ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СМРТ ЈЕ КРОЈАЧИЦА ИЗ НЕМАЧКЕ: НАД ПОЕМОМ „ТЕКЛА РЕКА ЛЕПЕНИЦА“ БРАНКА В. РАДИЧЕВИЋА

МАЛО ДОКУМЕНТАРНИХ ДЕТАЉА

Крајем септембра 1941. године, четници су у Горњем Милановцу заробили шездесет Немаца. Франц Егер, који је успео да побегне из заробљеништва, јавио је својој команди:“Са нама су пристојно поступали, пошто су нам објаснили: четници су слободни српски војници и они признају ратна права.“ Гневне главешине Вермахта, уместо да буду задовољне хуманим третманом својих заробљеника, наређују да се пошаље казнена експедиција која ће спалити овај мали град; 13. октобра трупе јављају заповедницима:“Милановац гори, таоци се скупљају“.Враћајући се према Крагујевцу, Немци успут спаљују српска села и стрељају народ. Устаници воде борбе против њих, и усмрћују десеторицу, а рањавају двадесет шесторицу Немаца.

Мајор Кениг, који у то време господари у Крагујевцу, чека повратак трупа из Милановца да би спровео одмазду над локалним становништвом. Хапшења почињу прво 18. октобра 1941, када је приведено шездесет шесторо Јевреја и комуниста. Капетан Фон Бишофхаузен, окружни команадант, послао је захтев претпостављенима да се Крагујевчани не стрељају, јер у самом граду ниједан немачки војник није убијен. „Хумани“ Бишофхаузен је предложио Кенигу да стреља сељаке у околини, јер су они склони бунту; Кениг то прихвата, и војници Вермахта убију 422 сељака у грошничком крају. Међу „потенцијалним бунтовницима“ био је и 14-годишњи чобанин Љубиша Манић. Убили су и свештеника Николу Алексића, кога су, скупа с мушкарцима, извели са молитве у храму и пред храмом стрељали.

Но, Кениг није био задовољан: наставио је са скупљањем талаца, и ускоро их је било 2300. Представници немачке културе нису могли да се уздрже – упали су у крагујевачку Гимназију, и повели ђаке, да их побију зато што припадају народу који се усудио да устане против Гетеових потомака. Претходно је Бишофхаузен наредио да се настава у граду мора нормализовати, а ако родитељи не буду слали децу у школе, биће стрељани као саботери. Кениг је, дакле, обнову редовне наставе искористио да гимназијалце пошаље у смрт. После смештања несрећника у тзв. „топовске шупе“, почело је масовно стрељање у зору 21.октобра. Убијено је, у току тих дана, петоро деце од 12 година, троје деце од 13 година, четворо деце од 14 година, деветоро деце од 15 година, двадесеторо деце од 15 година, тридесет седморо деце од 17 година и шездесет шесторица младића од 18 година. Немци су понегде показали  и хуманост ( специфичну, али ипак ): рецимо, пошто су ухапсили Милосава М. Радојковића и његовог оца, а отац био одређен за пуштање, пристали су на трампу: убили су оца, који их је молио да погине да би избавио сина, а Милосава су пустили.

Забранили су,ти исти Немци, родбини приступ телима побијених, под претњом смрти. Опело је служено тајно, без присуства грађана. Иза стрељаних су остале најједноставније и најпотресније поруке. Рецимо, бравар Боривоје Јовановић, рођен 1904. године у Ропочеву, написао је:“Чувај децу…последња реч…Бора. Аманет: немо децу да оставиш“. А ученик шестог разреда Друге мушке гиманзије у Крагујевцу, Паја Ивановић, дечак од шеснаест година, послао је поруку:“Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмеза“. И није дочекао ни ћилим, ни ручак.Директор гимназије, Лаза Пантелић, који је са својим ђацима пошао у смрт, поручио је ово:“Срца моја и душе моје …Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму децо и чувајте се. Збогом за навек. Ваш тата Лаза“.

