ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Православна Енглеска
РАЗМИШЉАЊА О ИСТОРИЈИ ХРИШЋАНСТВА У ЕНГЛЕСКОЈ
РАНОХРИШЋАНСКА ЕНГЛЕСКА
Док римски папа није, на својун пропаст и пропаст оних који га следе, кренуо путем јереси, цеио Запад је био православан. Таква је, до 11. века, била и Енглеска.
Амерички историчар Питер Браун, принстонски професор и амерички академик, у својој студији „Успон хришћанства на Западу”, која се бави ширењем хришћанске вере у Европи од 200. до 1000. године по рођењу Христовом, дао је низ важних чињеница и тумачења развоја хришћанства у Британији овог периода. Пре свега, он истиче да је хришћанство створило велико јединство оновременог света: од Ирске до централне Азије владао је сличан дух. Рецимо, од грофовије Антрим на северу Ирске до Панђикнета источно од Самарканда деца су учила да читају и пишу на основу Псалтира, о чему постоје јасни археолошки докази. Већ то је стварало општу климу погодну за развој јединствене хришћанске културе са локалним посебностима.
Што се тиче англосаксонског освајања Енглеске, Браун сматра да није било класичног „освајања”, него су Англосаксонци који су се, као варвари, населили међу романизоване Брите, учествовали у њиховим узајамним сукобима, час на једној, час на другој страни, и на тај начин задобијали своје положаје. Британија је постепено деградирала после повлачења Рима, и варвари су улазили у свет који се срушио пре њиховог доласка. Тек седамдесетих година шестог века англосаксонски владари почели су да ступају у утврђене градове, попут Бата, и да се диве остацима римске цивилизације, као „делу дивова”. Тек касније су, каже Браун, они осмислили причу да су својим мишицама, за време Хенгиста и Хорсе, покорили Брите.
Хришћанство у Великој Британији, по Брауну, било је хришћанство које је остало без моћне државне заштите, и његови клирици, па и епископи, били су у искушењу да, попут јеретика Пелагија, себе доживљавају као усамљене хероје у духовној пустињи. Ипак, у доба кад је ниво комуникације између делова урушене Римске империје био враћен у предримско доба, учени хришћански клирици и путници – поклоници држали су снажне везе између Галије, Британије и Ирске. Они су, у те дане, били једине праве космополите.
ПЛЕМИЋИ БРИТА
Кнежеви народа Брита, иако умногоме животом репаганизовани, себе су и даље сматрали хришћанима, и клели су се на крст и Јеванђеље. Постојали су чак и храмови. У оквиру каменог утврђења зида римског цара Хадријана налазио се двор бритског племства. У западној Британији, иако више није било Римљана, и даље је постојала административна подела земље из доба римске власти, а пољопривредна имања су настајала на територији бивших римских вила. Келти из ових области су имали владаре који су својим племићима давали римске титуле, а постојао је и осећај „римског грађанства” и солидарности насупрот освајачки настројеном туђину.
Документи су и даље састављани по римском обрасцу. Брити су, управо због свог осећања да су „последњи Римљани”, сасвим занемарили проповед Англосаксонцима, сматрајући их „варварима” за које није хришћанска вера, сматра Браун.
СВЕТИ ПАПА ГРИГОРИЈЕ
Велику улогу у стварању снажне црквене организације на Западу Питер Браун приписује Светом Григорију Двојеслову, папи римском, који је, за време своје архијерејске службе, послао на хиљаде писама, и објавио „Пастирско правило”, у коме је нагласио значај епископа, али и побожних владара, за људске душе које су им од Бога поверене. Папа Григорије је формирао лик епископа као човека највећег угледа у друштву, побожног духовника, али и чувара традиционалног римског поретка.
Он себе није величао као моћника, него је своју мисију, по Брауну, доживљавао као мисију упозорења – свет се ближи свом крају, он је трошан и непостојан, а рушевине древног Рима о томе довољно говоре. Због тога свим средствима треба стремити Христу.
