ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО МИЛАНУ НЕНАДИЋУ (НАД „УТОЧИШТЕМ“)

Све је у фуснотама (Гинтер Андерс)

Милан Ненадић ( Грковци, 30. септембар 1947 — Нови Сад, 7. март 2021) био је велики српски песник. Осећао је и снагу и слабост свог народа, а живео је у време у коме се, као и данас, могло видети и једно и друго.

У Ненадићевој збирци песама „Дивљи Бог Балкана“ налази се осмопев „Уточиште“ који се бави распадом традиционалне заједнице Срба у налету анималне чулности и нихилизма насталог после епске узнесености динарског човека досељеног у равницу. Попут сердара Вукоте из „Горског вијенца“, песник проклиње своју земљу, опкољену смрћу и ништавилом.

На линији Дисове „Нирване“ и „Србије“ Петра Пајића, Ненадић истражује лавиринте космичког нихилизма и тамне закутке српске самосвести и историје.

„Уточиште“ је настало у доба власти Слободана Милошевића ( генерал Војске Републике Српске Крајине, Момир Секулић:“Книн је пао у Београду“, и ми то знамо, три деценије после „Бљеска“ и „Олује“ ), за које се вели, сада, да је било „Периклово доба“ Србије ( а није – то је био увод у садашњи мрак, у коме као да ћемо заувек нестати ).

Права поезија не лаже. Зато овај докуменат.

КОНАЧНО КАО ПРВО

У „Финалу Уточишта“, из збирке „Дивљи Бог Балкана“, песник Милан Ненадић, као сердар Вукота из „Горског вијенца“, куне земљу којом хода. Та земља је „туга“, као што је, у њој, крајње очајање привид некаквог прибежишта; са ње се, као са „црне писте“, полеће у невид, у ништавило. Нешто подмукло насрће на човека и на јави и у сновима: то је доказ да је опевана земља тамни котао на чијем дну, за разлику од Пандориног ћупа, нема никакве наде. (Него је као код Настасијевића, у „Речима у камену“: „И јесте, / тма котлова у котлу. / Бога ли ради пристави враг / врага ли Бог?“)

Родним тлом роваре „црне глисте“. Тежина завичајних „мртваја“ је, каже Ненадић, као крст који покрива плећа бичеваног Христа (оног неваскрслог, Холбајновог, пред којим је Достојевски рекао да се може изгубити вера). У краткотрајним тренуцима када је слободна од чаме, када се „одмота“ и улије опуштеност у срца својих становника, не може се пребивати: јер та земља убрзо опет буде оно што је, „рањен пас крај плота“, склупчан у предсмртном грчу.

Навикнутост на зло и патњу у чијој сенци се тавори ствара народ са лицима без лика, па нас окружују (опкољавају?) личине уместо личности. Да би се таквим простором кретало, треба се утопити у рутину бесмислених поступака. Лек би, можда, био, каже Ненадић, кад би природа (шуме и тле) проговорили или крикнули, да се ослободе каиновских зала на њима почињених. Само би то окончало „адску тугу“ оних који се навикли на пропаст: да крв, која вапије на небо, проговори, и да њена жеђ буде коначно утољена.

Оплићала свест становника „проклете земље“ и сама се чуди разлозима мирења са пропашћу као свагдашњицом: то, по Ненадићу, значи сваког боговетног јутра одлазити по „хлеб, цигарете“ не примећујући патњу која је изборала чак и чело детета и пристајући на „глуве речи“ што се дају појмити једино међу гробовима. И што је на почетку „Финала Уточишта“, то је и на крају: туга, очај, узлетање „на Ништа“ (прво је било „у Ништа“, где је ништавило утроба пропасти; сад је „на Ништа“, успон ка коначном опустошењу).

ПЕСНИКОВ ПРЕТЕЧА

Ненадић, наравно, није сам у свом суочењу са ништавилом. И пре њега су српски песници опитовали егзистенцијални нихилизам. Већ кроз Дисову „Нирвану“ у нас гледа свепрождрљиво око есхатолошке празнине, која би, како рече Бодлер у песми „Читаоцу“, „ у једном зеву сав свет да прогута“. Дисова нирвана није будистичка заветрина, у коју се човек склања од жеље за животом – узроком сваке патње, него ледена олуја ништења пред којом је свако само немоћна жртва, пука „боја пролазности ствари“. Ниси крив чак ни због жеље за животом (Дис је, попут уплашеног детета, умео да не живи, да притаји дах, збуњено кратковид пред зидовима тамнице у коју смо бачени), али ћеш, упркос својој невиности, нестати, бићеш прогутан. Милован Данојлић и Новица Петковић показали су да је мелодијска нит песника „Утопљених душа“ нешто што нас присно подсећа на кукњаву наших старица по гробљима, па је и „Нирвана“ вечна нарицаљка која, кроз гробне јаме, силази до дубина земље, осећајући блиски час њеног коначног расапа. И Ненадић, свакако, наставља Дисову линију неспокоја. Тако је и у његовом „Уточишту“, смештеном у зрењанинске ноћи.

