ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Сексуална револуција и коначно изумирање

БОРБА У ШКОЛАМА

У нашим школама води се велика борба за заштиту основних норми човештва. Између осталог, та борба је добила и форму једне резолуције, којој су се придружиле патриотске НВО и многи наши јавни делатници. Циљ је један – да се заштите деца од погубних утицаја епохе нихилизма. Вреди је читати са пажњом.(http://sabornik.rs/index.php/preporucujemo/2945-rezolucijaporodicnogsabora)

Наравно, ова је резолуција писана из хришћанске перспективе. А овде се, кроз џендер револуцију, води борба против хришћанства.

Амерички научник Стивен Баскервил, у својим студијама о постмодерној сексуалној револуцији, указао је на чињеницу о коришћењу џендерашки схваћене сексуалности зарад рата против природне породице и хришћанских вредности. Ево шта он каже: „Запањујућа је брзина којом је јавно мњење западног света, а и шире, почело да буде под утицајем онога што Њузвик магазин назива ‘политиком секса’. Када се ова синтагма нашла на насловној страни Њузвик магазина 2012. године, првенствено се односила на контроверзу око истополних бракова. Данас се она, исто тако, може односити на поплаву оптужби које укључују „сексуално узнемиравање”, „сексуални напад” – синтагме које у себи садрже реч сексуално, којима су насловне стране преплављене.“

СВЕРАЗОРНИ ПОДУХВАТИ

Ово је много више од сексуализације културе. Џендер феминизам и политички хомосексуализам све разарају: „У ово спада много више од обичног сексуалног разврата. Свеприсутна потреба за „моћи” и „оснаживањем” говори да је оно што је испливало права идеологија, слична старијим идеологијама комунизма и фашизма (и нешто скоријег исламизма). Међутим, за разлику од претходних, ова идеологија користи „моћ секса” као свој главни политички инструмент и оруђе. Један добродушни учењак назива је „еротском идеологијом”. Ова идеологија је преформулисала старије покличе о „социјалној правди” у амбициозније захтеве за оним што се сада назива „либидо–правдом”. Поред тога, средства којима се ово постиже укључују кривичноправни систем. „Секс је увек политичан” прокламују радикални активисти, јер се сматра да неки врше „сексуално угњетавање” ускраћујући другима њихова „сексуална права”. Како би обезбедили ова права, угњетени организују „покрете отпора” захтевајући своје „сексуално држављанство” и „сексуално самоопредељење”. Сматра се да су сексуална права „неодвојива од економских, социјалних, културних и политичких права”, а то су „права која држава штити”. Сексуални угњетачи користе „јерархије сексуалних вредности”, попут религије и традиционалног полног морала, које „умногоме функционишу слично идеологији расизма”. Оно што се сада тражи је „радикалнија сексуална политика која може да доведе у питање неједнакост или угњетавање у оквиру сексуалних односа или да спроведе визију сексуалног самоопредељења и слободе” и покрене комплетну „културну револуцију”.

Такву реторику смо већ чули. Уз појачано незадовољство, исказује се мржња према ограничењима и ауторитету и жеђ за неограниченом слободом и осветом, слично као код идеологија претходног века. У овим манифестима евидентно је да је емоција која покреће све насилне политичке покрете – незадовољство. Оно није усмерено ка именованом појединцу – који би могао бити званично оптужен и осуђен за почињене злочине, уз помоћ установљених процедура и опипљивих доказа – већ против група неименованих преступника заједно, с чим у вези морају бити смишљени нови злочини и нова оправдања за кажњавање. Незадовољство оправдава жељу за побуном против постојећег поретка, за „реструктурирањем друштва”, за рушењем постојећих институција и успостављањем новог поретка у ком би они били главни, и користили своју нову моћ да казне оне за које мисле да су им нанели зло, а који су у овом случају – чак и у већој мери него у случајевима из прошлости – само обични људи који гледају своја посла. Ово превазилази реторику маргиналних екстремиста. Програм сексуалне слободе (и сексуалне озлојеђености) сада прожима скоро све друштвене и политичке институције: медије, универзитете, школе, добротворне организације, здравство, корпорације, фондације, правосуђе, цркве, владе, интернационалне организације – уз минимално труда, сви су постали темељно задојени политиком секса.“

