ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Шта је нама најважније?

Чувени руски историчар средњовековне књижевности и културе, логораш совјетских логора, аутор „Писама о добром и лепом“, академик Димитрије Лихачов, писао је:“„Шта је најважније у животу? Најважније може бити нешто своје, индивидуално, непоновљиво. Али свако мора имати то најважније. Живот не треба трошити на ситнице, губити у свакодневним бригама.

И још нешто што је суштинско: најважније, ма како да је оно индивидуално код сваког човека, мора бити оно што је добро и значајно.
Човек не треба само да се уздиже већ и да се уздиже изнад самог себе, изнад својих личних свакодневних брига и да мисли о смислу свог живота – да се осврће на прошлост и гледа у будућност.

Ако човек живи само за себе, за ситне бриге о сопственој добробити, онда од проживљеног неће остати ни трага. Ако живи за друге, онда ће други да сачувају то чему је он служио, у шта је улагао све своје снаге.

Да ли је читалац приметио да се све што је ружно и ситно брзо заборавља? У људима остаје љутња на рђавог и саможивог човека, на оно рђаво што је урадио, али он је избрисан из сећања. Људи који се ни о коме не брину нестају из сећања. А дуго се памте људи који служе другима, који то чине паметно, који у животу имају добар и значајан циљ. Памте се њихове речи, поступци, њихов лик, њихов лик, а некад и необичности. О њима се прича. Далеко ређе и, разуме се, без лепих осећања говори се о злима.
У животу треба имати своју мисију – служење неком делу. Нека то буде мало дело, оно ће постати велико ако му останеш веран.

У животу је најважније доброта, и притом паметна доброта, доброта с циљем. Паметна доброта је оно што је најдрагоценије у човеку, оно што к њему привлачи другог и што га најпоузданије води к личној срећи.

Срећу достиже онај ко настоји да усрећи друге и ко је способан да заборави своје интересе, и себе самог. То је „незамењива монета“.

Треба то знати, увек то памтити и ићи путем доброте – то је веома, веома важно.“

И додавао је:“ Многи људи мисле: интелигентан човек то је онај који је много читао, који је добио добро образовање (по могућности хуманитарно), много путовао, познаје неколико језика.
Међутим, може се имати све то и бити неинтелигентан, а велика је могућност да, иако ништа од овога нема, човек ипак буде природно интелигентан.

Образованост се не сме мешати са интелигенцијом. Образованост живи старим садржајем, а интелигенција – стварањем новог, освештавањем старог знања као новог.

Интелигенција, то није само знање, већ и способност да се разумеју други. Она се испољава у хиљадама и хиљадама малих ствари: у способности да се са уважавањем негодује, да се понаша скромно за столом, у умећу да се неприметно (стварно неприметно) помогне другом, да се чува природа, не баца смеће око себе – не прља опушцима или псовкама, глупим идејама (то је такође смеће, и то још какво)!

Упознао сам, на руском Северу, сељаке, који су били заиста интелигентни људи. Они су одржавали изненађујућу чистоћу у својим домовима, знали су да цене добре песме, умели су да испричају занимљиву причу која се десила њима или другима, водили су уредан живот, са разумевањем се односили према туђој тузи и туђој радости.

Интелигенција, то је способност за разумевање, за опажање, то је толерантан став према свету и људима.“

Живимо у времену када су се људи роботизовали, и више немају начина да се врате у нормалу. Чини им се да живот брзо пролази, и да треба зграбити све и још више. Али то што добију измиче као песак кроз прсте, и остаје само празнина.

Зато би било вредно сестити се ових једноставних савета, које може да разуме чак и дете. Са тим саветима на уму, кадри смо да живимо како треба, и да не убрзавамо пут ка својој пропасти.

Ако се човечанство не смири и не успори пред понором, ништа га не може спасити од нестанка.

Ипак, док има људи, има и наде.

Бити мудар значи живети у складу са том надом.