Владимир Димитријевић: Србин Србима на части захваљује

Овај „његошевски“ наслов крије захвалност педесетогодишњака који, далеко од његошевских подвига, улази у фазу кад се, како рече Стеван Раичковић Рајку Петрову Ногу, плаче и на рекламе. Треба, дакле, надићи сентименте, а нарочито сентиментализам!

Такође, сетих се и 2013, када сам, испод споменика Кнезу Михаилу у Београду, чекао свој ред да, на митингу Двери, проговорим против издајничког тројца Николић–Дачић–Вучић, а стајао поред Косте Чавошког, мог најдражег опозиционара, и кад ми је пала на памет мисао: „Зашто нисам имао овакву прилику 9. марта 1991, кад је све изгледало могуће и достижно, и кад би ме младалачка сујета подигла на крилима опозиционих маштарија једног двадесетдвогодишњака?“

Шалу на страну, захвалан сам за почаст која ми је указана на нашем угледном сајту „Стање ствари“, и за пријатељско образложење те почасти које ме подстиче да пробам да се не обрукам у будућности кроз коју се пробијамо као кроз маглу. Нарочито ми је драго што сам стао поред великог истраживача наше прошлости, Горана Комара, који је демитологизовао „богумилске“ митове, на прави начин оприсутнио стећке и показао да су то православни надгробници средњовековних Срба.

Као хришћанин, сећам се и речи Владике Николаја: „Слава која је од људи слава је умирућа, а слава која је од Бога слава је непролазна. Кога људи прославе, није прослављен, а кога Бог прослави, тај је прослављен. Ви примате славу један од другога, а славе која је од једнога Бога не тражите (Јов. 5, 44), рекао је Господ књижевницима јеврејским. Видите, како Господ разликује славу људску од славе божанске. А за Себе је Он рекао: Ја не примам славе од људи (5, 41).“

Треба мрети. А тамо, по речима Молбеног канона на исход душе: „Како ћу на Господа мога погледати кога од младости нисам престао да вређам?“

Но, то је лично питање, које не намећем као повод за размишљање људима другачијих схватања. Дужан сам да га поменем овом приликом, јер је саставни део мог погледа на свет, у који се заувек упечатила и реч блаженопочившег владике будимског Данила: „Све што је добро у нашем раду, то је из ризнице Светог Предања; што је лоше, од наше је слабости.“

Још једном да истакнем, после свега – благодарим на почасти која је истински подстицај за неког који се понекад умори од борбе, на развученом и са свих страна нападаном фронту онога што је Винавер звао паметним србовањем.

Имам, поводом признања, и једну велику молбу. Пре свега, упућујем је свима онима које сам – у борби за наше народне идеале, на неки начин ожалостио или, не дај Боже – увредио и молим да ми опросте. У полемикама сам и задавао и добијао ударце, али ми је једини циљ (свесни циљ, да се разумемо; подсвесно, увек се поставља питање мутних мотивација, које не видимо, а које нам могу натрунути чисте намере) био да дођемо до Истине и служимо Истини, која је за мене Богочовек и Спаситељ. Друга моја молба упућена је многима којима сам обећао да ћу за њих и за њихову борбу нешто учинити, али, не схватајући колико су олака обећања грех, нисам то испунио – што због мноштва обавеза, што због немоћи, што због немара. „Опростите, а не куните“, рекао би средњовековни дијак. Трећа молба је браћи у Христу да и мене помену у молитви, да останем на путу ка Очевом Дому, а свим људима добре воље да покушају да разумеју моје ограничености, или, ако то лепше звучи, мој перспективизам. Молио бих да се има у виду оно што је Хозе Ортега и Гасет објаснио у свом тексту „Доктрина тачке гледишта”: „Оно што за једног заузима прво место за другог се налази на последњем месту и приказује се мрачно и нејасно. /…/ Космичка стварност је таква да може бити виђена само из једне одређене перспективе. Перспектива је један од саставних делова стварности. Далеко од тога да представља њено изобличење, она је њено устројство. Стварност која би била једна те иста из било које тачке гледишта је бесмислена.”

Пошто сам сав свој досадашњи рад доживљавао као разноликост хришћанске апологетике, своје благодарење завршавам „Вечерњом молитвом једног апологете“ енглеског хришћанског писца, аутора „Летописа Нарније“ Клајва Стејплза Луиса:

Од свих ми пораза хромих, али, још и више,
од свих победа што их речи моје задобише,
од свију бистрих досетки на Твој рачун
на које се публика смеје док анђели плачу,
од свих доказа мојих за Тебе као Бога,
Ти, што на суду ћута, ослободи ме тога.
Речи су само ситниш. Немој ми зато дати
у њину бледу слику Твог лика веровати.
Од свију мојих мисли, чак и од мисли о Теби,
избави, красна Тишино, и привуци ме Себи.
Господе игленог уха и врата врло уских,
спаси ме од мојих трица, пре но смрћу усним.

Прочитајте још