Али, како је Ненадић дошао до свог песничког сазирања? Шта је претходило „Финалу Уточишта“?

ИЗМЕЂУ УТОПИЈЕ И КОШМАРА

Рекао би човек: у тварном изобиљу је срећа. Рецимо, у изобиљу и плодности Баната, у црници у којој све рађа, ко неће бити срећан? И староседелац и досељеник ту ће наћи почетак и крај својих снова. Банат је (зар није?) уточиште за човека уморног од динарског камена и епског имена, од неплодности уобличене у горштачку метафизику. Банат је – могао би бити – Едем, рај поново стечен.

Али неки песник тај Едем може да сазире de profundis, из тамних бездана своје душе. И онда бива другачије.

Тај Неки Песник, којим Банат бива другачије сагледан, је, већ рекосмо, Милан Ненадић у свом осмопеву под насловом „Уточиште“.

Банатска равница смештена је, у првом делу тог осмопева, у ноћ, у час кад тама овога света заклања сваки пропламсај логосности, у Зрењанин, међу људе окупљене око плодова свињокоља, препуштене алкохолу и самима себи. Градска гомила прождире плодове свињске даће, а празнина прождире гомилу.

Србин је, „у лепљиве летње и мемљиве зимске, / Очајничке наше ноћи зрењанинске“ човек без Бога; његова унутарња окна су затворена, и он не види даље од носа и стомака. Очајање је, каже православно аскетско предање, последњи степен у кретању душе путем греха (грех од старосрпског „огрех“, промашај циља на путу којим морамо „грести“ јер смо прелазна бића, твар којој је заповеђено да се обожи Творцем). Те зрењанинске ноћи, које у пивском мехуру стичу своју „заокруженост“, измагличасте су („тмасте“), и битијно шупље – „прозукле“ – као зовино или врбово дрво, које ничему не служи: ни за грађу, ни за огрев.

Пред нама су побеђени борци, који су положили оружје словесности, и отуђени чекају да их неко покопа, кад биолошке функције тела престану да стварају привид живота.

Када пропали ратници свакодневице са себе буду скидали кожу („окужену блузу“) никог неће бити да зажали за њима, ноћницима зрењанинске гозбе: ако је срце пустош, и ако је глава шупља, а душа засута смећем, онда је људско биће само ђубриште које ваља затрпати, да не базди…

Последња нада зрењанинских очајника је да има још некога попут њих, с којим би отпутовали у невиделицу: „Дај Боже да буде неко као и ми, / Дај Боже да буде преиспољна хуља, / О једном трошку да нас земља прими.“

ОГАВНО ОРДЕЊЕ И ПАНОНСКИ ПОТОП

У аветињским ноћима, сабласним од „слепих сати“, у ноћима другог певања Ненадићевог осмопева, док гутају чварке, шваргле и свињске папке, присутни хтонски гозбеници добијају огавно ордење масних флека на рукама и реверима. Ако је орден (у култу јунаштва, том основном оријентиру наше традиционалне културе) знамење храбрости показане на бојном пољу, у зрењанинској ноћи орден се добија за подљудско; пољупци пијаних ждероња спајају присутне у безличну гомилу („Не можеш од главе одлепити главу“).

Сви гозбеници, самопроглашени „слободари“, приповедачи политичких вицева, чије је обзорје „хладетина“, а чије су унутарје „сточне изнутрице“, не могу да стану и да се замисле над собом јер то не смеју да учине (пошто, како рече Вук Мићуновић у „Горском вијенцу“, код епског човека постоји „зебња од много мишљења“). Пут у пропаст, једном изабран, постаје судбина. Уосталом, карактер је, знао је то још мудрац из Ефеса, човеков усуд.

Без мисли која би одразила догађајност у њеној прадубини, људско биће постаје само тело, са којим Дух Божји не може да обитава (Пост. 6,24).(1) Нема покајања као преумљења, промене и обнове ума. Тамо где нема покајања, креће потоп, који је кадар да види само песник (као што, у „Осами на тргу“, Настасијевић са „рујних лица“ чита „лобање коб“): „Ноћи кад се пропне успавани талас, / Панонскога мора давно одбеглога, / Библијски потоп кад се сурва на нас, / У име Оца и Сина и Духа Светога, / Насред пустог поља, блатне недођије.“

Потмуло оглашавање демоноликих морских бића (реч је о „медузама, јегуљама, алгама и морским змијама“) човека који се „усвињио“ (свињетином и алкохолом) приморава да бар покуша да мисли о избављењу – али „мучна алхемија“ плотског га спречава у томе. Он остаје заточен у себе и чека Страшни суд потоњих таласа.