Примитивни Срби, људи са осећањима; а с друге стране Ничеови надљуди, који су прешли границу добра и зла, како би несрећни Фридрих рекао за свог натчовека – „звери са веселим трбухом“…

Генерал Беме, главни спроводилац идеје „сто за једнога“,  могао је да буде задовољан. Није мала ствар побити гимназијалце жељне пекмеза. Као Аустријанац,  он је показао варварима из Србије шта значи припадати средњоевропском културном кругу. Кад је одлазио  на нове задатке, растао се од потчињених својом дневном заповешћу од 5. децембра 1941:“/…/Током делимично упорних борби против потуљеног непријатеља, упркос неповољним временским приликама и тешко приступачним теренима,постигнути су успеси на које могу да буду поносни сви официри, подофицири и војници који су у њима учествовали/…/Напред на нова дела! Живео фирер!“

Занимљиво је да се Беме на процесу у Нирнбергу бранио тврдњом да је баш захваљујући његовим енергичним и чисто војним операцијама у Србији избегнута одмазда  над цивилним становништвом: „То су биле моје муке и бриге, дању и ноћу, које су ме стално обузимале“, рекао је овај европски ритер ( видети више у 1).

О ЗАДАТКУ ПЕСНИКА

Један од задатака песника је борба против смрти. Јана Алексић каже да књижевност има исцелитељску функцију коју постиже „непрестаним подсећањем на пролазност и смрт; неутралисањем нихилизма тематизацијом ништавила, промишљањем страдања кроз страдање уметника у уметничком процесу“(2, 141).

То је био и циљ Бранка В. Радичевића, када је 1979. писао поему „Текла река Лепеница“, за познату манифестацију „Велики школски час“, која је, сваке године, одржавана у Крагујевцу, као подсећање на догађаје из октобра 1941. Иако је ова манифестација била повезана са идеологијом НОБ-а, она је песницима ипак давала извесну слободу у примени стваралачких поступака, коју је Радичевић искористио да буде свој.

Питање које се поставља, а које је, имплицитно, присутно у Радичевићевој поеми јесте – да ли је речју могуће надвладати толику и такву смрт. Може ли се сублимирати ужас? Има ли поетског искупљења пред таквим догађајем, у коме је човек, ближњи, брат по „сверодном Адаму“, убијао другог човека на начин  непојаман разуму?

КО ЈЕ ТУЂИН?

Туђин је представник другог народа или вере, неко ко није „свој“. С њим је везана представа о  опасном, нечистом и грешном, мада он може бити и извор благослова, ако се оприсутни епифанијски. Митолошки туђини су дивови и демонизовани људи, попут црног Арапина из епске песме. Туђинцима се приписују животињске одлике или скривене мане. Језик којим туђин говори је својеврсна аномалија. Туђини су, у словенским предањима, често пореклом од ђавола, и баве се црном магијом (према 3, 543-545).

У поеми „Текла река Лепеница“ Бранка В. Радичевића апсолутни туђин је Немац. Он је „црна птица“ из недођије која је позобала „златно зрно“ живота у Шумадији, као у насловном певању ове поеме, у коме се варира народна песма „Текла река Лепеница“. Сведен је на најјезивију, јер најсажетију, митску слику: он је црна птица која је позобала златно зрно.  У Радичевићевој поеми,он се претвара и у звер јер може мирно, као да преко пута не стоји биће од крви, меса и душе као и он, убија оне које је тада, и само тада, видео, не мислећи ништа о последицама свог чина.

Како сведочи руски мислилац Александар Горбунов, озвереност људи је њихова узајамна отуђеност када су они  једни према  другима понашају као звери, као животиње. То је унутрашње непризнавање Другог, однос према  човеку као према животињи која не поседује дар бесмртне личности:“Ко не љуби брата остаје у смрти. Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица; и знате да ниједан човекоубица нема вечни живот који остаје у њему“, каже апостол Јован (1Јн. 3,14-15). Мрзети значи не хтети видети другог као ближњег; старосрпски, рекло би се – „ненавидети“. Онај који мрзи  убија омрзнутог у свом срцу и у својим мислима, и зато је човекоубица ( о процесу „озверења“ видети 4,141-176).

