Владимир Димитријевић: Слободан Антонић ветеран културног рата (Похвала из 2008. са уводом писаним тринаест година после)

О ЈЕДНОЈ ДАВНОЈ ПОХВАЛИ

Ових дана постепено систематизујем текстове за једну „књигу похвала“ живим јавним делатницима који се боре за Србију. Одавно сам прекинуо традицију да се код нас говори добро само о покојницима. Пишем и говорим похвално о онима који ступају под стегом слободе и независности нашег народа и државе. Немам намеру ником да ласкам ( уосталом, ласкање нашој патриотској интелигенцији, коју, по материјалном статусу, „куче нема за шта да уједе“, сасвим је непотребно, а и лишено било какве новчане добити ). Намера ми је да кажем – нисмо побеђени. Србија има фронт часних интелектуалаца спремних да јој служе, и да се за њу боре, без обзира на новац, који је, као и живот у „Манифесту надреализма“ Андреа Бретона, увек „негде другде“, а не код нас, „националиста“.

Листајући ( ако се, кад је рачунар у питању, може тако рећи борбе за Србију која, ако Бог да, неће бити улични контејнер, него светосавска икона, о Слободану Антонићу као аутору књиге „Културни рат у Србији“, која се, у издању Завода за уџбенике, појавила 2008. године, и која је, међу првима, анализирала све окршаје на нашим „фронтовима у култури“. Слободан Антонић је, у овом тренутку, на врхунцу своје снаге и зрелости управо као хришћански социолог ( тако је себе назвао у предговору књиге „Демонтаже културе“ ) и кључни је разобличитељ свих другосрбијанских митова, маскираних у приче о „демократији и људским правима“. Али, „Културни рат у Србији“, иако настао у првој деценији овог столећа, и данас има шта да каже, и уверен сам да би га, уз допуне, опет вредело објавити. Зато, склапајући своју „књигу похвала“ живим делатницима наше културе отпора, подсећам читаоце на основне тезе несустајног Антонића, устаника против окупације Србије од старне туђина и домаћих му измећара, а за Србију Божју и народну.

Да поновимо: текст је из 2008, када је, уз малу помоћ Камерона Мантера, састављена Влада Цветковић – Дачић ( са осмехом Бориса Тадића у позадини ), и многе појаве и личности описане у Антонићевој књизи више нису то што беху, или нису активне на негдашњи начин ( рецимо, Б 92 није онај стари, Матићев Б 92, а сам Веран Матић је својевремено прешао у службу Вучићу; Чедомир Јовановић је „нестао у акцији“, итд ). Али, иако је вршена својеврсна реконфигурација домаћег културног простора, суштина појава остала је иста. Зато вреди, опет и опет, читати Слободана Антонића и његов „Културни рат у Србији“.

СУМРАК „ДРУГЕ СРБИЈЕ“ ИЛИ СЛОБОДАН АНТОНИЋ О ЛАЖИ „ГРАЂАНИЗМА“
УВОД

Када је, у часопису „Печат“, Слободан Антонић почео да објављује огледе о другосрбијанској култури (од Радомира Константиновића до Марка Видојковића, што је, по њему, болно низлазна путања ка понору нихилизма), знао сам: збива се нешто важно. Најзад је неко схватио да је култура у Србији важнија од Владе Цветковић – Дачек, коју је правио угледни интелектуалац Централне интелектуалне академије САД, Камерон Мантер. Најзад је неко појмио да су битније издаваштво и позориште од хамлетовских дилема Палме и Кркобабића! Најзад се неко усудио да види даље од хацијенде Томислава Николића! Да, тај који се (најзад!) појавио, а потиче из интелектуалног «мејнстрима», из српске универзитетске средине, спреман да понесе све последице свог пливања уз струју (јер зна да и лешеви пливају низ струју), прави „реакционар“ (човек који реагује; пошто и парализа може бити прогресивна, реакција је често доказ да смо живи) – то је Слободан Антонић. Читао сам, са пажњом и „задовољством у тексту“ (Ролан Барт) његове мудре, одмерене, кристално чисте реченице, и надао се – чланци ће постати књига.

И заиста: ево књиге! Зове се „Културни рат у Србији“, и објавио ју је Завод за уџбенике 2008. године.

Па, да је прелистамо.

БИТИ СЛОБОДАН АНТОНИЋ

Некада, у доба док наука још није постала прирепак технологије, било је оних који су за њу хтели да се жртвују, сматрајући да тако служе добру свог народа и човечанства. Марија Кири је ЗНАЛА да се излаже смртној опасности изводећи огледе са радиоактивним супстанцама. Један од ретких наших савременика спремних да се жртвују за науку је и Слободан Антонић, који ЧИТА несувислости о којима пише, прекопава по интелектуалном отпаду пискарала попут Теофила Панчића, велеума који непрестано рециклира „самог себе, тог предивног себе“ (Психомодо поп), завлачећи аналитичку лопатицу у „Пешчаник“ у који непрестано врше малу и велику србофобну нужду разни Луковићи, Дерете, Самарџићи, Прокићи и слични вриштавци хорор-киндергаргена званог Друга Србија. Антонић чита и прозу Марка Видојковића, често мање инвентивну од натписа у јавним клозетима (и заиста: Видојковић књижевношћу проглашава своје описе пуштања ветрова и избацивање фекалија: „Скинуо сам панталоне и сео на даску/…/ Излетело је више него што у једној секунди излети из црева којим се танкују формуле“, вели овај геније кога је открио Веран Матић, са својим Б92 „Самиздатом“.)

Оно што Антонић ради је веома самопожртвавано: ТО треба читати, о ТОМЕ треба писати. Али, Антонић је опремљен АБХ опремом: својом трезвеношћу и одбијањем да се преда ресантиману, псовању опонентима свега по списку, ударању шаком по столу, уз поклич: „Ово је Србија“. Не, Антонић ТО анализира, као и сваки прави научник. Даје „другосрбијанцима“ да дођу до речи, и ми видимо кажњиви ниво њиховог незнања и моралне оппремљености, која проистиче из идентификације са агресором, светским глобалистичким моћницима, што су, преко свог гласноговорника Дејвида Гомперта из RAND корпорације, још у првој половини 90-их година 20. века изјавили да „српски вирус треба избрисати“.