Страшни суд ће, вели Писмо, доћи као лопов по ноћи, када човечанство буде сасвим опијено собом, својом утварном мудрошћу и делима, својим мислима и мишицама. Човек ће, у свагдашњем вртложењу гордости, бити сасвим срођен са привременошћу, и неће хтети да дигне чело ка вечности (престаће да буде чело – век). Тада ће зачути анђеоска труба апокалипсе. Али, горе на небу; доле, на земљи, по Момчилу Настасијевићу, биће то, за окорела срца, само „Предвечерје“. Тај сутон, у коме непокајани не уочавају потоњу пукотину између Вишњег и нижњег, трајаће, међутим, кратко. Небеса ће, у коначном исходу, са хуком проћи, и стихије ће се расточити, и дела људске изгореће. (Друга Петрова 3,11) Анђео ће трубити да оконча сваку навику у којој се крије огреховљени смртник. Планету ће, опогањену човековом поквареношћу, гутати пламен јер смо порекли Смисао, занети пословима и празнином, закрабуљени шареним ништавилом. Код песника Ненадића, као и у Светом Писму или у „Предвечерју“ Момчила Настасијевића, апокалиптични трен такође наилази библијски изненадно, када се помраченим гозбеницима чини да је Вавилонска кула самодовољности, изграђена на остацима свињокоља у банатској равници, заувек подигнута.

САБОРНОСТ И АНТИСАБОРНОСТ

У трећој целини „Уточишта“ појављују се ликови боемског пантеона српске културе: „Константин Данило, Јакшић, црни Тоша“, чија васељенска душа и тело пуно магнетне силе нису успели да их, „жреце с неког другог света“, вежу за овдашњицу, па су, иако „златници“, дотрајали „без гроша“. Можда је, во времја оно, њихова боемија имала вредност непатворености. Али, савремени имитатори ове тројице осуђени су, вели Ненадић, да живе у беди ледених ноћи, као „фосили“ и „препотопне љуске“, док им над главама виси „позлаћена слика / Бесконачног вође“, испод које, у зачараном кругу навикнутости, извесна дама „штрика нову блузу“.

Основна људска чежња увек је за заједништвом, за саборношћу која превазилази границе смртне индивидуалности.(2) Ако, уместо саборног прегнућа ка самонадилажењу и васкрсењу, победи очајање телесне датости, онда остаје само потоња ноћ у којој царује беда недовршености и тоне се у небитије.(3)

Сурогатна, у маст и лој огрезла, равничарска „саборност“ у доба свињских даћа, подразумева мешање душа „у пићу до гуше“: ово мешање не води јединству, него потопним страстима мржње и самопрезирања.(4)

Страст као осећање лишености пуноте постојања окончава у чамотињи и самоубилаштву (као сведок нужности суицида, пре свега оног одложеног и посредног, наводи се и Толстој, који је сматрао да је жеља за сопственом смрћу највећа вредност на свету). Не треба, међутим, сматра Ненадић, дизати руку на себе – сам живот, као пут ка нестанку, испуниће свачију жељу за одласком са „сајма несмисленог“, из овог овде. Човеку, каже песник „Уточишта“, нису потребна ни јуначка дела, ни слава која пролази: довољно му је јутро после пијане ноћи, и за славу и за нестанак.

ТРИЦЕ И КУЧИНЕ

У четвртом певању „Уточишта“, у ноћним расточеностима, речи губе сваку вредност. Бесциљни разговори су препуни „трица проћерданих дана“; у тим трицама су „слама, перје и флеке“ које ће човека чекати и са оне стране гроба, у једној вечности коју би могао описати Свидригајлов.(5)

Живот као, по Ненадићу, „посртање, лумпање, лупање“ окончава се у трицама и кучинама, после битијног блуда – лутања празнином.(6)

На питање ко смо тешко је одговорити ако се не зна која то сила („вајна“, каже Ненадић, али ипак сила), заклоњена димом бирцуза испробава људску уравнотеженост. Она, подрезаних крила која налећу, као ноћни лептирови на пламен свеће, на хрпе кафанске срче, има „уши и реп“ (опет нешто свињско; али – оно метафизички свињско, из једне црквене молитве у којој грешник признаје да је завршио у ропству умних свиња, демона).

Четврти део Ненадићевог осмопева проклиње земљу крајњег физиолошког просташтва: сркања, повраћања, шмркања у рукав.

ДОКУМЕНТАРНИ ДЕТАЉИ ИЗ 1993. ГОДИНЕ

Адска суштина осећања присутних у петој целини дата је стиховима: „Конобар Кербер клати се низ салу, / Пенуша му нови отров у бокалу“.

Појави пакленог пса са отровом у шапама претходи слика тевабије која се, припита, о свему пита: „царски инвалиди“ протестују, једна блудница показује своје ноге, извесна Жанка скичи као свиња, припадник неке партије пропагира своју визију стварности, а члан владајуће странке, сасвим анимализован, уста пуних коленица, псовкама упућеним свима присутнима даје до знања ко има моћ и ко се пита. Овај силник са „минђушом у уву“ представник је младе генерације вукодлака; он је и сплачина (нико и ништа, ништак), али и некакав банатски „старинац“, кога, како рече Александар Секулић за Броза, „мајка више не рађа“. Једном речју, пред нама је трулеж по преимућству.(7)

„Уточиште“ је, сам песник то сведочи временским ситуирањем на крају осмопева, настало у јануару и фебруару 1993, најстрашније године коју је Србија провела под санкцијама тзв. „међународне заједнице“. Милошевић је, већ се јасно видело, више комуниста него Србин, а комунисти не могу помоћи ни себи, а камоли народу, да победи у великом рату НАТО Империје против свега што смо; „гује у недрима“ (самозванци – другосрбијанци) нису никаква опозиција Милошевићевом режиму, него су агенти Запада; козметичке промене режима (западни кловнови попут Милана Панића) не упућују нас никуда, осим у Недођију; рат за југословенско наслеђе не води се ни одлучно, ни мудро, него је нека врста продужене агоније коју контролишу страни чиниоци; мржња Запада против нас није случајна – она има дубоке духовне и цивилизацијске корене.

