СРБИ ИЗМЕЂУ КАРАЂОРЂА И КАРАЂОЗА: О новој књизи Радета Јанковића

ПИТАЊЕ КОНТРАТРАДИЦИЈЕ

Књига „Велика подвала лукавога“ је ремек – дело читања контратрадиције, како је Рене Генон називао симулакрумске форме опонашања истинског посвећеништва. У њој је Раде Јанковић применио свој, хируршки прецизан, инструментаријум да би показао како се српски народ, вођен својим, час конфузним, час злонамерним, елитама, нашао у самозабораву из кога се тешко подићи. Иако је наша невоља давно почела, она је добила свој апогеј у доба комунизма, када су силе тајне службе, наша верзија „невидљиве руке“, уобличиле структуре које је требало да, на дужи временски период, можда заувек, емитују лажне сигнале из јазбинских емисионих врела оца лажи и његових „перформера“.

Велика способност синтетичког размишљања омогућила је Радету Јанковићу да нам даје историософске слике широког замаха – довољно је само погледати његову причу о партијској ћелији као пародији римокатоличке верске организације:“Хришћанска црква има два степена иницијације: на првом су они који се припремају за крштење („оглашени“), на другом су они који су већ крштени („верни“). Комунистичка партија такође има два степена псеудоиницијације: на првом степену су они који се припремају за пријем у партију („кандидати“), на другом су они који су већ примљени у партију („чланови партије“). Организациона шема Партије била је такође пародија црквене организације. На врху је „Генерални секретар“ са овлашћењима „божјег намесника“ на земљи („Римски папа“). „Политбиро“ је пародија „Свете столице“ у коју улази и „Римски папа“. „Генерални секретар“ и „Политбиро“ управљају партијом између два „партијска конгреса“ (две „Бискупске конференције“). Основна организациона форма је „партијска ћелија“, што одговара католичкој жупи“. На челу жупе су „жупници“ („секретари ћелија“). Изнад њих су „бискупи“ („Секретари окружних комитета“) а изнад ових „надбискупи“ („Секретари покрајинских комитета“).“
РАТ РОДИТЕЉА ПРОТИВ БОГА, РАТ ДЕЦЕ МЕЂУ СОБОМ

Светом, наравно, управљају невидљиве силе зла, чији је циљ да човека потчине и лише слободе. Међутим, њихова делатност је могућа само зато што је човек, како каже отац Јустин Ћелијски, трагично лаковеран за зло и трагично тешковеран за добро, па иде линијом мањег отпора ка сопственој пропасти. Основно питање савремене Србије – како смо дошли до злочина које је починио дечачић у ОШ „Владислав Риникар“ – Раде Јанковић решава формулом Владике Николаја: ако су родитељи ратовали против Бога, деца ће ратовати једно против другог. Титов послушник из грађанске класе, совјетски шпијун Владислав Рибникар, прави је пример настанка „нове класе“, која је приграбила власт у име слободе, једнакости и братства, али је читав „радни народ“ учинила својим робљем и таоцима, па су њихови потомци саставни део садашње „нове класе“, прави „Београд на води“, који брод Србије води да се разбије о подводно камење Новог светског поретка.

Само у таквом поретку могуће је да нас случај у „Рибникару“ додатно смете са пута уместо да нас освести:“Од сада ће Лукави улазити у човека јавно, не скривајући се, као што научник улази у своју лабораторију; изводиће своје експерименте јавно, пред публиком, и уз њено учешће, као „Др Воланд“ ономад у „московском варијетеу“. Кад експеримент пође по злу, као у случају „Рибникар“, Лукави ће се појавити у лику неког „еминетног психоаналитичара“ и рећи ће: „Не, не! То нисам ја! У питању је подсвест.“ Око њега ће се одмах окупити читав тим лекара који ће предлагати разна лекарства: одмах одузети сво ватрено оружје! (Али зашто не и хладно? Човек се може убити и ножем, и секиром, и моторном тестером?); одмах запослити још 1.000 полицајаца! (И шта? Кога ће да јуре?); одмах повећати плате просветним радницима! (А зар није паметније да их наоружамо пиштољима? И да им поделимо панцирне прслуке?); убица је болесник и треба га лечити! (Али зашто баш у Америци? И зашто посебним авионом а не редовном авио-линијом? И зашто га прати читав тим медицинског особља? Да не скочи из авиона?)… Поврх свега Лукави нам се још и руга!“

Тако плаћамо данак лажима тзв. „пермисивног друштва“, које је пропагирала Франкфуртска школа, и чији је гласноговорник, у име ЦИА, Херберт Маркузе, позивао на „еротску револуцију“ и разбијање традиционалне породице, да би стигла срећа целог човечанства у хедонизму описаном у „Врлом новом свету“ Олдоуза Хакслија – „Форда славимо, оргије правимо. Пуно соме ( дроге, нап.В.Д. ), пуно секса, паримо се без комплекса“.