О РАДОМИРУ КОНСТАНТИНОВИЋУ

Антонић је сву своју озбиљност и аналитичку способност доказао у огледу о „Философији паланке“ Радомира Константиновића. Показујући како је настала књига о којој је Борхес маштао да ће је написати (књига коју нико не чита, а сви морају да се праве да су је прочитали), Антонић је рефлекторски обасјао њене реченице (попут оне: „Смерност је овде израз верности чињеницама, која верност је неверност љубави, неспојива са баналношћу обоговљеног реда и поретка апсолутно чињеничног света, али која је и неверност самој чињеници јер, налазећи њен апсолутни идентитет, не налази њу већ је губи у апсолутном ништавилу тог апсолутног идентитета“). Учинивши провидним такве реченице, Антонић је анализирао Константиновићеву криптомарксистичку критику српског национализма, али и српске грађанске културе (од Ђуре Јакшића, преко Војислава Илића, Милана Ракића, Исидоре Секулић, до Николаја Велимировића и Бранислава Петронијевића, Константиновићу су сви велики и умни Срби убоги паланчани). Али, ако су Скерлић, Дучић и Драинац паланчани, ко, по Константиновићу, то није? Ту је, пре свега, опскурни Милош Перовић који је тврдио да је „патриотизам маска жудње за злочином“; уз њега се сврстао „песник пролетерске револуције“, Душан Срезојевић, већи од Ракића и Дучића заједно узетих. И, наравно Јосип Броз Тито, коме је, 9. маја 1980, Константиновић упутио оду, тврдећи да су муцаве беседе Јожека Кумровачког чак и кућне помоћнице уздизале до „маршалских висина“.

Уместо да ћути, и покрије се својим титоистичким ушима, Константиновић је, као прави титофил деведесетих година XX века устао против српског национализма, јер је „национализам – тероризам“. Тиме је хтео да докаже своју стару тезу да нацизам у Србији 1941. није био „импорт“ из Немачке, него аутентични плод духа србијанске паланке. Ракић је песмом „На Газиместану“ био пропагандиста, кога је наследио Слободан Милошевић говором на Газиместану, о Видовдану 1989. Од Ракића до Милошевића: „националистичка“ нит!

СРБИ СУ КРИВИ ЗА СВЕ

За све су, тих деведесетих, криви Срби.

Нису Словенци први изашли из СФРЈ. Туђман није добио помоћ Ватикана и Немачке. САД и ЕУ нису подржале муслиманског фундаменталисту, Алију Изетбеговића. Двеста хиљада Срба из Крајине нису протерали Хрвати, уз помоћ америчких инструктора. Србија није бомбардована 1999. године да би јој било отето Косово.

Не, за све су криви Срби, ти простачки паланчани, чија се модерна (од романтизма до почетка Другог светског рата) морала улити у нацизам. Није крив Хитлер, него Владика Николај.

Клинтон и Буш су невини; Милош Ђурић је све закувао, својом „видовданском етиком“

Због тога „Философију паланке“ бивши компартијац, Филип Давид, назива неком врстом „другосрбијанске библије“. С правом: каква секта, таква и библија!

Јер, другосрбијанци су секта ограничених видика која, по Антонићу, не види да се пред њом налази једноставан и лак избор: „Друга Србија или култура“ (стр. 239). То је, у огледу „Родно место и тајна Друге Србије“ бриљантно доказано.

ТИТОУГОДНИЦИ

Бити Слободан Антонић значи бити омрзнут међу другосрбијанцима. Јер, другосрбијанство је ормар пун костура, а ко год га отвара да би га осветлио и почео са растајнивањем грађанстичких тајни – мора наићи на мржњу оних који тајне крију. А крију штошта, почев од свог порекла (које Антонић, као пристојан господин, не помиње) Мајка Друге Србије је титоугодно хапсила професора Михаила Ђурића; челник Европског покрета је, као Титов градоначелник Београда, додељивао почасно грађанство престонице Николае Чаушескуу; познати социјал-демократа је мржњу према свему светом код Срба наследио од свог ујака, Оскара Давича, који је веровао „у ЦК јер је за човека“; борка за људска права је дете из мешовитог брака, чији је отац, удбаш, завио Србе у Далмацији у црно; „културна деконтаминаторка“ је ћерка идеолога комунистичког морала; либералнодемократски дуче је до јуче био пајкићевац и монархиста, који је носио икону Светог Саве за време студентских протеста 1996/1997; историчар мрзи то што је син свог оца, озбиљног, а не Сорошевог, историчара, што је писао ултрасрпске текстове у „Погледима“ и био, макар у намери, прекодрински добровољац.

И тако даље, и томе слично; јајаре и муљатори, маскирани у правнике за људска права (као неумрли им узор, србофоб коме је Титова телевизија давала да води „Кино око“), или у мудраце (као што је још неумрлији титољуб – антипаланчанин, који је у себи сјединио обожавање Броза и поштовање за Бекета, плус сећање на свог оца што је, од краљевског министра, постао Јожеков законописац) покушавају да нам се наметну као мера и провера нашег интелектуалног живота и моралног става. Али, неће проћи! Јер, има Срба који њихове текстове читају, и о њима пишу, разобличавајући ове Чичикове као трговце мртвим идејама и сопственим мртвим душама које није купио ђаво (онај милтоновско-бајроновски побуњеник), него Ђерђ Сорош, берзански муватор и извођач „прљавих радова“ глобалистичке лоботомије на истоку Европе.

Зато се Антонић не боји.

НЕ ПЛАШИТИ СЕ, НЕГО РАЗУМЕТИ

И заиста: Антонић не мрзи, него разуме.

Зато он уме да похвали све што је код „другосрбијанаца“ вредно и умно.

Зато он зна да Радомир Константиновић није само писац „Философије паланке“, него и „Бића и језика“ многотомника који остаје трајно наслеђе наше културе.

Зато он поштује луцидност Теофила Панчића и његову списатељску вештину.

Зато он каже да је циљ његовог „Рата у култури“ да рата више не буде, него да отпочне прави, суштински, насушни Дијалог, у коме се учесници не морају слагати, али у коме ће поштовати један другог. Зато је Антонићево дело потврдно, а не одречно, градилачко, а не рушилачко, и лишено сваког нихилистичког „нагона за повраћањем“ по свему чим се не слажемо.

ШТА ЈЕ РАТ У КУЛТУРИ?

Антонићева књига је уоквирена првим и последњим огледом. Први, „Културни рат у Србији“, даје одређење онога што амерички научници зову „culture wars“ („културни ратови“, то јест,“ратови у култури“); последњи, „Криза демократије и транснационалне елите“, бави се улогом транснационалних (национално неодговорних) елита у поткопавању националне државе и демократије. Културни рат је, по Слободану Антонићу, „рат који једна фракција културне елите води против одређених вредности“ (стр. 9). Наш писац се задржава на САД, где су „ратови у култури“ у другој половини 20. века били нарочито снажни, при чему су „леви либерали“ и фанатици глобализма још од хипи-револуције заузимали кључне положаје у систему, тако да данас суштински владају америчким културним и образовним простором, што је довело до тога да је деци у Калифорнији забрањено да у школама помињу „оца“ и „мајку“ (због „геј“ парова), па морају да говоре само о „партнерима“. Антонић затим прелази на анализу једне агитроповске квази-драме, показујући како ово делце бива уздигнуто до шекспировских висина, захваљујући критичарима и гледаоцима који мантрично понављају себи и другима: „Не, ја нисам Србин, никако. Ја сам елита, јер мени се ОВО допада. Мени ово МОРА да се допада. Ма, баш је лепо, баш је паметно. Како је дивно бити елита!“ (стр. 32)