Шта је, дакле, песник Ненадић, во времја оно, могао да уочи?

Да ће доћи до рата сваког против свију, што један студент, описан, крајње цинично, мрачним попут Хераклита, већ наговештава. Довољно је да се пијана присност повећа спајањем столова – и да крене јуначка борба за оно „бити први“, за карикатуралну славу двобоја, за ново читање старе генетике која се, у вековима ропства и јала, изродила у изреку „За инат се Марко потурчио“.

Већ поменути Кербер треба само још мало да долије. И сви ће долијати оној „крилатој сили“ с „репом и ушима“. Из осећања бесмисла рађа се каинизам; настаје потреба за убилачком тучом.

ЉУШТУРЕ У ТАМИ

На почетку шестог певања пред нама су сурогатни митови, лажи и скаске који око себе окупљају људе „модрих подочњака“, „подбулих образа“ и „напрслих аркада“ (тешке губитнике бојева са свим светским војскама). Међутим, они су образине извесној „уљудби“, квази – цивилизованости која покушава да сачува кулисе провинцијског позоришта илузија. Људи су љуштуре, као такви већ поменути у другом певању „Уточишта“, пре откључавања бездана невидљивог потопа. Покушај самоутемељења човека без Бога (настао ни из чега, човек је, ако се обезбожи, ништа) претвара у маску. Образ постаје образина – то, пак, води супстанцијалном распршивању личности.(8)

Распада се и тело. Ненадић опажа симптоме тог распада: зујање у ушима, буку у глави, трулеж у оку, сврдло у темену. Где нема целовите душе, не може бити ни целосног тела. Узрок свему – одбијање основног човековог назначења: да, у име читаве творевине, благодари Творцу због дара постојања. Јер, како је упозоравао Жарко Видовић, свака истинска заједница могућа је само као празнична, као сабрање око прослављања племените жртве која ју је утемељила. Где нема благодарности, чује се псовка као порицање неба и земље. Ненадић је јасан: „Криво нам је небо (ако се заплави), / Крива земља (што је на студени стврдла).“

Уточиште које песник слика је руина, јавна кућа, „рајска башта бува“, гнусна утроба великог ждерача који је са села (иако ближег антејској првотности, ипак немоћног да спречи расап вредности међу „одсељеницима“) довукао све што га води у пропаст, да би се јело, кувало, смрдело и давило, да би се разорио вишњи вид, и, да би се, хрлећи ка коначном сусрету са понором, стид одузео свакоме од гозбеника (а без стида је немогуће сачувати човештво – меру и границу, начин одбране ближњих од самог себе).

И, наравно, Каин и Брут оштре сечива својих ножева, спремни да улете у крв на најмање драшкање страсти. А има и великих подстицаја, како да их нема. Јер 1993. тече: са ратишта стижу полуљуди – полулуди, који, да би се доказали, на столове стављају „шаре – кашикаре“, и дижу адреналин присутнима: да би се вриснуло до облака.(9)

ЕНЕРГУМЕНСКА ЕНЕРГИЈА

Тако се у седмој песми „Уточишта“ експлозија зле енергије (иза које стоје енергумени – српски речено, ђавоимани) завршава суштим сломом: дим цигарете постаје омча за вешање, мрак прекрива поље битке донедавно обасјано муњом, самртни ропац наступа после побуњеничког крика, а превратници скончају о коцу и конопцу. И ништа: иако су главе удариле о „гранит расула“, чула изоштрена и стечена „змијска памет“ (уз нерве напете до пуцања). Покајања као празничног стања душе нема и неће га бити, него ће псовке и клетве наставити да походе земљу и небо.

У кафани и даље „барабе“, „лешине“, „стрвине“, „бекрије“, „мешине“, „бурад“, пропашћу урамљени у некој врсти dance macabre, динарског кола досељеника у равницу („Ђетићи“, „Ере“, „Ликоте“, „Међеди“), ни мало налик торжественом колу у „Ђачком растанку“ Бранка Радичевића, у коме се Срби надмећу оним у чему сијају.

