мученика.

Јер душа је претежнија од тела, а Свету Србију су саздале свете душе.

А то нам је, као и увек, мера и провера.

Преузмите ПДФ књиге “Српски понос и НАТО прајд”