СУКОБ ВОЉА

У делу спева по насловом „Како су гонили људе?“ неко, у првом лицу, гледа хапшење и одвођење талаца спремљених за стрељање. Туђин који хвата и одводи је окупатор, Немац. Посматрач, час пркосно, час запањено, понавља то „Немац“. Он уочава да је поворка похапшених све дужа, и да је убицама сваки број ухваћених мали. Ипак, посматрач сматра да има наде, знајући жилаву отпорност својих, па инаџијски, мада шапатом, поручује:“Нећеш, Немац, не можеш, Немац,/ ниси свемогућ, Немац…“ Има људи. Опстаће. Претрајаће. И то ће проћи. Реч је о сукобу две воље: воље поробљеног, који се не предаје, и воље окупатора, који систематски, математички прецизно, уништава све пред собом јер му је  тако наређено.Посматрач такође помишља на разне делове града у које Немац не улази, зна да су пуни живих, и нада се да он тамо неће ући. Чим помисли, као да је злослутио ( а да не би злослутио, мисао није изговарао ), види како Немац баш из тог дела града изводи људе да их побије.

Пркос и даље тиња у њему, јер „има у Крагујевцу стотине сокака./ У сокацима куће,/ иза кућа дворишта,/ у двориштима стаје и кућерци“. Сокаци и куће нису немачки џепови да би се лако превртали, верује посматрач у силу свог пркоса; али стварност, која је стравност, га разуверава – како на коју улицу помисли, она се празни од људи што их воде у смрт:“Из Скерлићеве покуљало./ Из Принципове трче људи./ Из Његошеве, како је ко затечен/ и изгнан,/ пристижу, клонулих глава./ Из Вардарске лелек./ У Душановој пуцају./ И на школама се отварају капије./ Ето деце и са њима њихових професора“.  Имена улица,  имена знаменитих личности српске историје и културе, као да се укључују у црни списак  оних који у тим улицама живе. Посматрач је поражен:“Претрнем и више не смем ни да помислим:/ нећеш, Немац, не можеш, Немац,/ ниси свемогућ, Немац.//У глави се замутило: наумио Немац,/ хоће, хоће…//Немац. Немац“.

Шта се десило?

Срушила се читава слика једног света који је, упркос свему, био покривен благим покровом Промисла. У том свету, смрт није била свемоћна, као ни њени сејачи, окупатори који убијају невине. Настао је нови свет, у коме Немац и хоће и може и смртоносно је свемогућ. Две воље, она за животом и она за уништењем, сукобиле су се. И победила је воља за уништењем, напуњена отровом који је Фридрих Ниче називао нихилином. Посматрач у поеми Бранка В. Радичевића имао је чврсту веру у то да је НЕМОГУЋЕ да воља за смрт победи вољу за животом. Ипак, његова вера се показала у свој својој немоћи пред стравом  поремећеног света.

Серафим Роуз о томе, у студији о нихилизму, пише:“Од вере проистиче целовитост. Свет вере, који је некада био нормалан свет, апсолутно је целовит, зато што је у њему све оријентисано на Бога као на његов почетак и крај, и у тој оријентацији постиже своје значење. Нихилистичка побуна, рушећи тај свет, инспирисала је нови свет: свет апсурда. Та реч, у наше време тако у моди када се жели описати бедни положај савременог човека има, ако се правилно схвати, веома дубоко значење. Јер, ако је ништавило центар света, тада тај свет, нити по својој суштини, нити по сваком свом детаљу није целовит, он се распада, он је апсурдан. Нико тај свет није могао описати боље од Ничеа, његовог „пророка“, који је то урадио врло јасно и сажето, сместивши свој опис тамо, где је прогласио и свој први принцип „смрти Бога“:“Ми смо га (Бога) убили, ти и ја! Ми смо сви његове убице! Али, како смо то учинили? Како смо могли попити море? Ко нам је дао гумицу, да обришемо читав хоризонт? Шта смо урадили, када смо одвезали ову земљу од њеног сунца? Куда се она сада креће? Куда идемо? Далеко од свих сунаца? Не срљамо ли бесконачно без смера? Назад, устрану, напред, у свим правцима? Постоји ли још изнад и испод? Не лутамо ли ми, као у неком бесконачном ништавилу? Не дише ли на нас празнина? Није ли постало хладније? Не продужава ли се бесконачно ноћ, постајући све тамнија и тамнија?“(5,452-453)

У том и таквом свету, Немац је бог – све може, све хоће, свемогућ је у смрти.