И, ако тако живимо, морамо изумрети.
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И КОМУНИСТИ

Књига Радета Јанковића нас, на сасвим нови начин, суочава и са нашом политичком традицијом – он пориче да је Светозар Марковић пуки претеча српских комуниста, и показује да је дотични, у стари, био конзервативац. О томе је писао и наш познати књижевни критичар Предраг Протић:“У игри коју историја често уме да игра, један од највећих конзервативаца деветнаестог века постао је творац социјализма у Србији. Читаво књижевно дело Светозара Марковића прожете је једним „жалом за старим“ временима.Постојао је један миран, спокојан свет, окупљен и везан за задругу, а онда је дошао сурови капитализам, тај свет разорио и железницом још га и даље разара. Треба зауставити ту локомотиву која ће уништити тај свет, и тај конзервирани свет пренети једнога дана у социјализам. Ако се овако интерпретира идеологија Светозара Марковића, онда између њега и Лазе Лазаревића нема неких великих разлика. И код Јакова Игњатовића, коме је Скерлић вратио један део књижевног угледа, постоји нека врста изгубљеног раја.Постојали су стари и нови мајстори, један спокојни свет у којем су живели господар Софра Кирић и преци Васе Решпекта, а онда се нешто десило, банула је катастрофа и стари добри свет отишао је у неповрат. Сеоски зеленаши код Милована Глишића срушили су онај свет у коме су мирно живеле удовица Миона и тетка Деса. Па и модерна српска књижевност у том истом смислу је конзервативна. И код Кочића и код Ћипика, постоји један изгубљени рај. Сви маштају о изгубљеном рају, нико не говори о обећаној земљи“.

А револуционари су, џелатски, желели Обећану земљу. Нису тражили обнову породичне задруге, којој се надао Светозар Марковић.
ТРАГЕДИЈА СРБИЈЕ

Трагедија Србије је у томе што је, захваљујући својим елитама, укљученим у окултне ложе, помислила да се брзо може пресаздати вековна зграда предања, и да ће настати „кристални дворац“ коме се ругао Достојевски у „Записима из подземља“. Раде Јанковић нас опомиње:“Све до убиства кнеза Михаила у Топчидеру 1868, ми смо као народ како-тако успешно одржавали равнотежу између модернизма и традиције. Нико, па ни неписмени Милош, није се заносио илузијом да је довољно одбацити прошлост и одмах ускочити у Европу! Али „Неко“ се умешао – „Неко“ коме је било потребно да поверујемо у ту илузију! – и равнотежа је нарушена.“ Та нестабилнст траје до данас. И ми нестајемо у ништавилу које се храни губитком равнотеже.

Пут Запада био је пут Декартовог рационализма, који не би могао без розенкројцерског, антихришћанског и окултистичког, просветитељства, о коме је писала Френсис Јејтс. „Мислим, дакле постојим“ кобна је реч нововековне епохе, јер је, како је говорио отац Јустин, интелигенција без љубави готов ђаво.

Утопистички патос насилног даривања среће, о коме је говорио отац Георгије Флоровски, није могао без рационалистичког просветитељства које је, у ствари, контратрадиција луциферијанства.