Ко управља свим тим гадалуком? Ненадић види скривеног луткара – то је „онај што до краја седи“: „Дивљи Бог Балкана / – Крв му дође пиће, српско месо храна“. То је онај „бог овога света“, о коме апостол Павле пише својим ученицима, да знају ко ће владати њима ако одступе од Логоса. (Друга Коринћанима 4,4)

И неће се окончати крвава гозба тог Дивљег Бога: чаша поново лети кроз кафану, а „повратник с ратишта“, опомиње нас Ненадић, хвата се пиштоља. („Дош’о гоља до пиштоља, ’оће сеља и да стреља“, певало се у Шумадији, када су „пролетери“, које је преврат извео у смртоносни поход по домаћинској земљи, добили власт да одлучују о животу својих сународника).

НА ПУТУ КА СЕБИ

Човеково постојање је задатак који треба решити, и он се решава између датости људске природе (биолошких и социјалних услова живота) и задатости боголиког циља. Треба открити своје назначење – а на том путу откривања настаје личност. Не без страдања, јер је личност – бол, како је говорио Берђајев.

Човек је призван да пронађе истинског себе, изван условности телесног и друштвеног.

А то значи савладавање отпора инертног окружења, успон ка васкрсењу (огреховљеник је духовно „отромбољен“, лењ и неподвижан јер мисли да ће се тако сачувати – губи живот „шпарајући“ га).

Да би постао оно на шта је призван, човек мора да обделава своју природу, да не оконча као играчка слепих стихија обезличења. Али, природа људска нема снаге да се, својим силама, сачува: у њој се налази извесна пукотина, кроз коју куља ништавило, каткад трансично, каткад чамотно – и та пукотина се назива грехом.(10) Због овакве пукотине скрећемо са пута, постајемо девијантни све док се не покајемо и на пут не вратимо. Зато девијантност, слепило које настаје у часовима бахатог и упорног гажења норме, није тек начин погрешног понашања у друштву, него одступање од пуноте могуће људскости.(11)

О томе је Ненадићево „Уточиште“: у ноћима банатским, лепљивим, мемљивим, очајничким, прозуклим, тмастим, аветињским, сабласним и расточеним, огледало је наше недостојности, наличје призваности коју смо заборавили. У тами, када нам се прикрадају сви неспокоји, настала је ова „обрнуто патриотска“ песма, која набраја тешке и многолике разлоге да презремо себе.

„Уточиште“ је стога, као и „Србија“ Петра Пајића, трагање за изворима и смислом српског нихилизма.

