ЧЕМУ ЛИ СЕ НАДАМО?
Кључно питање гласи – хоће ли се наша деце уопште женити и удавати, ил ће потонути у мрак виртуелне сексуалности и „чајлд фри“ идеологију? Психолог Влајко Пановић је причао да је саветовао тр млада брачна пара који су се венчали у августу и разводили у септембру. Један од проблема са којим се суочавамо је и огромна криза свештенички бракова,
какве није било у историји СПЦ ( бар не у овом обиму какав је данас).
Шта се то десило са нама?
Како смо постали Запад у најгорем смислу те речи?
Зашто у Србији има око десет хиљада развода годишње? ( Ко не верује, нека чита: https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-srbiji-godisnje-skoro-10000-razvoda-evo-koliko-u-proseku-traje-jedan-srpski-brak/p9lqg47 )
УВИДИ ЕНТОНИЈА ГИДЕНСА
Енглески социолог Ентони Гиденс, једно од најпознатијих имена у светској науци о друштву, у својој књизи „Трансформација интимности/ Сексуалност, љубав и еротизам у савременом друштву” настоји да истражи промене које су настале у области полног живота под утицајем духа постмодерне. По ауторовом мишљењу, пре неколико деценија почела је сексуална револуција која и даље траје. Сексуалност је постала отворена – медијски откривена и доступна различитим животним стиловима. То је нешто што свако од нас „поседује”, чиме се свако од нас бави и што се тиче свакога од нас. Начин на који сексуалност дејствовати још треба истражити, али она се догађа као битно прилагодљив феномен „јаства”, као најважнија тачка у којој се сједињују тело, идентитет и социјалне норме. У свету растуће „равноправности”, и мушкарци и жене треба да се помире са новим околностима. Гиденс настоји да истражи како промене утичу на сексуални живот модерног човека. Он настојава на разлици између страствене љубави, која је углавном универзални феномен, и романтичне љубави која је културно специфична, па у комплексу идеја које по први пут доноси повезује љубав са слободом, при чему су и љубав и слобода пожељна стања. Романтична љубав одувек је неговала интимност. Она је, по Гиденсу, неспојива с блудом и „грубом” сексуалношћу не само због идеализовања оног кога волимо, него и зато што претпоставља духовно општење – сусрет душа које су једна другој допуна. Романтична љубав – за разлику од страствене љубави која укључује физичко сједињење у једнакој мери као и сједињење душевно – тумачи страст као низ узвишених веровања и идеала. Страствена је љубав, додуше, по Гиденсу, такође ослобађајућа, али само у смислу ослобађања од дужности и рутине коју намеће свакодневица.
ЕВРИПИДОВА ОПОМЕНА
Због могућег сукоба са стварношћу, страствена љубав је, гледано из перспективе реда и дужности, крајње опасна и у многим је културама сматрана непожељном за ступање у брак. Тако Еврипид у једној од својих трагедија каже: „Страст љубавну ко не стиша, / Часно име изгубиће, / А врлину неће стећи.” Страствена љубав – за разлику од романтичне (коју уочавамо од касног 18. столећа) – никада није постала социјална сила. Како објаснити да је романтична љубав, која је кршила брачне и сталешке норме, јер љубав не познаје сталешке границе (за разлику од страствене љубави која то није нужно чинила), водећу улогу ипак добила? Може се претпоставити да су идеали романтичне љубави били више усмерени ка браку.
Романтична љубав – разлог ступања у брак – осигурава брачну верност. Осим тога, она у себи садржи еманципаторски момент, јер су у таквој вези и мушкарац и жена изабрали заједништво равноправно и својевољно. Међутим, по Гиденсу, после уласка у брак романтична идеја често различито дејствује у женама и мушкарцима. Романтично схваћен брак за жену може представљати потврду почетног избора и отварање даље могућности сопственог бирања, а код мушкарца она неретко исходи свођењем целокупног женског бића на идеал мајке који нужно „сужава” избор. Зато је идеал романтичне љубави постепено напуштан зарад афирмације необуздане чулности, која је тријумфовала у доба тзв. сексуалне револуције.
ПРЕОКУПАЦИЈА СЕКСУАЛНОШЋУ
Следећа Гиденсова тема је преокупација савремене културе сексуалношћу. О томе постоји неколико мишљења, од којих једно указује на то да је уживање (или барем обећање уживања) које маркетинг кроз слике са сексуалним конотацијама користи на тржишту, одраз процеса постваривања живота. Потрошачки схваћена сексуалност окреће људе од њихових правих потреба, какве год да јесу. У том контексту, важност и истицање сексуалности може се тумачити као окретање од старог капиталистичког уређења темељеног на раду, дисциплини и „негацији себе” према капитализму који негује потрошњу, па у том смислу и хедонизам.
Тај приступ, према Гиденсу, не успева до краја да протумачи због чега сексуалност данас има толику важност. Фукоов приступ је друкчији. По њему, секс је наша „истина“: средиште „исповедног” начела савремене цивилизације. Потреба се задовољава не само на нивоу праксе већ има и дискурзивну димензију; секс нас не испуњава самим чином већ и разговором о том искуству. Према Гиденсу, Фукоов став је неуверљив – психоаналитички кауч не може се изједначити са хришћанском исповедаоницом. Трећа интерпретација осветљава феномен сексуалне зависности.
