ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Смисао Великог поста

ЗАШТО ПОСТ

Пут поста је пут потраге за ликом Божјим у нама. Ми нисмо као Адам пре грехопада: лик Божији сијао је у њему у свој чистоти, лепоти и делотворности. Ми смо људи који  су потомци палог Адама, и лик Божији је у нама на различите начине и у различитој мери затамњен, па чак и сакривен грехом, док је сличност са Господом изгубљена. Наш узор у посту мора бити свети човек, који је, поред тога што је саздан по икони Божјој, својим подвигом постао веома сличан Христу: преподобан – пресличан. Лик Божји у нама се дејством благодати Светога Духа чисти подвигом, постом, молитвом. На тај начин се приближавамо Сину Божје, који је нетварна Првоикона Бога Оца, небески Архетип сваког од нас. И тако постајемо усвојени синови и ћери Божје кроз Господа нашег Исуса Христа.

Прота Андреј Ткачов каже:“Пост је универзална појава. Нигде у историји човечанства нећете наћи ни једну озбиљну културу, где, ради виших циљева, најбољи људи нису узимали на себе труд уздржања, привременог или сталног. Нећете пронаћи такву културу где би се узносила хвала преједању, лењости, испразности, а да се при томе долазило до великих открића и достигнућа у области духа.“

Све религије, чак и паганске, познају неку врсту поста као морално – аскетске праксе.

Зато Ткачов истиче:“Људи добровољно улазе у лични пост, ако дају завете и просе од Бога нешто важно. Они објављују колективни пост, ако је „непријатељ пред вратима“ и ако народу прети озбиљна опасност. Способност за уздржање у тешким ситуацијама је мера озбиљности душе и њеног јунаштва. Само нам потрошачко друштво шапће на оба уха: „Искористи. Уживај. Опусти се. Живи пуним плућима“.

Управо овај дух сведозвољености, усредсређености на себе, крајњег егоизма и тежње ка непрестаној промени задовољстава, и јесте трулежни дух овог света. Сматрам да је то разноликост духа антихристовог. Када постимо, на неки начин се извлачимо из власти овог духа. У сваком случају можемо је избећи. Зато је дух поста дух борбени и благородни, а дух греховне раслабљености је дух плебејски и дух робова. Уздржани човек је слободан, а прождрљивац је роб. И блудник је роб. И ленчуга је роб. Слобода није само политичка или социјална појава. Слобода је поклон свесној и разумној личности од Бога.“

Јер, како рече апостол Павле, ко чини грех, роб је греху.

ПОСТ У ХРИШЋАНСТВУ

Наравно, хришћанство, које није пука религија, него Божје откровење људима, одувек зна за пост који ослобађа. Иако је хришћанин дужан да се током целог свог живота руководи начелима умерености и уздржања, ипак се, од најстаријих дана Цркве, међу следбеницима Христовим практикују и посебни постови.

Постили су и Христос и апостоли. Христос је, после крштења на реци Јордану, у пустињи постио четрдесет дана и ноћи ( Мт. 17,21 ), и рекао да се демонски род изгони само молитвом и постом.(Мт.9,15) Сви свеци су били подвижници поста. Црква је установила вишедневне постове као припрему за велике празнике: Божић, Васкрс, дан Светих Петра и Павла, Успење Мајке Божје. Пости се средом ( тада је Јуда издао Христа за новац ) и петком ( тада је Јуда предао Христа богоубилачком Синедриону ), као и на зимски и јесењи Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Претече, итд.

Пост је привремено уздржање од јаке хране или  од хране уопште, а циљ му је кроћење тела и прилагођавање телесности подвигу молитве, богоразмишљања, усредсређења, покајања. Он помаже да се сасеку физиолошке основе греховних страсти, и да подвигом самосавладавања надилазимо чулне жеље. Зато, каже Свети Фотије Велики, није довољан само телесни пост:„Пост благопријатан Богу је онај који подразумева, поред уздржања од хране, и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања,неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно, не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама.“

Телесно је основа за духовно.

ПУТ СПАСЕЊА

Свети Оци су хвалили пост као суштинско оруђе спасења. Свети Јефрем Сирин га је поредио са огњеним кочијама које нас узносе на небо. Свети Јован Лествичник га је назвао чистотом молитве и чуварем ума. Пост са расуђивањем је велика кућа за сваку врлину, говорио је Свети Исаак Сиријски. Духоносни оци су тврдили да је старозаветног Исава у ропство продала прождрљивост, јер је предао своје првородство за чанак сочива, док је бездетна Ана, мајка пророка Самуила, своје дете добила после поста и молитве.         Пост човека чини умереним, трезвеним, стидљивим, ћутљивим, чедним. Пост нас спречава да потонемо у расејаност, коју ђаво користи да би нас отуђио од Бога. Преждеравање човека чини површним и суровим. Ждероња не види пред собом ни Бога ни ближњега. Зато су Свети Оци пост називали леком. Уздржање од мрсних јела има за циљ стицање хришћанских врлина – зато пост мора бити праћен молитвом, покајањем, исповешћу, примањем Светих Тајни, иначе је обична дијета, корисна само телесно, али не и духовно. Ко се горди кад пости, и сматра себе бољим од других, такође је промашио смисао поста, и не може се надати духовном напредовању. Ко се свађа и препире кад пости, ко завиди и осуђује, такође тешко греши јер је речено:“Једи све, само немој да једеш људе“.

ПОСТ И МИЛОСРЂЕ

Свети Јован Златоусти опомиње:“Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећe ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.“

Пост се, дакле, увек сједињује са добрим делима, нарочито са милостињом.

СМИСАО

Због свега наведеног, једна црквена песма каже да је пост мајка чедности, разобличитељ греха, проповедник покајања и – пролеће за душу. Свети Василије Велики истиче:“Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. Пост обуздава сластољубље и стомакоугођање. Међутим, он истовремено ослобађа човека од тираније душевних страсти и рђавих помисли. Њиме се чисти човеков ум и узводи ка небесима. Немогућа је чиста и сабрана молитва и стицање било које хришћанске врлине без душевног и телесног поста. Ипак, најважнији циљ поста јесте да уз његову помоћ стекнемо заједницу са живим Богом. Без душевне чистоте која се између осталог постиже и редовним постом не можено да се приближимо Богу и задобијемо чисту молитву, те тако постанемо заједничари Божје благодати.“

Заједница са Богом је, дакле, смисао поста.