Умео је папа Григорије да оштро кори епископе из свог видокруга који не живе како треба – тако је архијереју у Солину, у близини Сплита, писао да он само прави гозбе и уопште не чита Свето Писмо, нити бдије на молитви, па чак презире и основне законе црквеног понашања. Сматрајући да су потоња времена, Григорије је, између осталог, настојао да што више мисионари. У његово доба, кад се вратио из Цариграда у Рим, Визиготи су у Шпанији постали хришћани. То га је одушевило, и решио је да пошаље мисионаре Англосаксонцима. Кад је видео како Свети Августин и дружина делају, писао је својим сатрудницима да тамо, у Британији, Господ чини чуда као у доба апостола.
ИРСКО МОНАШТВО
Ирско монаштво је такође имало велику улогу у обраћењу англосаксонских племена. Оно је веома рано усвојило дух египатског монаштва, који је на латински Запад донео Свети Јован Касијан. Ирски калуђери били су мудри и учени људи, који су, на основу Светог Писма и дела Отаца на латинском, створили изврстан књижевни идиом, истовремено снажан и гибак.
Келтско монаштво је било дубински подвижнички настројено, а већ у шестом веку имали су и разрађену покајну дисциплину, засновану на предању Светог Касијана и забележену у ирским покајним требницима, са подробно разрађеном епитимијном праксом, која је доживљавана као својеврсно лекарство од духовних болести.
Брити су, као што рекосмо, презирали варварске и незнабожачке Саксонце, сматрајући себе хришћанским потомцима Рима. Ипак, то је била предрасуда: Англосаксонци су понешто знали о новој вери, тако да мисионари са келтске Ајоне и Григоријеви монаси предвођени Августином нису стигли у „црну Африку”.
Њихови потенцијални обраћеници сретали су се са хришћанима тргујући; неки су имали и робове из редова верних Христу, или су под влашћу држали сеоско хришћанско становништво. Када је Свети Августин дошао међу оне којима је требало проповедати, затекао је у Кенту сељаке бритског порекла који су долазили на место мучеништва Светог Сикста, који је пострадао у доба римских прогона. Они о њему нису знали ништа, али су га поштовали.
ПАГАНСКИ КРАЉЕВИ
Англосаксонски пагански краљеви сматрали су себе потомцима германског бога Одина и „Цезара”; и они су се такмичили за римско наслеђе. Међу германским племенима на Острву владари су сматрани свештеним, а њихова власт, између осталог, није почивала само на голом насиљу, него и на представи о њиховој сакралности. За разлику од Ирске, где су учени људи и монаси имали главну реч у примању хришћанске вере, међу англосаксонским племенима главну улогу су, каже Браун, имали владари.
Свети Августин је у хришћанство обратио једног од најмоћнијих оновремених владара, Етелберта. Зашто Етелберт није примио хришћанску веру од Франака, с обзиром да је његова жена Берта била хришћанка из франачких области која је са собом водила и једног епископа? Разлог је, по Брауну, био политички: Етелберт није хтео да духовно зависи од оближњих Франака, него је његовој власти чинило част да прими веру из далеког, али негда царског, Рима. Он је дуго оклевао да се крсти, јер није желео да га његови племићи сматрају слабићем кога су хришћански мисионари омађијали. Али, кад се крстио, крстио се и почео да живи по вери, и тако постао узор поданицима.
Свети Григорије је Августину наложио да не руши идолске храмове, него да из њих уклони идоле, а да храмове претвори у места хришћанског богослужења, што је овај и учинио. Етелберт је постао нови Кловис, владар који је крстио Франке; одмах је, на матерњем језику, издао и зборник закона, који је штитио Цркву, а увреду свештеника изједначио са увредом краља. Свети Григорије је наложио Августину да успостави дванаест епископија, што је требало да духовно уједини Англосаксонце, али и да помогне краљу Етелберту да учврсти своју власт.
