ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СЕМЈОН ФРАНК И СМИСАО БОРБЕ ЗА ОВАЈ СВЕТ
УМЕСТО УВОДА
У оквиру своје рубрике у „Печату хуманистике“, потписник ових редова ће, у наредном периоду, настојати да доноси преводе руских и европских философа који нам казују много о прошлости, нешто о садашњости и битне ствари о будућности. Философија је, као и увек, најбитнија у доба великих сумњи и критичких преиспитивања света и човековог места у њему.
ПИТАЊЕ ПРЕД НАМА
Кључно питање које се поставља гласи: чему све ово што радимо? Око нас, свет се руши, зликовци у њему напредују и освајају један по један спрат живота, добро трпи поразе на свим фронтовима, и изгледа као да се ништа не може учинити. Из хаоса у хаос, до коначног слома свих вредности. Да ли дићи руке од свега? Зашто се трудимо? Сваки хришћанин се, као и сваки човек који мисли и осећа, налази пред разјапљеним чељустима апсурда.
У таквим тренуцима, поставља се кључно питање – где је смисао? Јер, ако нема смисла, нема ни живота. Како би рекао Виктор Франкл, вапај свачије душе је нечујни вапај за смислом.
Да бисмо се разабрали, у помоћ позивамо руског философа Семјона Франка: „Смисао живота“ је књига која се бави управо овим питањима. Читаоцу нудимо њено завршно поглавље.
КО ЈЕ ОН БИО?
Семјон Лудвигович Франк рођен је 28. јануара 1877. године у Москви у јеврејској породици. Његов отац, лекар Лудвиг Семјонович Франк (1844-1882), преселио се у Москву из Виљнуске губерније током Пољског устанка 1863. године и радио је у Здравственом одељењу Министарства унутрашњих послова. Породица је живела у улици Пјатницкаја, тада у Мјасницком округу. Године 1891, девет година након смрти мужа од леукемије, мајка С. Л. Франка, Розалија Моисејевна Росијскаја, поново се удала за фармацеута Василија Ивановича Зака.
Као дете, Семјона Франка је код куће образовао његов деда, трговац Мојсеј Миронович Росијскај (1830-1891), који је био један од оснивача московске јеврејске заједнице крајем 1860-их и од кога је његов унук развио интересовање за филозофске проблеме религије.
Од 1886. до 1892. године, Семјон Франк је студирао на Лазаревом институту за оријенталне језике, где је одмах примљен у други разред. Године 1891, његова мајка се преселила у Нижњи Новгород да живи са својим новим мужем и настанила се у Канавину. Семјон им се придружио годину дана касније. Завршио је средњу школу у Нижњем Новгороду и учествовао у марксистичким круговима.
Године 1894, уписао се на правни факултет Царског московског универзитета. Ретко је похађао предавања, уместо тога се бавио теоријским дебатама у марксистичким круговима, па чак и пропагирао социјалистичке идеје. Године 1899, ухапшен је и протеран из Москве на две године, забрањено му је да живи у универзитетским градовима; отишао је да живи са рођацима у Нижњем Новгороду.
Године 1901, П. Б. Струве је позвао Франка да допринесе његовој збирци „Проблеми идеализма“ (објављеној 1902. године), која је критиковала материјализам и позитивизам. Убрзо након тога, Франк је отишао у иностранство, похађајући предавања из политичке економије и филозофије на универзитетима у Хајделбергу и Минхену. У Немачкој је написао „Марксову теорију вредности и њен значај: критичка студија“ (Москва, 1900). У пролеће 1901. године вратио се у Русију и, након што је положио државне испите на Казањском универзитету, стекао је звање кандидата наука.
Допринео је збиркама „Проблеми идеализма“ (1902) и „Прекретнице“ (1909). Тежио је синтези рационалне мисли и религиозне вере у традицијама апофатичке философије и хришћанског платонизма, а на њега су утицали Плотин и Никола Кузански.
Након што је магистрирао (1912), Франк је постао приватни доцент на Универзитету у Санкт Петербургу и исте године прешао у православље.
Године 1915. одбранио је магистарску дисертацију „Субјект знања“, у којој је испитао онтолошке услове за могућност интуиције као директног опажања стварности, чиме се придружио интуиционистичком покрету.
Књигу „Душа човекова“, објављену 1918. године, Франк је поднео као дисертацију за докторат, али због спољашњих услова руског живота, њена одбрана више није била могућа. Године 1917. постао је шеф Историјско-филолошког факултета на Саратовском универзитету, а 1921. преузео је философски одсек на Московском универзитету.
Године 1922. протеран је из Русије, настанио се у Берлину и придружио се Религиозно -философској академији, коју је организовао Н. А. Берђајев, са којим је радио у Москви (у „Академији духовне културе“).
Почетком 1938. преселио се у Француску, одакле се 1945. преселио у Лондон.
Умро је у Лондону 10. децембра 1950. године.
Историчар руске филозофије, протојереј Василије Зјењковски, назвао је Франков систем „највишим достигнућем, највишом тачком у развоју руске филозофије“.
Међу његовим делима истичу се „Духовне основе друштва“, „Рушење идола“, „Смисао живота“, „Непојамно“, „Светлост у тами“.