Радичевић као да верује да је оволика смрт неискупљива, да не може бити превазиђена. У делу поеме под насловом „Како је Игњат видео смрт“, покојни Игњат описује како је  гледао кад убијају децу, због чега му је ум немиран и с оне стране гроба. Туђин је до зоре децу везивао у „мртве чворове“, „удевао олово“ у ђаке, пуцао у главе, „где се памет расцветава“, тамо где знање „сазрева као најжући мед“. „Игла смрти“ заривала се у сваку главу, „да згасне памет“ и „да не буде младости“.

На крају, Игњат вапије:“Ој, кад би сва звона/ од Крагујевца до Београда,/ од Ужица до Смедерева,/ од Суботице до Ниша,/ од Панчева до Бора и Ваљева,/ од Новог Сада до Каоне,/Горњег Милановца до Бреснице!/ Ој, кад би се сва звона салила у једно звоно,/ и тако, огромно, заљуљало,/ опет би надјачао пуцањ“. Пуцањ је јачи од звона…

Смрт потапа живот.

КАКО ЈЕ ЧОВЕК ПОСТАО ПАС?

Француски писац Веркор ( Жан Брилер), у свом делу „Људи или животиње?“ питао се шта је суштина људскости. Веркор каже:“Човек почиње одбијањем да се потчини тиранији ‘датости’ – као што је то својствено животињама – рачунајући ту и инстинктивне импулсе“. Иморализам води зверскости. Нацизам је, сматра Веркор, нудећи озверење као пут ка „натчовештву“, „гурао човека као таквог у пропаст“. Веркор је описао пут са групом писаца  кроз нацистичку Немачку у Праг, године 1938:

„У вагон улазе двојица у црном. Млади, затегнути, спортског типа. Један од њих се смеши, а други не. Али обојица имају тако ледени поглед да нема сумње: када би им наредили не да провере наше визе, већ да нас убију, они би то учинили у тренутку. Не престајући да се смеше. Чак и не погледавши нас. Просто нас згњечивши као инсекте“( цит. према 4,148-149).

Људи све мање опште једни с другима непосредно, а све више с различитим уређајима и машинама, или посредством машина. Старац Пајсије Светогорац каже:“ Претерани број машина и самог човека је учинио машином. Сада машине командују човеком и његово срце је постало гвоздено“(исто,164 ).

Савремени грузијски богослов и духовник, Рафаил Карелин, понавља то  исто:„Човек техничке цивилизације је програмиран као машина. Он је претворен у биолошки апарат потчињен суровом режиму стандарда, а као алтернатива том стандарду он може да стави насупрот само једно – своје властите неурозе.“(исто)

Тако је било могуће да се Ерик, у поеми „Текла рекла Лепеница“, у њеном одељку под насловом „Како се војник претворио у пса“, преобрази у пса, иако, по Бранку В. Радичевићу,  „он не зна“,  „и нико не сме рећи:// Ерик је пас“.

Док Ерик пуца, птице излећу из глава убијених; али, зато што се озверио, зато што су сва његова осећања посувраћена, он се ужасава само кад види да се „неко одвезао и бежи, /прескаче ровове и живице“. За њега је срамота што се они које убија усуђују да беже, што се не мире са својом судбином. Зато Ерик позива  своје другове Петера и Гинтера да пуцају у месо и кости бегунца,  с циљем да „саспе своје зубе у цев“, да „уједа“ и „хвата за гушу“. Тако се глас човека претвара у урлик звери, сан човека у пасје ноћно завијање, негдашњи мир човекове савести у џукелски страх који „шкљоца зубима“.

Бранко В. Радичевић види Ерика како хода четвороношке и „лапће воду“, а Петер му оставља „коске/сваког дана после ручка“. На крају, сви Ерици, Петери и Гинтери постају пси. Један по један, они губе људски лик да би завијали у славу своје јединице, која је тако мирно, без гриже савести, побила људе у непознатом окупираном граду:“Положај: Крагујевац./ Непријатељ: Крагујевац./ Одзив и лозинка:Смрт-Крагујевац“.