МАСОВНА КРШТЕЊА И НОВИ ИЗРАИЉ
После Етелбертове смрти, наступа паганска реакција, али се хришћанство ипак трајно учвршћује међу Англосаксонцима. Краљ Едвин, који је, после оклевања и једне значајне ратне победе, најзад примио крштење преко Павлина, Августиновог ученика, настојао је да тај тренутак буде памћен у Нортумбрији. У области Јиверинга трајала су масовна крштења; нека, са проповеђу, и по тридесет шест дана. Међутим, после пораза Едвиновог у борби са Келтима и англосаксонском војском Мидленда, хришћанство је опет потиснуто, а епископ Павлин је, са Едвиновом супругом, морао да оде из те области.
Хришћанство је спасао Едвинов наследник, краљ Освалд, ученик келтских калуђера са Ајона.
У златном добу Нортумбрије, које је наступило после Освалда, појавио се Беда Уважени, који је својом „Црквеном историјом народа Англа” настојао да подари јединствену свест тек крштеним англосаксонским племенима – они су један народ, Нови Израиљ, као и сви народи који приступају Цркви.
Беда је истицао добре хришћанске краљеве, а лоше оптуживао као узрочнике гнева Божјег који се, због њихових одступања и преступа, излива на све. Беда је епископе, свештенике и монахе представио као наследнике пророка у Израиљу, од чијег је деловања зависила народна побожност и спремност да се иде за Христом. Заиста – рано хришћанство у Енглеској имало је за узор часне људе, који су били спремни да се одрекну знакова моћи ради смерног служења. Тако су епископи и игумани, чак и краљевске крви, одбијали да на мисионарским путовањима јашу коње, иако је то био знак њихове моћи и порекла. Браун истиче да је први европски свети краљ који је пао у бици, и на основу тога стекао мученички статус, био енглески краљ Освалд, који је био и храбар ратник и смерни хришћанин, бранитељ сиротиње и хранитељ гладних.
КУЛТ УЧЕНОСТИ
Браун такође указује на култ књиге и учености који се, преко келтског монаштва, али и преко правоверног Рима, развио међу англосаксонским подвижницима. Тако је Свети Бојсил, док је умирао, позвао Светог Кутберта (Катберта) да разговарају о тумачењу Јеванђеља по Јовану, а Свети Беда, такође на самрти, у манастиру Вермауту, диктирао је, до последњег даха, свом ученику Вилберту завршетак једног списа. Био је то човек који је написао преко четрдесет књига на беспрекорном латинском језику. У белешци о себи, рекао је да је цео живот провео у манастиру у молитви, али да му је највеће уживање било да учи, поучава друге и пише.
Манастир Вермаут, у коме је живео Свети Беда, као и манастир Џероу, основао је Свети Бенедикт Бископ, нортумбријски племић Бадјусинг, који је оставио блага овог света и замонашио се. Богат и учен, он је шест пута путовао у Рим, да би донео што више хришћанског блага у своју земљу. Највише је донео књига – на стотине, али и свете мошти, иконе, везене тканине и покровце (једну тканину је дао краљу у замену за три имања – толико је вредела). Са собом је водио и зидаре за градњу храмова у римском стилу. Захваљујући Бенедикту Бископу, Свети Беда је имао на располагању преко три стотине књига. То је била једна од највећих библиотека Запада.
МОНАШКИ ЖИВОТ И ПРЕПОРОД ДРУШТВА
Живот монаха мењао је и начин на који је организована привреда. Велика стада припадала су манастирима. За израду једне Библије, било је потребно да се уштави кожа од пет стотина оваца. Израда једне књиге коштала је као изградња зграде. Почетком осмог века, у Вермауту, била је преписана цела Библија, коју је игуман Сеолфрит понео, у пратњи осамдесет монаха, у Рим, да је стави на гроб Светог Петра као уздарје за покровитељство. Књига је тежила тридесет и пет килограма, а Сеолфрит се на путу упокојио.