Када је духовно сазирање замењено плитком рационалистичком аналитиком, свет је кренуо ка ивици понора. Свако следеће откриће тајно природе водило је ка самоубиству – довољно је сетити се нуклеарне енергије која се, пре било какве електричне струје, претворила у атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки.
ПУТЕМ ЗАПАДА

Срби су, у 19. веку, преко својих младића, кренули путем Запада:“По повратку у Београд, кад су развезали завежљаје које су са својих студија донели у Србију, поред „неопходних знања“ наши младићи донели су још: картезијански метод у његовом најтврђем казуистичком облику; романтизам са његовим „црним мислима“, ветровима који фијучу, маглама, вампирима, тамом, језом и меланхолијом на граници депресије; нихилизам руских анархиста; спиритуализам у филозофској верзији господина Бергсона и теозофској верзији госпође Блавацки; читаву једну алхемичарску радионицу упаковану у „Пандорину кутију“ на којој је писало надреализам; интернационализам, феминизам, социјализам, космополитизам… Ничеа, Фројда, Маркса, Маркиза де Сада… Ту се скривао Лукави! Тамо где је традиција видела само једну Истину, сада је било мноштво разних, међусобно противречних „изама“. Целина Истине се распала на много ситничавих објашњења. Свако ко постоји, рекао би Декарт, има право да мисли!“

Тако смо, следећи Француску револуцију, добили и њене исходе.

Раде Јанковић је суров и прецизан – показује прве плодове илуминатског просвећивања у Француској револуцији:“Земља која се с правом дичила лепотом, укусом, љупкошћу; која је измислила отменост, углађеност и префињеност у уметности, постаће поприште крвавих баханалија. У наредних пет година, од 1789-1794, Париз ће видети: људе који висе обешени на уличним фењерима; процесије које уместо крста и Богородице носе аристократске главе набијене на врх копља; крв која се у поточићима слива на калдрму и проститутке које лижу крваво сечиво гиљотине; пиљарице које уместо златног накита носе огрлице од тестиса и нанизаних људских прстију…“

А све је било у име слободе, једнакости и братства!
МАЈСКИ ПРЕВРАТ

Србе је дух Француске револуције захватио у Мајском преврату 1903, када се на нама испунила Шекспирова реч из „Хамлета“ – да је убиство краља вртлог који све повлачи за собом. Без обзира на намере завереника, и на сав њихов патриотизам, злочин на почетку 20. века донео је једном народу невиђена страдања у том истом столећу. Раде Јанковић нас опомиње:“Безмало 120 година живимо у залеђеном времену: черечење лешева краљице Драге и краља Александра и черечење лешева „жестоких момака“ са београдског асфалта дешавају се по истоветној матрици… Иста сила покреће руку Беливука који истранжиране људске комаде потапа у киселину и руку официра који сабљом пробада материцу краљице Драге и отвара јој утробу.“

Ноћ пијана од крви, коју је описао Драгиша Васић, у време Мајског преврата још увек ђак, изгледала је сабласно:„То беше један од ноћних фијакера што се дању и не појављују, вучен ужасно малаксалим мрцинама. У њему, један другом у крилима, седело је око осам официра; међу њима један са завојем на образу. Сви они махали су пијано рукама, у којима су држали револвере, па су певали и викали у један глас неким промуклим, ужасно непријатним крицима. На оном задњем седишту кола, лица земљано црног, стајао је усправно потпуковник Мишић и витлао револвером око главе, надвикујући се продераним, страшним, нељудским гласом.“

И почело је крваво коло.
КРВ И НОВА КЛАСА

Срби су у 20. веку пролили море сопствене крви. Раде Јанковић се пита:“Која је то ала толико жедна крви?… То сигурно није човек! Али може да има људско обличје!… И кад пише о прошлости, он има способност да вам историју прикаже без мириса крви, без задаха људских лешева и без удела који Лукави има у свему томе. У јавности се претставља као „академски историчар“. Данас је он главни јатак Лукавога.“

Тако се, у нас, постепено рађала „нова класа“, која је почела да живи по пропагандним законима успеха што води у недођију:“„Нова класа“ је направила свој модел етикеције: апсолутно потчињавање ауторитету из користољубља (Титу, Милошевићу, Вучићу); неговање тела (билдовање, ботоксирање, уградља силикона); забава (ноћна окупљања, томпуси, виски, кокаин); разонода (једрење, тенис, голф, лов), мода (одела, дубоки деколте, скупоцени накит и аутомобили)…“ И још:“Правој аристократији требало је петсто година да из своје грубе, сирове, војничке форме пређе у своју меку, ушушкану, размажену форму; српској „Новој класи“, међутим, било је довољно само пет година да из гломазних цокула, чојаних панталона и окрпљених шињела пређе у лаковане ципеле, бела одела и свилене тоалете.“

