О СТРАДАЊИМА СВЕТОГ НЕКТАРИЈА
Ових дана је и код нас приказан филм о Светом Нектарију Егинском, једном од великих светаца 20. века. Био је то човек који је целога живота трпео прогоне. Иако је био епископ, он нигде није могао да добије епископију, а на крају су га гонили чак и у женском манастиру на острву Егини, где је жвео као обичан монах – духовник својих сестара. Ево шта пише у његовом житију:“Лукави непријатељ упутио је још једну отровну стрелу, овога пута посредством окружног тужиоца из Пиреја. Тужилац је посетио манастир неколико дана после митрополитовог одласка. Његов улазак је личио на приближавање урагана. Лице му је било црвено од гнева и био је у пратњи два полицајца. Одлучним кораком је прошао поред монахиња које су узалудно покушавале да дознају ко је он и шта жели. Упутио се право према Нектаријевој канцеларији. У позадини се могао чути плач монахиња испрекидан речима: “Господе, помилуј!”
Тужилац је насилно отворио врата на која при том није чак ни покуцао. Нетремице је посматрао старца, али Нектарије није био ни најмање узнемирен. Напротив, поздравио је овог насртљивца са карактеристичним осмехом на лицу:
“Кога тражите?“, љубазно је упитао Нектарије.
“Тражим тебе, калуђеру. Начинио си овде харем и ни најмање се не узнемираваш због тога? Где је тај бунар где бацаш копилад коју ти рађају ове такозване монахиње? Бестидниче, одвратан си!”
Нектарије је тужно погледао овог човека. Ни реч није могао да проговори, иако је то желео. Био је у стању једино да подигне руке и да погледа према небу.
“Зар не знаш да да одговориш?“, викао је тужилац.
Нектарије и даље није одговарао.
“Зашто не одговараш?“, беснео је напасник и лупао песницом у сто.
Нектарије још увек није био у стању да говори. Напротив, гледао га је невино и безазлено као новорођенче.
“Реци ми где је бунар у који бацаш децу! Реци ми то одмах, иначе ћу те гурнути и поломићу ти врат. Почупаћу ти браду, прљави старче!”
“Преосвећени”, кроз плач га је позивала Ксенија.
Нектарије, међутим, још увек ништа није одговарао и сигурно је да се у том часу молио.
Тужилац је на тренутак предахнуо и пошао у обилазак манастира. Успут је испитао сваку монахињу појединачно. Разговарао је чак и са болесним монахињама, укључујући и монахињу Евникију која је била парализована. Полицајцима је наредио да претресу чак и покриваче на креветима плашећи се да би ту могла бити скривена мртворођенчад.
Тужилац се вратио код Нектарија.
“Сутра ћу те отерати у затвор, старче. Запамти моје речи”, гневно је рекао. “Послаћу и медицинског истражитеља да испита та ваша изопачена тела. Тешко теби, пашо! Истражитељ ће започети од девојке коју си недавно завео, од Марије Франгудакис.”
“Бог зна да је лаж све што си рекао”, био је једини Нектаријев одговор/…/
После десет дана, тужилац је поново дошао и заиста повео Марију Франгудакис са собом. Том приликом је Марија била подвргнута медицинском прегледу који је требало да потврди оптужбе њене мајке. Упркос својој непостојаној природи, упркос чињеници да је била кћер онако грешне мајке и да је била напуштена, упркос бројних искушења којима је била окружена, Марија је остала чиста и њено девичанство је било нетакнуто, на велико изненађење Нектаријевих тужитеља.
Тако је случај окружног тужиоца Григорија Т. завршио у слепој улици. Иако Бог допушта да његови изабраници носе тежак крст, Он никада не допушта да буду сасвим уништени. Нектарија више никада неће узнемиравати Григоријев необуздави гнев. И поред тога, непријатности везане за овај случај нису се тиме окончале.
Први светски рат је био завршен, формирана је Лига народа и исписивана је нова страница људске историје. У међувремену, митрополит Мелетије се суочио са безбројним проблемима у Цркви и, будући преокупиран другим стварима, готово да је сасвим заборавио на Егину.
Неколико месеци након што се читава ствар примирила, на Егину је дошла једна бледа, али добро одевена дама, која је тражила Нектарија.
“Због чега Вам је он потребан”, упитале су је сестре на улазу у манастир.
“Морам да разговарам са њим о нечему што је веома важно”, тужно је одговорила ова жена.
Када је спазила Нектарија, пала је пред његове ноге и почела да јеца. ”Опростите нам, свети оче”, говорила је испрекиданим гласом. “Опростите мом мужу. Добио је гангрену и живот му је у опасности.”
“Ко сте Ви? Ко је Ваш муж?”
“Ја сам супруга окружног тужиоца Григорија Т, који Вас је оптужио пре неколико месеци.”
Нектарије јој је помогао да устане, а затим ју је благословио.
“Не брини, дете моје. Ја сам од првог тренутка опростио твом мужу. Поново ћу се помолити за њега. Молићу се Пресветој Богородици да буде његова заступница. А сада ми реци, како се та гангрена уопште појавила?”