Наравно, Антонић зна да су „другосрбијанци“ само убога копија својих америчких и европских узора, које елите глобалног капитализма пуштају с ланца да би ратовали против темељних упоришта западног друштва, од хришћанске вере до националне државе. Редефинишући уметност (која од античког тријединства Добро – Лепо -Истинито постаје сваки чин што изазива реакцију код публике, пре свега шок), артисти, пит булови глобалистичких елита, шокирају публику тако што традиционалне вредности (од ликова Христа и Богородице до породице и родољубља) излажу руглу. Зато је могуће уметношћу прогласити бљувотину која позива да се неко помокри на Христа или да Мадону представи слоновом балегом (стр. 13-15), али није могуће ругати се „лево-либералним“идолима, попут феминизма, хомосексуализма, итд. Амерички конзервативни политичар и писац Патрик Бјукенен с правом пита: „Шта би се догодило кад бисмо се ругали холокаусту представљањем компјутеризованог колажа наге Ане Франк која се разуздано игра са СС трупама из Аушвица?“ А Слободан Антонић то питање подвлачи: „Зашто је само и једино изругивање хришћанским, традиционалним вредностима уметност, док је све остало дивљаштво и не-уметност?“ (стр. 15)

ЛАЖНА ХРАБРОСТ КВАЗИЕЛИТИСТА

Ругајући се Светом Николају Жичком, домачи «другосрбијанац» понавља (аматерски занесено) западне обрасце. Али, другосрбијанци нису никакви хероји борбе против „националистичког етатизма“. Они примају бакшиш за бијење везаног  човека, немоћног да се озбиљније брани. Антонић то објашњава једноставно (стр. 18):»Тако се показује парадокс модерне уметничке елите. Она живи и ствара у уверењу да је побуњеник против овешталих структура, да разваљује стеге, да изазива моћне и да јуриша на небо. Али, та побуна је само лупање на отворена врата. То је потплитање и исмевање старца (националних структура) који некада јесте био јак, али који је данас и сам жртва новог силеџије у крају (глобалистичких структура). Уметничка елита „храбро” кињи тог старкељу, да би затим у џеп ставила новац који јој је, задовољан и развесељен, добацио млади силеџија. Сви ти „алтернативци”, сви ти „хероји отпора”, сви ти „побуњеници против система”, заправо су само његове слуге. Они нису довољно интелигентни чак ни да схвате свој лакејски положај. Или нису довољно поштени да оно што и сами наслућују признају – макар самима себи.» Ту су и друга „уметничка дела“ и „авангардни захвати“, попут „Важно је бити Издајник“ Предрага Аздејковића, коме виртуелни националистички суд суди јер је имао сексуални однос са Албанцем (док судије у овом „делу“ једу измет српске деце са Косова).

На крају уводног огледа, Антонић се залаже за деполитизацију српске културе, јер се у успешном друштву елита не регрутује по идеолошкој подобности, него по стваралачкој способности.

ДРУГА СРБИЈА: МОНОТОНИ КВАЗИПЛУРАЛИЗАМ

Аутор „Културног рата у Србији“ прати трагове Друге Србије у издаваштву и медијском простору. Другосрбијанске економске стручњаке, фанатике „либерално – тржишне економије“, који су то (фанатици) баш у доба слома такве економије разоткрива као пропагандисте који глуме фанатизам због личне користи (па сазнајемо да је еврореформиста Драган Вујадиновић, аутор „Обрнуте економије 2004-2006“, иначе симпатичан јер, у својим чланцима, воли природу и планине, био финансијски директор за економско-правне послове „Студија Б“, в.д. директора „Просвете“, помоћник генералног директора Ваљаонице бакра Севојно, финансијски саветник тајкуна Зорана Дракулића и пријатељ приватизационих махера, Александра Влаховића и Божидара Ђелића, члан Тадићеве странке. Због тога се, као идеолог своје класе, у економији залаже за начело „борбе за опстанак“. А шта значи та „борба за опстанак“? „Ту и тамо која хиљада отпуштених, који милион незапослених, која милијарда гладних, ту и тамо нека територија девастирана, неки нафтоносни извори ратом преотети, неки народ истребљен“, вели Антонић (стр. 91), пратећи последице Вујадиновићевог социоекономског дарвинизма. Описује Антонић и другосрбијанске политичаре (не само монтањарске чедисте, него и кентаурске лидере, попут Владана Батића, чије се „демохришћанство“ своди на тврдњу да је Србија „православна џамахирија“ у којој постоје „клерофафистичка штампа“). Запажа и настојања другосрбијанаца да измене културни и политички идентитет Срба, одвајајући их од матичног писма и свести о основном националном интересу („Венецијанска комисија“, „Ћирилица“, „Мењање идентитета Србије“). Анализира и селективни приступ правди двојца (с хашким кормиларом) Бисерко – Кандић, који доказује да су Срби криви за све што се на простору бивше СФРЈ десило од 1991. до 1995. године („Хелсиншки процес“, „Србија и Шкорпиони“), а косметским Србима препоручују да се што пре интегришу у најтолерантније од свих могућих друштава, оно косовско („Потемкиново село „одрживог косовског друштва»»).

Ту је и његово занимање за грађанистичке колумнисте и књижевнике, Теофила Панчића и Марка Видојковића („Легенда о Великом Хигијеничару“, „Поетика пољског WC-а“).

НВО ТОТАЛИТАРИЗАМ

Антонић прати и радикални феминизам „Жена у црном“, који, као и светски радикални феминизам, има сличности са нацистичком идеологијом преупропашћавања стварности („Феминизам у црном“), наметање „политичке коректности“ („Србија у НВО утопији“), која не само да хоће „социолошкиње“, него и ГЛБТ (геј, лезбо, бисексуални и трансексуални род), проширење дефиниције брака на хомосексуалце, убацивање у правни систем НВО шпијуна који треба да провоцирају грађане Србије, наводећи их да се „нетолерантно“ понашају и тиме грађанским НВО обезбеђују још пара из западних „антифашистичких“ фондова, „Пешчаник“ као гиљотину грађанистичког гебелсовског медијског поретка у нас („Свето денацификаторско тројство“), Б92 као савршену инкарнацију приче о стострукој лажи као путу до неприкосновене истине („Под зидом Интернет Бастиље“, «Б92 и „васпитавање“ српске елите“).

Прати Антонић и уџбенике грађанског васпитања („Преваспитавања Србије“), чији је циљ да од наше деце направи цинкароше родитеља који крше „дечја права“, нове Павлике Морозове, а од Србије тоталитарни логор под будним оком НВО Великог Брата („Растерећење“ од националног идентитета“, „Грађанско васпитање и деца шпијуни“).