У словенским народним веровањима, завијање пса најављује смрт, помор, глад, рат, пожар, беду. Псоглави су дивљи полуљуди с пасјом главом и једним оком насред чела, који живе у далекој земљи Мрачају, лове и једу праве људе.

МЕХАНИЗАМ ПУЦАЊА У ГЛАВУ

У певању „Како се пуца у главу“ дат је опис механизма стрељања, претварања стрељачког вода у машину смрти. Џелати су пуки „они“ – не именују се, нити им се више помиње народност. Опис њиховог понашања стреми хладном објективизму; бездушност је пројављена кроз потпуно поистовећење са извршењем задатка.

После прве строфе, у којој је описано намештање пушке, појављује се мотив трансформације целог човека у кост (не заборавимо: кост је, у словенској митологији, сама смрт; „кожа и кост“ је древни израз који на то указује). Кост је тврда, безосећајна, ледена. Хладноћа кундака прелази у хладноћу кости.

Кост у певању „Како се пуца у главу“ има своје основно и пренесено значење. Раме на које се пушка наслања и прст којим се обарач повлачи су, анатомски говорећи, кости; али, суштина је у пренесеном значењу, које је вишеструко танатолошко. Џелат постаје кост јер му и срце окошта. Он губи људске црте тако што му једно око исцури, а друго, оно које нишани да убије, опет – окошта.

Док је џелат костураста инкарнација смрти, с друге стране је жив човек ( „Како је лепа/ на раменима глава“, каже Бранко В. Радичевић ). Он има и име – Јован. По песнику, то је „брат Јован“, и његова глава пада на његову земљу, као на раме утехе. Јован није случајно име – то је име Крститеља, једне од најчешћих слава оних које су окоштали џелати убијали. И он, на својој земљи, носи своју главу у руци, као што је на иконама Светог Јована.

Претворени у смрт, џелати „стоје на ногама коскама/ и рукама коскама/ у недоглед разбацују кости“.

Убице су безличне, и немају очи, јер немају душу. Под насловом „Како погубише Лазара“, песник описује Србина који се, до последњег часа, не предаје:„Он би њих – очима у очи./Другог оружја нема.//А тамо – нигде очију“. Уместо очију, цеви; све пушчане цеви се претварају у једну једину цев, што постаје понор из кога треба да избије огањ за спаљивање свих Лазара „што их мајке/ залазарише у земљи овој“.

ПО ИМЕНУ И ЖИТИЈЕ

Под насловом „Опет то, нималко друкчије“, срећу се имена убица и убијених, оних на чијим рукама су жице и оних у чијим рукама су пушке. Они стоје један наспрам другог, тројица по тројица:“Ханс, Михаел, Јерг./Драгослав, Јеремија, Васо.//Гинтер, Ландриф, Ерих./Милован, Драган, Живко.//Волф, Дитгер, Герхард./Љубиша, Стојан, Здравко“.

И једни и други су,биолошки гледано, људи. Никада се раније нису срели. И сада се срећу, у тренутку кад немачка имена треба да употребе пушке против србских имена. Имена немачка су имена потпуне туђине – у њима се не може препознати ништа своје, ништа на шта би се слух, у потрази за смислом, могао ослонити. То су имена која звуче одсечно, као команда; имена у којима нема топлине милоште, као у Милосава и Милована, нити живота и здравља као у Живка и Здравка, нити драгости и љубави као у Драгана и Љубише. Ова имена без душе посматрају да би угледали да ли пред њима стоје имена у која је пуцано, и да би, опет и опет, отишли по нова имена, имена која треба побити: „Раденка, Милутина, Симу/ Стојадина, Небојшу, Мирка,/ Бранислава, Тихомира, Вељу,/ Средоја, Грујицу, Луку“.

Словен слови. Немац је нем.

„Словен није Нијемац“ ( Тин Ујевић ).