Централна позиција сексуалности у савременом друштву условљена је, сматра Гиденс, „карактером” сексуалног понашања. У данашњем је друштву присутна зависност од порнографије. Медији шире поруку обавезног упражњавања овог „боди билдерског” сексуалног понашања. Ипак, ни то објашњење није довољно. Оно, наиме, не нуди узрок такве ситуације и како се такво медијско сводништво десило у друштву за које се држи да је темељено на сексуалној репресији. Гиденс нуди заобилазан одговор на ту загонетку позивајући се на процес приватизације сексуалности.
ПРИВАТИЗАЦИЈА СЕКСУАЛНОСТИ
Издвајање, приватизовање сексуалности већином је резултат социјалне а не психолошке репресије и с једне стране укључује затварање или одрицање женске сексуалности (истицање асексуалности мајчинства), а с друге стране заједничко прихватање мушке сексуалности као непроблематичне. То су, у ствари, само преправљени модели, укључени у нови институционални формат, а произлазе из старе поделе међу половима и разлике између „чисте” и „прљаве” жене. Одвајањем од репродукције као примарног задатка сексуалност има све више удела у дефинисању сопственог, све несигурнијег, идентитета. Истраживања женске природе у која су се мушкарци упустили – попут Дејвида Ливингстона када је Африка у питању – нису била само последица традиционалних сексуалних разлика већ и страсти за разоткривањем оних подручја социјалног живота у која мушкарци до тада нису имали приступа. Парадоксално или не, та су истраживања временом и женама омогућила приступ властитој сексуалности.
Остваривање права на сексуално уживање, што је еманципаторски захтев важан као и право гласа и сви остали захтеви унутар сфере јавнога живота, битно је утицало на реконструкцију интимности. (Систем институционалне репресије, сматра Гиденс, од самог је почетка био „пренапрегнут” баш због искључивања жене из јавног живота.) Једном када су жене упознале механизам властите сексуалности, повезале су је с (традиционално истакнутим) афективним потенцијалима у целину тзв. самоостварења и тако су, према аутору, жене дошле у ситуацију да у односу и према деци и према мушкарцима успоставе љубав као средство комуникације и личног развоја.
Будући да је модернитет лансирао потребу за трансформацијом интимности, њено је спровођење поверено жени. Жена је тако прво дошла до романтичне љубави, а онда је, у епохи сексуалних револуција, кренула ка блуду као апсолутном „ослобађању себе“.
ЕМОЦИОНАЛНА РЕОРГАНИЗАЦИЈА ДРУШТВА
Гиденс сматра да сексуалност има за нас толику важност не због значаја за друштвену регулацију већ стога што је то тачка у којој се спајају друга два процеса: одбацивање традиционалног морала и трансформација интимности. Сексуалност постаје поље фундаменталних политичких борби и средство у служби „еманципације“. Сексуална еманципација може бити средиште емоционалне реорганизације социјалног живота: „Ко каже сексуална еманципација, каже сексуална демократија”, вели овај социолог.
Еманципација подразумева аутономију деловања у контексту тзв. пластичне сексуалности. Под тим појмом Гиденс подразумева сексуалност ослобођену од захтева размножавања, што омогућава остваривање права жене на сексуално уживање које је, готово у свим културама и историјским епохама за жене био повезано са страхом – сталним трудноћама и смрћу (смртност одојчади, умирање жена приликом порођаја). СИДА, пак, не обнавља стару, традиционалну везу сексуалности и смрти јер не прави разлику међу половима.
ПЛАСТИЧНА СЕКСУАЛНОСТ И ДЕМОКРАТИЈА
Пластична сексуалност, закључује Гиденс, заједно с трансформацијом интимности ствара услове за „помирење полова“. У питању је, међутим, нешто више од пуке економске равноправности и духовних трансформација. За разлику од сексуалног радикализма који држи да се без тоталног друштвеног преображаја сексуална репресија не може укинути, Гиденс сматра – тумачећи сексуалну репресију пре свега као социјалну дискриминацију утемељену на моћи пола – да нам је довољна демократизација у свакидашњем животу, то јест трансформација интимности, која у себи укључује и психичку и социјалну промену. Та промена креће од индивидуалног ка колективном, и зато има потенцијал измене јавних, друштвених институција.
Развој демократије као политичког система био је углавном мушки модел у којем су, тек након дугог времена и жестоких борби, право на деловање добиле и жене; у Швајцарској је право гласа женама признато тек 1971. године. С друге стране, у процесу демократизације приватног живота главну су улогу одиграле жене. Потпуни развој демократије незамислив је, према Гиденсу, без укључивања ове „интимне демократизације”: могућност интимности значи обећање демократије. Тежиште тог обећања јест тзв. „чиста и хармонична веза” и то не само на подручју сексуалности већ и у односима родитељ – дете, као и у осталим облицима пријатељства и сродства.
У политичкој сфери демократија се темељи на уставу и јавној дискусији. Еквивалентан механизам унутар „чисте везе” јесте договор и ре–креирање правила а не више брачни уговор. Императив слободне и отворене комуникације је услов „чисте везе”; таква је веза сама по себи форум за дискусију. Аутономија појединца, раскид са системом присиле услов је отворене комуникације с другим, каже Гиденс. Такав дијалог је средство за изражавање личних потреба и остваривање „чисте везе” у којој се „ауторитет” појављује искључиво као „специјализација” – развијање оних способности које недостају другоме. Гиденсов је закључак, дакле, да су демократизација јавног живота и демократизација приватног живота неодељиво повезани и међусобно нужни услови. Као што Гиденс пише: „Сексуалност није антитеза цивилизацији заокупљеној економским растом и техничком контролом, већ инкарнација њене промашености”.