Вера Семјона Франка била је дубоко хришћанска:“ Бог — као средиште и носитељ „другога” света — је уствари реалност саме Истине, те праве истине коју човек тражи и у којој он налази врхунско задовољство. Та Истина се поклапа са Добром: Њена суштина је Љубав. Бог је „Отац” — није строги владар, који много захтева, него је биће које воли своју децу и брине се о њима, Он је радосно и нежно биће, које је предусретљиво према свима без разлике, које заповеда сунцу да сија једнако над злима и добрима и даје кишу
праведнима и неправеднима. Спасење и мир даје се свакоме ко то жели, врата царства Божјег — Царства Истине, добра и љубави — отварају св свакоме који куца на њих. Однос власти и потчињавања из којега извире осећање ропскога страха, овде је замењено односом свепраштајуће љубави и радосног обостраног поверења.“
ШТА КАЖЕ ФРАНК О СМИСЛУ БОРБЕ ЗА ОВАЈ СВЕТ?
Основне Франкове тезе су јасне: смисао овог света није у овом свету, него у Богу чија га је љубав саздала. Људи који у свету живе у њему не могу наћи коначну срећу, јер права срећа значи сусрет са Вишњим, Који је извор живота. Ко живи у свету, дужан је, знајући за вечност и стремећи њој, да се за тај свет бори, али не да би он постао рај ( то је лаж утопизма, који је увек тоталитаран ), него да он не би постао пакао. Две су основне заблуде – једна је да се треба потпуно одрећи света који у злу лежи, и порећи све у њему, од породице до државе („толстојевство“), јер је све што ограничава нашу личност голо „насиље“, а друга је да се трагичност овога света може разрешити политичким деловањем и спољашњом борбом против онога што се сматра извором зла. Прави пут је борити се за свет, али гледати са оне стране, у Небески Јерусалим, нашу праву отаџбину и очевину.
Ко год има користи од овога света, мора се борити за њега; само они који одлазе у тежу борбу, монаси, могу се сасвим посветити оностраности, јер се они суочавају са злом у самом његовом корену – у својој души настоје да га победе. У тој антиномичности налази се одговор на питање које нам се поставља – зашто се боримо? Да, свет се руши, и изгледа да ће зло у њему победити. Али, Христос је, Својим васкрсењем, остварио коначну победу, и на нама је да будемо на Његовој страни. То јест, како кажу Французи:“Ти чини оно што треба чинити, а биће шта ће бити“.
Пажљиво читајмо Франка. Нека разум буде будан, а срце спремно да појми. То је једини лек против очајања.
СЕМЈОН ФРАНК
О ДЕЛАЊУ СВЕТОВНОМ И ДЕЛАЊУ ДУХОВНОМ: ИМА ЛИ СМИСЛА БОРИТИ СЕ
ИМА ЛИ СМИСЛА СВАКОДНЕВИЦА?
Али шта ћемо са свим осталим људским делима, са свим интересима нашег емпиријског живота, са свим тим, што нас овде окружује и испуњава наш свакодневни живот? Да ли осмишљавање живота треба да се оствари одрицањем од свега земног, одрицањем од земаљског емпиријског садржаја? Љубав, породица, бриге о свакодневној прехрани, а такође и она добра, која ми обично сматрамо објективно вредним и којима посвећујемо свој живот, служећи им – а то су наука, уметност, правда у међуљудским односима, судбина отаџбине, – остају ли и даље бесмисленима, јесу ли то илузије, лутајући пламичци, јурење за којима узалуд троши наш живот и од којих ми, баш због њихове узалудности, треба просто да се окренемо и да их се одрекнемо? Зар се у том случају стицање смисла живота не купује ужасним осиромашењем истог и није ли то превисока цена?
ДУША ЈЕ ВРЕДНИЈА ОД СВЕТА
Тако нас пита наша несавладана паганска природа. И на то пре свега треба одговорити овако. Ко не разуме да је „смисао живота“ добро, које премашује сва остала људска добра, да је његово право стицање стицање блага, неизмерно драгоценог за људску душу, штавише – да је оно једино право, а не привидно и илузорно добро, и стога не може бити плаћено „превисоком ценом“, – тај, значи, још није окусио праву жеђ за смислом, и ове речи нису за њега. Чије срце не одзове дубоким унутарњим трепетом на речи Спаситеља: „Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради онај ће је сачувати. Јер какву ће корист имати човек ако сав свет придобије, а себе изгуби или себи науди?“ (Лук. 9, 24–25), ко сам не осети да је Царство Небеско слично „благу скривеном у пољу, које нашавши човек сакри и од радости о њему иде и продаје све што има и купује поље оно“, или слично „трговцу који тражи добре бисере, који нашавши један драгоцен бисер, отиде и прода све што имаше и купи га“ (Мат. 13, 44–46) – тај још није спреман за тражење смисла живота и стога, очигледно, никада не може наћи заједнички језик са онима који га траже, а тим пре неће се сложити са условима, под којима га је могуће наћи. Без жртве и одрицања није уопште могуће наћи смисао живота или, што је исто, прави живот, – такав је, као што већ знамо, унутарњи закон духовног постојања; а то да ту не може бити превелике жртве, јасно је свакоме, ко разуме, о чему се овде ради.