СЕКС И ПОДЕЛЕ

Баскервил додаје: „Ниједна друга матрица проблема није у толикој мери утицала на нашу културу, политику, и свакодневни живот, нити је, с друге стране, иједна била тако запрепашћујуће искључена из области критичког преиспитивања новинара и стручњака. Широм света, секс сада изазива поделе, које више од било чега другог другог одређују нашу идеолошку поставку. Феминизам, а и новија хомосексуална идеологија, која се темељи на истим методама, кренули су са наизглед скромним и ограниченим захтевима: феминисткиње су захтевале правну једнакост са мушкарцима, а хомосексуалци да приватно имају свој мир. Ови минимални захтеви наишли су на опште разумевање. /…/ Онда када се минимални захтеви за слободу испуне, вратићемо се стабилности, миру и тишини. Ипак, сада је очигледно да су ови програми много свеобухватнији него што се на први поглед чини, као и то да смо отворили Пандорину кутију захтева и потреба које су, као и сам секс (и политичка моћ), буквално незасите. Када појединац схвати динамику идеологије радикализма, постаје све теже да одвоји суштину сексуалности од политичких метода. Такође, постаје тешко да се види крај свему овоме. Сексуална слобода је неодвојива од политичког радикализма, јер је сексуална слобода (као што родитељ сваког адолесцента зна), сама по себи, вид побуне и лако се политизује. Рушење сексуалног уздржавања и „табуа” је само по себи циљ, јер се супротставља конвенцијама и ауторитету и тако обезбеђује „моћ”. „Твој абортус може бити чин побуне и оснаживања”, изјавила је једна феминисткиња. „То је чин помоћу ког можете да потврдите себе…

Ја се надам…. да ћете се уз помоћ абортуса повезати са свим женама. Повезаћете оно што је најинтимније у вама са оним веома важним у политици, и спознаћете своју моћ.” Свакако, не виде сви отворени хомосексуалци своју сексуалност кроз изразито политички смисао. Иако је и хомосексуалност вид политичког исказа, лезбејство је очигледније политизовано и за многе представља лични аспект феминистичке идеологије: „Феминизам је теорија, лезбејство је пракса”, речи су које се приписују Ти–Грејс Аткинсон. „За многе данашње феминисткиње, лезбејство је много више од сексуалне оријентације… Оно је… ’идеолошко, политичко и филозофско средство помоћу ког ће се жене ослободити хетеросексуалне тираније’.” Средства и циљеви представљају део унутар складне целине, у оквиру које се сексуалне и политичке побуде преплићу као међусобно ојачани облици побуне. То је резултирало отвореним бунтом ради бунта – или, како су то револуционари попут Троцког и Маоа називали, „перманентном револуцијом”. Мајкл Џоунс је показао како су се сексуални радикализам и политички радикализам у прошлости подударали, укључујући најнасилније преврате попут Француске и Руске револуције. „Ако сексуална револуција није сасвим синонимна са револуцијом у модерном смислу”, запажа он, „она свакако јесте синхрона”. Феминисткиње су дуго биле блиско повезане са бољшевицима, а пре тога са јакобинцима. Слично томе, хомосексуалци имају дугогодишњу везу са фашизмом, укључујући и нацизам. „Геј мушкарци су били у средишту сваког великог фашистичког покрета… – укључујући и убијање гејева гасом унутар Трећег рајха”, пише Јохан Хари. „Многи водећи елементи геј културе – култ тела, величање снажних, фетиш према ауторитативним личностима и суровости – чине мочвару у којој вирус фашизма може да се шири.” Укратко, сексуални радикализам не захтева само отворену сексуалну слободу. Ова идеологија користи сексуално ослобођење да охрабри побуну адолесцената и незадовољство одраслих. Као што видимо на примеру идеологија прошлог века, ово је рецепт за ауторитативну владу и одлучно, систематско гоњење „угњетача”. То је управо оно чега смо сведоци и на верском и на световном плану.“