ГИДЕНСОВЕ ТЕЗЕ
Гиденс даје још неколико идеја битних за размишљање о трансформацији сексуалног у наше доба.
ПРОМЕНЕ ПОСЛЕ КОЈИХ НАСТУПА РАСПАД
До каквих је, по Гиденсу, промена дошло?
И мушко и женско добили су „сексуалне слободе“; наступило је одвајање сексуалности од размножавања; истакнуто је право жене да управља својим телом и да тражи насладу с ким и како хоће; наступила је деинтимизација сексуалних односа и њихово уношење у јавни простор; појавила се комерцијализација сексуалности; повећала се толеранција према предбрачним везама; перверзије су укључене у уобичајени сексуални живот; грунула је поплава хомосексуализма и лезбејства; на делу је планетарна порнографизација.
По Гиденсу, управо у тријумфу „геј” идеологије, види се колико је сексуални однос постао невезан за размножавање – то је већ поменута пластична сексуалност: „Пластична сексуалност је децентрализова сексуалност, ослобођена репродуктивних потреба“. Ту је и тријумф онога што се некад сматрало изопаченим. Гиденс каже да се данас перверзијом не сматра ништа осим понашања које партнеру доноси пуки бол, а не и задовољство.
Све друго „може да прође“.
РАЗМИШЉАЊА ЗИГМУНДА БАУМАНА
Познати западни философ, Зигмунд Бауман, у својој књизи „Флуидна љубав/ О крхкости људских веза” истиче да су данашњи људи у очајничкој потрази за везама, али и са очајничким страхом да би такве везе могле да обавезују. Зато су везе нешто што се збива у зони између „лепог сна и ноћне море“.
Савременици су у стању збуњености и пасивности, као експериментални пацови – зато што покушавају да стекну максимално задовољство а да избегну неугодне последице свог понашања. Бауман каже: „У свом чувеном огледу Милер и Долард су видели како су њихови лабораторијски пацови достигли врхунац узбуђења и узнемирености када се привлачно изједначило са одбојним, онда кад је дошло до коначног баланса између претње електричним шоком и обећања укусне хране. /…/ Неспособност прављења избора између привлачности и одбојности, између нада и страхова, рефлектовала се као неспособност деловања“.
НЕМА ОБАВЕЗА – НЕМА ЧОВЕШТВА
Психолошки саветници данас, вели Бауман, покушавају немогуће – да помогну људима да попију чашу меда без чаше жучи. Они саветованима препоручују да избегну дугорочне мушко – женске обавезе: „Кад се обавезујете на нешто, макар то било и без нарочитог одушевљења, запамтите да тиме вероватно затварате врата другим романтичним приликама које могу више задовољавати и испунити”, каже један такав. Други, пак, тврди да су обећања о обавезивању на дуги рок без значаја, јер, као и инвестиције, расту и опадају.
Потрошња подразумева и прављење гомиле ђубрета. У имагинарној Леонији Итала Калвина, ђубретаре доживљавају као анђеле, јер „остаци јучерашње Леоније чекају камионе за смеће“.
Битно је само трошити, трошити и трошити, а одмах после тога бацати и одбацивати.
МРЕЖНЕ ВЕЗЕ
Живимо у доба онога што Зигмунд Бауман зове „мрежна веза“: „У мрежи се контакти остварују по захтеву, и могу се прекинути по нахођењу. /…/ За разлику од „правих веза”, у „виртуелне везе” је лако ући и изаћи из њих. /…/ Један двадесетосмогодишњак из Бата (град у Енглеској, нап. прир.), у разговору везаном за рапидно растућу популарност интернет састанака науштрб састанака у баровима и састанака преко огласа, истакао је кључну предност електронских односа: „Увек можете да притиснете дугме delete“.“
Све је у брзини успостављања веза, вели Бауман, али је и брзина опасност и води тешком умору: „Одржавање брзине, што је некад представљало веселу авантуру, сада се претвара у замарајућу рутину“. Зато нестаје љубав јер је она „залог по основу неизвесне и недостижне будућности“.
Савремени блуд настао је, као и увек што настаје, на основу жудње – пожуде без љубави. Иако су жудња и љубав на први поглед близнакиње, жудња је „импулс да се оно другачије лиши своје различитости, и да се тиме онеспособи“. Од самог почетка, жудња је загађена жељом за уништењем и самоуништењем. После жудње, каже Бауман, долази одлагање смећа. За разлику од пожуде, љубав жели да њен предмет буде сачуван. Волети неког значи рећи му да никад неће умрети.
Вољени се никад не претвара у сувишност, у „отпад“.
КРАТКОТРАЈНЕ ЖЕЉЕ И КРЕДИТНЕ КАРТИЦЕ
Међутим, у данашње време, време тријумфа тржног центра као антихрама у коме се скоро сви клањају идолима потрошње, полни живот се подешава према брзом буђењу и гашењу жеље, која је само дводимензионална верзија жудње. Чак и негдашња, „класична” жудња која подразумева дуго освајање и чекање на одговор, више не одговара потрошачком човеку. Краткотрајне жеље су као и кредитне картице, вели Бауман: човек путем њих може да уклони елеменат чекања, јер он, као и сваки потрошач, хоће сад и хоће све. У потрошачком друштву, једна роба може бити замењена другом ако не одговара укусу и потребама купца. Још увек употребљива кола, компјутери и мобилни телефони бацају се на сметлиште само ако се појави нови модел који буди још јачу жељу. Тако је и са мушко – женским односима.
