ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ШПЕНГЛЕР И ЛЕОНТЈЕВ, РУСИ И СРБИ: ИЗ ЕЛЕКТРОНСКЕ ПРЕПИСКЕ

ОСНОВНЕ ИДЕЈЕ НЕМАЧКОГ МИСЛИОЦА

Недавно је изашла књига „Пропаст Запада сто година касније: Шпенглер, Руси и Срби“ ( Catena Mundi, Београд 2025. ). Побудила је прилично интересовање, као и увек кад је овај немачки историософ у питању.

Према Шпенглеру, историја није линеаран прогрес, већ циклус у коме културе настају, сазревају и одумиру. „Фаустовска култура“ представља специфичан духовни организам западноевропског развоја, обележен бескрајним стремљењем ка простору, идејом неограниченог знања и преображавања – покоравања света. Њени прасимболи јесу динамика, бесконачност и непрестана тежња ка превазилажењу граница. У том смислу, култура Запада радикално се разликује од, на пример, „аполонске“ антике или „магичне“ арапско-византијске традиције.

Запад је, сматра Шпенглер, после хиљаду година свог преласка из стваралачке културе у уморну цивилизацију, дошао до свога краја. Предстоји му један агонични век, у коме ће углавном владати трговци и банкари. Нада је, можда, само у Русију, која ће саздати културу на визијама Достојевског.

РУСКИ ПРЕТЕЧА НЕМАЧКОГ ФИЛОСОФА

О пропасти западне цивилизације, која је, либерализмом, срушила и византизам Руског царства, пре Шпенглера је писао руски философ Константин Леонтјев. Овај „естетски аристократа“ знао је да наступа либерално – социјалистичко преупрошћавање света, умирање сваке самосвојности.

Либерална егалитаризација друштва процес који води ка распадању. У њему је буржуј – малограђанин изазивао органско гнушање. Зато је патио видећи Словене како постају буржуји. Руско царство мора се градити на неједнакости ако жели да опстане – али не на капиталистичкој неједнакости заснованој на моћи новца, него на власти духовне каквоте над количином.

Организам се разграђује приближавајући се смрти – зато треба чувати сложеност друштва, његову сталешку подељеност. Земаљски прогрес није могућ, каже Леонтјев у „Писмима отшелника“: „Божанска истина Еванђеља није обећала земаљску правду, није проповедала јуридичку слободу, већ само моралну, духовну слободу, доступну и у оковима. Мученика за веру било је и у турско доба; при власти белгијског устава једва да ће бити и преподобних“.

Велике личности нестају – остају само медиокритети, који, како би Ниче рекао о потоњим људима, жмиркају од самозадовољства.

ПРЕЗИР ПРЕМА ЛИБЕРАЛНОЈ ЕВРОПИ

Леонтјевљеве реченице, намерно ратоборне, намерно пуне мржње према „просечном Европљанину“, и данас су изазовне: „Заиста, ја презирем такво бледо и недостојно човечанство, без порока, тачно, али и без врлине – и не желим ни корака да учиним у име таквог прогреса!“; „Страсно ћу маштати о томе како ће идеал свеопште једнакости и свеопштег безумног покрета бити извргнут руглу; ако будем имао власти, рушићу такав поредак, јер ја превише волим човечанство да бих му желео такву, можда спокојну, али простачку и понижавајућу будућност. Рекох „можда“. Не, не! Погрешио сам! Не може бити да ће човечанство постати тако одвратно срећно!“

Зато држава мора бити сурова, да би спречила ентропију, то јест смрт човечанства:“Има заиста хуманих људи, али хуманих држава нема… Заиста, и то су организми, али друге врсте. То су идеје ваплоћене у одређеном државном устројству. Идеје немају хумано срце. Идеје су неумоливе и жестоке, јер нису ништа друго до јасно или мутно примање закона природе и историје. Држава свагда мора бити страшна, каткад сурова и безосећајна јер је друштво одвећ непостојано, скудоумно и превише страсно“.

Чим се држава либерализује, она почиње да умире.