“Лекари то не знају, преосвећени, али гангрена се непрестано шири. Он има ужасне болове који му ни на тренутак не допуштају да предахне. Лекари предлажу да му ампутирају ногу, али мој муж се не слаже са тим. Он је у великој опасности, свети оче. Не знам шта да учиним. Толико сам несрећна да понекад мислим да ћу полудети.”
“Где се лечи?”
“У болници Благовести, у њеном левом крилу!“
“Отишао бих да га посетим, али сам однедавно тешко оболео и нисам у стању да путујем!“
“Ви сте, дакле, такође болесни? Онда Вас молим да не путујете. Са собом сам понела једну кошуљу мога мужа, тако да нема потребе да путујете у Атину. Молим Вас, помолите се за њега!’
Жена је оставила Нектарију Григоријеву кошуљу, поклонила се и целивала његову руку, а затим у сузама напустила манастир.
Нектарије је ушао у олтар и молио се дуго и искрено за овог човека. И поред свега, а сами Бог зна зашто, тужилац Григорије је умро након пет дана. Умро је у неподношљивим боловима, сасвим сам, лежећи на свом болничком кревету.“
Свети Нектарије је опростио, али је тужилац, очито, направио грех који се није могао тако лако опростити.
После свих претрпљених мука, мука на правди Бога, Свети Нектарије је Богом и прослављен. Данас се чуда његова, учињена благодаћу Првострадалника Христа, славе широм света, и од православних и од инославних.
ЗАШТО ЈЕ ХРИСТОС ПОСТРАДАО?
У својим катихезама, пишући о Символу вере, Свети Нектарије објашњава зашто је Бог, поставши Човек, страдао ради нас људи и ради нашега спасења:“Четвртим чланом светога Символа вере верујемо и исповедамо да је Господ Исус Христос, пошто се оваплотио, био распет за спасење људскога рода у време Понтија Пилата прокуратора Јудеје; да је пострадао као човек, иако је по божанству био нестрадалан; да је ради нас драговољно претрпео смрт и да је телесно погребен у гроб, док је душом као Бог био у аду, у рају са разбојником и на престолу са Оцем и Духом, све испуњавајући као неописиви.
Још исповедамо да је Исус својом крсном смрћу помирио човека са Богом приневши себе Оцу као непорочну жртву за живот и спасење света , стога се сви верујући њиме спасавају (Јн. 3, 16; 1. Јн. 2, 2; 4, 14; 2. Кор. 5, 14; Јев. 2, 9; Рим. 2, 18; Тит. 2, 6; Кол. 1, 20; Еф. 1, 10; 2, 13-22; а види и Златоуста Ом. на Посл. Јев. 4, 2; Ом. на Тим. 7, 1; Теодорит Недоумице Св. Писма, 22.) и њиме се муче сви безверни који се затекну под теретом праотачког и сопствених грехова. Да се само том жртвом оправдавамо пред Богом и избављујемо, да је свака друга жртва старог закона заувек укинута као безвредна, да се кроз крсну смрт Спаситеља Христа испуњава дело божанске икономије, да је Господ Исус Христос велики Првосвештеник који је постао по Писму Првосвештеник по чину Мелхиседекову ушавши једном у светињу и извршивши вечно искупљење и да је укинуо Ароново првосвештенство.
За свет спасоносне последице на крсту проливене часне крви нашег Избавитеља су ове: 1. Очишћење од греха (Јн. 1, 7; Јев. 9, 13 и 14). 2. Ослобођење од греха (Рим. 6, 20) и његовог оца ђавола (2. Тим. 2, 26). 3. Искупљење и избављење од проклетства (Гал. 3, 13; 1. Кор. 6, 20; 7, 28 итд.) 4. Измирење са Богом (Кол. 1, 19 и 22; Рим. 5, 10). 5. Везивање са Богом кроз Нови Завет (Јев. 9, 15; 12, 24; Еф. 2, 13-18). 6. Усиновљење и човеково зближење са Богом (Гал. 4, 4; Еф. 2, 19; 2. Пт. 1, 4). 7. Освећење у овом животу Његовом благодаћу (1. Пт. 2, 24; Еф. 5, 25-27; Кол. 1, 21-22; Тит. 2, 14). 8. Наследство вечне славе и блаженства (Јн. 3, 14 и 15; Рим. 5, 10; Јев. 2, 10).“
Тако нас је учио Свети Нектарије.
АКО ОВО ЗНАМО
Који су Христови, страдају са Христом. То морамо знати.
Што се пак тиче привидне неправде коју често видимо у страдању добрих људи, а благостању злих, свети Јован Златоуст нас тим поводом уразумљује следећим речима: „Ако нам је откривено Царство Небеско и показана награда у будућем животу, онда више не треба да истражујемо зашто праведници овде трпе невоље, док порочни живе у задовољствима. Јер ако тамо свакога очекује награда према заслугама, зашто бисмо се узнемиравали због овдашњих догађаја, били они срећни или несрећни? Овим невољама Бог вежба оне који су Му покорни, као храбре борце, док слабије, лење и оне који не могу да поднесу ништа тешко, претходно уразумљује за добра дела“ (свети Јован Златоусти). И заиста, ми и сами често видимо како људима најбољи учитељи и васпитачи бивају управо искушења и невоље које су преживели.
То знамо. То је тајна српског живота. То је тајна кнеза Лазара. И то је пут којим треба ићи. Пут Који је Истина и Живот.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