АПСОЛУТНО И РЕЛАТИВНО ДОБРО
Једанпут заувек и непоколебиво стоји један закључак наших размишљања: да би се тражило и нашло апсолутно добро, треба пре свега одбацити ону заблуду, која у релативном и појединачном види само апсолутно, треба разумети бесмисленост свега на свету ван везе са истински апсолутним добром. Колико год често душа наша, колебајући се између два света, враћала се природнијој и лакшој за њу мисли, да је у богатству, слави, земаљској љубави или чак у надличним добрима, као што су срећа човечанства, добро отаџбине, наука, уметност, – садржано „право“, „стварно“ задовољење људске душе, а све остало да је магловита и привидна „метафизика“ – пробуђујући се, она опет схвата и, остајући истинита, не може не схватати, да је све то трулеж, сујета и да је једино што јој заиста треба, смисао живота, садржан у правом, вечном, просветљеном и умиреном животу. Релативно и појединачно увек ће остати само релативно и појединачно, увек потребно само ради нечег другог. Апсолутног, и лако се предаје или барем мора предавати за њега. Та јерархија вредности, тај примат циља над средствима, основног над споредним и изведеним, мора бити непоколебиво утврђен у души једном заувек и ограђен од опасности замагљивања и колебања, којима је он изложен увек, када нас обузме страст – макар и најчистија и најузвишенија страст. Живот се осмишљава само одрицањем од његовог емпиријског садржаја; чврст, прави ослонац за њега ми налазимо тек изван њега; тек прекорачивши границе света, ми налазимо онај вечни темељ, на коме је он утврђен. Пребивајући у њему, ми смо њиме обузети и заједно са њим се љуљамо и кружимо у бесмисленом вихору.
БОГОЧОВЕШТВО КАО УЗОР
И ипак, таквим чисто негативним закључком ми се не можемо ограничити, јер би он био једностран. Јер смисао живота, једном нађен, кроз одрицање и жртву, у последњој дубини постојања, истовремено осмишљава сав живот. Царство Небеско, будући слично бисеру, за који се радо продаје све остало имање, истовремено је слично квасцу, који закваси „три копање брашна“, слично горушичином зрну, које израсте у огромно сеновито дрво. Апстрактно говорећи, можемо рећи: апсолутно се налази супротстављањем релативном, оно је – изван и изнад последњег; али оно не би било апсолутно, када не би истовремено прожимало све релативно и обухватало га. Никакво земаљско људско дело, никакав земаљски интерес не може осмислити живот, и у том погледу они су сви потпуно бесмислени; али када је живот већ осмишљен другим начелом – својом последњом дубином, онда је он осмишљен потпуно и, сходно томе, сав његов садржај. У тами се не може наћи светлост, и светлост је супротна тами; али светлост обасјава таму. Било би потпуно лажно, противречно хришћанској свести и правом устројству битија, настојање по коме треба одвојити Бога од света, затворити се у Богу и оградити себе од света презиром према њему. Јер Бог, премашујући свет и будући над светом, створио је овај свет и у њему открио Себе; у Боговаплоћењу Он је сам улио Своје силе у свет, и истина хришћанства, у којој смо ми упознали право стицање смисла живота, није учење о трансцендентном и одвојеном од света Богу, него учење о Боговаплоћењу и Богочовечанству, о нераздељивом и несливеном јединству Бога и човека, а према томе и Бога и света (јер суштина света је у човеку). Сав људски живот, просветљен својом везом са Богом и утврђен кроз њу, оправдан је; сав он може да се врши „на славу Божију“, светло и осмишљено. Једини услов за то је захтев, да човек не служи свету, „не љуби света и онога што је у свету“ као потоња и самодовољна добра, него да посматра свој световни живот и сав свет као средство и оруђе Божијег дела, да их употребљава на службу апсолутном добру и правом животу. Живот као уживање, власт, богатство, као опијеност светом и самим собом јесте бесмисао; живот као служење јесте Богочовечанско дело и, сходно томе, потпуно осмишљен. И свако привидно људско добро – љубав према жени, богатство, власт, породица, отаџбина, – употребљено као служење, као пут ка правом животу и озарено зрацима „светлости тихе“, губи своју таштину, своју илузорност, и добија вечни, тј. прави смисао. Христос је благословио брак у Кани Галилејској, Он је наредио да се даје данак ћесару, под условом да ћесар не заузима место Бога. Јован Крститељ, поред апсолутног захтева, да се приносе достојни плодови покајања, на питање „шта да радимо?“ заповедио је народу да дели одећу и храну са сиромасима, цариницима да не траже више него што им је одређено, а војницима да никога не угњетавају, да не окривљују, да се задовољавају својом платом (Лук. 3, 8–14).
ЧОВЕКОВА ДВОСТРУКОСТ
И ипак, овде остаје још нејасноћа. Јер речено је: „царство моје није од овога света“, „не љубите света ни онога што је у свету“. Служење Богу заиста и јесте одрицање од света, јер се не може служити двојици господара, Богу и мамону. Како је онда могуће световно служење, оправдање световног живота кроз његову везу с Богом?