НАЧЕЛО МОНАРХИЈЕ И ВИЗАНТИЗАМ

Начело монархије у Русији је, по Леонтјеву, византијског порекла: „Наша снага, дисциплина, историја просвете, поезија, једном речју, све што је у нас живо, повезано је са монархијом која нас је родила, освештала православљем, чији смо ми наследници и представници у васељени. Византизам нас је организовао, систем византијских идеја саздао је нашу величину, повезан с нашим простим, патријархалним начелима… Византијски дух, византијска начела и утицаји, као сложена мрежа нервног система, сасвим прожима наш великоруски државни организам. Византизам нам је дао сву силу за борбу против Пољске, против Шведске, Француске и Турске. Под његовим знамењем, ако му будемо верни, на крају крајева ћемо свом снагом одолети притиску целе интернационалистичке Европе ако би се она, уништивши у себи све племенито, осмелила да нам било када намеће трулеж и смрад својих нових закона о плитком земаљском свеблаженству, о радикалном земаљском  свепросташтву“.

Шта је византизам? То је, вели Леонтјев, „пре свега култура посебне врсте, култура која има своја карактеристична обележја… У држави византизам је самодржавље. У религији он значи хришћанство одређених црта, које га разликује од западних цркава, јереси и раскола. У свету моралности знамо да византијски идеал нема тако високо и у много случајева крајње преувеличано мишљење о човековој земаљској личности, коју је у историју унео германски феудализам; знамо за склоност византијског етичког идеала да се разочара у све земаљско, у срећу, у постојаност наше сопствене чистоте, у способност нашу за потпуно морално савршенство овде доле. Знамо да византизам (као и хришћанство уопште) одбацује сваку наду у свеопшту срећу народа, знамо да је он најјача противтежа свечовештву у смислу земаљске свеједнакости, земаљске свеслободе, земаљског свесавршенства и свесамозадовољства“.

Реч је, као што видимо, о својеврсној философији активног песимизма – нема прогреса и свеопште среће човечанства, али се борба мора водити, доследно и предано, да би се одбраниле највише вредности.

ПРОТИВ НАЦИОНАЛИЗМА

Леонтјев је био изразито против савременог европског национализма јер је национализам тог доба либерално – демократски, онај који је разорио хришћанско јединство Запада. Он је племенски, космополитски, антидржавотворни, противурелигиозни, и у себи има само разорну снагу, а није у стању да пружи било шта стваралачко. Култура није ништа друго до самосвојност народа („зато су Кинез и Турчин културнији од Белгијанаца и Швајцарца“.) Самосвојност  ће ишчезнути због ширења политичких слобода („људских права“, рекли бисмо данас). Савремени грађански идеализам убија индивидуалност људи, крајева и народа. Све се претвара у један КОСМОПОЛИТСКИ ТИП – народи, области, градови, умови, обичаји, мода. Развој личности,  могућ и у ропству, нема никакве везе са „јуридичком слободом личности“.

За Русију, демократски устав је опаснији од било какве револуције, јер је она свет нарочитог живота. Она не само да треба да отера Турке из Европе него и мора да заустави процес демократизације Словена и да, заузимајући Цариград, створи нови културни тип.

„СОЦИЈАЛИСТИЧКА“ МОНАРХИЈА?

Леонтјев је видео да се иза западноевропске приче о „слободи, једнакости и братству“ крије најсуровији поредак који до тада никад није виђен. Зато је био заступник лековите суровости која брани традиционалну цивилизацију.

Насиље је неопходно. Ако га не буде у одбрани традиције, појавиће се, без милости, као насиље у име прогреса: „Чума ће можда ишчезнути, али ће уместо ње доћи колера“. Због тога је Леонтјев ценио деспотизам Петра Великог, сматрајући да је цар био „прогресиван и аристократичан“, пошто је раслојавао друштво. Петар је, крепосним правом, дисциплиновао одвећ широку и једнообразну Русију. Европске либералне идеје су тоталитарне, али се то за сада не види. Ако руски демократи, надахнути западњачким идејама, остваре свој циљ, после њих ће бити заведен тако суров поредак који нигде до тада није виђен. Ако народ схвати да њиме не управља Цар – баћушка, него безлични „демократски“ чиновници, ником неће хтети да се потчињава, и прва, демократска револуција, завршиће неким новим, безбожним „самодржављем“ (зар Лењин и Стаљин нису били тоталитарни анти – цареви?) Да би се спречила победа демократије и социјализма, руски Цар треба да стане на чело социјалистичког покрета, онако како је некад Свети цар Константин стао на чело хришћанства.