ЕНДНОТЕ

1. Јеромонах Серафим Роуз, тумачећи ово место у Књизи постања, каже: „Подстакнути плотском жудњом, „синови Божији“ су напустили заповест Божију да се издвоје од свих који су били Каиново потомство. Они су пали у замку и тако се искварило целокупно човечанство – постали су „тело“ или „телесни“. Свети апостол Павле каже: Који су по телу не могу угодити Богу (Рим.8,8) (Роуз 2006:337)
2. Сергеј Хоружиј описује учење руског мислиоца, Семјона Франка, о саборности као једној од основних интуиција православног хришћанства: „Према Франку, структура социјума има два хоризонта или слоја, унутрашњи и спољашњи, који се редом именују као саборност и друштвеност, и реализују два различита принципа устројства. Ова два принципа овако се карактеришу: саборност је „унутрашње јединство и обликовање друштва“, а друштвеност – „спољашњи однос између људи“, „дискретна мноштвеност засебних, један од другог одвојених људи“. Прихватајући принципијелну тезу: саборност „лежи у основи сваког људског односа, сваког друштвеног повезивања људи“, Франк издваја три главне форме саборности: „јединство брачно-породично“ (примарна форма, пошто „човек уопште постоји тек кроз физиолошку везу с другим људима“, религиозни живот (јер „људска саборност, осећај припадања целини, која не окружује споља људску личност, већ је изнутра уједињује и испуњава, у суштини је управо мистички религиозни осећај“, и такође „заједничкост судбине и живота“ (за коју Франк установљава не само психолошки већ и „животно-онтолошки… велики стваралачки и учвршћујући значај“). Даље се, на тој основи, успоставља веза с Црквом и хомјаковским богословљем саборности: аутор долази до закључка да се „саборност поклапа са Црквом у најдубљем и најопштијем смислу овог појма, а друштвеност – са светом у сфери бића које стоји насупрот Цркви“. Самим тим, саборност је, као што је и учио Хомјаков, конститутивни принцип Цркве као надемпиријског, благодатног облика бића; док друштвеност описује спољашње социјалне везе у емпиријском социјуму. При томе, унутрашњи принцип игра одређујућу улогу: „У основи сваке друштвености лежи саборност као Црква… Саборност је највиши извор друштвене повезаности… идеално усмеравајућа сила друштвеног живота“. Одавде следи да је принцип друштвености исто тако и општи, тотални принцип друштвеног бића, тј. дијада „Саборност–Друштвеност“ извод је из принципа саборности или, другачије речено, представља пројекцију надемпиријског принципа саборности у сферу емпиријског социјалног бића.“ (Хоружиј: 2013, 17–18)
3. Архимандрит Јустин Поповић (Свети Јустин Ћелијски, канонизован 2010. године) такође сматра да се без саборности не може очувати пунота човештва у друштву. Тако, по Богдану Лубардићу, Поповић „фаворизује друштво концептуализовано у виду корпоративне задружености сталежа, струка, заната, служби који, сви редом, сарађују ради заједничког Добра (које у последњој инстанци увире-извире из наслеђа спасног дèла Христа): дакле, друштво конципирано категоријама идеала саборности (друштвене католичанскости у смислу девизе „сви за једнога, један за све“ […]). Пре то, него ли друштво узето као домен растрзан разузданим партијским борбама, партитократијом, самоуслужним егоизмима социјалних партикула и група, оклецављено снисхођењем духу времена: нормирањем духовног културним и некултурним. /…/ У организму сагласје и здравље зајемчени су не само функционалном сарадњом делова међу собом или у односу према целини већ, важније, пожртвовном службом: „Што важнији орган у телу, то одговорнију службу врши, и слуга је свему што је мање од њега у телу“ (…). Модерна друштва не функционишу као здрава тела већ као тела запоседнута болестима. То је тако, наставља Поповић, из разлога што тело није кадро да функционише на здрав начин уколико је његова душа умањена, потиснута или сасвим негирана. Како је назначено аналогијом тело-друштво, душа друштва је вредност божанског – Бог. Јер, друштво сачињавају личности (не аутомати, био-хуманоидне функције или шифре ID картица). И још, личности су богоносци врлином конститутивне синовске боголикости. Гледано из те перспективе, следујући аргументацији Поповића, друштвена организација (без обзира колико ефикасна, без обзира које врсте) постаје у потпуности смислена једино уколико синовски прихвати–„акомодира“–живог Бога, пожртвовним врлинама служећи њему, као што он, Бог, као немерљиво најважнији орган служи свим осталим органима, тојест друштву личности.“ (Богдан Лубардић, ‘Револт противмодерног света’: теологија и политичко у мисли Јустина Поповића, https://bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/stXX/stXX-17/07.pdf, приступљено 8. маја 2021.)
4. Жарко Видовић истиче: „Зло је настало побуном Сатане и његовом вољом за моћ и онда кроз човека ушло у свет. Та воља је настојање Сатане да самом створеном битију (,,бићу“, постојању) „правило друго даде“, како каже Луча Микрокозма, IV, 53 (у стиховима Сатаниног монолога, 41— 170). Сатана, наиме, није видео пуноту створеног битија. То значи да није осетио мистерију која је управо: целомудреност, тј. осећање пуноте (довршености, целине битија, тако да човек и твар нема више пгга да тражи у погледу самог битија, него самода буде смиреноуман, да слави и обожава Творца као у литургијској Евхаристији). Та пунота битија је могућа само у ОСЕЋАЊУ пуноте, јер само је мистеријско ОСЕЋАЊЕ способно да види (осети) битије, и то у његовој исконској слави, у ненарушивој лепоти настанка битија. Та празнична атмосфера пуноте живота је Небеско царство као праоснова свега створеног. (То је једина могућа аутентична ,,онтологија“). Из те немоћи човека да види пуноту битија — немоћи кад је лишеи осећања! — настаје кобна страст. А она — као осећање лишености (човек има посувраћено осећање да је лишен битија) — није чисто осећање, него страст! У тој страсти човек се поистовећује са Сатаном, ,,причешћује се Сатаном“, те се заноси жељама да ,,доврши“ битије и самог себе. Јер Зло је у томе да човек себе и свет сматра недовршеним, лишеним битија, те се онда поистовећује са силом те страсти, са Сатаном. Тако у свет улази Зло: дозива га човек, кад је лишен способности да осети пуноту битија.“ (Жарко Видовић: Логос – литургијска свест православља, https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/1983/1-3/43-130.pdf, приступљено 8. маја 2021.)
5. Јустин Поповић нас подсећа на Свидргајловљеву визију вечности: „Па и сама вечност није ништа друго него – трагична комика временског и просторног света, пренесена у вечно трајање. Када Свидригајлов размишља о вечности и свој апарат познања управља на њу, она му се јавља у најужаснијем облику. И он овако говори Раскољникову: Ми све замишљамо вечност као неку идеју која се не може схватити, као нешто огромно, огромно! А зашто баш неминовно огромно? И наједаред место свега тога, помислите само, а та ваша вечност није ништа друго него само једна мала собица, не већа од сеоског домаћег купатила, почађавела, и по свима угловима пауци, и ето то вам је вечност!“ (Јустин Сп. Поповић, Достојевски о Европи и Словенству, https://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/12931, приступљено 8. маја 2021.)
6. Наш познати дисидент, потомак руских емиграната, Михајло Михајлов, у комунистичкој тамници пише „Ненаучне мисли“, од којих једна указује на праву природу вечних мука: „Пакао. Душевно преживљавање у паклу се може упоредити с осећањем проститутке при сусрету с вољеним човеком. Тако ће бити после смрти. Сажаљење према себи и гађење према себи. Осећање кривице и „зашто нисте веровали?“ „Нигде те било није, чекао сам те…извесно време…“ „Зашто нисам веровао?“ То је главно. Пакао“. (Михајлов: 2004, 51)