Човек по својој природи припада двама световима – Богу и свету; његово срце је тачка укрштања тих сила. Он не може служити тим двема силама истовремено и мора имати само једног господара, Бога. Али Бог је и Творац света, и кроз Бога и у Богу оправдан је и свет. Ко може одрећи се у потпуности света, свега онога у свету, што није у складу с Богом и није божанско, и ићи право ка Богу, тај поступа праведно, најкраћим и најсигурнијим, али и најтежим путем стиче оправдање и смисао свог живота. Тако иду ка Богу пустињаци и свети. Али коме то није дато, тај има друго назначење: он је принуђен да иде ка Богу и остварује смисао свог живота одједном двама путевима; да покушава по мери својих снага неумитно ићи право ка Богу и узгајати у себи Његову силу, и истовремено ићи ка Њему кроз преображај и усавршавање световних сила у себи и око себе, кроз прилагођавање свих њих служењу Богу. Такав је пут мирјанина, који остаје у свету. И на том путу неопходно и оправдано настаје она двојност, по којој одрицање од света треба да се спаја с љубавним учешћем у њему, с настојањем да се, средствима световним, помогне његовом приближавању вечној истини.
ШТА ЗНАЧИ ОДРИЦАЊЕ ОД СВЕТА?
Другим речима, постоји истинито и лажно одрицање од „света“. Истинито се састоји у стварном потискивању у себи овосветских страсти, у слободи од њих, у јасном и делатно потврђиваном увиђању привидности свих светских добара. Лажно одрицање састоји се у фактичком коришћењу животних добара, у ропству пред светом и жељи уз то да се не саучествује делатно у животу света и споља не додирује његова греховност. При таквом привидном одрицању човек, настојећи да се уздржава од спољашњег саучествовања у гресима света, али користећи његова добра, греши у ствари више него онај, који, саучествујући у свету и оптерећујући себе његовом греховношћу, стреми у самом том саучествовању ка коначном превазилажењу греховности. Рат је зло и грех; и монах и пустињак су у праву уздржавајући се од учешћа у њему; али они су у праву зато што никада не користи плодове рата, што им није потребна сама држава, која води рат, и све што држава даје човеку; ко је, пак, спреман да користи њене плодове, коме још треба држава, тај носи одговорност за њену судбину – и, грешећи заједно с њом, мање греши, него када пере руке и сваљује грех на другог. Полна љубав је несавршена љубав, и девственост је савршено стање човека, јер право и најкраћим путем води Богу; али, по речи Апостола, боље је женити се него распаљивати се пожудом, и зато је брак световни пут очишћења телесног живота, у којем се, несавршено и искривљено, изражава тајанствена веза мушкарца и жене – символ везе Бога с човеком. Брига о прехрани, одећи и снабдевању јесте израз људске слабости и људског неверја; од ње је праведно слободан онај, ко се, попут Серафима Саровског, може хранити травом, и сваки од нас, по мери својих снага, треба да се труди да се од те слабости ослобађа; али, пошто нисмо од ње слободни, вредан рад је бољи од беспослице и брижни домаћин мање греши него ленштина и себичњак, равнодушан према потребама својих ближњих. Насиље над људима, принудна борба чак и са злочинцем јесте грех и израз наше слабости; али истински је слободан од тог греха не онај, који равнодушно гледа на злочин и хладно је пасиван према злу које он наноси, него само онај, ко је у стању силом Божије светлости просветли злу вољу и заустави злочинца; сваки други мање греши, примењујући насиље против злочинца, него равнодушно перући руке пред злочином.
КАКО СЕ ОПРАВДАВА ОДРИЦАЊЕ ОД СВЕТА?
Уопште говорећи, треба памтити да је човек праведно слободан од световног рада и световне борбе само у том случају, ако он у свом духовном животу остварује још тежи труд, води још опаснију и тежу борбу. Као што благодат не укида закон, већ га испуњава, тако да има право да о закону мисли само онај, који благодатно оствари више, него што закон захтева, – тако је и од моралних обавеза, наметнутих самим чињеницом нашег учешћа у животу, слободан само онај, ко сам себи намеће обавезе још тежe. Људски живот по самом свом бићу јесте труд и борба, јер се он остварује, као што већ знамо, само кроз самоопредељење, кроз делатно своје преваспитавање и напор упијања у себе свог божанског прапочетка. Зато су лажне и неправедне сентиментално-идиличке жеље да се „побегне“ од таштине од овог света, од његових брига и узнемирења, да би се „мирно и невино“ уживало у тихом животу усамљености. У основи тих стремљења лежи неизречено убеђење, да је свет ван мене пун зла и саблазни, али да је човек сам по себи, ја сам, у ствари невин и пун врлина; на том убеђењу, потеклом од Русоа, почива и цело толстојевско учење о „непротивљењу злу“. Али овај зли свет у стварности ја носим у самом себи и зато нигде не могу од њега побећи; и треба много више храбрости, снаге воље, треба, као што показује искуство пустињака, превазилажење много већег броја искушења или још очигледнијих искушења, да би у усамљености, у себи самом и само духовним напорима, неко савладао та искушења. Живот пустињака није живот беспосленог посматрача, није тиха идила, него суров живот подвижника, пун жестоког трагизма и нама непознате стваралачке енергије воље. Серафим Саровски, који је клечао на камену хиљаду дана и ноћи и говорио о циљу тог подвига: „Мучим онога који ме мучи“, показао је, наравно, неизмерно више стрпљења и храбрости, него најхеројскији војник у рату. Он се борио са целим светом – у себи, и зато је био слободан од спољашње борбе са светом. Ко не може то исто да учини, ко живи у свету и у коме живи свет, тај тим самим мора носити и бреме, које свет полаже на нас, мора у несавршеним, грешним, овосветским облицима помагати утврђивању у свету начела и односа, који га приближавају његовом Божанском прапочетку.