Док је права аристократија увек саможртвена ( јер, племство обавезује, а, како је говорио владика Данило, на Господа личи господин ), превратничка какистократија маскирана у аристократију напредности жртвује друге да би могла да влада и ужива. Нема човека који им се супротставља а да га неће убити – зашто би било другачије? Маркс, Енгелс и Лењин су их, уосталом, учили да се „бескласно друштво“ не може остварити без жртвовања ближњих, којима се ђубри тле будуће среће бескрајних поколења. Убијају се људи, да би се, у заносу трансхуманизма, човек уклонио са обзорја историје, и да би остао чист разум – вештачка интелигенција.
ЧОВЕЧАНСТВО ПРЕД САМОУКИДАЊЕМ

Прелазна форма је киборг, али коначни циљ је уништење човека као таквог.

Све је почело у Средњем веку, када је лик Божји у нама схоластика Запада свела на разум, заборављајући слободу и љубав. И ето нас пред самоукидањем, о чему је писао Момир Булатовић у свом тексту „Будућност без послова“ још 2017. године:“Многе европске државе су већ објавиле законске пројекте по којима у веома блиској будућности људи више неће бити овлашћени да управљају камионима и аутобусима. Правдајући се разлозима безбједности и поштовања људских живота, оне ће снагом закона ове послове препустити роботима. Стотине хиљада људи ће остати без посла, прихода за своје породице, али и без икакве шансе за било какво запослење у будућности.У све више ресторана ланаца брзе хране у Америци клијент укуца наруџбу на екрану једне машине и подигне јело које му је сервирала друга машина. У међупростору неће видјети ниједног човјека, из простог разлога што у том процесу уопште и нема људи. У разгранатој свјетској трговини огромни бродови носе десетак хиљада контејнера с краја на крај свијета. Њима управља свега двадесетак помораца по броду. У лукама стотине хиљада контејнера се претовари у току једног дана. Дизалицама којима управљају роботи и камионима које не возе људи. Њима је чак забрањен боравак у зонама претовара, како не би ометали машине у раду. Као у призорима из научнофантастичних филмова, у којима све тече нормално, али у којима је људска врста изненада нестала.“

Енглески писац Честертон је говорио да је лудак онај који је изгубио све осим разума. Сведен на разум, човек је укинуо себе вештачком интелигенцијом.
ПАКЛЕНЕ РЕКЕ У НАШЕМ УМУ

Раде Јанковић је у својој књизи дао низ врхунских портрета српских интелектуалаца који су се добровољно пустили низ црне матице адских река: Лете ( реке самозаборава и метафизичке деменције ), Кокита ( на чијим обалама остају они који немају да плате обол пакленом чамџији Харону, па вечно лутају ), Ахеронта ( река бола по којој сплавари Харон са душама што их одвози у невид ), Флегетона ( огњене реке, у којој горимо и сагоревамо у својим страстима ), Еридана ( страхотне, ледене реке отуђења од ближњих), Стикса ( реке мржње и Каиновог комплекса ). Срећемо међу пловцима адских река и Димитрија Митриновића, који је, у име утопије, кренуо путем окултизма, па је радио на уједињењу Европе и пропаганди Њу Ејџа, а, због магијских моћи, плашили су га се, кажу, више него Алистера Кроулија. Ту је и Јован Скерлић, за кога Бранко Лазаревић каже:“У цркву никад није ишао. Свећу никад није палио. Славу није славио.“ Чак и начитани дипломата Бранко Лазаревић није одолео замкама либертенства, па се после чудио како су дошли комунисти – они никад не би ни дошли на власт да либертенски аморализам није уништио саме основе друштва.
МЕТАФИЗИКА ГЛУМЕ

Раде Јанковић је велику пажњу посветио глуми, и оној обичној и оној метафизичкој, показујући да ће антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства, такође бити коначни глумац. Уосталом, како рече Његошев владика Данило:“Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта“. А позориште је од позор, што је некад значило „срамота“. Јанковић вели:“Контратрадицији увек претходи извртање темељних принципа. Тако је и овде, у „позоришној уметности“: онтолошки појам бити изврће се у своју супротност – изгледати.“ И онда долазимо до коначног тријумфа лажи – јер, како каже Јанковић, „кад сви у једном друштву постану глумци, читава стварност постаје представа!“ У тој престави Срби су од Карађорђа стигли до Карађоза, који, зидајући Проклету авлију као Београд на води, сведочи о близини потопа читаве наше историје у сливнику у коме смо се обрели, и у коме је пукост постала коначна утварност човека и света, традиције и будућности.