У ИМЕ КАПИТАЛИЗМА И «СЛОБОДНОГ ТРЖИШТА»

Али, Антонић се не зауставља само на критици. Он говори и о потврдним вредностима, на којима би се, у будућности, могла градити истински друга и другачија, слободна Србија. У тексту „Свет који је нестао“ он нас подсећа да живот у социјализму није био само окретање долапа у идеолошком ропству, него и доба кад је радник могао да живи достојно човека, како то описује Нада Г. Новаковић у својим студијама „Пропадање радничке класе“ и „(Дез)интеграција радничке класе друге Југославије“, у којима ће једног дана запањени студент моћи да прочита и оно што ће га уверити да глобалистички капитализам није „најбољи од свих могућих“ система, и да је социјалистички систем, оптуживан за неспособност и непродуктивност, функционисао овако (стр. 81):»Јер, тамо ће прочитати да је, у тој измишљеној земљи, 1974-1977, посао добило – не изгубило! – 850.000 људи. Да је у Србији, 1980, било запослено чак 600.000 људи више него 1974. Да је, 1974-1977, стандард повећан за 25 одсто, а реална примања за 36 одсто. Да су штедни улози, истих година, расли по стопи од 30 посто годишње. Да је 20 одсто инвести-ција одлазило на изградњу нових станова. Да је само у раздобљу 1974-1977 у Југославији изграђено и бесплатно подељено 580.000 станова. Да је само у Србији, током тзв. социјализма, бесплатно подељено пола милиона станова. Да је према неким социолошким истраживањима, у Србији чак 40 посто припадника средње класе бесплатно добило стан, као и неких 25 одсто радника, док је још толико изградило сопствене куће. Да се у западним земљама за закупнину станова трошило и до 35 одсто породичног дохотка радника, док је у Србији, 1979, четворочлана радничка породица на станарину трошила свега 4 одсто дохотка. Да је до 1979. свака друга по-родица купила аутомобил. Да су у Србији, 1980-их, сви припадници средње класе имали ТВ, као и 93 одсто радника. Да је замрзивач поседовало 93 одсто службеника и 82 одсто радника, машину за прање веша 97 одсто службеника и 75 одсто радника. Да је, у Србији, у око 60 одсто пољопривредних домаћинстава бар неко био запослен у фабрици или канцеларији. Да је српско село по први пут у историји дошло до новца. Да су свуда, по сеоској Србији, почеле да се граде нове куће, да се набављају трактори, камиони и друга возила, да се купују пољопривредне машине…»

СЛУЧАЈ ЧАВОШКИ

У свом запису „Б92 и „васпитавање“ српске елите“, Антонић говори о јавној судбини Косте Чавошког, човека који је, у Брозово време и време једнопартијске диктатуре, био доследан борац за људска права, грађанске слободе и плурализам. Као један од оснивача Демократске странке, а касније и Српске либералне странке, Чавошки се оштро оглашавао против ауторитарног режима Слободана Милошевића. Међутим, као родољуб и доследан борац за поштовање правних норми, Чавошки је у досманлијском режиму постао омрзнут јер је устао против Хага и националне издаје коју су досманлије усвојиле као modus vivendi. Политички антимилошевићевац, он је у Хагу сведочио у корист Милошевића, јер је „кривица“ за коју се Милошевићу судило била одбрана основних интереса српског народа. Због тога су „другосрбијанци“ Чавошког „частили“ најпогрднијим именима, повезујући га, на Б92, са „нацизмом“. Начелан у својој борби за истину и правду Чавошки је од „другосрбијанаца“ извргнут руглу. Антонић уочава шта је прави циљ Б92 харанге против овог «неподобног» опозиционара, кога називају „фашистом“, „ментолом“ и „излапелим старцем“ (стр. 152):»Нико није наиван да мисли како је овакав третман Чавошког случајан. Сличан третман „уживају” и СПЦ, САНУ, књижевници и уметници, професори универзитета, официри из рата 1999, новинари, спортисти који се не стиде што су Срби… Заправо, целокупна српска национална елита и све главне националне институције предмет су овог својеврсног културног рата. Циљ је да се униште национални ауторитети, да се поткопа национално самопоштовање, да се разори сваки центар независног расуђивања и деловања. Циљ је да се аутентична национална култура замени идејно провереном „културном индустријом”. Циљ је да уместо одважних научника и самосвоних уметника српском културом овладају трећеразредни имитатори, сирови псовачи, идолопоклоници свега што долази из Њујорка или Љубљане, свеједно…

Тај циљ је на самом прагу да буде остварен. А за то је најодговорнија српска културна елита. Она је ћутала када је еврореформска гомила за линч извлачила и вербално стављала на вешала најугледније људе из науке, цркве, уметности, међу којима је и професор Коста Чавошки. Можда је дошло време да више не ћутимо. Можда је крајње време да кажемо – доста. И да барабама у овој земљи коначно саопштимо да их поштени свет од сада више никако неће трпети.»

Неће и не може.

СОЦИОЛОЗИ КОЈИ НЕ ПРИСТАЈУ

Антонић указује и на социологе који се нису продали владајућој идеологији глобалистичког квазикосмополитизма. Ту је покојни Ласло Секељ („Био је другачији“), који је критиковао југословенски комунизам као левичар – идеалиста, а марксизам анализирао „са анархистичких позиција“, и кога су, због свега са Правног факултета у Новом Саду својим правоверним комунистичким рефератима, „во времја оно“, одстранили професори и доктори Сергеј Флере и Милоје Петровић. Антонић нас ту подсећа да су у хајци против Секеља учествовале садашње перјанице домаћег „евро – либерализма“ (Тибор Варади, Момчило Грубач, Драгор Хибер, Маријана Пајванчић), тада одани марксољуби, као и на то да је Сергеј Флере из Марибора недавно долазио у Београд да студентима (као бивши џугашвилијевац) прича о „отвореном друштву, мултикултурализму и толеранцији.“

Поред Секеља, узор социолога ангажованог у борби за реалну промену система је и Слободан Вуковић, који, у својој студији „Право, морал и корупција“ показује да се у Србији власт и даље схвата као плен, уз стално настојање да се држава приватизује и да се с њом поступа као с нечим што је опљачкано („Држава као плен“).