ЛАЖНИ АСКТЕИЗАМ
У суштини, у основи тог лажног, идиличног аскетизма лежи представа (позајмљена из чисто чулне области) о раздвојености људи или о могућности њиховог раздвајања чисто физичким начином – путем „усамљености“, удаљавања од других људи. Али, као што знамо, у дубини, у прапочетку свог живота људи нису раздвојени, него су изворно повезани међу собом; обухвата их једна заједничка стихија постојања – било да је то стихија добра или зла. Сваки носи одговорност за све, јер страда једним злом и исцељује се једним, за све заједничким добром. Зато се физички одвојити од људи и не учествовати у њиховој световној судбини има право само онај, ко се у себи бори са самим кореном светског зла и узгаја у себи само, јединствено и благотворно, за све супстанцијално добро. Сваки пак, ко још супротставља себе другима, ко има своје личне патње и радости, – још зависи од света, још живи у свету, тј. и споља саучествује у колективном животу света (макар физички и видљиво бежао од тог саучешћа), а зато је одговоран за њега, дужан је саучествовати у обавезама које он намеће. Он је дужан да оствари највеће добро, или да достигне најмању општу греховност у датом, сасвим конкретном, условима задатом људском животном положају. Одавде управо за онога, ко је освестио смисао живота, проистиче потреба да сваки корак живота поставља у везу са његовом апсолутном прапочетном основом; јављају се дужности пред светом и људима, – дужности доброг грађанина и доброг човека уопште; ако пак при испуњавању тих дужности он неизбежно саучествује у овосветској греховности – јер је сав емпиријски, световни живот пун несавршенства и греховности, – онда он треба схватити да ту греховност он свеједно носи у себи, да у њој ипак саучествује, чак остајући пасиван и удаљавајући се од људи; али у последњем случају он је не искупљује моралним делом, које у крајњој линији проистиче из љубави према људима као непосредном изразу љубави према Богу. Речено је: „не љубите света, ни онога што је у свету: ко љуби свет, у ономе нема љубави очинске. Јер све што је у свету није од Оца, него од света. И свет пролази, и похота његова, а онај ко твори вољу Божију, остаје вавек“ (1Јн. 3:15–17). Али исти апостол – апостол љубави – истовремено је рекао: „Ко говори: љубим Бога, а брата свога мрзи, лажа је; јер ко не љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, кога не види. И ову заповест имамо од Њега: да ко љуби Бога, љуби и брата свога“ (1Јн. 4:20–21). Та љубав према „видљивом брату“ и обавеза да се ублаже његова страдања и да му се помогне у његовој борби са злом и стремљењу ка добру, та љубав према живим људима у њиховој чулно-емпиријској конкретности, остваривана спољашњим, емпиријским делима у свету, јесте извор свих наших световних дужности; и она повезује наш непосредни однос према Богу, наш духовни рад осмишљавања живота са нашом делатношћу у свету и световним средствима.
ШТА СЕ МОЖЕ УЧИНИТИ СВЕТОВНИМ СРЕДСТВИМА?
Али шта се уопште може учинити у свету и световним средствима? Шта то значи – са становишта, која нас једино и интересује, која једино и треба да интересује свакога човека који је прогледао, који је схватио бесмисленост емпиријског живота као таквог – са становишта осмишљења живота, остварења у њему суштинског добра и правог живота, стремљења ка његовом „обожењу“? Потребно је дати себи јасан, лишен сваке двосмислености, одговор о томе.
Као што је већ речено, у правом, метафизичком смислу постоји за човека само једно-јединцато дело – оно, на које је Спаситељ подсетио Марту, рекавши јој, да се она брине и труди о многоме, а само је једно потребно. То је духовно дело – узгајање у себи супстанцијалног добра, труд живота са Христом и у Христу, борба са свим емпиријским силама, које томе сметају. Никаква, најенергичнија и у другим погледима корисна спољашња делатност не може у буквалном, строгом смислу бити „благотворна“, не може створити или остварити ни један грам добра у свету; никаква најстрожа и најуспешнија спољашња борба са злом не може уништити ни један атом зла у свету. Добро уопште не творе људи, него га само узгајају, када у себи припремају тле за њега и брину о његовом расту; расте и твори се добро само силом Божијом. Јер добро и јесте Бог. А једини начин да се стварно уништи зло јесте његово потискивање суштинским добром; јер зло, будући празнина, уништава се само испуњавањем и, будући тама, расејава се само светлошћу. Попут празнине и таме, зло се не може никаквим непосредним, на њега усмереним, начином здробити, уништити, истребити – јер при сваком таквом покушају оно нам измиче; оно може само нестати, „као што се топи восак од лица огња“, као што се тама расејава светлошћу и празнина ишчезава при испуњавању. У том правом, суштинском смислу добро и зло живе само у дубини људске душе, у људској вољи и помислима, и само у тој дубини се води борба између њих и могуће је потискивање зла добром.