Бавећи се „филозофијом паланке“ и „случајем Константиновић“, Раде Јанковић нас подсећа да је и отац другосрбијанштине последица симулакрумских процеса у настанку „нове класе“:“У настојању да докаже постојање „српског нацизма“ паланачки филозоф у лику Радомира Константиновића прихвата улогу друштвено признатог „истеривача ђавола“, нека врста државног чиновника, добро плаћеног и ситуираног, у криптокомунистичкој представи „егзорцизма“ коју режира Лукави. Овај егзорцизам је лажан, не зато што паланачки филозоф не истерује демона зла – јер би у том случају морао да се окрене против комунистичке „Нове класе“! – него напротив чини све да од демона зла који се угњездио на Дедињу направи „хероја“ – зато демона зла налази на погрешном месту.“

Док се Дебели Мртвац Гроз не сахрани, нема Србима зоре. Док се Лењин не уклони са Красног трга, Русима нема будућности.
НИСМО ЈЕДНАКИ У ЗЛОЧИНУ

Знајући за метафизичност УДБЕ, која је почела масовним убиствима инакомислећих, а дочела стварањем фирми попут ГЕНЕКС-а, из којих се родио дух титоистичког капитализма наших дана, Раде Јанковић у својој књизи не дозвољава ниједног другосрбијанцу да се претвара у слободољупца и антишовинистичког свеца:“Нисмо сви једнаки у злочину! Једнаки смо у слободи која нам је Богом дана, а кривица за злочин се индивидуализује! Зато Бора Ћосић нема права да говори о „српском бојовнику који негде у Босни шутира главу убијеног Бошњака“ – а да при том прећуткује да то није српски ратник – него специјалац оне „Службе“ којој је и он, Бора Ћосић, као скојевац служио. Скојевци су били и његови садашњи „непријатељи“: Мира Марковић и Слободан Милошевић. И они су служили „Служби“.“ И поручује му, у име свих нас, који не припадамо свету удобократије:“Шта ми, православни традиционалисти, имамо са вашим нерашчишћеним рачунима? Као и онај јадни „Бошњак“ и ми смо жртве ваших удбашких, криптокомунистичких, никад довршених грађанских ратова! Ниси ти, Ћосићу, побегао у Ровињ од мене, него зато што си код хрватских удбаша (Бољковића, Шпегеља, Манојлића, Туђмана) нашао сигурније уточиште од прогона српских удбаша (Радмила Богдановића, Јове Капичића, Бакочевића, Шешеља и прочих, и прочих, и прочих…).“

Најважније је да памтимо: нисмо једнаки у злочину!
КРИПТОКОМУНИЗАМ НА ДЕЛУ

А метода рушења самоистоветности Срба, она која је родила другосрбијанштину на челу са Константиновићем, доказивачем да су Срби нацисти, „као од мајке рођени“ у свом изворном мрачнопаланачком духу, била је веома суптилна. Раде Јанковић нас опомиње:“Изгледа да је унутар система „Нове класе“, пре свега у Партији и Служби, постојало уже језгро које се озбиљно бавило изучавањем и применом теорије италијанског комунисте Антонија Грамшија (1891-1937). Не треба подцењивати то тајанствено језгро. Они су у извесном смислу били визионари и пре свих закључили да је Грамшијева концепција тзв. културне хегемоније делотворнија од Лењинове бољшевичке ортодоксије. Грубом силом (полицијским терором) изазива се револт, отпор и на крају крајева распад унутар номенклатуре „Нове класе“, што се и десило 1948. Мека сила (промена свести), пак, разара традиционалне друштвене вредности без отпора, припремајући тако терен за скок у тобоже „нови амбијент“ (посткомунизам) у којем ће комунистичка ортодоксија наставити да делује али сада невидљиво, субверзивно, подмукло – као криптокомунизам.“