Извесна Катрин Џарви коју, као типичну модерну психолошку саветницу, помиње Бауман, својим муштеријама говори о тзв. „џепним везама” између мушкараца и жена, које су кратке, „слатке” и ни на шта не обавезују. Бауман каже да је главни смисао оваквог саветовања: „Ако приметите нешто за шта се нисте погађали и за шта вас није брига – знајте да је време да кренете даље“.
ДЕЦА КАО СУВИШНА ИНВЕСТИЦИЈА
По Ричарду Сенету, наступило је доба „идеологије интимности”, која политичке категорије претвара у психолошке. Тако се јавља феномен четовања и слања порука мобилним телефоном. По речи Криса Моса, самоиспитивање је замењено бесомучно површном комуникацијом, која на екран телефона наше најдубље интимности ставља поред списка за куповину. Једини смисао виртуелних заједница је непрекидно општење, чак и ако оно нема смисла. Ко га напусти, испада из игре. А игра је све.
Бауман каже да је сва наша култура рођена из стваралачког сусрета полова, али да је, после сексуалне револуције, тријумфовао Еросов брат Антерос, који је некад био страствен као Ерос, при чему је, кад је освојио власт, постао тиранин који је наредио да се сексуалност мора рационално укротити.
У област сексуалности која је, уместо репродуктивне, постала рекреативна, уплела се медицина, која нуди да се бирају деца из каталога. Некада је полни однос био узрок продужења врсте, својеврсне биолошке борбе за бесмртност, а деца су се рађала као помоћници и наследници. Данас су, вели Бауман, она постала несигурна инвестиција: дете је пуки „објекат емотивне потрошње“. Уосталом, каже Бауман, „у чисто монетарном смислу, деца коштају више него луксузни, најмодернији аутомобил, крстарење око света, чак и здање на које сте поносни. Још горе, укупна цена ће порасти током година и њен износ не може бити унапред утврђен, бити процењен уз било коју дозу сигурности“. Бауман додаје: „Осим тога, имати децу је у наше време ствар одлуке, а не случајности – околност која још више погоршава узнемиреност. Имати или немати децу је неспорно одлука са највише последица, која има најтрајнији утицај међу свим другима, и зато је то одлука која највише тестира живце и ствара највише тензија с којима се неко може сусрести током целог живота“. Стварање породице је, вели Бауман, скок наглавачке у вир неизрецивих дубина.
ПОТРОШШАЧКЕ НАВИКЕ И РАЂАЊЕ
Одбацивање и одлагање неиспробаних потрошачких радости зарад стварања породице је жртва која је у раскораку са „навикама разборитог потрошача“.
Ко има децу, угрозиће своју каријеру, и преузеће обавезе које су против модерне флуидности јер, како каже Бауман, „радости родитељства изгледа да долазе у пакету са тугом саможртвовања и страховима неистражених опасности“. Зато се кренуло у потрошачку логику везану за децу – бирање из каталога „квалитетних” донатора сперме већ је постало уобичајено. Сексуалност без љубави је норма живота у нашој епохи – зато се и деца не доживљавају као плод љубави, него као „пројекат“. Оргазам је постао циљ самом себи, својеврсна дрога – интензиван, али пролазан и периодичан. Ни њему деца нису потребна. Због тога је, каже Бауман, у сексуалној револуцији победа секса без љубави својеврсна Пирова победа: „Чини се да тај акутни лек ствара болести и патње не мање бројне и неспорно акутније од оних које је требало да излечи“. Терапеут сексуалности из Немачке, Фолкмар Сигуш, каже:
„Пошто смо боље погледали и скинули маску, наишли смо на неиспуњене тежње, излизане нерве, разочараност у љубав, повреде, страхове, усамљеност, дволичност, уображеност и примораност на понављање“.
Свођење сексуалности на обичну физиологију не растерећује, него додатно оптерећује човека, јер је нестала „емоција, екстаза и метафизика”, али и обавеза, попут верности. То нестало су, како каже Бауман, „били подвизи културне проницљивости више него знаци културних заблуда или неуспеха“.
УПОТРЕБА И БАЦАЊЕ ОТПАДА
У негдашње доба, доба човека трудбеника, љубав и рађање деце, као и брак, били су подразумевани. Тај човек је радио и производио. Потрошач, међутим, само употребљава ствари и одлаже отпад. По Бауману, „потрошачки живот фаворизује лакоћу и брзину, као и новитете и различитост, за које се мисли да поспешују лакоћу и брзину“. Такозвани „чист” секс доноси лакоћу и брзину, а, наводно, подразумева и сигурност без обавеза – стави се кондом, и сви проблеми нестају. Сексуално сједињење је зато краткотрајно – постаје само епизода у убрзаном животу, у трчању ка ништавилу. Ипак, по Бауману, то има много последица: „Секс коме су одузети претходни друштвени положај и друштвено подржана значења представља отелотворење мучне и застрашујуће несигурности која је постала највеће проклетство флуидног модерног живота“.
Главно питање које нико не решава јесте – да ли сексуални живот може бити одвојен од остатка животне целине. Епизодност сексуалности данас води до тога да било која епизода, ако догађаји крену у неочекиваном правцу, може постати све, кадра да промени било чији живот у трену. Не вреди што постмодерни хедониста жели задовољство без одговорности. То је немогуће. Једноставно, живот је устројен другачије.