Радичевић је „Опет то, нималко друкчије“ изградио методом вишеструког понављања извесних сегмената. Понављају се, са малим варирањима, стихови:“Стоје тако:/ тројица по тројица, једни према другима//Никада се нису срели./ И сад се први пут гледају“ И још:“Испале плотун./ Једанпут, двапут./ Спусте пушке к нози“. И предео смрти је исти, не мења се, па се у песми, истим речима, два пута  помиње: „Тамо, удесно, кроз дим,/ указа се дрво./ Подаље, иза дрвета,/ шумарак“.

Немачка имена „сјуре се у народ,/ и отуд изводе/ увезане и већ спремљене за смрт/…/“ После свега, каже песник, „наставише посао“.

Познати руски полихистор, свештеник Павле Флоренски, у својој књизи „Имена“ каже:“Било који род народне књижевности да узмемо, неизоставно ћемо се срести с типологијом личних имена. Одређеним именима у различитим делима народне књижевности одговарају једни те исти типови, и то једни те исти не само у смислу психолошког склопа и моралног карактера, већ и у смислу истоветности животне судбине и начина понашања. /…/

То што се у делима народне књижевности именом предсказује судбина и биографија, служи као најбоља потврда да према народном схватању постоји четвородимензионална временско – просторна форма личности, која је одређује и ограничава од главе до пете, од десног до левог рамена, од груди до леђа и од рођења до смрти. ИМЕ је сажета формула садржине овако постављене границе“(6, 20-21).

По Флоренском, коначни губитак имена у друштвеном смислу је увек значио грађанску или историјску смрт и нестанак из повеснице. Потврђивање себе у историји звало се „стицање имена“; највиши степен стицања имена је улазак истог у Божију Књигу живих и саборну свест Цркве. Бог памти она имена која вечно постоје јер су њихови носиоци ушли у заједницу с Њим.

Пишући поему о страдању свог народа, песник је имена његових синова супротставио именима туђина; ако је по имену и житије, имена убица звуче као ледени бат чизама који долазе, одводе и уништавају животе, не питајући се да ли су преко пут њиховог стрељачког вода људи или не. Тај механички однос према туђем животу дубински је уграђен у структуру цивилизације из које је туђин дошао.

Зато је њему стало да изврши задатак и побије све, као у делу поеме који се зове „Како су пуцали у потомке“: пуцањ у мајстора Петра Миловановића, пуцањ је у све Миловановиће, од прапретка:“Нико више да не спомене:/ како је од некакве старине Милована,/домаћина, земљорадника,/ потекао повелик народ“. Песник позива да и живи и нерођени памте да су пуцали и у њихове главе. Тако је и под насловом „Како везују и убијају“ где везују и изводе да погубе не само конкретне жртве, него и да „на поводцу смрти“ одвуку све „Драгише, Зоране, Љубише, Перише,/ Владиславе, Милете, Гвоздене и Небојше“, да их нанижу на „ниску смрти“ и на „колац, зашиљен, до небеса“.Тако исто и у „Опет то, само мало друкчије“, где је циљ туђина „да не буде више Десимира./ Ни Десанки./ Ма где били,/ ма где се задесили,,/смрт да их здеси“.

Ипак, побеђују имена побијених. Под насловом „Како се Алексије јавља“, Алексије Ђурић, убијен, изговара имена својих садругова који с њим у земљи почивају, и заповеда живима да дозивају своје покојне имењаке, да би се живот потврдио и у смрти:“Прозивај: они те ишчекују…/ Милош, Радиша, Петар, Јанко,/ Велизар, Мирко, Стеван, Матија, Млађо…//Нема тог имена у народу живом/ које се неће одазвати/ на помен.//Јер сваки човек, усправљен и жив,/ има свог имењака,прострељеног,/ под земљом“.

УРОК И ДЕЦА

Урок је, код Словена, болест коју изазива човек урокљивих очију, а може да значи и демона болести. Уричу они који нарушавају границу социјалног и несоцијалног света, а уроцима су подложни осетљиви, попут трудница и деце. Међу онима који могу урицати налазе се, између осталих, и туђинци. Урицање је „узимање мере“ некоме; човекова мера је у имену, а мера стада у броју. У Црној Гори се веровало да се мало дете не износи у свет, да га „зла уста не урекну, или зле очи не разнесу“. Урицање је раздвајање форме и садржине уреченог бића, што доводи до разбијања целовитости истог( види 3,551-553 ).