Један од проблема са којима се суочавало хришћанство у Британији био је у мноштву локалних предања, што келтских, што римских. То се нарочито опажало у Нортумбрији, која се простирала од манастира Ајоне, којим су духовно руководили келтски игумани, до ушћа Темзе, где је владао римски утицај.
Краљеви Нортумбрије, велики дародавци, желели су да знају које је предање исправно, и трудили су се да се у истину упуте. Значајну улогу у увођењу обичаја Рима као нормативних имао је први саксонски архиепископ Јорка, Свети Вилфрид, кога је краљ протерао са катедре после свега девет година архијерејства (669–678). Он је био племићког порекла, али је свим својим бићем сматрао да међу Англосаксонце треба увести оно што Мајка Црква у Риму сматра исправним.
Учећи у „вечном граду”, у који је првобитно стигао као поклоник, Свети Вилфрид је научио сва четири Јеванђеља напамет, као и начин на који се израчунава Васкрс, супротан од начина рачунања код келтских народа на Острву. Такође, он је прихватио и тзв. „Петрову тонзуру”, са бријањем темена. Она се разликује од „келтске тонзуре”, која је настајала одсецањем косе изнад чела, својеврсним „скалпирањем”, чиме се калуђер одрицао свог ратничког статуса.
ЗНАЧЕЊЕ ГЕСТОВА
Вилфрид је, вративши се у Нортумбрију, поставио питање и рачунања празника Пасхе и монашког пострига, и то је довело до великих сукоба.
Питер Браун каже да је у неписменом друштву значење гестова и спољашњости за хришћански живот било много битније од уопштених идеја. Начин на који су се људи чешљали у оно време био је веома битан – по фризури се видело да ли је неко „Римљанин” или варварин, племић или сељак. Различити датуми слављења Васкрса у Нортумбрији су изазивали велику збуњеност, јер су крштавања новообраћених увек вршена за најсветлији празник хришћански, а могло је да буде и до месец дана разлике између „келтског” и „римског” слављења Празника над празницима. На сабору у Витбију Вилфрид је изнео аргументе за прихватање православног начина рачунања датума Васкрса, као и за римску тонзуру.
После свог изгнања, које је било последица Вилфридовог утицаја на свештенство, племство и народ, на шта је владар постао љубоморан, он је лутао Западом и свуда био дочекиван с поштовањем. Касније, по повратку, он је наставио да зида моћне храмове, попут манастира Рипон или храма у Хексхему, који је могао да на молитву прими две хиљаде људи, и чија је унутрашњост требало да подсећа на римске катакомбе и гроб Светог Петра.
СВЕТИ ТЕОДОР ТАРСИЈСКИ
Питер Браун указује и на велику улогу Светог Теодора Тарсијског у обједињавању англосаксонских хришћана. Овај човек Истока, зналац догматике и Предања, стигао је из царског Константинопоља у крајеве где су храмови често били од дрвета и покривени трском. Умео је да се снађе, и да крене новим путевима ако су они потребни – тако је Светог Чада приморао да јаше коња, иако је овај свети епископ то одбијао, рекавши му да он не јаше због гордости, него да би што брже обишао епархију. Сматрао је да је Вилфридова епархија превелика, па је учествовао у њеном смањивању.
Истовремено, био је Свети Теодор човек огромне енергије и знања, који до своје осамдесет осме године живота није престајао да поучава и сведочи, и чија је школа у Кентерберију оставила велики траг међу правовернима на Острву. Ирски монаси су га дубоко поштовали због аскетизма и знања, па су га у Кентерберију често скољавали питањима и његове одговоре сматрали мером каноничности. Он је одобрио њихове покајне требнике, јер су настали по узору на праксу духовног руковођења на Истоку, али их је поучавао да келтски обичај забране једења коњског меса није општеобавезујући, јер га нема ни на Истоку ни на Западу.