Данас је, запажа Бауман, нарочито уочљива појава „свингера”, оних који мењају партнере да би им „избор” био „разноврснији“. Али, збрка која из таквог понашања настаје најчешће ојади многе животе.
СЕКС КАО ПУКА ТЕРАПИЈА
Још једна лаж овог доба је, сматра Бауман, приморавање тела које стари да буде сексуално активно као да је младо. Зато има толико стараачке порнографије. Ако се томе додају разне изопачености као „освежење” посусталих, ето пуне слике, о којој Бауман вели: „Сви облици сексуалне активности не само да су толерисани, већ су често предлагани као корисна терапија за једну или другу психолошку тегобу, и све се више прихватају као легитиман пут у потрази за срећом и подстичу да буду јавно изложени“.
У доба мобилних телефона, свака веза може бити кратка, али је изобиље веза неразориво. Виртуелна блискост значи, у исти мах, стварну удаљеност.
СЕКСУАЛИЗАЦИЈА ПРАВОСЛАВНИХ ЗЕМАЉА
Свештеник Михаил Ходанов, у огледу „Назвати грех својим именом” (насталом пре садашње радикалне контрареволуције у име традиционалих породочинх вредности, у извођењу Владимира Путина – текст је, дакле, писан док је Јељцинов режим разрао Русију), објашњава како се свеопшта сексуализација одржава на децу: „Ми живимо у зло време када је на наше очи готово формирана некаква „секс–идеологија”. Узгред, званично се о томе нигде не говори. Штавише, званично се чак проглашава потпуна слобода мишљења и размене информација. Али у суштини таква идеологија већ постоји и властољубиво се намеће милионима руских адолесцената. Ми, хришћани, који исповедамо да су морал и спасење у Христу неодвојиви једно од другог, с крајњом горчином доживљавамо њен погубан и разоран однос према човеку – његовој души и телу.
Најупадљивије се црте поменуте идеологије која представља темељ „нове духовности”, „ере Водолије” – наводне алтернативе хришћанству – испољавају, несумњиво, у свету пропагандних клишеа – ставова који се широко усађују адолесцентима. Јавља се читав нови речник: „New Age, толеранција, фанатизам, православне хистеричарке, џипови, долари, казино, рулет, обрачуни криминалаца, чишћења, BMW, стриптиз, фотомодел, трансвестит, екстра, камењарка, специјалци, мобилни, кримоси, Volvo, ситна риба, дроља, кеш, ментол, ролери, фаца, спирала, Cool, тестостерон, полигамна породица, анаболици, то је страва, фанови, трансплантација, промена пола, универзалне вредности, све о сексу, не смарај ме, стерилизација, контрацепција, пајтос, лова, руља, макина, абортус, партнер, итд.“
ПОДРУГЉИВИ АНТИХРИШЋАНИ
Из скупа поменутих клишеа подругљиво и истовремено агресивно извирује нови човек секса, непријемчив и непријатељски настројен према Христу и према традиционалном моралу. У њему су потпуно избрисани појмови о темељним истинама хришћанства – такви као што су целомудреност, девственост, чистота, стид, верност у љубави и браку, грех, порок. Он је убеђен да он са својим телом има право да чини шта хоће (па чак и да себе продаје…).“
Тако се, по Ходанову, формира младо поколење које је измакло контроли, поколење са активном тежњом према смртном телесном греху, спремно за хаотично животињско парење, „безбедни секс”, стерилизацију и контрацепцију. Овако је било у доба Јељцина у Русији (сад више није, а брига о породичним вредностима је подигнута и на ниво државних закона): „У друштвеној средини се ствара „саосећајни” однос према сексуалним мањинама, истиче се право на слободну истополну љубав, промену пола. А да би нове духовне ставове омладина прихватала дубље и ефикасније, Руска асоцијација за планирање породице (РАПП) и контакту с руским Министарством образовања већ одавно припрема програме за увођење такозване сексологије у основне школске дисциплине почев од првог разреда – и настоји из петних жила да рашири број одговарајућих „пилот–школа” у РФ. Штавише, форсирају се гласине како се тобоже и Руска Православна Црква на челу са својим патријархом односи с „разумевањем” („изузев појединих најнеобразованијих свештеника” којима, наравно, није место у „цивилизацији будућности“) према програму сексуалног васпитања – према контрацепцији, стерилизацији и абортусима. При томе новинари свесно преиначавају речи које је изговорио патријарх на Архијерејском сабору у вези с неопходношћу да „упозори државу и народ на погубност наметљиве пропаганде порока”.“
О АБОРТУСУ
Свештеник Михаил Ходанов истиче: „Често нас питају: зашто је ваша Црква против абортуса? Па то уклања читаву гомилу проблема. Нежељено дете, опасан порођај, дефектан плод, ниски породични буџет, здравље и лепота жене. А затим, хиљаде девојчица сасвим непунолетних само у Москви свакога месеца праве абортусе зато што не могу да рађају из читавог низа разлога. Шта то значи, ви ћете им наредити да одржавају трудноћу и рађају? А ако умру на порођају? А ако њихова деца буду схизофреници? А чињеница сексуалне револуције, када је невиност међу ученицима атавизам и крајње ретка појава? Шта радити с њима? Па тамо, у адолесцентној средини, могу да се прошире и шире се венеричне болести, сида и тако даље. Како да се не васпитавају та деца сексуално, како им не причати о неопходним мерама сигурности при полном контакту? „Наш пријатељ презерватив” ће, заједно са спиралама, оралним и инјекционим контрацептивима, решити све проблеме и деца ће бити спокојна за своје здравље. „Црква убеђује, свет притиска, Црква назива грех својим именом, свет уздиже грех у норму и лепи опоненту етикете.”
