ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Срби и Руси – два народа који се огледају један у другом, не заборавимо братску љубав

ОПКОЉЕНИ

Срби и Руси су два народа која се огледају један у другом. И огледају се, љубављу, као браћа. И искуства тих огледања и данас су драгоцена, управо у дане када наши непријатељи желе да нас раздвоје и да цео Балкан уђе у НАТО.(1) А иде им за руком: ево, у Македонији нађоше шачицу Јуда, и опет – победише. После гласа македонског народа против НАТО терора, ипак остварише шта су наумили. За сада.

А Србе опкољавају са свих страна. Стално исто. Тако је било уочи Првог светског рата, о чему је писао руски дипломата у Београду, Василије Штрандман: “Србија ми је изгледала као мала башта у цвату, окружена са свих страна густом шумом, из које су сваког часа могли да се појаве душмани који би уништили овај благословени угао земљине кугле. Срби су ми  говорили да живе од данас до сутра, под притиском страха од суседских напада. Када сам их питао зашто им је изглед престонице – у поређењу са бугарском престоницом тако неугледан, одговарали би да нема сврхе зидати велике зграде, јер ће их непријатељ раније или доцније порушити. Да ли ћемо издржати такво искушење– говорили су, питање је будућности и све ће зависити од мудрости наших политичара и од храбрости наше мале војске, од свега десет пешадисјких и једне коњичке дивизије, које су све чиме се можемо супротставити огромним непријатељским снагама. Притом су се позивали на „Мајку Русију“, као на старију сестру која их у предстојећој борби за живот и слободу неће напустити.“(2)

И није их напустила, све док Цар Мученик није пао као жртва антихришћанске завере.

Тако је било и уочи Другог светског рата. Краљевина Југославија је са свих страна била окружена земљама које су приступиле Тројном пакту. Шта се десило, знамо. Али крв руских војника лила се у ослобађању Београда у јесен 1944. године, без обзира на све идеолошке замке епохе која је после тога наступила.

ЧЕГА ДА СЕ СЕЋАМО?

У Орвеловом роману „1984“, мучитељ О`Брајен је рекао Винстону Смиту да ће га стрељати, али да прво мора да заволи Великог Брата. А услов свих услова је да се одрекне своје љубави, Јулије, и да јој пожели зло и муке. Зато се треба сетити онога што нас повезује. Јер ће нам тражити душу. Јер ће нас крваво откидати од Русије. 

Циљ им је, сатански, да у походу НАТО-а против Русије у војсци Империје зла буду и Срби.

Ово што се дешава са НАТО – фанариотским насртајем на Украјину, са све улогом цариградског патријарха Вартоломеја у томе, доказ је колико ђаво, господар Новог поретка, ненавиди узајамну љубав православних Словена, пре свега Срба и Руса.

Милован Данојлић је, 2011, објавио текст у коме је објаснио како наши непријатељи раде на томе да нас одвоје од Руса, и указао чега се морамо сећати да не бисмо дозволили да нам исперу мозак: “Наглашавају се ситуације у којима је помоћ званичне Русије изостала, док се примери пожртвованости прећуткују. У свим раздобљима наших односа могу се наћи докази и за повољну, и за неповољну процену; од тренутних рачуница зависи на шта ћемо усредсредити пажњу. Ако у Првом српском устанку важност наше зближености није осећао Родофиникин, Хајдук Вељко Петровић је добро знао ко му је главни ослонац и савезник. Једна од одредби мира у Кучук-Кајнарџију из године 1774. озваничила је покровитељство Русије над хришћанима у Турској, и та је обавеза, посебно према Србима у Црној Гори, дуго поштована. Пишчевић и Црњански су, на истој страни, видели заклон од турског насиља и аустријског унијаћења, Лав Толстој је оштро осудио окупацију Босне и Херцеговине, док су Солжењицин и Зиновјев дигли глас против НАТО бомбардовања. Године 1876. Русија шаље оружје и добровољце, а годину дана касније званично улази у српско-турски рат. Ушла је у Први светски рат делимично и због нас, а захваљујући интервенцији цара западни савезници су били принуђени да се побрину о ономе што је, после преласка преко Албаније, остало од наше војске. И у Другом светском рату имали смо истог непријатеља. Идеолошка позлата на страну, руски војници су, напредујући према Берлину, ослободили Београд. Хитлер једино од Срба није тражио да шаљу војнике на Источни фронт, знајући да од нас, тамо, не би имао користи. Део југословенских комуниста, пре свега српских, одбио је 1948. године да се придружи антисовјетској хистерији, колико из догматске заслепљености, толико и због неизлечивог русофилства, за шта је платио цену у крви… Прошлост нас је оптеретила искуствима која олакшавају споразумевање; ожиљци робовања под Татарима и Турцима упозоравају нас на опрез према новим могућим освајачима и поробљивачима.“(2)

Тога се морамо сећати. Да нам не узму наду.

СВЕДОЧЕЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИЛАРИОНА

Ево једног сведочења Свештеномученика Илариона (Тројицког), архиепископа верејског, помоћника Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и све Русије. Свети Иларион се нашао у Београду крајем прве деценије 20. века: “Српска престоница Београд – као да је један од наших губернијских градова. У њему стално мораш да се подсећаш да си у престоници. За нас, мој Пријатељу, престоница је нешто грандиозно. Ни европске престонице нису лошије од наших. Ето зашто, по нашем мишљењу, у Београду као да није све престоничко. Сада су, по свој прилици, све најбоље зграде срушили Аустријанци, али престоничких здања и није било много. Русу је било драго кад је видео да најбоља зграда у Београду припада друштву „Русија“ и да се назива „Хотел Москва“. Сам краљевски дворац такође не личи сасвим на наше дворце. Он је невелик и излази на улицу. Мимо њега јуре трамваји, а напоредо је једноспратна кућа са трговачким локалом. Па ипак, Београд је престоница нама блиског народа./…/ Упутио сам се пре свега у Саборну цркву у Богојављенској улици. Београдска Саборна црква прилично је велика, али унутра је доста сиромашна. На свој имендан краљ се појављује на богослужењу у градској Саборној цркви. Овде се показује јединство владара и народа, јер се у Саборној цркви у то време не налази само изабрана публика, него и обични богомолитељи. Тако је бивало и у древној Русији. Отиди у Успенски саборни храм и погледај. Тамо ћеш угледати стално царско место на коме се цар заједно са народом молио.

Тог истог дана могао сам мало да посматрам и српски народ. На краљев имендан у подручју званом Топчидер, крај Београда, одржава се народно весеље. Топчидер је парк који местимично прелази у шуму. У том парку окупљају се и градски житељи, али претежно „сељаци“ и „сељанке“. Српско народно весеље суштински се веома разликује од руског народног весеља. Окупља се мноштво света, сав парк бива испуњен. Прво што ми је пало у очи је да међу окупљенима није било пијаних. У то доба руско народно весеље, разуме се, било је још увек незамисливо без пијаних и безобразних. А овде, народ се веселио у појединим групама. Група свечара унајмљивала је себи „музиканте“, којих је било мноштво, и то обично у саставу од тројице-четворице. Ови су почињали да свирају негде под дрвцетом, на пољаници, а они који су их унајмили плесали су и играли. Затим су одлазили у страну, тамо где су били столићи, седали за њима и пили по пехар пива. Наравно, то није словенско пиће, него немачко, али је освојило сву Европу. /…/ Мене је у српском народном светковању запрепастила, Пријатељу мој, необична скромност, општа пристојност, чак и тишина. Заиста, никаквих „разузданог довикивања“, никаквих безобразних пијаначких песама. Чује се само једноставна, смерна музика. Већина људи скромно шета парком. У ствари, наш [руски] народ никада не шета у том смислу како то чинимо кад желимо да се „надишемо свежег ваздуха“ и уживамо у „лепотама природе“. Чак и реч „шетати“ код нас је добила покудан призвук у свом значењу. Од речи „шетати“ код нас су се појавиле изведенице: „пробекријао се [пропио се]“, „распуштена жена [проститутка]“, „дангуба [скитница, протува, беспосличар]“ и њима сличне. А ево, код Срба сам, барем на имендан српског краља, видео народ који светкује.

Предвече је у Топчидер стигао краљ. Он је био одевен једноставно – у белој летњој војничкој блузи и возио се у отвореним кочијама. Неко време краљ се лагано возио парком међу својим народом који се веселио и празновао. Догодило се нешто веома једноставно: јединство краља и народа.