Учени људи су га неизмерно волели јер је, за разлику од високопоштованог Светог Григорија Двојеслова, склонијег алегоријском тумачењу Библије, Теодор био човек антиохијског односа према Светом Писму – за што дословније тумачење, верно изворним порукама. Пошто је био са Блиског Истока, зналац латинског, грчког, јеврејског и сиријског, могао је да им тумачи оригинална значења библијских речи и драгоценог штива. До подробности им је објашњавао путовања Светог апостола Павла.
МАНАСТИРИ ЦВЕТАЈУ
По Брауну, иако је Вилфридово настојање да се све саобрази римској пракси било прихваћено, ипак су монаси манастира какав је Линдисфарн остајали верни предању Ајоне и Светог Колумбе. Они су Богу приносили чудесне рукописне књиге, илуминиране на начин који се није могао замислити. О монаху Ултану, преписивачу и украситељу књига, говорило се да сам Дух Свети води његове прсте. Извесни Џералд из Велса је, погледавши једну од чудесних књига, закључио да она изгледа као да су је писали анђели.
По Брауну, многи англосаксонски манастири били су породични – знатни родови су тиме хтели да себи овековече спомен, а игуманије су често биле племкиње. Многи владари и племићи су се монашили да би стекли опроштај грехова, пре свега оних у рату учињених.
Мали број монаха знао је латински, па је Свети Беда настојавао на томе да они молитве морају учити на англосаксонском, а памтити и битне одломке из Светог Писма. Он је умро радећи на свом преводу Јеванђеља по Јовану.
Ипак, пошто највећи број људи није био писмен, књига је на њих утицала посредно, преко проповеди. Међутим, било је и живих књига, попут људи из народа какав је био Дритхелм, који су имали виђења загробног живота, и који су касније, својом речју, многима помогли да схвате циљ и смисао постојања. Било је и људи попут Светог Кедмона, којима би се у виђењима јављале песме.
Манастир Стренскалк (Витби), на чијем челу је стајала Хилда, од многих сматрана за премудру, био је покровитељ оваквих људи и оваквих виђења, вели Браун. У то време појавио се и „Сан о крсту”, изложен као ноћно виђење једног побожног хришћанина. Била је то песма коју су поштовали и Келти. Она се, између осталог, састоји и од приче самог крсног дрвета о голготи.
ЗНАЧАЈ ИРСКЕ, БЛИСКОСТ С РИМОМ
Значај келтске Ирске (древне Иберније) у крштавању германске Енглеске се, свакако, не може превидети. Манастирска духовност ове земље много је значила новокрштеним Англима и Саксонцима. У својој „Историји средњевековне Цркве”, Џозеф Линч наглашава велику улогу коју је у Ирској имао баш манастир, као мера и провера хришћанског начина постојања. Због живота у клановима, манастири су Ирцима били битнији од епархија. Сваки клан имао је свој манастир, који га је духовно руководио, а епископи су били потчињени игуманима који су их позивали да обављају Свете Тајне, од Евхаристије до рукоположења.
Ирски калуђери су били велики учењаци, који су савладали граматички исправан латински, што је такође помогло ширењу вере међу паганима: вера је, во времја оно, значила и поуздано знање, и истинску науку. Латински је, како каже Џулија М. Х. Смит, у својој књизи „Европа после Рима”, за Европу на удару новог варварства био велика брана – језик учености, закона и разумности. Ипак, она указује на то да су, за разлику од Ираца, Англосаксонци, и сами љубитељи староримске и јеронимовске (Блаженог Јеронима) учености, врло рано почели да на маргинама латинских књига пишу своје преводе текстова на матерњи језик. Пишући и латиницом и рунама, они су желели да се идентитетски остваре на језику којим су говорили једни с другима и молили се кад су насамо с Богом, што је сасвим у духу Светог Предања наших учитеља Кирила и Методија.