7. Свештеник Павле Флоренски нас подсећа да је то „распад личности који почиње и пре геене, њено расецање грехом (в. Мт. 24; 51 и Лк. 12; 46).“ (Павле Флоренски: Стуб и тврђава истине, https://predanie.ru/florenskiy-pavel-ierey/stolp-i-utverzhdenie-istiny/chitat/, приступљено 8.маја 2021.)
8. Павле Флоренски у свом делу „Стуб и тврђава истине“ наглашава: „Без љубави – а за љубав је пре свега потребна љубав Божија – без љубави личност се расипа у крхотине психолошких елемената и момената. Љубав Божија је везиво личности. Управо зато се и молимо: „Љубављу Твојом сједини ме, Невесто Неневестна“ – да, „сједини“, а не оно – расућу се и начинићу се управо тиме „целином“ психичких стања, коју једино и познаје „научна психологија“, та „психологија без душе“. „Ти си тврђава моја, Господе, и снага си моја Ти“ – кликће душа која је схватила своју немоћ и непостојаност. Грех је момент раздора, распадања и расула духовног живота. Душа губи своје супстанцијално јединство, губи свест о својој стваралачкој природи, губи се управо у хаотичном вихору својих сопствених стања, престаје да буде њихова супстанција. Ја се дави у „унутарњем потопу“ страсти. Није без разлога загонетни и заводнички осмех свих ликова Леонарда да Винчија, осмех који изражава скептицизам, отпадништво од Бога и самопоуздање људског „знам“, у ствари осмех пометености и изгубљености; сами су себе изгубили и то је посебно очевидно код „Ђоконде“. У суштини, ово је осмех греха, саблазни и заводљивости, осмех блуда и покварености, који не изражава ништа позитивно (управо у томе и јесте његова загонетност!), осим неке унутарње збуњености, неког унутарњег духовног немира, али и – непокајања. Да, у греху душа напушта саму себе, губи себе. Језик не карактерише без разлога последњи степен моралног посрнућа жене као „пад“. Али, сигурно, не постоје само „пале“, тј. оне „жене“ које су изгубиле саме себе, свој богоподобни творачки живот него постоје и „пали мушкарци“; уопште, грешна душа је – „пала душа“, и то пала не само за друге већ и за себе саму, јер није пазила на себе. И, ако модерна психологија стално тврди да она не познаје душу као супстанцију, онда то само у веома лошем светлу показује морално стање самих психолога – они су, очигледно, у великом броју „пали људи“. Тада, стварно, „ја не чиним“, већ се „са мном чини“, „ја не живим“, већ се „са мном догађа“. У складу са слабљењем свести о стваралаштву, самоделатности и слободи, читава личност се своди на механичке процесе у организму и, пројектујући напоље последице сопствене немоћи, оживљава спољашњи свет. А пошто су разборитост и трезвеност – услови живота личности, онда свака неразборитост и свака учмалост доприносе таквом слабљењу самосабраности духа. Када ти се спава, када си сањив, заборављајући да „бодрим срцем, трезвеноммишљу и трезвеним умом одагнаш потиштеност грешног сна“ или, још више, у стању пијанства, под омамљујућим деловањем наркотика, у свим таквим и сличним стањима саме од себе надолазе речи најмучнијег значења. Тада се „земља измиче“ – како за тротоар клизав од угаженог снега каже један трогодишњи дечак кога познајем. „Речи се говоре“ и „оне хоће да се говоре“; „не говорим их то ја, већ оне хоће да се говоре“. „Зидови се мичу“ када се наслониш на њих. Ствари „неће“ да стоје у руци и искачу из ње, саме се удаљавају и беже. Течности се просипају. Чак и поједини делови тела исто тако објављују своју „аутономију“ и „независност“. Читав се организам – како телесни, тако и душевни – од сврховитог и уређеног оруђа, од органа личности, претвара у случајну скупину, у хрпу међусобно неодговарајућих и независно делујућих механизама. Једном речју, све у мени и изван мене постаје слободно – све, осим мене самог.“ (Флоренски, исто)
9. О чему је реч? Жарко Видовић нас упозорава да је епско, необасјано Христом, таштина која води свакој врсти нихилизма: од преверавања до надметања у злу. Ту је и корен убилачких нагона. И то се види у Банату, земљи насталој на војној граници Хабзбуршке монархије. Видовић подсећа: „Под видом борбе за „Косово“, граничари напуштају Војну границу према Турској и соје тло, те не само да одлазе у ратне походе на Европу у саставу аустријске војске, него и опевају те ратове и (немачке, аустријске) војсковође: десетерцем који је изгубио своју своју тежину, па и онај напон који је у нашим јуначким народним песмама постојао баш као напетост између несвесно чуваног Косовског завета и свесо изражаваног култа јунаштва. /…/ Није чудо што јуначки десетерац српске народне песме налази у граничарским крајевима свој крај у десетерцу „бећарца“: „Шором средом, матер свима редом, ал’ не свима – само душманима!“ Јунак завршава као пустахија, лола, бећар, пијаница, сарош, бекрија, БАРАБА! /…/ Јунак – бећар живи у илузији да се сили његовог пијанчења и лолања диви његова мати или девојка: „То је, мати, то је тај!“ Али те илузије о јунаку разбио је Иво Андрић својим приповеткама Пут Алије Ђерзелеза и Мустафа Маџар, мада се те илузије, чак и после мудрог искуства Иве Андрића, и даље упорно чувају и гаје као нека посебна „национална“ особеност!“ (Видовић: 2021, 59–60)
10. Руски философ Андреј Анисин каже: „Првоздана, богоздана природа човека била је, наравно, без греха, без погрешности и опогањености, и да је човек живео у складу са својом природом не би било тих несрећа и безумља којима његов живот сада обилује. Па ипак, човеку је као највиши дар богосличности била дата и слобода, човек је био призван да у слободном самоопредељењу себе ка Богу узраста у свом људском достојанству, па и преко граница тог достојанства – према богоподобију и обожењу. Али такву бесконачну перспективу узрастања могла је да пружи само бесконачна, безгранична слобода, она слобода за коју ни бескрај није граница – слобода да се прими или одбаци САМО СВОЈЕ ПОСТОЈАЊЕ, штавише – да се прими или одбаци сам Творац. Човек је имао могућност да, слободно поверивши себе Богу, живи по закону своје богоздане природе, али имао је и могућност да слободно одступи од тог закона, да ОКУСИ небитије, да искуси зло и смрт на себи самом. И човек је изабрао да ОКУСИ. Тајна човекове слободе је у њеној неукорењености у нечему, у томе што она почива НИ НА ЧЕМУ, па ипак поседује стварну моћ која је кадра да превазиђе сваку другу силу, што утиче на живот човеков. За овај или онај слободни избор нема објективних узрока, слобода је самоузрокована. Али за слободу није свеједно у ком се правцу остварује. Она ЗЛОУПОТРЕБА слободе, која се састојала у избору искуства зла, у насиљу над природним законом Богом сазданог битија, не само да је развратило грехом људску природу, него је и ранило саму слободу, РАСЛАБИЛО ЈЕ.“ (Анисин: 2006, 116–117) Управо у том смислу апостол Павле сведочи да добро, које хоће, не чини, него чини зло које неће, и да то не чини човек, него грех у њему (Рим.7, 19–20).
11. Грчки мислилац Никос Мацукас о човеку каже: „Као тваран (и неједносуштан са Богом) подложан је изменама и пропадљивости, а истовремено стиче савршенство и непропадљивост заједничарењем у божанским енергијама. Драма између зла и савршенства створења одвија се између два пута: кретање ка ништавилу и кретања ка стваралачком успону“. (Мацукас 2005: 41) Богом дарована норма човештва је светост – не као земна срећа, него као пуноту битија. При чему, наравно, савршенство није стање, него вечно кретање ка Недостижном, напредовање, по Писму, из славе у славу.