О томе је наш угледни тумач копрокултуре титоизма, Богдан Златић, писао:“Инсталирање стаљинистичког типа управљања државом трајало је до Видовдана 1948. када је објављена резолуција ИБ. Након ове објаве начин управљања се не мења, него се довршава прављењем гулга за масовну изолацију и преваспитавање ренегата од револуције. Поред тога у завереничкој структури (врхушка) започиње прображај тајних служби у правцу стварања модерне криптократије уз подршку британске обавештајне логистике. Принцип владавине криптократије предвиђа деташирање припадника тајних служби у све сфере јавне управе и друштвеног живота – од привредних друштава и институција културе до црквене организације. Седамдесетих година прошлог века довршава се формирање ове криптократије као партије у Партији СКЈ, која заверенички управља и Партијом, и државом, и друштвом, и то тако што спроводи одлуке донете изван видокруга јавности, па и саме Партије, дакле, у маниру тајног друштва. Партија се коначно конституише као јавна организација са тајним циљевима. На тај начин се контролишу не само збивања у друштву него се иницирају правци унутар тих збивања. Како је Брозова Југославија све време у безбедносном смислу под патронатом хладноратовских сила и у колонијалном статусу, напредовање у овим криптократским структурама, повезано је са увођењем у тзв. више структуре (службе), односно, значи припадност иностраним безбедносним структурама. У ове структуре такође спадају и псевдоиницијатичка друштва која користе симболику слободног зидарства, сурогати витешких редова средњег века и сталешка грађанска удружења, а заправо представљају координациона тела разних сегмената домаћих и страних обавештајних и безбедносних структура.“

У том „крипто – свету“ и данас живимо. И никако да се избавимо. Ми мислимо једно, оно испадне друго; ми радимо једно, а они нас воде у друго; ми бисмо ка светлости, а оно – на дну јаме. Јер је све „крипто“.
НА ЂУБРИШТУ ИСТОРИЈЕ

Нарочито је битна Јанковићева прича о Медиали и њеном духу, чије је оличење био обдарени Леонид Шејка, што је покушао да се избави од уговора који је потписао са ђаволом названим Групулекс. Иако су медиалисти били антикомунисти, дух времена је радио своје, па Јанковић бележи:“Омиљена комунистичка фраза о „ђубришту историје“ кореспондира са ђубриштем Леонида Шејке, и то не само на вербалном већ и на семиолошком нивоу; јер и у учењу комуниста, као и у схватању медиалиста, ђубриште је средиште дијалектичког процеса („историјског материјализма“) – на њега се баца „стари поредак“ и од њега почиње ново, „срећно доба“ човечанства (комунизам). У оба случаја ђубриште је демонистичка профанација „светог места“ – место са којег започиње преображај културе и уметности (Медиала) и место са којег започиње друштвени преображај (комунизам).“

И све се завршава потпуним тријумфом контратрадиције:“Тако доносилац ове обнове – „Нова класа“ – постаје плен Лукавога. Тиме у друштву, које се већ распало у процесу модернизације, настају сада, у новом комунистичком и потоњем криптокомунистичком поретку, два друштвена сталежа: демонизована „Нова класа“ са својим богатим арсеналом контратрадиције, и сеоско – фелашко – становништво са својом обновљеном паганском традицијом. Тако, сви заједно упрегнути, и село и град, раде у корист Лукавога. Обнављају се стари и рађају нови култови „вођа“, „очева народа“, „пророка“ и „видовњака“… И магија цвета подупрта новим технологијама (филм, радио и телевизија)… Уметност све то сублимира и настају: Медиала, Рокери („Црни лептир“), „Црни талас“ (и у њему Бели Бора), „Црвени талас“ (Бата Живојиновић и Љубиуша Самарџић), сабрана дела Маркиза де Сада, Булгаков (Мајстор и Маргарита) и на самом врху… Марина Абрамовић.“

У питању је копрокултура последњих времена. Револуција нас је довела у смрт.

Рушење револуционарних идеала води јединству разочарења. По Алберу Камију, свет је постао јединствен, али јединствен у нихилизму. Срушено је царство милости, али се руши и царство правде. Тако се показује “парадокс побуњеника”: “Чим побуњеник удари, он сече свет надвоје. Он се подигао у име истоветности човека са човеком, а жртвује ту истоветност запечаћујући у крви разлику”.

Ками је све ово знао као разочарани револуционар и нихилиста свестан целине збивања на обзорју историје. Раде Јанковић све ово доказује као православни хришћанин.
РАТУЈМО ЗА ВРЕДНОСТИ

У другом делу књиге, аутор нуди обнову Српства као повратак нашим традиционалним вредностима.