Ходанов, међутим, указује на лицемерје такве политике која сеје разврат, а затим, наводно, хоће да спречи последице и да понуди „безбедан секс” младима: „Али, опростите, а зашто постоје сексуални односи малолетних ученица? Зашто се у друштву свесно пропагира сексуални начин живота и принцип опште доступности жене? Зашто свуда срамни рекламни билборди које виде стотине хиљада грађана и зашто се доносе закони о легализацији свеопште сексуализације? Зашто су од жене – слике Божије – створили гнусни имиџ похотне животиње с неконтролисаним полним инстинктом?
Зашто се према девојкама развија робовласничко-трговачки однос? Зашто одрасли људи готово ништа не говоре и практично ништа не предузимају у вези с васпитањем начела елементарне стидљивости код деце, начела целомудрености и чистоте у односима међу представницима различитих полова? Зашто одговорни чиновници образовних установа упорно ћуте о неопходности увођења у свет адолесцената ставова о томе да ради сопственог здравља, како духовног, тако и телесног, они могу да полно опште само када постану пунолетни – и то само са брачним другом, а не ради тренинга с „партнером” („партнерком”)?
Зашто у образовним установама не желе ништа да говоре о предностима моногамног брака као оптималног услова за развој личности мужа и жене, за узајамно јачање верности ради успешног рађања и васпитања деце (која ће само у таквој средини нормално расти и неће се бојати да ће тата или мама наједном да оду и заувек их напусте – због „несличности карактера”, на пример)? Зашто су пустили да се шире дроге у адолесцентној средини? Зашто се не спречава уплив порнографије? Зашто се делотворно не пресече пут масовним криминалним покушајима да се дечији и адолесцентни секс укључи у индустријску производњу?
Зашто је уместо борбе против изопачености и сексуалне патологије, усвојен став 3. члана 70. Закона о „личним подацима грађана” 1997. године, у којем је озакоњена могућност промене пола с мушког на женски и са женског на мушки?
Зашто у десетинама хиљада школа нико не формира у деци чак ни основне појмове о традиционалној моралности заснованој на хришћанском односу поштовања према људској личности, на брижљивом опхођењу с његовом душом и телом, који су (појмови) од велике користи човеку, јер ће сачувати и његову моралност и његову животну снагу на многе, многе године у будућности, и обезбедити му нормалну љубав, пуновредну породицу и здраву децу (јер цела историја човечанства је већ одавно доказала да рани секс недвосмислено сакати и деморализује човека, удаљава га од високе моралности и духовних традиција, уноси злочиначко осећање опште распуштености и неодговорности у област породичних односа, усађује у човека неверство, непостојаност, разврат и нихилизам, сугерише, најзад, дух христоубиства и богоборства)?“
МРЖЊА ПРЕМА ЦРКВИ
Свештеник Михаил Ходанов указује на јаросну борбу против Цркве која настоји да сведочи о истинама хришћанског морала: „Зашто се Црква критикује због позитивног односа према здравој породици са много деце? Зашто одређене инстанце и исти ти медицински кругови упорно избегавају да указују на истинске узроке који доводе до абортуса (и на неопходност да се упозоре и спрече управо ти узроци, а не само њихове последице – да би се избегла иста пракса абортуса која проистиче из човековог нарушавања своје моралне библијске задатости), већ више воле да користе као аргументе за стерилизацију и контрацепцију само последице тих истих узрока. Тако на пример, кажу: „Дванаестогодишња девојчица не може да рађа, а она је већ затруднела и њој је потребан абортус, иначе ће умрети. А ви сте, православни, против?” А због чега је она изненада затруднела? И због чега јој друштво, породица, школа, пријатељи и познаници нису објаснили да, сада, у тим годинама, мора да учи, да ради домаће задатке, да се још игра и борави у безбрижном детињству – а не да жури да напусти тај благословени, безбрижни и чисти свет?“
Авај, сви се уклапају у овакав начин размишљања, каже свештеник Михаил: „Зашто велики број родитеља купује својим ћеркама-ученицама кратке сукње? „Ах, ви православни! – чујемо као одговор прекорни женски глас (тако обично говоре маме безбожнице и постарије баке са атеистичким еланом прошлости), па то је тако згодно, па наша девојчица има тако лепе ноге, па зашто да их скрива? Не, сви сте ви, верници, баш некако затуцани! У најбољем случају претерано забринути”. Да, ми смо „забринути”… А затим се појављују филмови типа Тако се не може живети С. Говорухина, где се прича о убиству девојчице након што су је групно силовали. А колико се таквих девојчица силује по Русији само зато што су оне изазивачки одевене од стране својих ограничених родитеља и привлаче тиме агресивну пажњу развратних људи и манијака којих је данас читав легион? Зашто се онда нико не брине о детињству и чистоти деце? Зашто их нико не воли?“
ТАЛАС ОРГАНИЗОВАНОГ РАЗВРАТА
Отац Михаил Ходанов даје јасан одговор: „Па зато што многи и данас живе у криминалној распуштености и духовној апатији, огрезнувши у свакодневном безбожништву и таласу организованог разврата који стално јача. Да, видећи неморално безакоње око себе, људи се, авај, покаткад просто срамно њиме наслађују (нарочито мушки део становништва) и нимало не журе да поверују у Бога, да се покају, попут житеља библијске Ниневије, да се покају пред Њим за све своје безбројне претходне и садашње грехе, да на делу омрзну све лажи и пороке, почев од свог личног греховног пртљага.
