Владимир Димитријевић: Растко Ломпар, историчар – КО ЈЕ БИО ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ?

Саговорник „Печата“ Растко Ломпар рођен је 1993. године у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Основне студије историје на Филозофском факултету у Београду окончао је 2016. године, одбраном дипломског рада „Југословенска народна странка Борбаши – Прилог истраживању“. Наредне године одбранио је мастер рад „Религија у политичкој мисли и пракси Димитрија Љотића 1935–1945. Прилог истраживању“, који је овенчан наградом „Љубомир Љуба Петровић“, Института за савремену историју. Јануара 2018. уписао је докторске студије историје, а 2020. је одбранио предлог докторске дисертације под називом „Антикомунизам у Краљевини Југославији 1934–1941“. Од јуна 2018. запослен је на Балканолошком институту САНУ. У звање истраживача сарадника изабран је јула 2020. године. Повод овом разговору је његова књига о односу Димитрија Љотића према верским заједницама под насловом „Учитељ или фарисеј“, у издању „Катене мунди“.

 

Колаборациониста Димитрије Љотић је, кад је другосрбијански наратив у питању, коришћен на разне, каткад екстравагантне, начине, а његова идеологија се проглашавала основом „српског нацизма“. Рецимо, Небојша Попов је тврдио да је Љотићев директни следбеник Слободан Милошевић. Колико је, на основу историјске грађе, могуће правити такве аналогије?
Мало је историјских личности у српској историји, поготово у 20. веку, о којима већина јавности баштини тако негативне представе као о Димитрију Љотићу. Оваквом готово консензусном ставу, који деле идеолошки посве разнолике групе људи, опонира само малобројан круг Љотићевих следбеника. Сведоци смо чињенице да је дисквалификација политичких противника као љотићеваца присутна од првих дана послератне социјалистичке Југославије, и данас врло популарна. У питању је српска верзија феномена који је чикашки професор Лео Штраус назвао Reductio ad Hitlerum (свођење на Хитлера), који подразумева поистовећивање одређене политичке личности са Хитлером, као симболом зла, путем појединих заједничких ставова које они могу делити, а који не представљају спецификум нацизма. Пример ове логичке грешке било би тврђење да су људи који не једу месо заправо нацисти, због тога што је и Хитлер био вегетаријанац. Есеј Небојше Попова о Димитрију Љотићу и Слободану Милошевићу представља, по мом мишљењу, добар пример управо овог феномена. Теза о повезаности ове две, у много чему другачије, па и супротстављене историјске личности путем обостраног заговарања „популизма“, научно је неодржива.
Историчар из доба титоизма Младен Стефановић, који је своју књигу о Љотићевом Збору писао уз помоћ Службе државне безбедности, сматрао је да Љотић и његови следбеници не могу подлећи новом вредновању – то су фашисти, контрареволуционари и – квит! Ипак, време је прошло, и кренули сте у додатна истраживања – пре свега, уз нова читања наших и страних архива. Како сте се определили за ову тему? Шта има у архивима што нисмо знали? Куда вас је одвело истраживање? Колико сте у немачким архивима нашли трагова Љотићеве предратне финансијске повезаности са земљама Трећег рајха, за шта је био оптуживан као Хитлеров плаћеник?
Приликом пружања новог погледа о некој историјској личности треба водити рачуна о томе да он не мора нужно подразумевати заокрет од 180 степени у односу на претходно постојећи. Жеља да се неки феномен боље разуме и прецизније одреди не подразумева апологију. Најбољи гарант за такав приступ представља ослањање на архивску грађу. Истраживање у немачким архивима омогућава добијање коректива постојеће слике, јер се грађа на српском (било оригинална зборашка, било послератне анализе Службе државне безбедности или партијске оцене) сучељава са документима из нацистичке Немачке. Овакав приступ омогућава нијансираније разумевање. На пример, фебруара 1937. године Збор је оптужен да прима финансијску подршку из Немачке и да представља „пету колону“ у Краљевини Југославији. Таква оцена постала је канон. Истраживање у немачким архивима ипак открива да, иако је Збор као идеолошки близак покрет, сматран пожељним партнером, немачки органи нису били спремни да ризикују прекид односа са Стојадиновићем зарад подршке политички слабом покрету какав је био Збор. На први знак негодовања Београда, директни контакти су прекинути, а финансирање Збора никад није ни разматрано. Више него у књизи, овом проблематиком бавио сам се у раду објављеном у часопису Историја 20. века (2/2020).
Како је настао Југословенски покрет Збор, и колико је његово југословенство било искрено? Због чега је Љотић, упркос свему, настојавао на неопходности Југославије – не само политичкој него и мистичкој?
Jугословенство представља једну од константи политичког деловања покрета Збор, као и самог Димитрија Љотића. Оно је често било оспоравано, из два политички врло различита табора. С једне стране, комунисти су настојали да докажу да је Збор великосрпски фашистички покрет, аналоган усташком, на чему су базирали и тезу о подједнакој кривици српских и хрватских колаборациониста, као једне од темељних лажи послератног поретка. С друге стране, део данашњих Љотићевих апологета, свесни неодрживости југословенства у 21. веку, настоји да га прикаже као пропагатора искључиво српског национализма, који се само из тактичких разлога прикривао југословенством. Обе ове интерпретације су, по мом мишљењу, неодрживе. Југословенство је Љотић, као и бројни његови следбеници, сматрао императивом.