ДВА КРАЈА ЉУДСКЕ ВОЉЕ
Но човек је уједно и телесно, а зато и космичко биће. Његова воља има два краја – један унутрашњи, који се опире о метафизичке дубине, у којима се и врши то истинско, право дело, други – спољашњи, који се испољава у видљивим делима, у начину живота, у поретку и односима међу људима. Та спољашња животна страна, или живот тог ка споља окренутог краја људске воље, није бесмислена за живот унутрашњег бића душе, мада никада не може да га замени и испуни његово дело. Она игра за то унутрашње биће душе двојаку помоћну улогу: кроз њено дисциплиновање и уређивање може се посредно деловати на унутрашњу суштину воље, помагати њеном делу, а кроз њено разуздавање може се ослабити унутрашња воља и ометати њено дело; и, с друге стране, општи спољашњи поредак живота и оно што се у њему збива, може бити повољно или штетно за духовно биће човека. У првом погледу може се рећи да свако васпитање воље почиње спољашњим њеним дисциплиновањем и њиме се одржава: корисно је човеку да рано устаје, да ради макар на безначајном послу, да уреди свој живот, да се уздржава од сувишности; отуда – низ спољашњих норми понашања, које морамо држати сами и којима морамо привикавати друге; и рад на таквом спољашњем уређивању живота – свог и туђег – посредно помаже главном задатку нашег живота. С друге стране, добро, једном већ остварено, пројављује се споља и благотворно делује на целу своју околину; зло такође постоји и испољава се разарањем, сакаћењем живота око себе; оно, као магнет, привлачи себи све око себе и приморава и њега самог да се испољи и квари живот, и оно тако може да отежа и – сразмерно нашој слабости – да учини немогућим наш унутрашњи духовни живот. Зато ограђивање добра споља, стварање спољашњих повољних услова за његово испољавање и дејство и обуздавање зла, ограничавање слободе његовог испољавања, јесте најважније помоћно дело људског живота. И једно и друго је, с једне стране, дело правног поретка, како га ствара и чува држава, дело нормирања општих, „друштвених“ услова људског живота, а с друге стране, свакодневно дело свакога од нас у нашем личном, породичном, пријатељском, пословном животу. Дакле, спољашње васпитање воље и помагање њеном унутрашњем раду кроз њено дисциплиновање у делима и понашању и стварање општих услова, који чувају већ остварене силе добра и обуздавају погубно дејство зла, – ето на шта се своди световно дело човека, у чему год се оно садржавало. Да ли је реч о труду за наше издржавање, о нашим односима с људима, о породичном животу и васпитању деце или о нашим многобројним друштвеним дужностима и потребама – свуда, у крајњем исходу, дело се своди или на наше индивидуално и колективно, спољашње васпитање, посредно корисно за наше унутрашње слободно духовно преваспитавање, или на рад на ограђивању добра и обуздавању зла.
НИ ТОЛСТОЈЕВСТВО, НИ ПОЛИТИЧАРЕЊЕ
Два међусобно супротна и управо зато слична промашаја, два неразумевања основне структуре постојања сметају овде учвршћивању здравог и разумног односа према животу. Мешајући спољашњи живот с унутрашњим, не разумевајући разлику између ограђивања добра и обуздавања зла, с једне стране, и остваривања добра и истребљивања зла – с друге, доводи до тога да једни тврде да је свака спољашња, друштвена и државна делатност бескорисна и да је то зло, а други, напротив, сматрају је равнозначном унутрашњој делатности, мисле да се преко ње може остварити добро и истребити зло. Толстојевци и фанатици спољашњих дела права и државе деле једну и исту заблуду: мешање суштинотворног са помоћно-механичким делом, унутрашњег са спољашњим, апсолутног са релативним. Одбацивати релативно зато што оно – није апсолутно, и признавати га тек уздижући га до значаја апсолутног, – значи не разумети разлику између апсолутног и релативног, подједнако не признавати релативну оправданост релативног, значи у том или другом смислу нарушавати завет: „дајте ћесару ћесарево, а Богу Божије“. У праву су толстојевци кад кажу да се насиљем не може створити добро и истребити зло, да свака спољашња, механичка и државно-правна делатност не остварује и не може остварити оно главно: унутрашње стицање у себи добра, унутрашње слободно васпитавање човека, умножавање љубави у људском животу. Али нису у праву када зато сматрају сву ту сферу живота и делатности непотребном и погубном. Ако се не може на том путу створити добро, може се и мора ограђивати добро; ако се не може истребити зло, може га се обуздавати и не допустити му да уништава живот. Никакве најстроже казне, све до смртне, не уништавају ни један атом зла у свету: јер зло у свом језгру није ухватљиво за спољашње мере; али да ли из тога следи да ми морамо давати убицама и насилницима да слободно убијају и сакате живот и да немамо право да их обуздамо? Држава, с правом каже Владимир Соловјев, постоји не зато да би остварила рај на земљи, она је немоћна то да учини; али она постоји да би предупредила остварење пакла на земљи. У праву су фанатици друштвености и политике када тврде да је дужност сваког грађанина и човека овога света бринути се о побољшању општих, друштвених услова живота, делатно се борити са злом и помагати, макар и с мачем у руци, утврђивању добра. Али нису у праву када мисле да се мачем у руци може истребити зло и створити добро, да се само добро и зло стварају и боре међу собом у политичкој делатности и сукобу. Добро се твори – и само његовим стварањем зло се истребљује – једино духовним делом и његовим остварењем, уједињењем људи у љубави. Никада још добро није било остварено никаквим декретом, никада није било створено најенергичнијом и најразумнијом друштвеном делатношћу; тихо и неприметно, на страни од буке, таштине и борбе друштвеног живота оно нараста у душама људи, и ништа не може заменити тај дубоки, надљудским силама творени органски процес. И никада зло није било истребљено, као што је већ речено, никаквим казнама и насиљем; напротив, увек, кад год насиље мисли да је свемоћно и сања да стварно уништи зло (а не само да га обузда, да огради живот од њега), оно увек рађа и умножава зло; сведочанство је дејство сваког терора (откуда год он исходио и у име чега год се вршио), сваког фанатичког покушаја истребљења зла истребљењем самих злочинаца; такав терор рађа око себе ново озлојеђивање, слепе страсти освете и мржње. „Аполитичност“, презир према друштвеном животу, нежељење да се уплиће у њега јесте, наравно, непромишљеност или равнодушност; а религиозна аполитичност јесте лицемерје и фарисејство. Политички фанатизам и култ насиља и мржње, који он рађа, јесте слепо идолопоклонство, издаја Бога и поклоњење идолу ћесара.