Сви „мудро” трпе тиранију неморала, живахно пуштају „порниће”, заједно са својом децом гледају неморалне телевизијске програме и ревносно купују својим мало одраслијим кћеркама мини сукње за рођендан. А онда, повремено, гунђају: „Попови – лопови!““
Какав је положај православних у том свету? Ходанов истиче: „Ми, православни хришћани (као, уосталом, и већина народа), с идејом духовног препорода Русије потпуно смо непотребни Новом светском поретку који се учвршћује, њему и његовој синкретичкој идеологији, чији је један од принципа смањење становништва у нецивилизованим земљама у које се убраја и „неумивена Русија” са свом њеном „сексуално неписменом” децом – с тим да се обезбеди сигуран опстанак такозване фамозне златне милијарде у коју ће доспети само „цивилизоване” неопаганске – по садашњем свом начину живота – земље типа САД, Енглеске, Јапана и тако даље.“
Зато се све ово и дешава.
УНИШТИТИ РУСИЈУ
Ходанов додаје:“А наша култура и религија, наш по богатству своје душе јединствени, грешни, али толико многострадални и лаковерни народ нису потребни новим транснационалним идеолозима и њиховој петој колони у Русији, који цинично рачунају на уздизање телесног греха у државну норму (у циљу прављења разврата, деградације, а вероватно и смањивања становништва путем њихове доследно спровођене политике рађања) и препуштање интернационалној глобал-елити с њеном доиста луциферијанском идеологијом максималног уживања, нарочито од коришћења руских жена, девојака и деце ради својих страсти и изопачених жеља.“
Зашто се све то ради? Отац Михаил Ходанов нема илузије: „Ето дакле, шта се догађа око нас, а ми, наивни, стално питамо и питамо „другове” из одређених структура: па зашто? Како је то могуће? Ма престаните већ једном… Па управо се и ради о томе да неће престати.
Зато што је то идеологија. Избављење дивне планете по имену Земља од сувишних уста, од непотребних светлих, црних и смеђих глава у које су усађени ружни стереотипи одлазеће хришћанске духовности. Да, Руси су лоши, мрачни и агресивни, они су помагали Србима, они имају расистичке намере, пате од монархистичких предрасуда, православног фундаментализма, њихови свештеници су исти они талибани и вехабије у мантијама. Али отворено о томе за сада се не усуђују да причају. Једноставно тврде да су стерилизација и контрацепција једино полазиште за здраву нацију. А дотле сваке године више од једног милиона људи у Русији умире. А рађа се мање од једног милиона. Рекло би се, треба на најприроднији начин подстаћи повећање броја становника. Али не, испоставља се да је то врло добро када становништво изумире. Зато што је њега ипак још увек врло много. А потребно је да га буде мање. Далеко мање. То је специјални задатак одговорних „другова”. /…/ Подругљиво гледајући кроз нас, они се праве да су све саслушали (с муком се уздржавајући при томе да не прасну у смех), допустиће, наравно, да им све уђе на једно ухо и изађе на друго, и поново ће цинично подстицати наше девојке и девојчице да иду у амбуланте на абортус, у дискотеке по ликове с којима се „смувају”, у порнобизнис…“
И то је трајало до Путиновог доба.
„ВАЛЕНТИНОВО“
Отац Михаил Ходанов указује и на коришћења „дана Светог Валентина” за пропаганду разврата: „У низу школа, како саопштавају ученици, неколико дана уочи 14. фебруара (дан када римокатолици славе св. мученика Валентина) поставили су картонске поштанске сандучиће. У њих су се могла бацати љубавна писма упућена ко коме хоће и каква год хоће по садржају. На пример, распојасани ученик 10. разреда могао је да пошаље еротску „честитку” својој младој професорки књижевности, а професор физичког је могао једноставно да добије „жестоку” поруку од неке, рецимо, ослобођене cool girl, из 6. разреда, и тако даље, и томе слично. Варијацијама ту нема краја. Нећемо се обраћати с реторичким „зашто” иницијаторима стварања еротске школске поште. Ту је све јасно: прави се увек исти посао. Вероватно је сувишно говорити и о оном другом – али ипак ћемо рећи: крајње је недостојно банализовати помен истог ранохришћанског мученика путем циничног коришћења његовог имена за потребе „домаће” порно индустрије. Ипак човек има у таквим тренуцима жестоко осећање стида због садашње огољене сексуално–световне профанације религиозног осећања као таквог.“
То осећање обузима и нас.
И КОД НАС, И КОД НАС
А како је код нас? Под влашћу евроунијатског духа, Србија врши духовно и морално самоубиство.
Довољно је само погледати какви се филмови државно спонзоришу, од пара пореских обвезника. Рецимо, филм „Клип”, за који је сценарио писала и режирала га Маја М. Филм се појавио 2012. године и освојио прву награду на фестивалу „Тигар” у Ротердаму (у „најнапреднијој” ЕУ „педофилофилској” земљи, Холандији). У Русији је био забрањен за приказивање, да би га ипак прометнули на фестивалима у Москви и Санкт Петербургу, бранећи (а шта би друго?) „уметничке слободе“.