У Радичевићевом певању „Како је урок јуришао на децу“, урок је демонско биће које иде да убија најнезаштићеније – најмлађе. Али, док  у фолклору он делује магијским средствима, код Радичевића је наоружан пушком коју клати у рукама; једноок, он у оку којим уриче носи ватру, а у ватри „црну смрт“. Урок је цев пушке, пушке која нишани и тражи дечје главе.

Уриче завидљивац. Урок је инкарнирана завист.

Како је могуће „зло око“?

Преподобни Силуан Атонски је говорио да човеку који се предао греху, нарочито ако је починио убиство или друге тешке грехе за које се није покајао, очи постају зверске. Шта су „зле очи?“ То су одбојне очи које не признају друге личности. Такве очи су печат греха. О томе да су очи огледало душе знамо и из Еванђеља: „Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост што је у теби тама, колика је тек тама!“ (Мт. 6,22-23).

А на чему урок завиди деци?

(Нашој деци, како каже Радичевић.)

На свему: „Кад устану,/лепо стану,/кад се смеју,/ лепо се смеју,/кад се здраве,лепо се здраве“.

Урок не подноси лепоту; он би да је нема. Нарочито лепоту незаштићену, нежну, која је крива зато што је жива.

Радичевић  код оних на које се урок устремио уочава мноштво све бољих каквота:“Лепо дете,/ још лепше./Паметно, још паметније./Здраво дете, још здравије“.

Али, урок хвата децу и одводи их на губилиште, где их „одбројава“, једно по једно, док их преводи са оне стране гроба, у невиделицу. Ово уклањање из света живих подсећа на црну басму:“Од десет, девет,/од девет, осам,/ од осам,седам,/од седам,шест,/од шест,пет,/ од пет, четири,/ од четири, три,/ од три, два,/ од два,један,/ а од један ни путача“.

Цело небо претвара се у надгробну крстачу када урок прецрта све на које се намерио.

Одбрана деце била је „стара мајка“, чије су се очи топиле у злато када је гледала лепу, паметну и здраву децу. Она, међутим, није успела да их заштити од урока, па се приковала „у распеће на раскршћу“.

КРОЈАЧ И КРОЈАЧИЦА

У делу спева под насловом „Како је смрт видео мајстор кројач“, кројач се оглашава као заступник сиротињског живота, који „на руке шије капе,/ крпи рукаве,/преправља стара одела“. Јер, како рече српска сиротињска  изрека, „крпеж и трпеж свет држе“. Кројач је на страни постојања – скромног, али човечног. Игла и конац су му оружје, јер „против северца, ветра, кише и леда,/ најбоље нас бране игла и калем конца“.Распарано и отшивено поново се врати у првобитно стање захваљујући мајсторовој вештини. Свака рупа може бит закрпљена.

Осим…

Осим  ако је смрт не проврти, и не изведе на стратиште и кројача и његове муштерије.

Кројач је свом комшији Мијајилу, да га не пробије ледени ветар, сашио капу, прслук, капут; али, дошла је смрт, која је мецима избушила све што је сашивено. И та смрт је права кројачица:“Ја сам кројач./ И малена је моја кројачница./ А овде, преко целог видика,/ смрт кројачица,/ у несхватљивом бесу,/ целог дана кроји, шије, пера/ црне рупе/ у људском месу“.

Ткиво је од памука, од лана, од шајка; али, ткиво је и људско месо. Док одело покрива људско ткиво и штити га, дотле смрт разара ткива у која се настанила душа.

Паул Целан је смрт одредио као „мајстора из Немачке“. Вештина, тако карактеристична за Немце у свакој области људског делања, била је вештина и у масовном убијању. Код Бранка В. Радичевића, смрт је постала „кројачица“ из Немачке, која пара људска ткива и прави рупе што се не могу зашити.

О ЗАВРШЕТКУ

У делу поеме под насловом „Како се завршио покољ“, Радичевић описује мир који је настао после масовног стрељања Крагујевчана. Немци су се одмарали као након добро обављеног посла. Пошто су тачни, стрељање је завршено тачно у два после подне.