СВЕ ЧИНИТИ У ИМЕ ХРИСТА
Оно што је речено о односу према друштвености и државности, примењиво је на свако спољашње, световно дело, било да је то економска делатност, брига о изобиљу, о реду и уређености свога дома, било да је то спољашње васпитавање људи, било техничко усавршавање живота, или чак научни рад, или несебична делатност материјалне помоћи ближњем. Свака таква делатност, постављена на своје право место, управо као помоћно средство, спољашње дело, које помаже главном делу духовног труда на обожењу живота, вршена у име Христа и са Христом, не само да је оправдана, него је за свакога, ко није у стању одмах да у себи угуши световне силе, обавезна. И свака таква делатност, вршена као апсолутно дело, која замишља да собом замени главни унутрашњи рад духовног препорода човека, погубна је као издаја Бога и слепо идолопоклонство, као слепо заробљавање бесмисленошћу световног живота. Нипошто није случајно што је Спаситељ једном заувек рекао свим људима и за сва њихова дела: „Без мене не можете чинити ништа“.
ИМА ЛИ СПОЉАШЊА ДЕЛАТНОСТ СМИСЛА?
Како смо већ говорили, та спољашња делатност није нешто чиме би се могао истински осмислити свој живот; и у оној мери у којој она претендује на такав значај, то је увек илузија; али она јесте нешто што је само већ осмишљено стеченим и оствариваним у непрекидном унутрашњем, духовном делању, смислом, и, као таква, она је, за свакога на свом месту и у свом прикладном облику, нужна и разумна. Или, изражавајући исто то са објективне стране: свака спољашња делатност остварује не циљ, него саздаје једино што јој је могуће, средство за живот; то средство је разумно, уколико смо свесни разумног циља коме служи, и стављамо га у везу са њим; и, напротив, оно је бесмислено, уколико уображава да само собом буде циљ живота, не будући у стању да оствари то право на које претендује и одвлачи нас од служења истинитом циљу. А то значи следеће. У нашој спољашњој делатности ми праведно служимо само ономе што само опет служи – управо служи – апсолутном Извору живота, Богу, и тиме служи остварењу нашег истинског живота. Служење држави је оправдано утолико уколико само државно постојање схвата себе, а од нас бива схваћено, као служење Богу, уколико смо свесни да оно има своје, релативно и подређено, назначење у остварењу истинског живота; материјалне бриге су оправдане, уколико служе не богаћењу као циљу по себи или као средству за уживање и чулно задовољство, већ само одржању живота у оној мери, у којој је то заиста нужно при нашој слабости и заиста доприноси нашем духовном животу (та мера је веома мала и зато је богатство, по речи Спаситеља, јер нам отежава улазак у Царство Небеско, штетно). Ни у каквом труду и интересу, нити чак у природној љубави према човеку, која се јавља у нама и увек нас мами надом на неко више задовољење, не сме се видети последњи циљ; све то је разумно и осмишљено, уколико је само средство и пут, уколико је само служење – управо помагање оном унутрашњем служењу, које једино и јесте право остварење нашег живота.
НЕМА СРЕЋЕ БЕЗ КОНАЧНОГ СМИСЛА
И, враћајући се назад, на наше постављање питања о смислу живота, морамо се подсетити онога што је већ достигнуто. Када човек преда свој живот као средство за нешто појединачно, у чему год се оно садржавало, када служи неком претпостављеном апсолутном циљу, који сам нема односа према његовом сопственом личном животу, према интимном и основном захтеву његовог духа, према његовој потреби да пронађе самога себе у последњем задовољењу, у вечном обасјању и покоју савршене пуноте, – тада он неминовно постаје роб и губи смисао свог живота. И само када себе предаје служењу ономе што јесте вечна основа и извор његовог сопственог живота, он налази смисао живота. Зато је свако друго служење оправдано у оној мери у којој само посредно саучествује у том једином правом служењу Истини, истинском животу. „И познаћете Истину, и Истина ће вас ослободити“ – ослободиће од неминовног ропства у којем живи идолопоклоник; а идолопоклоник је, по својству људске природе, сваки човек, у оној мери у којој није просветљен Истином.