Режисерка се оградила тврдећи да су у овом порно-филму, маскираном у „уметност”, коришћени вештачки полни органи, и да малолетници нису учествовали у снимању порно-сцена. А прича је, наравно, баш онаква каквом је желе тамо где нас „воле“: шеснаестогодишња девојчица, Јасна, чији је отац тежак болесник, пије, дрогира се и оргија, снимајући све то мобилним телефоном. Млада Србија је, по Маји М, оптерећена дрогом, алкохолом и оралним сексом, и то је све што има да понуди свету. Филмски критичар Владислав Панов о овоме је писао: „Када би овај свет иоле био нормалнији, када не би био у овако дубокој моралној кризи и поносно огрезао у декаденцију, кадрови којим се „Клип” дичи били би сигурно срамни за свакога. Али не због секса, него због начина на који је злоупотребљен, приказан као прљава деградација младости, као оружје за обрачун и испољавање садистичке мржње према самом животу.
Аутори наводно имају оправдање да су оваквим призорима покушали да покажу како је тежак и, посебно за младост, безизлазно чемеран живот у данашњој Србији. Родитељи су очајни, фрустрирани, у тешким проблемима, професори незаинтересовани или ретардирани, друштво без перспективе, морално девастирано и неизлечиво депресивно. Све је сиво, јадно, празно и бедно. Чак и локације на којима су снимане све сцене делују као постапокалиптични бетонски гето. У њему се младост „забавља” уз најужаснију турбо-фолк музику, сви се дрогирају и опијају, а секс користе као средство за ратовање и понижавање, а не за вођење љубави. Једини доказ да нисмо у каменом добу су мобилни телефони који дрољама од девојака (баш су тако приказане све до једне) користе за снимање својих сексуалних атрибута или односа, да би се потом таквим снимцима хвалиле преко Интернета. Да, свега тога има. Али није СВЕ у Србији тако.
Нису сви професори безвредни и ретардирани, нису сви родитељи незаинтересовани, нису сви млади људи сексуални манијаци, наркомани и дроље. Али, прича о добрим младим људима, одличним ђацима, о онима који знањем одушевљавају свет и успесима буде оптимизам својим вршњацима и целој земљи (замислите и таквих још има) нису тема за холандске и комшијске фестивале и величања због „храбрости”, уметничке и сваке друге „слободе” препознате у кадровима експлицитног оралног секса сниманог телефонском камером, обесности према вршњацима, раскалашности на „журкама”, бездушности према болесним и брижним родитељима, мржње према најближим сродницима, неискрености према пријатељима. То је уметност? То је храброст? Да ли се тако указује на проблеме неког друштва? И, ако се и указује, да ли се тиме жели било каква промена?
Већ непријатно и болесно дуго наша кинематографија себично искоришћава стереотипе о нашем црнилу, заосталости, социјалне и сваке друге назадности. То чини и овај филм. Он се завршава „љубавним” обрачуном главних јунака који с једнаким жаром и са истом страшћу размењују песнице и пољупце. Љубе се крвави! То је свакако Србија коју напредни свет воли да види. Није у реду да им ускратимо то задовољство.“
Додајмо томе и луциферијанске џиберлуке ( тако каже Кустурица ) пинковизионаара, и ето нас ту где јесмо.
Србију треба понизити, осакатити, лишити је жеље да воли и рађа. Али, пречица ка препороду нема: мора се поћи од себе. Сваки подвиг
самопревазилажења, свака борба са сопственим страстима, свака жеља да се чист стане пред Господа и Мајку Божју ојачавају заједницу и дају наду да ћемо и као људи и као народ опстати.
ПУТЕВИ ИЗЛАЗА
Својевремено је митрополит Амфилохије записао:“Очевидно, „сексуална револуција“ у Америци шездесетих година прошлог вијека, као ново обоготворење „похоте тијела, похоте очију и надмености живота“ (1 Јов. 2, 16), рађа у наше дане обилате мртве плодове у цијелом свијету. Мушко и женско које је Бог благословио да се рађају и да се множе и напуне земљу“ (Пост. 1, 28), пол и полност као извор рађања, том новом (боље рећи – прастаром паганском) хедонистичком филозофијом живота своде се на задовољење сексуалног нагона, на бесплодно уживање.
Свођење полности на саможивост у двоје или на јалово самозадовољење, значи обесмишљење тајне љубави и њене пуноће. Кад се та пуноћа сведе на секс, онда људски живот личи на бесплодно дрво. Бесплодна биљка, јалова крава или било које живо биће или биљка која не рађа плода – „сијече се и у огањ баца“. Ако то важи за свако живо биће и биљку, зар не важи и за човјека? Заиста, полност сведена на задовољење нагона, на хедонизам, било у браку било ван брака, претвара људски живот у јалову бесплодност. Тако Ерос, оно што је по својој природи и смислу извор живота, постаје радионица смрти, како с правом запажају неки од савремених философа./…/ Црква схвата и чува брак и полност као светињу. За њу је свако људско биће непоновљиво, мушкарац и жена нијесу крпа која се одбацује и свакодневно мијења.
Промискуитет, прељуба, блуд, утолико прије противприродна содомија – представљају гријех, злоупотребу богоданих дарова, па и дара полности, погрешну употребу која се у наше вријеме крваво плаћа болестима и заразама, распадом породице, тровањем младих покољења јаловошћу ума и живота, пријетњом духовног, моралног па и биолошког одумирања човјечанства.“
Последњи је час да се свега овога сетимо, да се вратимо Богу и себи, да нас не прождере тама.
Иначе, изумирање Срба ( и не само њих, наравно, али ми прво морамо мислити о себи ) наставће се. И окончаће се нашим нестанком.
Избор је пред нама.