ЛИТЕРАТУРА

Милан Ненадић: Дивљи бог Балкана, Српска књижевна задруга, Београд, 2003.

Анисин 2006: Андреј Анисин, Грех као онтолошка девијација, Мушкарац и жена пред тајном тела, друго, допуњено издање, прир. Владимир Димитријевић, Јован Србуљ, Образ светачки, Београд, 2006.

Жарко Видовић: Логос – литургијска свест православља, https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/1983/1-3/43-130.pdf

Видовић 2021: Жарко Видовић: Срби и Косовски завет у Новом веку, Српски научни центар, Пријатељи професора др Жарка Видовића, приредили Љиљана Цревар и Дарко Стефановић, Београд, 2021.

Богдан Лубардић, ‘Револт против модерног света’: теологија и политичко у мисли Јустина Поповића, https://bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/stXX/stXX-17/07.pdf

Мацукас 2005: Никос А. Мацукас, Проблем зла, Каленић, Крагујевац, 2005.

Михајлов 2004: Михајло Михајлов: Ненаучне мисли, превео с руског Мирко Ђорђевић, Бримо, Београд, 2004.

Јустин Сп. Поповић, Достојевски о Европи и Словенству, https://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/12931

Роуз 2006: Јеромонах Серафим Роуз: Православни светоотачки коментар на Постање, Свети Јован Златоусти јеромонах Серафим Роуз, блажени Августин, свети Јефрем Сиријски: Нека буде светлост: стварање света и рани човек/ Православно тумачење Књиге Постања, Образ светачки, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2006.

Павле Флоренски: Стуб и тврђава истине, https://predanie.ru/florenskiy-pavel-ierey/stolp-i-utverzhdenie-istiny/chitat/

Хоружиј 2013: Сергеј Хоружиј, Идеја саборности: њени православно – словенофилски извори и њене перспeктиве у савременом постсекуларном свету, Саборност и демократија: зборник радова, главни и одговорни уредник Бранимир Куљанин, Удружење „Српско-руски мост“, Бањалука, 2013.

Измењена верзија текста објављенног у зборнику „Милан Ненадић песник“, уредник Драган Хамовић, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2021.