ПРЕВРАТНИЧКЕ КЊИГЕ

Антонић открива и превратничке књиге, које демистификују домаће „културне деконтаминаторе“, показујући њихову титоистичку природу (титоизам као хедонистички атеизам, оно „у се, на се и пода се“, што је универзални и надстраначки програм свих видова српске власти и опозиције од 1945. наовамо) Превратничка књига коју Антонић пажљиво чита да би нам је препоручио зове се „Моралистички фрагменти“, и њен аутор је Мило Ломпар. Ломпар титоизам поима као „схватање живота који је трошење и расипање“ (при чему је, како вели Антонић, „увек праћен пристајањем уз јачег, као и трговином, радосном разменом традиције за потрошачки купон“ (стр. 211). Титоиста је бубашваба која живи у „сада и овде“, с циљем да гмиже („слободно путовање“) и жваће („европски стандард“), па, по Антонићу, „увек радо размењује икону за купус и увек галами против историје („митова“)» (стр. 212). Бубашваба се бори против историје да би из ње побегла у хедонизам. Јер, бити Србин значи носити свест о крсту који имаш. Прво су те хабзбурговски мителеуропејци оптуживали да си крив за Први светски рат, Коминтерна тврдила да си хегемон у версајској Југославији, усташе да те треба убити јер се крстиш са три прста, титоисти да си увек под паском јер је српски национализам најопаснији пошто су Срби „најбројнији“ у Југославији. Сад си, пак, крив за Сребреницу и Косово. Јасно ти је да се сва историја непрестано понавља, и да, ако нећеш да будеш бубашваба титоистичког другосрбијанства, мораш бити спреман да трпиш и издржиш. Антонић код Ломпара уочава појам „лажне субверзивности“, чији су заточници „храбро нападали српски национализам, а бедно се улагивали актуелним носиоцима власти“ (стр. 212).

Типичан пример је Радомир Константиновић, који је српску елиту, од Светог Саве до Милана Ракића у „Философији паланке“ уланчио у низ предака „српског нацизма“, појући оде Јосипу Брозу, кога је поредио са Де Брољијем, Планком, Стравинским и Пикасом. Лажно дисиденство Боре Ћосића, који прима немачку стипендију зато што своју земљу назива „једна од најзверскијих држава данас“, нема никакве везе са правим апатридством Милоша Црњанског, кога комунистичко – надреалистички комесари типа Марка Ристића за живота проглашавају „мртвим песником“, и који, да би остао веран себи и свом Завичају „мора да остане у Лондону, мора да се издржава од шустераја и мора да живи у соби са креветом који се ноћу спушта из зида“ (стр. 214). Црњански је, по Ломпару кога Антонић чита, „истински апатрид и мученик, а не лицемер који глуми апатрида и глумац који прима стипендију да би се „бавио“ књижевношћу“, при чему му не пада на памет да мрзи и проклиње своју земљу. Попут Доситеја некад, који, као старац, долази у „побуњену, хајдучку Србију, долази на земљани под, у кућу од ћерпича“ (стр. 42), напуштајући тршћански (европски) комфор, и Црњански је, заувек, Servianus, aus Serbien.

ПЕКИЋ И ДОСИТЕЈ

Антонић се у књизи „Културни ратови у Србији“ бави и родољубљем. На примеру Доситеја Обрадовића и Борислава Пекића (обојице англофила и нимало „пећински неосвешћених“ мислилаца) показује да је патриотизам, како рече Пекић, „племенито осећање припадности једном народу“, као и „спремност да се бране и његови природни, али разумни интереси, и његово право на достојан и срећан живот, ма где се он налазио“ (стр. 42-43) Космополита може бити само онај ко је просвећени патриота. Зато су и Доситеј и Пекић били за Европу. Али, како каже Антонић (стр. 44):»Њихова Европа не подразумева слободу само за капитал и радну снагу, њихова Европа није тржница само робова и новца, њихова Европа није лонац за топљење нација и култура у једну безобличну масу, без боје и укуса. Њихова Европа није тржница већ Академија и Лицеј, Ђото и Андреј Рубљов, Агора и Хиландар. Њихова Епропа није лонац за попару, већ корпа пуна воћа, од које је свако различито и свако укусно. Њихова Европа није супердржава састављена, на једној страни, од бриселске бирократије, а на другој од милиона локалних поданика са мозговима стегнутим у менгеле политичке коректности. Њихова Европа је Европа нација, просвећених и самосвесних, Европа култура, различитих и поносних на своју посебност.» Да, и ми смо за такву, слободну, истинску, себи и својим коренима верну Европу, деголовски речено: ми смо за Европу отаџбина. Подсећајући нас на идеал, за који смо се борили од Доситеја наовамо (равноправни и усправни, у Европу у којој ће, шилеровско-бетовеновским речником речено, сви људи бити браћа, а не стока у обору мултинационалних газда), Антонић нам враћа храброст да се и даље боримо и враћа нам, наравно, веру у победу.

„ДРУГОСРБИЈАНЦИ“ И ГОВОР МРЖЊЕ

Читајући Антонића поново видимо да они који се наводно боре против „говора мржње“ у ствари представљају највеће мрзитеље на нашем простору. Њихова мржња је простачка, кафански закрвављених очију преко којих су, ради имиџа, навучене тамне „рејбанке“. Такви су другосрбијанци, за које се не зна да ли су лепши или паметнији. Тако код Теофила Панчића читамо да патриоте нису ништа друго до „разлармана каста потконтиненталних Двопапкара, радосних да смрде“ који имају „рутаве уши“; они су „фекалне Патриоте“, „задригли фашистоидни полусвет“; имају „гадна уста“ и штошта „умеју да изарлаучу“. „Геј активисти“ Предраг Аздејковић и Бобан Стојановић предњаче по пљувању по СПЦ – Аздејковић на свом сајту ставља слику неког дерана који мокри, и мокраћу назива „светом водицом“, а Стојановић поручује: „Посебно се сексајте: у време поста, док градом парадирају литије, док траје скупштина, док сахрањују Милошевића, док Ивана Жигон рецитује песме о Србији“. Петар Луковић каже да је народ коме припада „ретко глуп“, Латинка Перовић Србију сматра „веома запуштеном земљом“, Сретен Угричић вели да је „презрење народа највиша форма родољубља“, Иван Кузмановић (сарадник Соње Бисерко) тврди да у Србији „тридесет одсто нема зубе и гласа за радикале“, Дубравка Стојановић тражи „васпитавање доста разулареног народа“, Никола Самарџић нас уверава да, ако се не трансформишемо, можемо да „као неки биолошки отпад загадимо Европску Унију“, Ненад Прокић ускликује да су Србији „неће бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције“. Рајко Ђурић сматра да у нас има преко 250 хиљада неонациста („хитлеровског накота“), међу које спадају „наше катедре, наши писци, новинари“… Њихови идеолошки следбеници, коментаришући домаћа збивања на форумима Б92, Српску Цркву називају „фашистичком организацијом“, „састављеном од шљама“, при чему „попови силују децу“ и „благосиљају ратне злочине“…