Љотићеви противречни ставови према фашистичкој Италији и нацистичкој Немачкој не могу се превидети. Он је, рецимо, у свом чланку „Казна Европи“ 1939. говорио да су Хитлер, Мусолини и Стаљин Божја казна Европи за одступање од хришћанства, али у Другом светском рату везује судбину свог народа за судбину сила Осовине. Шта је Љотић заиста мислио?
Веома је важно направити разлику између његовог односа према фашизму као идеологији и односа према режимима у Немачкој и Италији. У бити сваког фашистичког покрета – што према мом мишљењу Збор јесте – био је револуционарни импулс и критика „старог“, као и радикални национализам. Стога су фашисти, за разлику од комуниста, често били неради да признају утицаје из иностранства. Неретко су доказивали своју оригиналност и авангардност критикујући не само декадентно буржоаско друштво, комунисте, социјалисте и Јевреје већ и италијански и немачки режим. Стога је однос Димитрија Љотића и његовог покрета према фашизму и нацизму, као стварно постојећим режимима, био амбивалентан. У његовим анализама стања у ове две државе има посве различитих садржаја. Од дивљења до критике, луцидних анализа до наивног одушевљења. Одлука о приклањању силама Осовине донекле се и сама наметала. Поларизација друштва, све очигледнија током тридесетих година, наметала је потребу за сврставањем на једну од страна. До немачког напада на Југославију, Збор је ипак заговарао строгу неутралност.
Шта је заједничко ЈНП Збор и сличним покретима у Европи оног доба? Пажњу сте посветили покретима који су најснажније утицали на Љотића („Француска акција“) или његовим балканским сличномишљеницима (румунска „Гвоздена гарда“). Какви су били Љотићеви додири и сродности са Морасом и Кодреануом?
Француску акцију и њеног оснивача Шарла Мораса Љотић је сматрао својим највећим узором. Још из својих париских дана, пред почетак Првог светског рата, имао је симпатије за идеје Француске акције. Њихов ројализам му је био близак, а такође је преузео и терминологију сталежа, као и идеје о органском устројству друштва. С друге стране, Збор је исказивао велике симпатије за Гвоздену гарду и њеног вођу Корнелија Кодреануа. Она је по свом значају вишеструко премашивала Збор, a њена мистичка интерпретација хришћанства и култ жртве служили су као узор. Када је Кодреануа убила румунска полиција 1938. године, Љотић је у тексту исказао велико жаљење за „Капетаном“.
Капитализам, комунизам, јеврејство су, по Љотићу, непријатељи с којима се треба борити. То је и позиција италијанских и немачких „сродника“. Због чега Љотић има ставове сличне њиховим и чему се разликују? Шта је са расизмом и како Љотић говори о расама?
Ма колико делили један број идеолошких постулата, Збор се од нацизма разликовао у другачијем приступу расизму и антисемитизму. Наиме, иако несумњиво антисемитски покрет, Збор није стајао на расистичким полазиштима. Немачки документи сведоче о томе. У првом програму покрета из 1935. нема помена борбе против Јевреја. Ипак, како је време одмицало, под јасним утицајем нацизма, Димитрије Љотић и његов покрет спроводили су све жешћу критику Јевреја и њиховог „штетног“ утицаја на Југославију. Сматрајући их „корозивним средством“, заговарали су исељавање Јевреја у Палестину. Како се приближавао Други светски рат, тако је Љотић, убеђен у то да ће нови рат на тлу Европе довести до слома хришћанске цивилизације и тријумфа јеврејских наума, почео да проповеда тезе о „јеврејској завери“ и жељи за светском доминацијом. Ишао је тако далеко да је у свом предавању „Драма савременог човечанства“ назвао Хитлера „несвесним јеврејским агентом“, који, заслепљен антисемитизмом, срљајући у рат, не схвата да олакшава долазак Јевреја на власт. Током окупације покрет је пооштрио пропагандне нападе на Јевреје у складу са немачком матрицом. Сачувани су примери предавања Јевреја немачкој војсци као и денунцијације оних који су се скривали по унутрашњости, али војници Српског добровољачког корпуса нису директно учествовали у „коначном решењу“.