Леонтјев је, рекосмо, да би био јасан, претеривао, вичући преко мере. Чак је тврдио да је неписменост срећа за народ, јер неписмени боље чувају народну самобитност. Словенофиле је оптуживао да су, кад се скине плашт идеализма, исти онакви буржуји као и Европљани – егалитаристи и слободопоклоници. Једнакост друштвена за њега је имала мистички предзнак: „Ни на небесима неће бити једнакости ни у наградама, ни у казнама – а на земљи свеопшта равноправна слобода није ништа друго до припремање пута антихристу“.

Једнакост је ентропија, то јест смрт.

РОДОЉУБЉЕ И СЛОВЕНОФИЛСТВО

Леонтјев није био родољуб по сваку цену: „Избави нас, Боже, од тога да највећи број Руса постепено, корак по корак, дође до онога до чега су дошли многи Французи – то јест, да служе свакој Француској и сваку Француску да воле! (…) Шта ће нам Русија без самодржавља и без православља? Шта ће нам Русија у којој ће у најзабитијим селима бити уништени и последњи трагови народних предања?“ Он је чак тврдио да ће се у обезбоженој, позападњаченој Русији родити антихрист!

Леонтјев је био песимиста кад је у питању развој православни словенских народа – у Бугарима и Србима видео је имитаторе европских буржуја, који једва чекају да остваре идеале Француске револуције. Садашња петербуршка Русија је малограђанска савремена Европа. Говорећи о свом песимизму, Леонтјев је записао: „Једна је ствар веровати у идеал и надати се у његово остварење; друга ствар је волети идеал сам. Може се волети и безнадежно болесна мајка; може се, чак веома страсно, желети и културни опоравак Русије – изгубивши, на крају крајева веру у тај опоравак“.

Тако је писао овај руски „култур-песимиста“, претеча Шпенглеров.

ШПЕНГЛЕР И БЕРЂАЈЕВ

Интерес Шпенглера за Русију и руску мисао био је снажан. Одушевљен Достојевским, он је својевремено почео да учи руски језик, услед чега се у оригиналу упознао са делима руских аутора. У том контексту, наравно, поставља се и питање о познавању Шпенглера са наслеђем Леонтјева. То је више него вероватно, узевши у обзир, између осталог, да је добар познаник аутора „Пропасти Запада” Валтер Шубарт био упознат са радовима Константина Николајевича и буквално обожавао Русију. Веома је занимљива преписка која је постојала између Николаја Берђајева и Шпенглера, који је 7. маја 1923. године писао Николају Александровичу, протераном из Совјетског Савеза: „Високопоштовани господине професоре!.. Пре неколико дана добио сам писмо од господина Којхела, који је скренуо моју пажњу на мали круг Руса у Берлину. Био бих веома радостан да се приликом мог следећег боравка овде упознам са Вама и Вашим пријатељима и нарочито да поразговарам са Вама о религиозним проблемима данашње и будуће Русије… Са најбољим жељама, искрено Вам одани, О. Шпенглер”.

Одговор Берђајева није се дуго чекао: „Многоуважени господине докторе! Веома ми је драго било да добијем од Вас писмо, пошто већ одавно желим да се састанем са Вама и поразговарам поводом мисли које сте изнели о судбини Европе и Русије. У Русији Ваша књига изазвала је веома велико интересовање и узбуђење. Многе Ваше мисли о култури и цивилизацији блиске су мислима које изражавају руски мислиоци… Искрено Вас поштујући, Ник. Берђајев”.

Берђајев и Леонтјев су се срели, и аутор „Пропасти Запада” нашао се лицем у лице са писцем „Новог средњовековља“. Тада ( ако не и раније ) Шпенглер је могао чути за Леонтјева. Ствар је у томе што је у периоду 1922–1926. године Берђајев написао читав низ радова у којима је доследно излагао мисао о „леонтјевском наслеђу” Шпенглера. Поставивши питање: „Да ли су мисли Шпенглера нове?”, он констатује да је Константин Леонтјев „већ схватио закон прелаза културе у цивилизацију”, поново откривен од стране немачког мислиоца, и да је зато „проблем Шпенглера сасвим јасно био постављен Леонтјевим”. Те године, када се сусрео са Шпенглером, Берђајев помиње Леонтјева међу најзначајнијим „великим људима” XIX века и, најзад, 1926. године пише књигу у потпуности посвећену његовом наслеђу, у којој још једном наглашава да је руски мислилац „још пре више од педесет година открио оно што сада на Западу на свој начин открива Шпенглер”.