Такође, ирски иноци су били велики подвижници, који су, поред уобичајених монашких завета, послушности, девствености и сиромаштва, често узимали на себе или подвиг мисије међу паганима или подвиг доживотног странствовања ван отаџбине, тзв. перегринатио. О значају перегринатио пише и Хенри Меир – Хартинг, у огледу „Запад – доба преобраћења” у првом тому „Оксфордске историје хришћанства”. Није нимало случајно да се Свети Ајдан Линдисфарнски и многи други келтски подвижници јављају у освит буђења англосаксоних племена која постају Нови Израиљ. Животи ирских подвижника имали су оно што је Свети Григорије Двојеслов тражио од правих светаца – сигна и виртутес (знамења Божја дата људима преко аскета и врлине достојне Христових следбеника).
ВЕРНОСТ РИМУ, АЛИ ПРАВОСЛАВНОМ
Као што смо већ нагласили, и Џозеф Линч истиче да је англосаксонска Црква била поносна на своје везе са Римом и одана папи, али као бранитељу ПРАВОВЕРЈА. Јер, није се могао заборавити Свети Григорије Двојеслов, који је живот посветио мисији међу паганима на Западу, међу којима су били и Англосаксонци. Он је сањао о томе да Англи постану анђели Божји, и његова духовна чеда то нису заборављала. Међу њима је настала и велика синтеза – келтска побожност и римска вештина уобличавања мисије и мисионарске ревности, тако да су крштеници Светог папе Григорија и Августина Кентерберијског били велики мисионари – од Норвешке, преко Фризије (Холандије), до Немачке.
Каснији развој догађаја, када папе, уместо првенства части, хоће и власт земаљску, да постављају и обарају владаре, није ишао у прилог „римоцентричности” Англосаксонаца; ипак, никад се не сме заборавити оно што истиче енглески православни писац и историософ, Владимир Мос – да је последњи енглески владар, Харолд Други, био под „анатемом” папе Александра Другог, који је послао Виљема Освајача да покори непослушну му Енглеску јер се усудила да себи постави архиепископа кентерберијског без папине дозволе. Када је погинуо 1066, краљ Харолд није био „драги папин син”.
И не сме се заборавити ни ово: десет хиљада Енглеза је, кад су Нормани освојили њихову земљу, на преко триста бродова запловило за Цариград, да би се ставили у службу правоверног римског цара, византијског василевса.
КАКО СЕ ЖИВЕЛО У ОНЕ ДАНЕ?
У „Европи после Рима”, Џулија М. Х. Смит пише о резултатима археолошког истраживања староенглеског гробља Бакленд, које је примало покојнике од 5. до 8. века. Петина сахрањених на том гробљу умрла је пре навршене осамнаесте године живота, а само шест посто њих живело је преко шездесет година. Просечна старост умрлих жена била је тридесет и једну, а мушкараца тридесет и осам година. На гробљу у Кенингтону, из шестог века, чак шездесет и четири посто покопаних млађе је од осамнаест година. Историчарка каже: „Остаци костура оживљавају свет препун болести, бола и сакатости /…/”
Време је било тешко: „Епидемије, глад, упади Викинга и разне друге невоље остављале су за собом јад и патњу, али је прави одговор на то увек био пост, молитва и покора. Од Рима до Ирске, где год је било хришћанских верника, реакција је увек иста – умилостивити Бога покорним литијама и молитвама за божанско посредовање /…/ Слично је поступио и англосаксонски краљ Етелред Други (978-1016), када му је земља била пред пропашћу због најезде Викинга 1006. године – наредио је да „цео народ” управо тако поступа не би ли се „Бог умилостивио и сажалио, да се уз његову помоћ одупремо непријатељу”.
У свету патње и бола, Христос, за кога старозаветни пророк вели да је болник и вичан болестима (Ис. 53,3) постао је Бог Англосаксонаца, као и свега Новог Израиаља.
Не заборавимо истину о православној Европи. Ми смо и данас њени припадници.