ДА ЛИ СМО ПРАВИЛНО УСМЕРЕНИ?
Постоји један прилично једноставан спољашњи критеријум по коме се може распознати да ли је човек успоставио правилан, унутарње утемељен однос према својој спољашњој, световној делатности, да ли ју је утврдио у вези са својим истинским, духовним делом или не. То је степен у којем је та спољашња делатност усмерена на најближе, неодложне потребе данашњег дана, на живе конкретне потребе људи око нас. Ко се сав, потпуно предао раду за далеку будућност, за доброчинство према далеким, непознатим му, туђим људима, отаџбини, човечанству, будућем поколењу, а равнодушан је, непажљив и немаран према људима који га окружују и своје конкретне дужности према њима, потребу данашњег дана, сматра за нешто небитно и незнатно у поређењу с величином посла који га је обузео, – тај несумњиво служи идолима. Ко говори о својој великој историјској мисији и очекиваној светлој будућности, а не сматра за потребно огрејати и осветлити данашњи дан, учинити га макар мало разумнијим и осмишљенијим за себе и своје ближње, тај, ако није лицемер, служи идолима. И обратно, што је конкретнија морална делатност човека, што више она рачуна са конкретним потребама живих људи и што је више усредсређена на данашњи дан, – што је више, да тако кажемо, прожета не апстрактним принципима, него живим осећањем љубави или живом свешћу љубвеобилне обавезе помоћи људима, тим је ближе човек подређивању своје спољашње делатности духовном задатку свог живота. Завет који нам налаже не бринути се о сутрашњем дану, јер „досто је дану зла његовог“, није само завет да себе не преоптерећујемо прекомерним земаљским бригама, него уједно и захтев да се ограничимо бригама о стварном животу, а не о предметима маштања и апстрактне мисли. Данас и ја живим и живе људи око мене; данас је дело воље и живота. Сутра је област маште и апстрактних могућности. Сутра је лако чинити највећа дела, усрећити цео свет, уредити разуман живот. Данас, сада – тешко је победити и уништити своју слабост, тешко је уделити просјаку и болесном минут пажње, помоћи му и у маломе, тешко је приморати себе да изврши и мало морално дело. Али управо то мало дело, то превазилажење себе, макар и у ситници, то барем незнатно пројављивање делатне љубави према људима јесте моја дужност, јесте непосредни израз и најближа провера степена праве осмишљености мог живота. Јер дело данашњег дана и садашњег часа и моји односи према ближњима који ме окружују непосредно су повезани са конкретношћу мог живота, са самим његовим вечним постојањем; стремећи ка вечном, настојећи да испуним Божије заповести и храним се из вечног извора живота, ја морам нужно да остварим најближа конкретна дела, у којима налази свој израз вечно начело живота. Ко живи у данашњем дану – не предајући му се, већ га подређујући себи – тај живи у вечности. Своје морално-психолошко изражавање таква правилна поставка налази у смирењу, у свести о ограничености својих снага и уједно у душевном миру и постојаности, с којима се врше та дела данашњег дана, то саучешће у конкретном животу света; док идолопоклоничко служење свету, с једне стране, увек се испољава у гордости и занесености, а с друге стране, повезано је са осећањем немира, несигурности и испразности. Јер ко сматра основним циљем своје делатности постизање каквог било одређеног спољашњег резултата, остварење објективне промене у устројству света, – с једне стране, мора прецењивати и значај свог дела, и своје сопствене снаге, а с друге стране, због непостојаности и слепила у току свих земаљских дела, никада није сигуран у успех и тиме ставља свој живот у зависност од услова над којима његова воља није господар. Само онај, ко живи у вечном и задатак своје делатности види у што је могуће већем делатном пројављивању вечних сила – независно од њиховог спољашњег успеха и објективног резултата, – ко живи у свести, израженој француском изреком: fais ce que dois, advienne ce que pourra ( чини оно што треба, а биће шта ће бити) – живи у душевном миру и у свом спољашњем делању се не откида од унутрашњег корена свог бића, од основног, унутрашњег свог делања, усмереног на јачање тог корена.
ПРВО ДУХОВНО, ПА СВЕТОВНО
Тако, дакле, спољашње, световно делање, будући изведено из основног, духовног делања и њиме једино и осмишљено, мора стајати у нашем општем духовном животу на прикладном месту, да се не би оборила нормална духовна равнотежа. Силе духа, утврђене и храњене изнутра, морају слободно изливати се напоље, јер вера без дела је мртва, светлост која долази из дубине мора осветљавати таму споља. Али силе духа не смеју ићи у службу и ропство бесмисленим силама света, и тама не сме да заглуши вечне Силе Светлости.
То је, уосталом, она Жива Светлост, која просвећује свакога човека који долази на свет; то је – сам Богочовек Христос, који је за нас „пут, истина и живот“ и који је управо зато вечни и ненарушиви смисао нашег живота.