ЛЕОНТЈЕВ – ШПЕНГЛЕР

Њих повезује списак цивилизација које су икада постојале у историји; она појава коју је највећи индолог Жорж Димезил назвао „трофункционалношћу”, то јест методолошка сводивост како састава цивилизације, тако и сталешке поделе друштва на три функције: религиозну, државну и културну; оцена улоге религије, монархије, сталежа (пре свега племства); представе о националном питању, о рату, естетици, уметности, науци. Исто тако су сличне и њихове оцене нетрадиционалних, кризних појава цивилизацијског живота, пре свега либерализма, либералног национализма и социјализма, као и увереност у неминовност прелаза ка цезаризму. Озбиљна разлика састоји се у томе што је Шпенглер судио о руској нацији и историји у многоме са позиција оног „ружичастог хришћанства” Достојевског, које је Леонтјев оштро осудио. Јер, Достојевски је веровао у свечовечанско братство и у Руса као свечовечног стегоношу тог братства. Леонтјев је тврдио да је у питању утопија, чак веома штетна, јер долази царство антихриста, а не братимљење у Христу.

Ипак, анализа немачког мислиоца догађаја руске и немачке историје задивљујуће подсећа на Леонтјевљеве прогнозе по том питању. Као да наставља мисао Константина Николајевича о томе да су социјалистичке идеје „само природан и даљи развој управо оног западног либерализма, који се сада ужасава свог детета”, Шпенглер пише да је „демократија XIX века већ бољшевизам; недостаје јој само храбрости да буде до краја доследна”.

МОНАРХИЗАМ И СОЦИЈАЛИЗАМ

Програм„монархистичког социјализма“, који је Леонтјев разрађивао још у последњој четвртини XIX века, упозоравајући своје сународнике на предстојећу револуцију, нема ничега ближег „монархосоцијалистичком“ ставу Шпенглера, образложеном у доба нестабилне Вајмарске републике. Покушавајући да споји идеалне принципе државног уређења (симфонију државе и Цркве, сталешки поредак ) са одговором на такве реалности времена као што су каријерни интереси и утицај капитала, Леонтјев каже да, ако решење радничког питања има будућност, онда у Русији то решење, које не шкоди ни Цркви, ни породици, ни вишој цивилизацији не може нико да створи, осим монархијске власти, чиме показује да је његов „монархистички социјализам“ – социјализам само по имену, реакција на основне идеје атеизованог радничког покрета. Исто тако и Шпенглер, истичући нужност социјалистичке монархије, нуди као једино исправно решење општу радну обавезу и професионално-сталешки поредак, то јест обраћа се омиљеној теми Леонтјева.

НАЈАВА ХИТЛЕРИЗМА: ЛЕОНТЈЕВ

Треба рећи да је Леонтјев предвидео не само социјализам у Русији, већ и будући пагански шовинизам у Немачкој. Полазећи од реалности немачке државе краја XIX века, од њене нерелигиозности и расног приступа државном устројству, он је претпостављао да, што ће Немачка „бити све непостојанија у религиозном погледу, то ће се јаче испољити чисто племенски карактер немачког националног јединства“. Једноставно, Леонтјев је знао да се, без хришћанске основе, национално мора претворити у паганско, а то је увод у „тевтонски бес“, који ће додатно распламсати техника.

Иако Леонтјев није доживео да се његова предвиђања остваре, Шпенглер је постао сведок националсоцијализма. И чини се, по томе како је немачки историософ доживео „Трећи рајх“, можемо видети аналогију са могућом реакцијом Леонтјева на бољшевике лењинистичког типа.

СУСРЕТ СА ХИТЛЕРОМ: ШПЕНГЛЕР

Године 1933. догодио се први и једини разговор Шпенглера са Хитлером – после бурне расправе, која је само открила узајамну антипатију, они су се, кажу, непријатељски растали. Хитлеру се уопште није допао конзервативизам Шпенглера и „потцењивање значаја расног питања“. „Ја нисам следбеник Освалда Шпенглера! Ја не верујем у пропаст Запада“, говорио је он. Шпенглер је, пак, отворено изражавао своје презрење према Хитлеру: „“Пропаст Запада“ је књига којој је фирер прочитао само наслов“. Резултат разговора и накнадних одбијања мислиоца да сарађује са влашћу нациста било је званично наређење штампи да се име Шпенглерово нигде не помиње. Године 1936. он је умро, и извесно време кружиле су гласине о ликвидацији мислиоца од стране Гестапоа, што је звучало вероватно зато што је Гестапо „грешком“ у Дахау стрељао Шпенглеровог пријатеља, пијанисту Шмидта, а у „ноћи дугих ножева“ погинули су његови пријатељи и истомишљеници Јунг и Фон Кар.