Какав је однос Димитрија Љотића према верским заједницама у Краљевини Југославији између два рата? Он је себе сматрао озбиљним верником, конфесионалним православцем, па ипак је градио, слично атеисти Морасу, своју „политичку религију“?
Према мом мишљењу, Љотић је себе несумњиво сматрао православцем и припадником СПЦ. У политичком смислу је пак заговарао посебан конфесионално неутралан поглед на хришћанство, који је Ђоко Слијепчевић назвао интегралним хришћанством. Настојао је да у рад покрета укључи и православне и римокатоличке свештенике, као и да покаже да конфесионалне разлике нису и не смеју бити препрека јединству Југословена. Афирмисао је оне аспекте хришћанства који не деле већ зближавају, увезујући их са југословенским национализмом, култом жртве и препорода путем људске акције. Двадесетак година пре него што је основао Југословенски народни покрет Збор, као студент на Београдском универзитету Љотић је ступио у редове екуменистичких друштава насталих под великим утицајем традиција протестантског екуменизма на прелазу 19. у 20. век. У том тренутку је и Николај Велимировић био близак тим ставовима. Посве је вероватно да су се Љотић и он први пут упознали на неком од тих састанака. Велимировић, који тада још није био епископ, држао је предавања побожним студентима, у чијим је редовима био и Димитрије Љотић.
Шта се дешава са Љотићевим ставом према СПЦ у рату, и како тумачи римокатолички геноцид над православним Србима који „Црква у Хрвата“ суштински одобрава?
Са Српском православном црквом Љотић је погоршао односе још током мартовских догађаја 1941. Није делио антиосовински став црквеног врха, а државни удар 27. марта сматрао је чином издаје и глупости. Његова основна идеја током трајања окупације у погледу СПЦ било је настојање да некако успе да посредује између окупационе управе и врха СПЦ и уговори modus vivendi између њих. Више пута је посећивао интернираног патријарха Гаврила и епископа Николаја, врло оштро захтевајући од њих да осуде комунизам и да обећају да неће помагати покрет отпора. Истовремено, код Немаца је непрестано настојао да издејствује пуштање утамничених црквених великодостојника, попуштање притиска на цркву, интервенцију за припаднике СПЦ у НДХ. Круну његових напора представља меморандум о „нормализацији односа“, како је данас популарно рећи, између СПЦ и немачких органа из 1942. године. Тај меморандум је први пут објављен у мојој књизи. Ипак, уверени да врх СПЦ подржава равногорски покрет отпора и да не намерава да се потчини немачким захтевима, немачки чиниоци нису имали разумевања за курс који је Љотић предлагао. У геноциду у НДХ страдали су бројни припадници Збора, међу којима и етнички Хрвати сматрани издајницима. Збор је од својих присталица које су бежале у Србију или биле у равногорским јединицама преко Дрине (углавном у одредима Момчила Ђујића) добијао информације о размерама уништења и политици Римокатоличке цркве. Иако приватно разочаран подршком коју је католички клер пружио усташком режиму, Љотић је и даље истрајавао на томе да су југословенство и интегрално хришћанство једини пут. Тај став задржаће и већина припадника Збора у емиграцији. Tек деведесетих година јављају се гласови о томе да Збор треба да пригрли српско становиште. Ионако малобројни у том тренутку, зборашка емиграција и присталице покрета у земљи поделили су се у две групе.
Једна од кључних метода напада на владику Николаја Велимировића, од комуниста до другосрбијанаца, састоји се од тврдње да је он био фашиста и љотићевац. Шта је истина о њиховом познанству и узајамним односима?
Димитрије Љотић и епископ Николај Велимировић познавали су се вероватно тридесетак година, док су у садржајнијим контактима били око петнаест. Њихов однос тумачен је на различите начине. Једни су сматрали да је епископ Николај следио Љотића, други, међу којима и патријарх Гаврило Дожић, да владика управља Збором. Оба ова приступа чине се погрешним. Епископ Николај био је засигурно „старији“ саговорник, чије је мишљење Димитрије Љотић ценио. Неке своје ставове образовао је, по сопственом признању, под утицајем епископа Николаја, који је с друге стране сугерисао низу својих следбеника из редова свештенства да ступе у Збор уочи Конкордатске борбе и током ње. Иако је годинама као чињеница узимано да је богомољачки покрет ступио у Збор, доказа за то нема. Чињеница је да је међу вођством оба покрета било преклапања, али чланство није масовно ступило у Збор. Прекретницу у односу њих двојице, али и Љотића и СПЦ у целини представљала је подршка цркве догађајима од 27. марта. Током окупације Љотић је неуспешно настојао да приволи епископа Николаја за сарадњу са окупатором и ангажовао се како би се услови његове интернације олакшали. Апеловао је на немачке органе више пута, тражећи да се он и патријарх Гаврило пусте из заточења. У приватним разговорима одавао је утисак разочараности епископом, а други збораши су отворено нападали Велимировића као фаталну личност. Упркос бројним неслагањима током рата, епископ Николај Велимировић је након погибије Димитрија Љотића априла 1945. одржао похвални говор о покојнику.
Ко је Љотић? Учитељ или фарисеј?
Одговор на то питање не може се наћи у мојој књизи. Они који траже у њој црно-бели приказ догађаја биће разочарани. Насловом сам желео да укажем на то колико је слика о Димитрију Љотићу поларизована у јавности. Ова књига је управо покушај превазилажења таквог бинарног погледа и указивање на комплексну и неретко контрадикторну природу политичког ангажмана и идеологије човека какав је био Димитрије Љотић.