Јанковић нас подсећа:“Таложење искуства стиче се у култури, а преношење тако нагомиланих особина, које чине сопство једног народа, врши се традицијом. Зато Лукави најпре напада културу и прошлост једног народа. Сви ратови и све револуције воде се против прошлости а под изговором будућности. Циљ је да се уништи традиција! – зато је свака контратрадиција по својој природи демонска. Демонска, то значи аморална! – јер морал постоји само тамо где је традиција очувана. Тамо где је морални поредак чврст, стабилан, дакле трајан, тамо су и врлине – а где су пороци и неморал, тамо нема ни слободе. Традиционлана доктрина, дакле, изводи слободу из етике а не обрнуто. У контратрадицијским системима пак, а сви нововековни системи су контратрадицијски, почев од Француске револуције (1789) до данас, морал је подређен тзв. „слободи избора“ – морално је оно што „већина одлучи“, договори се, те је тако морални поредак модерних друштава прост збир појединачних одлука, што значи: крхак, нестабилан и привремен. У свим модерним друштвима данас трајни су само: слобода без морала и знање без врлине! Али, да ли то још увек слобода? Јер, и титанија је слобода – али за тиранина!“

За тиранина, а не за обичног човека. А ми смо обични људи, жељни правде и слободе.
КАМЕН КОЈИ ОДБАЦИШЕ ЗИДАРИ

Пристали смо, вели Јанковић, на контраиницијацију, и сада смо на ивици нестанка:“Камен који су одбацили модерни зидари постаће „камен од угла“ у храму Слободних зидара на Авали, такозваном „Споменику незнаном јунаку“. Сени храброг српског војника уграђене су у темељ масонског храма на Авали. Полагање крвне жртве у темељ грађевине, ради освећења градње, постоји у готово свим паганским традицијама. Зато је у зидине „Скадра на Бојани“ узидана „млада Гојковица“; зато се у нашим крајевима чак и данас, пре првог камена, у темељ полаже заклани петао, или се крвљу младог јагњета шкропи камен темељац. Тада крвна жртва добија сакрални карактер. Жртва се приноси демонима који бораве у подземљу да би се ови умилостивили, да грађевину поштеде своје рушилачке моћи. Тиме се деструктивне подземне силе трансформишу у силе „позитивног дејства“. Зле силе се ритуално претварају у „добре“ силе. Тако је, на симболичан начин, преко ритуалне фразе „Споменик незнаном јунаку“, храбри српски војник абсорбован у пагански масонски храм – постао је средство у функцији његове „сакрализације“. А то значи: у смеру који је супротан вертикали Косовског завета. Овим је и смисао жртвовања српског војника потпуно изопачен: прекинута је вертикала између јуначког чина и истинске светости, и уместо подршке са Неба – нација се сада окреће подземним демонским силама.“

То јест, кад чујете да вам прогресивци и левичари вичу, у еуфорији, „Иде гас“, не заборавите: то може бити порука из Аушвица, пред коначно глобалистичко „туширање“.
ПОВРАТАК БОГУ И СЕБИ

И зато нам сва ова убиства, од школе у Београду до села око Младеновца. И зато осећање да се ништа не може урадити, ма колико да вучемо и потежемо. А решење је једно – Христом ка Оцу и Духу Светом, обновом пута у Царство Небеско као јединог пута који није беспутица.

Хришћани су родољуби. Како каже Симона Веј о патриотизму који је утемељен у хришћанском погледу на свет: „ То је самилост према Отаџбини. Постоји један славан јемац. Јованка Орлеанка је говорила да осећа сажаљење према краљевини Француској. Али можемо навести бескрајно виши ауторитет. У Јеванђељу, не можемо пронаћи знак да је Христос осетио према Јерусалиму и Јудеји било шта што би личило на љубав, осим једино љубави садржане у сажаљењу. Он никада није показао према својој земљи некакву приврженост неке друге врсте. Али самилост је показао више него једном. Оплакивао је град, предвиђајући као што је то било лако у то време, разарање које ће се ускоро срушити на њега. Говорио му је, као неком живом бићу: ‘Јерусалиме, Јерусалиме, колико пута сам желео…’ Чак и док је носио свој крст, он је према њему још испољавао самилост“. Самилост према отаџбини – то је родољубље.

Раде Јанковић је написао књигу самилости и истине. Патриотску књигу. И зато је вреди читати. И зато је вреди имати пред собом, чак и ако се не сложимо са сваком реченицом у њој написаном. Хвала му због тога.