Леонтјев и Шпенглер, песимисти, нису доживели да виде коначни исход својих предввиђања. Ми, на себи својствен начин, сазиремо исходе на које су указивали.

ЈЕДНА ПРЕПИСКА ОВИХ ДАНА

Нађох се у преписци са др Драганом Бабовићем, професионалцем правне струке, али, пре свега, уметничким фотографом и писцем. Дотакли смо се и теме пропасти Запада, па он, између осталог, записа:“Сама тема пропасти Запада је, као што видимо, веома стара. Бојим се да ће та пропаст и нас повући за собом. Али за нас ће то бити лакше јер смо ми већ одавно пропали.

У нашем словенском духу је уткан код за тугу, сентименталност, песимизам, сумњичавост. Нема меке пропаганде оптимизма, идеје – живот је леп… само враћање на прошлост, идентитет: као да се негира реалност и бежи у патетику.

Добро је Андрић рекао да наш човек када гради кућу, домаћинство, то чини само до мере практичне примене. Он никада не улаже додатни напор да то доведе до степена лепоте, ма шта она била.“

Као да нас је историјско искуство скрхало толико да нисмо веровали да је лепота на освом свету могућа.

ЗАПАД КАО УЗОР

Бабовић наставља, указујући на чињеницу да наметање идеја егалитаристичког комунизма није било спонтано, као што није случајно што смо, кад је први налет бољшевичке ревности прошао, почели да се американизујемо:“Узор као основни елемент мимезиса на себе је преузео Запад, ту нема двојбе. Екипа из сенке ЈУ – ЕС – ЕЈа је идеале сиромашке филозофије извезла у Русију почетком 20. века, потом у Немачку и уопште Европу, искористивши угњетени слој који је силом узео власт у своје руке, те тиме прекинуо са традицијом коју је до тада градило спонтано друштво.

У недостатку традиције, ту шупљину коју су осећали сви млади нараштаји рођени после другог рата, а нарочито после 1950. попуњавају холивудски филмови и тв серије у којима се пропагира здрава породица, лепа кућа са окућницом, борба индивидуалца са системом – сам против свих, победа правде итд. Изражена је самокритика друштва, обрађена корупција, повезаност полиције и мафије, градоначелника са криминалцима итд, и сада шериф или један поштен полицајац решава све. Иду дотле да и председника приказују у криминалном светлу, да би и ту правда победила. Иако је у реалном животу то немогуће, они привлаче ту идеју, а уз њу и алкохол (обавезна је сцена да човек чим уђе у кућу прво попије виски)… ту је обавезно дуван, уређење стана, гардероба итд. До танчина су обрађени и ликовно и психолошки сви ликови, сва занимања, те у целом свету почиње тотално копирање тог стила, који је у социјалистичким друштвима био потпуно занемарен. Алија Сиротановић никоме није могао бити узор.“

Зато је, у разговорима са Љубом Јандрићем, Иво Андрић узалуд негодовао што се код нас приказују само амерички филмови, као да друге кинематографије не постоје. А то је био „кока – кола социјализам“, зар не?

СМЕТЛИШТЕ ЗАПАДА И ПРОДОР ИСТОКА

Бабовић зна колико нас је коштала „музичка диктатура“ тзв. „лаких нота“ у време титоизма а и касније:“Уз то музика, музика, музика. Све идеализовано и успостављено као узор у једној дуготрајној, веома издржљивој пропаганди новог светског поретка.

Тако смо ми у бесконачном копирању копија од копија постали сметлиште у коме су још у тренду дуван, алкохол, дрога, бука, луксуз и лажни сјај.

Наша Црква говори језиком који нико не разуме, она нема никакав утицај.

За то време Исток напредује – турска и арапска музика, кинеска роба и Кинези који нам својом јефтином робом помажу да преживимо… Домаћа производња је уништена, а они који би хтели да раде и да се региструју тиме стављају аутоматски јарам око врата…Најбоље пролазе дивљаци који се не држе закона, раде на дивље ( четири милиона објеката, што због корупције што због строгих прописа).