ДРУГОСРБИЈАНЦИ И ЕУ ХРВАТИ

Наравно да ово није безопасно. Сетимо се само Анте Старчевића, који је Србе звао „пасмином славосербском“ и „накотом за сјекиру“. Јован Скерлић је Старчевићеве речи сматрао само хистеријом на папиру. Али, дошао је Анте Павелић, и јасеновачке каме и маљеви су прорадили. Основни патос усташког покрета је био – одбрана „еуропске цивилизације“ од „подлог Бизанта“, оличеног у „пасмини славосербској“. Зато је еуропска Друга Србија тако слична кроатоликој србофобији. Дубравко Јелачић Бужински, потомак бана Јелачића, 30. коловоза 1991. у „Вјеснику“ исписује овакве речи: „Оно што је одредило цивилизацијске и традиционалне норме живота еуропских народа, на страни нашег источњачког противника не постоји. Рећи да тамо (у Србији, нап. В.Д.) већ почиње азијатски светоназор било би увредљиво за Азију и њене часне земље. Примјер нашег непријатеља је уникатан. Он углавном сам ствара свој властити образац покварености. Води са нама бескрупулозну, дивљачку борбу, опремљен бизантијским репертоаром подмуклости и ритуалних злочина који ће сигурно ући у повијест заборављене средњевјековне окрутности“. Познати католички идеолог и Туђманов сарадник, Живко Кустић, у „Глобусу“ 31. свибња 1991. каже да су Срби, захваљујући „партикуларном – империјалном“ светосављу остали племе, не поставши нација, због чега не знају за демократију и плурализам, за разлику од Хрвата, који су васпитани на универзалистичко – наднационалном римокатолицизму. Хрватски академик, Владо Готовац, у свом тексту „Зашто српски Бог мрзи Хрвате?“, објављеном у „Глобусу“ 26. српња 1991, упозорио је да је „цијели интелектуални живот Србије прожет светосављем“ које „не може бити еуропско, будући да искључује лаичку државу која није могућа као јединство вјере, власти и народа.“ Због тога је Јеврем Брковић у „Гласу концила“ 1991. године говорио да су Црногорци („Дукљани“) првобитно били католици, док их „геноцидни Сава Немањић“ није „поправославио“, па се „Црна Гора мора вратити својим коријенима, својој аутокефалној цркви са елементима католичанства“. Читајући хрватске србофобе и дукљанске идеологе, схватамо зашто Весна Пешић, коју Антонић екстензивно цитира (стр. 56), сматра да је српски национализам, заснован на „етничком и историјском праву“, који жели и да присаједини Републику Српску и да задржи Косово, најгори од свих балканских национализама, јер су, по Весни Пешић „други народи желели да направе своју самосталну националну државу као универзални идеал и зато се у њима брже развијају европске вредности“ (стр. 56).

СРБОФОБИЈА, ОПЕТ И ОПЕТ

Зато у Београду није био случајан, много пута прекречен, графит „Б92 усташе“. Као што су гласноговорници Друге Србије, по Антонићу, са агресором самопоистовећени „симболички капои“ који „преваспитавају“ безубе одрпанце у концлогору Србија, учећи их „еуропским вредностима“, тако је и њихов главни медиј, Б92, легло симболичног усташлука, екстремне србофобије, која маљем своје електронске моћи редовно „ликвидира“ све представнике аутентичне српске елите, од патријарха Павла до Косте Чавошког. И то је закономерност. Јер, како је давно уочио др Жарко Видовић: „Хрватско-европска (ватиканска) варијанта српског питања је србофобија. Она, као садизам, тражи од Срба одговарајући механизам самооптуживања, „сарадње са тужитељем“, „конструктивну кооперативност““. Зато је домаћим симболичким капоима лако, и њихов избор је једноставан. „Капо не батина сапатнике због неке ситне материјалне привилегије/…/ Он то ради зато што су Јевреји ЗАИСТА лење, паразитске свиње/…/ На једној страни су чисти, уредни, глатко обријани људи у блиставим чизмама. На другој страни су мршаве, праве креатуре у одвратним ритама. И избор је једноставан, баш као и објашњење стања и узрока“, вели Антонић (стр. 24-25). Зато, по њему „паметни расиста“ „свој расизам испољава само тамо где је то безбедно – у изругивању свештеницима и Цркви“, док на свом блoгу показује „бескрајну сестринску љубав“ према „глобалистички пожељним мањинама“, попут хомосексуалаца и љубитеља паса луталица (стр. 29)

Зато је Ненаду Прокићу тако лако да кроатолико „еуропски“ узвикне: „Србија мора бити модерна, са Србима или без њих!“

Трећину побити (симболички – „одвратно ми је, одвратно, кад видим овај народ“, вели Петар Луковић), трећину протерати (симболички – медијски их гетоизирати, спречити им улазак у простор културе), трећину покатоличити (поевроунијатити, „либерално-демократски“ преваспитати): то значи Прокићева реченица о модернизацији Србије, са Србима или без њих.

Живимо у доба суровог рата против сваке различитости. То је рат против човека самог, претварање света у тоталитарни мравињак. Србија је на удару тог рата, чија је главна фаланга, у ствари, Друга Србија са својом Б92 идеологијом. Идеолошки мрак неокомуниста, маскираних у „леве либерале“, Антонић описује овако (стр. 109):»Вулгарно и опсцено су ионако конзервативне и традиционалистичке предрасуде, ми смо слободни, ми смо отворени, ми смо алтернатива, ми смо права ЕУ култура која ће опрати те прљаве српске националистичке мозгове.»
Опрати мозгове – какви хигијеничари!

НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ НИЈЕ ДОНЕО «ЗЛАТНО ДОБА»

Антонић нас стално упозорава на чињеницу да је неолиберализам догма, и то убилачка. Приказујући књигу Бранка Милановића, „Два лица глобализације“, он огњеним прстом своје критичке мисли јасно ставља до знања да глобализација није испунила ниједно своје обећање о бољитку, него је, по Милановићу, „изродила владе плутократа или елитистичке владе које не воде рачуна о свом становништву“. Глобализам је крив зато што „добитнике“ (који су се, често крвавом пљачком, домогли онога што поседују) велича као моралне узоре, а губитнике вређа, сматрајући их неуспешним због њихове лености, неодговорности, неспремности да усвоје „модерне вредности“. Због свега овога, домаћи гаулајтери „модерних вредности“ су Бранка Милановића, иначе стручњака Светске банке, доживели као „чудака“ који, „уместо да ужива у својој плати и хвали светски поредак, стално нешто измишља“ (стр. 174) У ствари, Милановић је интелектуалац који се, по Антонићу, „поштено односи према свом послу и својој земљи“, човек кога „брину људи, њихове судбине, њихов живот“ (стр. 175) Он не жели да руши систем у коме кућа која га запошљава (Светска банка) заузима видно место, али жели да тај систем поправи и хуманизује („Слобода од неолибералне догме“).