Пре тога, пуцали су у стрељане, да би њихову смрт потврдили. Пуцали су онако како се православци крсте: стрељање је било у чело, где се три прста стављају у име Оца; накнадно су пуцали у трбух ( „у име Сина“ ) и десну и леву дојку („у име Светога Духа“ ):“Јер правило одређује:/три метка, који жртву/ треба да дотуку,/ испаљују се/ у једно, у друго слепо око/ и срце“.

Стрељање је обављено онако како се обављају сви уобичајени послови и завршено у тачно време.

Тако је туђин показао ко је.

ЈОШ ДОКУМЕНТАРНИХ ДЕТАЉА

У чланку „Психологија немачке политике“, објављеном у часопису „Отаџбина“ 1. јуна 1944, читамо:“Једна од главних особина Немаца је у томе што они сматрају да сваки човек има свој одређени посао у заједници. На томе послу има сав да се посвети и да га се послови других не тичу. Овим својим схватањем они постижу то да сваки појединац, радећи искључиво оно што је изабрао или оно што му је додељено, може у тај свој рад да унесе сву способност и снагу./…/Лекар лечи, инжињер зида куће, сељак обрађује земљу, официри командују војсци, и као што ће кућу најбоље саградити инжињер, као што ће земљу најбоље обрадити сељак, тако ће и војску најбоље водити официр./…/ Ето из кога разлога Немац покорно слуша друге кад је у питању нешто што није из његових поља рада./…/Сви Немци су рекли политичару једно „разумем“, што је отприлике значило: ти Хитлере, као политичар, знаш боље него ми шта треба радити“( цит. према 7,244-245). А Срби? У том истом тексту пише:“Наш човек, који је много шири и духовно живљи, никад не би могао у таквој заједници живети“ (исто,245). Зато је 1941. и био осуђен да умре.

Једном је Никита Михалков рекао Момчилу Капору:“Јеси ли приметио да нема америчког филма у којем не погине бар сто људи, изрешета их неко, одлете у ваздух са аутомобилом, падну кроз прозор у реку. /…/ Нико те људе не ожали, нити зна ко им је мајка, ни имају ли сестру. Нити како се зову. Сви изгину као да то уопште није важно./…/А/…/ пре 150 година један студент у Петрограду убио је једну бабу и о томе напише књигу један писац, и онда се пишу дисертације о томе да ли је студент имао право да убије некорисну бабу или није. Ето, у томе је разлика између нас и њих“(8,337-338).

И о тој разлици,између осталог, певао је Бранко В. Радичевић.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

1. Име и број – Крагујевачка трагедија 1941, Спомен – парк „Крагујевачки октобар“, Крагујевац 2007.
2. Јана Алексић: Жудња за лепотом и савршенством/ Теургијска димензија књижевноуметничког стваралаштва, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014.
3. Словенска митологија/ Енциклопдеијски речник ( редактори Светлана М.Толстој, Љубинко Раденковић ), Zepter Book World, Београд, 2001.
4. Небо и земља ће проћи, приредили Владимир Димитријевић, Јован Србуљ, Православна мисионарска школа при храму Александра Невског, Београд, 2006.
5. Светлост са Запада/ Живот и учење оца Серафима Роуза, приредио Владимир Димитријевић, ПМШ при храму Светог Александра Невског, Београд, 2004.
6. Павле Флоренски: Имена, Логос/ Zepter Book World, Београд, 1999. 7. Др Милан Б. Матић:Равногорска идеја у штампи и пропаганди, Иниститут за савремену историју, Београд, 1995.
7. Сентиментални рат и мир Моме Капора/ Интервјуи, приредили Љиљана Капор, Драган Лакићевић, Српска књижевна задруга – Задужбина „Момчило Момо Капор“, Београд, 2014.

Објављено у зборнику „Поезија Бранка В. Радичевића : зборник радова [са научног скупа одржаног 14. маја 2015. у Чачку, на 90-годишњицу песниковог рођења, у оквиру програма 52. „Дисовог пролећа“]“, Чачак : Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ ; Београд : Институт за књижевност и уметност, 2016