Видите, ви кад уђете у кафић и попијете кафу газда вам наплати и пдв (као његова цена плус пдв)… тако да уместо њега ви плаћате његов пдв. У Закону о ПДВ пише да је обвезник пдв лице које обавља делатност. Ни у уставу ни у закону не постоји обавеза купца да плаћа пдв… али то никога не занима, ни блокадере ни опозицију…

Нема везе. Сада на сцену ступа Кина која својом памећу, дугорочном планском политиком, пошто је већ направила онај базни утицај у свету, индустрија, роба широке потрошње, медицина, полако и меко осваја и својом културом… Русија се предала у сваком погледу осим што маше нуклеарним оружјем и физичком снагом. Губи време и корак са временом. Њој је још увек важније (као и код нас) владање људима него развој производње, стварање производа који би надмашили и Американце и Кинезе…итд. Није довољно продавати природне ресурсе, нафту и гас.“

Мој кореспондент је, очито, песмистичан, попут Леонтјева који је Русију волео као своју болесну мати. Засад се, сматра Бабовић, не види да се у Русији рађа нова култура, кадра да замени ону стару, потрошачку. Каска се и заостаје и код нас и код Руса, у грчевитом покушају да се заустави време – или у југословенском или у совјетском „носталгизму“. А то није могуће. Време се не да укротити, нарочито не сентименталношћу успомена.

DIVIDE ET IMPERА, ПЛУС НАШЕ НОСТАЛГИЧНОСТИ

Још од Бабовића:“У свету постоји завера свих власти у појединим државама против народа, јер народ мора да ради, што необразованији то боље. У том циљу главни метод је – divide et impera… ако није политичко, онда је верско неслагање. Зато уместо да свет буде оаза мира и опште хармоније међу људима, он је вечито жариште са сукобима у свим државама… И занимљиво је да људи то воле и то им је занумљивије од науке, уметности и филозофије. Само да средимо противника и биће боље… Смешно.

Интелектуалци, а поготово професори, не могу да владају јер се то противи природи ствари. Неко ко већ влада (студентима) не жели себи да дозволи да се њиме влада. Врло једноставно. Дакле немогуће је да један ауторитет дозволи себи да њиме влада други ауторитет. Али Вучко је постигао да Вулин који није служио војни рок буде Министар војске и да ниједан генерал не сме да се побуни, нити хиљаде свршених официра који сваке године заврше војну академију.

Дакле, ту није у питању шеф државе већ народ.

У тренутној политичкој ситуацији на улицама се гради иста прича…

Али, то су већ описали и кинески и грчки и римски филозофи, и Шекспир и Молијер, Гете и Достојевски, Шпенглер, наш Бранко Лазаревић.“

Песимизам Бабовића, на трагу Леонтјева и Шпенглера, показује се као трајна оријентација – не само срца ( срце би можда и скочило у океан „лепих успомена“ ), него, пре свега, као оријентација здравог разума.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Данас Русија, сама против свих, чека Победу. А ми, на ивици слома, чекамо Русију. И маштамо о њој, као они Црногорци што, у једној Бећковићевој песми, слушају повратника из Кијева, који, пред цетињским манастиром, прича о тамошњој Лаври. У тој Лаври, што се диже до хиперболисаних небеса, ђакон са породицом спава у кључаоници, јаше на коњу од слова до слова кад чита из огромног Еванђеља и пали кандило тако што чамцем плови до фитиља.

Ђорђо Сладоје има песму „Доћи ће мени ујак“. Увек ми се чинило да је то прича о нашем односу према Русији:

Доћи ће мени мој ујак

Па ћемо онда видети

Чији је ћаћа патуљак

Ко ће се мајке стидети

Што си се сада згучило

Гурбече црно страшило

Ко да ме ниси мучило

И ноћу у сну јашило

Он ће ми крила донети

И ону звезду најбељу

А ти се кези авети

И церекај се габељу

Ено у кланац замаче

Иза облака промину –

Што ли се мајка заплаче

И куне клету Сомину

Он може подић Волујак

Прескочит преко Лелије –

Доћи ће вама мој ујак

Ал што га нема где ли је

Док чекамо Русију да нас одбрани, рушимо се. Овакви какви смо, чекамо, немоћни, бар за сада сасвим немоћни, да се остваримо у пуноти својих потенцијала.

Ипак, борбу треба наставити, са песимизмом који нас, неизбежно, прати. Уосталом, песимиста и оптимиста се разликују мање но што на први поглед може да се чини. Обојица се боре, са супротним погледима на исход те борбе. Од њих се суштински разликује дефетиста, који из борбе бежи.

Ни Леонтјев, ни Шпнеглер нису били дефетисти. Напротив…