ХРИШЋАНСКИ АНТИГЛОБАЛИЗАМ

Аутор „Културног рата у Србији“ уочио је и књигу „Чувајте се да вас ко не превари“ у којој су изложени погледи хришћанских антиглобалиста, који у изградњи Новог светског поретка виде нову Вавилонску кулу, и упозоравају човечанство на последице (стр. 204 -206):»Под изговором борбе против „глобалног тероризма”, ствара се глобална тоталитарна власт. Влада САД дала је себи за право да може да отме и заточи било ког човека на свету, држављанина било које земље, само ако је осумњичен да је на неки начин повезан са тероризмом. Приликом испитивања, као што је то јавност већ сазнала, заробљеници се подвргавају мучењу, злостављању или понижавању. Испитивања се врше у Гвантанаму, екстериторијалној војној бази САД на Куби, или на америчким војним бродовима у екстериторијалним водама, или у америчким логорима у Ираку и Авганистану. Или, заробљеници се просто предају у руке иследницима у Мароку, Египту или Јордану који немају никаква ограничења у коришћењу тортуре. „Ми их не пребијамо на мртво. Ми их само шаљемо у друге земље где ће их испребијати на мртво”, цинично је прокоментарисао ту политику један амерички званичник.

Киднаповани људи налазе се у правној и информативној „црној рупи”. Њихова околина не зна где се налазе, а они сами немају коме да се обрате за помоћ и правну заштиту. Тако се ствара читав систем логора за мучење и заточење, истински „глобални гулаг”. У те логоре шаљу се не само странци, већ и амерички држављани за које се сумња да су тзв. непријатељски борци. За једног од њих, Хосе Падиљу, вицеадмирал Џејкоби је изјавио да му се не може омогућити јавно суђење само зато што би могао да открије „методе” којима је бмо подвргнут приликом испитивања.

У плану је чак и доношење закона по којем би сваки Американац, за којег се посумња да „подржава” тероризам, могао изгубити држављанство, након чега би се одмах могао тајно ухапсити и пребацити на глобални „архипелаг Гулаг».

Застрашивање људи могућношћу да једног дана једноставно нестану, само уколико неки амерички службеник на њих посумња, није једини извор глобалног терора. Човечанство је на прагу „хај-тек тоталитаризма”, технолошке револуције у праћењу и прислушкивању људи широм планете. Реч је, најпре, о прављењу опсежних база података о свакодневном понашању људи – њиховом кретању, куповини, здрављу, читању, религији… Чиповање личних докумената омогућиће обједињавање и проширење тих база података, што је само увод у чиповање људи. Тренутно се промовишу уградни чипови величине зрна пиринча, који омогућавају лакше новчане трансакције (рецимо, у ексклузивним клубовима), лакше праћење здравственог стања срчаних болесника, лакши надзор над непослушном децом, или лакше обезбеђење богатих људи које би неко могао да отме. У следећем кораку, сви запослени у некој фирми могли би бити обавезани да уз себе, из разлога безбедности или комуникације, морају да имају неки активни чип. Ако би се се пракса довољно раширила, после извесног времена, све категорије становништва практично би биле електронски „по-кривене”. Тиме би надзор над понашањем и кретањем људи постао тоталан. Тоталитарни потенцијали оваквог система практично би били неограничени.»
Чизма на људском лицу, заувек, предвиђао је Орвел.

Против тога се боре антиглобалисти, међу којима су и хришћани:»У том отпору православни хришћани са периферије система стоје упоредо са преосталим искреним католичким и протестантским хришћанима из његовог средишта. Као што вели Татјана Горичева, православна теоретичарка, „ми смо њима потребни и они су потребни нама, праволавнима, ти последњи римокатолици, последњи протестанти. Ако они нестану и ми ћемо остати насамо са непријатељским светом”. Исто тако, антиглобалистичка левица и антиглобалистичка десница – чији су саставни део хришћански антиглобалисти – потребни су једни другима. Ако било ко нестане, ако било ко посустане у отпору најновијем тоталитаризму, у отпору сатанском идолопоклонству Мамону, том демону новца и похлепе, свако ће изгубити. Изгубиће левица. Изгубиће десница. Изгубиће човечанство. Јер, под влашћу новодобских егоманијака, тоталитарних вођа и неолибералних усрећитеља, тешко да ће више било ко нормалан и моралан уопште моћи да преживи.“
Јасно и гласно.

ИМА ЛИ РЕШЕЊА?

У последњем огледу своје књиге, „Криза демократије и транснационалне елите“, Антонић, позивајући се на америчког научника Кристофера Лаша и руског научника Александра Панарина, показује да садашњи свет стреми ка новом тоталитаризму зато што мондијалисти раде на тајном разарању јаке државе – нације, једине основе постојаног демократског поретка. Транснационалне компаније руше националне државе само да би се незаустављиво шириле, поробљавајући део по део планете. Мегакапиталисти се удружују са купљеним политичарима и плаћеним интелектуалцима, и креће бескрајна мантра о „евроатлантским интеграцијама“, „слободном тржишту“, „протоку људи, робе и капитала“, итд, итсл. Нарочито су на удару донедавно комунистичке земље, попут оних на Балкану, које се од држава претварају у територије, којима управља гувернер (амбасадор САД), са својим помоћницима и локалним капоима – политичарима.

Антонић указује да је овај процес светски, управо зато што су елите престале да буду националне, потчинивши се интересима мегакапитала, због чега нису „на страни сопственог друштва“ (стр. 247). Кристофер Лаш је уочио да се интелектуалци у служби мондијалисти осећају као левичари, али се не баве горућим друштвеним питањима, попут све веће неједнакости, обести богатих, распада породице, пропаганде бестидности и разврата, разарања опште културе. Квази-левичаре, који немају друге, осим личних, интереса занима „мисогинија“, „расизам“, „сексизам“, „национализам“, „хомофобија“, итд. Такве нарцисоидне причу причају себи самима, али, чим наиђу на интелектуални отпор, спремни су да испоље сву мржњу и нетрпељивост за коју су способне (а то није мало.)

Док је стара елита нагласак стављала на своје друштвене дужности, нова елита жели само да ужива. Не осећају поштовање према прецима, нити их занимају потомци.

Руски мислилац Александар Панарин, носилац угледне Солжењицинове награде, у тексту „Народ без елите: између очаја и наде“ указује да сопствене елите локално становништво већ одавно не може да надзире, јер су елитисти своју судбину и интересе, како каже Антонић, везали „не са сопственим народом, већ са глобалним системом богатства, моћи и престижа, у који настоје да уђу тако што ће му као послушне работнике привести цео свој народ“.

Жртве транснационализације елита су социјална држава и национална сувереност, а капитализам од производног постаје паразитски, шпекулантски. У Источној Европи елитисти се јављају као „модернизатори – вестернизатори“, који не желе да чекају резултате модернизације скупа са својим народом, него хоће да одмах живе у богатствима глобалне врхушке.