Мени се веома допало то српско народно светковање. Осећала се словенска душа народа, кротка, скромна, озбиљна и здравоумна. Српски народ као да живи између два њему непријатељска света. С једне стране је свет тевтонски, који не трпи словенску самосталност; с друге – фанатични муслимански турски свет. Треба се дивити томе како су Срби у вековној борби са Турцима и Тевтонцима не само сачували своју самобитност и своју националност, него су и спремни пре да умру него све то да изгубе. Пре овог рата многи код нас као да су се стидели што су имали ту несрећу да се роде од руског оца и мајке. Срби се своје народности нису стидели ни раније и за своју самобитност ступили су у неравну борбу са вековним непријатељима – Немцима, да би или умрли или остали Срби. Наша национална идеја као да израста из рата. Код Срба, напротив, сам рат је непосредна последица њихове свагда живе националне идеје.“(4) 

РУСИ И СРБИ У ЦРКВИ

Душко Јефтовић, у својој књизи „Похвале смислу“, пореди Србе и Русе: “Поступци свештеника и понашање верника на литургији показују особине народа. У Србији, током литургије, поред хора, пева ко год хоће и кад хоће, чак и ако нема слуха. Могло би се рећи да скоро половина присутних пева, а половина не. Символ вере изговара она половина присутних која и пева, а Оче наш певају сви који и иначе певају, само мало гласније, док они који не певају, ћуте и овом приликом.

У Русији, нико, осим хора, не пева. Зато Символ вере (који се пева) и Оче наш певају скоро сви присутни. Свештеник док их пева диригује руком, наглашавајући тако да сви треба да певају. И сводови се оре од склада громких гласова.

Разлике које се испољавају за време литургије најбоље показују карактер српског и руског народа.

Срби су загрцнути слободом. Сваки Србин све најбоље зна и не поштује ауторитет. Поделивши земљу онима који је обрађују, сељацима, Кнез Милош је испунио српска срца слободом. Немајући изнад себе никога до Бога, српски сељак је постао одговоран за себе и своје, породицу, задругу, село. Србија је од средине ХIХ века била јединствена у свету, земља слободних сељака, који су обрађивали земљу, чували стоку, товили свиње, неговали воћњаке, пекли ракију, помагали једни другима, слали децу на школовање, изграђивали државу којом су управљали њихови образовани потомци, потекли из истих кућа и воћњака, који су истим прашњавим путељцима долазили до државних звања. Била је то држава домаћина, очева који су синове испраћали у војску да бране родни хлад, плот и брежуљак, држава домаћински гостопримљива, нахерених шајкача и тараба, сеоских цркава и школа које су ницале тамо где су биле потребне, а дворишта су се орила од гласова деце. Нажалост, дечје граје данас скоро да нема, а слобода је протерана стављањем Србије у ропство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Без слободе, добре особине српског народа су се претвориле у своју супротност, помагање у спутавање. Немајући краву, многи се радују да је цркла и комшији. Уместо да изграђују државу, Срби је разграђују, препуштени пијанству очајања, ропском слављењу потрошње, трошењем последњих залиха поноса и самопоштовања.

Руси, пак, поштују ауторитет државе, цара, Бога. Радећи у једном правцу изградили су највећу државу у историји, трајнију од било које империје пре ње. Слободу су везали за државу, као унутрашњу снагу која се не покорава спољашњој сили, која баш због тога мора бити јача од свега спољашњег. Сила државе даје снагу Русу појединцу, јер се њоме поноси, јер је остварење вековних тежњи које су се надграђивале. Иако је царску власт сменила бољшевичка, држава није ослабила, људи су страдали ширећи границе трпљења, снажећи патњом темељну чврстину наде. Комунизам није разорио веру и ослободивши га се, православље је поново освојило простор који га штити као кандило пламен. Држава га је чекала спремна да га опет брани од варвара који су поверовали да ће га искоренити уз помоћ бољшевика. Ти варвари су остали исти, непромењени, као у време кад су бољшевици дошли на власт и као у време крсташких ратова, јер још од тада се нису променили и воде свој непрекидни рат, не само против православља, већ против душе и љубави којом су православни људи испуњени. Зато Руси певају на литургији Символ вере и Оче наш сви као један, а свештеник им диригује, јер се у тој громкој саборности душе уздижу к Богу, хранећи се Његовом силом – љубављу.“  

То су наше разлике. Али, оне су узрок љубави, а не мржње. Волимо се јер смо различити, али нас сједињује Онај Који нас је саздао и искупио Својом Крвљу, Онај Који нас жели у вечности као Своје. Пред лицем искеженог зла које је кренуло у поход на свет морамо бити заједно. У Духу Светоме, Духу љубави и слоге.

НАТО није јачи од Христа, Кога је Свети Јустин Ћелијски звао Богом словенских очајника. Господе, благослови! 

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 20. октобра 2018.године )           

1. https://stanjestvari.com/2018/10/19/palmer-sad-zele-da-citav-balkan-bude-u-nato/
2. https://stanjestvari.com/2014/04/27/василиј-штрандман-срби/
3. http://www.pecat.co.rs/2011/12/milovan-danojlic-rusija-nasa-daleka-majka/
4. http://www.pravoslavie.ru/srpska/107269.htm