ХРИШЋАНИ НА УДАРУ

Хришћани који бране своје вредности су на најјачем удару. Баскервил каже: „Све чешће смо сведоци директног сукоба између сексуалне слободе и верске слободе. У западним демократијама, скоро сва главна ограничења верске слободе данас потичу од проширеног сексуалног програма: – улични проповедници бивају хапшени због изражавања уверења о сексуалном моралу; – службеници владе и матичари губе своја радна места уколико одбију да озваниче истополне бракове; – предузетници и стручњаци бивају тужени и остају без посла уколико одбију да послују противно својој савести; – католичка агенција за усвајање је затворена због својих верских начела; – ватрогасцима хришћанске вероисповести је наређено да учествују у политичким демонстрацијама које се ругају њиховој вери, а полицији је наређено да изложи сексуално – политичке симболе у полицијским станицама; кућно образовање је утихнуло захваљујући школским властима које спроводе све сексуализованији наставни план и програм; – директиве Европске уније дозвољавају да физичка лица буду новчано кажњена због изражавања својих верских и политичких уверења о сексуалним питањима. Чак и Уједињене нације препознају претњу.“
РЕВОЛУЦИЈА ДО КРАЈА

Води се, у читавом свету, снажна борба између хришћанских уверења и револуције џендераша: „Уколико изражавање моралних уверења сада представља „дискриминацију” против сексуалних радикала, онда није нетачно рећи да сексуална слобода и верска слобода сада стоје лицем у лице, и чини се да компромис није могућ. Заговорници сексуалног ослобођења – неки са званичних, из буџета финансираних позиција – сами отворено описују хришћанство и друга верска уверења као директну препреку њиховој слободи. „Не сме се дозволити да културне и верске вредности подривају универзалност женских права”, саопштава Комитет Уједињених нација. Друго тело Уједињених нација истиче да нема компромиса и да је верска слобода једноставно неспојива са сексуалним ослобођењем. „У свим земљама, чиниоци који су највише кочили учешће жена у јавном животу потичу из културног система вредности и верских уверења”, истакнуто је. „Права родна равноправност не дозвољава различита тумачења обавеза према међународним правним нормама у зависности од унутарњих верских правила, традиција и обичаја.” Сексуални радикали у својим захтевима све више инсистирају на томе да сексуална слобода замени верску слободу. Као што је 1997. године адвокат лезбејки предвидео, „правна борба за права хомосексуалаца довешће једног дана до сукоба између слободе вероисповести и сексуалне оријентације”. Данас, када се директан сукоб између њих заиста и дешава, слобода вероисповести скоро увек губи. „Не пада ми на памет ниједан случај у ком би верска слобода требало да однесе победу”, речи су хомосексуалне активисткиње Чаи Фелдблум, која се као савезна комесарка Комисије за једнаке могућности запошљавања заклела да ће се придржавати Првог амандмана Устава Сједињених Америчких Држава. Баскервил каже: „Може доћи до сукоба између верске и сексуалне слободе, али у скоро свим случајевима би требало да победи сексуална слобода.”

Таква ситуација је сада и код нас – џендерашка револуција је устала против Цркве и породице.

Све је почело од рушења Богом благословеног односа између мушкарца и жене. Сада се пред нама све руши, и Србија, као и остале земље које су усвојиле лаж, изумиру огромном брзином.
ИМАМО ЛИ РЕШЕЊЕ

Решење за Србију постоји:
Треба изградити нову културу брака, наступрот онима који брак називају изумрлом институцијом.
Треба поздравити већи број деце и велике породице, насупрот онима који настављају рат против рађања деце.
Треба наћи начин да мајке, очеве и децу вратимо у окриље дома, насупрот онима који настоје да децу одвоје од њихових родитеља.
Треба створити предуслове за истинску домаћу економију, насупрот онима који се труде да породицу подреде потпуној контроли канцер – капитализма.

Због свега овога, треба оздравити настојања Породичног сабора да се наша школа не претвори у средиште противпородичних идеологија.

Последње речи који су изговорили чланови руске династије Романов пре него што су напустили овај свет