Они мрзе сопствени народ, оптужујући га за „национализам“, „традиционализам“, „заосталост“, и сав свој живот, од школовања и лечења до одмора и забаве, почињу да проводе у иностранству. Народ упада у гето- беду четвртог света, и једини циљ му је да емигрира из јада и безнађа у коме се нашао. Гетоизирани губитници транзиције бивају подвргавани најоштријим нападама елита у убеђивању да су сами криви за убогост у којој су се обрели. Ти вербални напади само су припрема за „светски грађански рат“, то јест за ликвидацију светске сиротиње (план за ликвидацију се крије иза глобалистичке приче о „златној милијарди“ срећника што на планети Земљи могу живети „пуним плућима“).

Сиротиња се напада као заостала и крива за своје стање управо зато што транзициони пљачкаши (тајкуни и њихове партијске и интелектуалне слуге) не могу да објасне народу зашто се обрео у таквој беди, а обећавали су му куле и градове чим транзиција прође. Пацијент је крив зато што је болестан!

ОБНОВА МОРАЛА ЈЕ КЉУЧ

Панарин сматра да обнова народа мора почети од обнове његовог морала. Народу треба објаснити да он није крив зато што су га тајкуни опљачкали, зато што не зна енглески, пише ћирилицом и слави Божић 7. јануара. „Ми“ не треба да постанемо „Они“ да бисмо били достојни постојања. „Ми“ морамо спречити „њих“ да нас истребе као „неприлагођене“ и после тога нам отму земљу и имовину.

Зато се у транснационалну елиту у земљама у транзицији регрутују они које поменусмо малопре: професионални србофоби, бивши компартијски идеолози, титољупци и титоугодници, и слична тевабија. Они су образ давно бацили под ноге. Неуспели у правом академском простору („философ паланке“ не само да није дипломирао философију, него није окончао ни књижевност, Миша економиста нема диплому Економског факултета, Тео Десрбизатор има само чланске књижице разних библиотека – од читања није стигао да студира), они су СТРУЧЊАЦИ ЗА СВЕ, и, попут правих Титових комесара, углавном несвршених студената, постају „комесари модернизације и мисионари вестернизације“ (Панарин).

Задатак праве елите једног народа је да се глобалистичкој елити хедониста – бубашваба (у оном смислу у коме Мило Ломпар види „бубашвабу“ као човека за кога постоји само „у се, на се и пода се“ и carpe diem философија) супротстави истином, коју Антонић јасно дефинише: „Нема заједнице уколико њени чланови не претпостављају опште појединачном; без спремности њених чланова на самоодрицање; без самоограничења зарад других; без пожртвованости. А ако нема заједнице, нема ни демократије; нема ни слободе; нема ни грађанина; коначно, нема ни човека“ (стр. 265).

Новом тоталитаризму који, приватизујући јавну сферу зарад добра глобалистичке квазиаристократије, морају се супротставити људи који, по Солжењицину, нису спремни да живе у лажи. То је, како је велики руски писац говорио, НОВА ЖРТВЕНА ЕЛИТА. Она ће се, наравно, наћи на удару квазиелита политичких и идеолошких, и то по наређењу Великог Брата неког од транснационалних центара моћи. Она мора бити свесна да је чекају немилосрдни ударци – не само симболичког клања и вешања у „Пешчанику“, него реални, попут хапшења и прогона због „говора мржње“ Ко зна, можда Антонића сретнемо у неком од затвора либерално – демократске Друге Србије, чије се лице, искривљено од мржње, већ помаља на блоговима „слободарске“ Б92? Зар, „во времја оно“, Мајка Латинка, Жика Европејац и други родитељи Друге Србије нису певали: „Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, / и нашу ће осетит пест`“?

ЗАТОЧНИК „ЈЕЖЕВЕ КУЋИЦЕ“

Док сам листао нову књигу Слободана Антонића, све време ми је била на уму „Јежева кућица“ Бранка Ћопића. Коме је родитељи или деде и бабе нису читали у детињству? Ко није запамтио Јежурку Јежића који „ловом се бави, често га виде, / с триста копаља на јуриш иде“, и кога знају и вук и медо, а „змија га шарка по сву ноћ сања“? Љубазно се одазвавши лијином позиву на ручак, јеж одбија да се превише задржава, да би стигао до своје кућице пре мрака. Радознала лија мисли да Јежурка Јежић поседује раскошни двор, па хита да види шта тамо има. Успут јој се придруже вук, медвед и дивља свиња, који су својих брлога спремни да се одрекну за добар ручак. Стигав до јежеве кућице, они схватају да је реч о убогом станишту („колиба твоја права је баба, / кров ти је труо, постеља слаба“, веле му незвани гости). Јеж им мирно одговара: „Тај дом је скроман, али је мој: / ту сам слободан и газда свој“. И, наравно, скреше им у брк: „То само хуље, носи их враг, / за ручак дају рођени праг“.

Учинило ми се да је Слободан Антонић тај Јежурка Јежић наше интелектуалне сцене: спокојан и миран у свести о свом културном идентитету, с „триста копаља“ ерудиције и списатељске вештине, спреман да се одазове позиву сваке „лије“ нашег квазиплуралистичког медијског простора и да учествује у полемичкој трпези за коју је позван, он се не плаши никаквих вукова, медведа и дивљих свиња „другосрбијанства“, па им, сасвим у складу с Ћопићевом поуком „Тај дом је скроман, али је мој“, поручује:»Требало би коначно да се неко у овој култури нађе ко ће да устане и каже им: „Господо, ви сте појам културног рата превише буквално схватили! Ви институционалне монополе користите као тврђаве из којих крећете у освајање и пустошење околног земљишта. Тешко да ћете моћи тако да наставите. Има још у овој земљи људи који верују у нешто друго осим у ‘транснационални прогресизам’; још је у овој земљи људи који верују да човек има и нешто друго осим стомака и гениталија; који верују да памет није одлика само садашње генерације, већ да су и претходни нараштаји понешто знали и оставили нам у наслеђе; који се не стиде што су део овог народа и који су спремни да понесу његово име; који верују да се голгота и распеће не лече бескрајним конформизмом са моћником, већ стрпљењем, борбом и васкресењем”. И ти људи треба да им коначно кажу: „Борићемо се! више мирно посматрати како преузимате институцију по институцију, стопу по стопу, све док не окупирате целокупно друштво. Черчил је, у сличној прилици, када је требало пружити отпор силницима, рекао: ‘Борићемо се на плажама; борићемо сс на пољима и на улицама; борићемо се у брдима. Никада се нећемо предати’. И ми, господо, борићемо се са вама свуда, где је то потребно. Борићемо се по новинама, борићемо се по сајтовима, борићемо се по трибинама; борићемо се по књигама, борићемо се по позориштима, борићемо се по галеријама… Никада се нећемо предати! Показаћемо да су наше вредности боље од ваших! И сигурни смо да ће, на крају, и ова земља и ова култура – победити!”.“

Читајте књигу „Културни ратови у Србији“. Она ће вас охрабрити и вратити вам веру у снагу разума обасјаног љубављу према Истини и вољом да се Истини служи.