ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ПОТПИС ДРАГОСЛАВА МИХАИЛОВИЋА 

ПЕТИЦИЈА ОД ПРОШЛОГ АПРИЛА

Ако смо, због зала која се непрестано смењују, заборавили, треба се сетити: прошлог априла је преко две стотине наших интелектуалаца потписало петицију против увођења санкција Руској Федерацији, а на захтев Запада Србији. Писало је:“Имајући у виду да је српски народ у последњој деценији 20. века био највећа жртва политичког Запада у његовом покушају да успостави глобалну хегемонију и да је најпре над Србима испробао сва оружја хибридног ратовања, од економских санкција, преко медијских манипулација, до војне агресије;

Будући да смо сведоци да политички Запад та иста оружја данас примењује против руског народа, с циљем његове потпуне дехуманизације и слома руске државе;

Истовремено свесни да нас са братским руским народом вежу најтешње вишевековне везе, а да је држава Русија у прошлости била, а и данас је, једини поуздани гарант политичке самосталности српског народа,

Ми, доле потписани, својим именом и речју:

• Исказујемо пуну солидарност са руским народом и пружамо му подршку у одлучној борби за право на живот, слободу, политичку, економску и цивилизацијску самосталност и национално јединство;
• Надамо се да ће Украјинци одбацити западне саветнике који их због својих себичних интереса гурају у крвопролиће са православном руском браћом и да ће разум и мир што пре превладати;
• Очекујемо од најзначајнијих националних институција српског народа, од свих релевантних политичких организација, као и од новоизабраних посланика у Народној скупштини Републике Србије, да се јасно одреде против увођења санкција Руској Федерацији од стране Републике Србије;
• Тражимо од председника Републике Србије Александра Вучића да одбаци притиске и уцене Запада и да Влада Републике Србија не уводи санкције Руској Федерацији, нити да било којом појединачном одлуком угрози постојећу политичку, војну, привредну, финансијску и културну сарадњу између две државе, јер је трајно савезништво Републике Србије са Руском Федерацијом једини гарант очувања Косова и Метохије у саставу Србије, као и дејтонске уставне позиције Републике Српске.

 

Док су потписи скупљани, јавио се академик Василије Крестић и обавестио нас да је великан српске књижевности, његов колега из САНУ, Драгослав Михаиловић, хтео да апел потпише. Добио сам Михаиловићев телефон и позвао га. Рекао је да потпишемо њега и његову супругу.

Био сам потресен.

 

НЕЗАБОРАВНИ ГЛАС

Нисам заборавио тај глас. Глас човека који је, као момак, од злостављања умало умро на Голом отоку, и чији је живот спасао Никола Николић, Хрват младобосанац што је робијао под Аустријом, затим, као партизан, био у усташком Јасеновцу ( о коме је написао најпотреснију књигу ) и, на крају, одведен на „Мрамор“ као жртва Титовог комунизма. Николић је спасао Михаиловића, и он је, својим литерарним подвигом, постао наш Солжењицин. Да се никад не заборави лудило комунизма, који је толике људске животе упропастио ради „скока из царства нужности у царство слободе“, о коме је говорио Енгелс.

Сад, када је велики писац умро, вреди се сетити његовог херојства, које је било ретко и у Михаиловићевом поколењу, а камоли данас. Људи попут Борислава Пекића и новоупокојеног његовог друга и саборца, писца романа „Кад су цветале тикве“, нису прошли кроз овај живот као пас кроз росу, него су своје стопе освештали слободољубљем које их је у младости одвело у Титове ГУЛАГЕ, али није престало, упркос тамници. Обојица су, кад је „прах горео пред очи јуначке“, дизали глас у име слободе, и потписивали, потписивали – све петиције у борби против брозоморе и њених последица. Очеличен на Голом отоку, Михаиловић је био један од дивних звонара наше слободе, чије бренце ће свагда звонити над Србијом.

 

ГЛАС САВЕСТИ

Ничега нема без личне одговорности. Шта то значи, рекао је сам Михаиловић у једном интервјуу „Политици“, после читања свог досијеа у УДБИ:“Читање досијеа сам одболовао шест месеци. Сломио се неки свет, схватиш ко те је цинкарио, какви су се конци вукли око твоје главе. Тамо су ме водили као националисту, информбировца и француског шпијуна па сам ја својевремено питао шефа ДБ-а Горана Петровића зашто су ме третирали као француског шпијуна. А досије ми је помогао да решим дилему која ме је мучила пола века јер сам наиме на Голом отоку, када сам после 10 месеци и десет дана мучења био на самрти, у такозваној трећој допуни поменуо име једног школског друга из гимназије. Био сам 50 година убеђен да сам крив за његову несрећу, мучио се због тога и размишљао како да се том човеку извиним. Када сам отворио досије, видео сам да су њега двојица пре мене открила и да нисам крив за његов долазак на Голи оток.“

То је глас савести писца који нас је напустио у добу које је савест презирало и одрицало је се, па смо ступили у мрак у коме бесавесни олош потапа живот и наду, спрат по спрат.

 

ШТА ОЧЕКУЈЕМО ОД ВЕЛИКОГ ПИСЦА

Наш народ је увек веровао да велики писац не може само да пише, него мора и да сведочи. Као што о књизи Косте Николића посвећеној књижевности и политици у Срба пише Александра Павићевић:“Специфичности развоја српске књижевности, која је умногоме почивала на народној епској традицији, а затим посебности развоја култура малих народа и држава, у којима интелектуална елита преузима на себе највећи број јавних послова, представљају културни кључ у коме се одвија испреплетана прича о односу српске књижевности и политике. Овај спој Николић прецизно и једноставно одређује као литерализацију политике, која произлази из чињенице да се, историјски гледано, „српска политичка пракса није градила око економских интереса грађана и друштвених група […] око ограничења апсолутне власти и борби за слободу појединца – темељна политичка вредност литерарне струје у српској политици био је народ и борба за његова права: ослобођење од турске власти, јужнословенско уједињење, па на крају 20. века и уједињење српског народа на развалинама некадашње заједничке отаџбине“.“

У том смислу, и Михаиловић је био типичан велики српски писац. Његов последњи потпис – да се Србија не обрука издајући своју руску браћу кад је НАТО Запад кренуп против Русије – сведочи да је покојник свагда слушао глас своје савести, без обзира на силу која је, и њега и нас, покушавала да угуши, и да докаже да јачи тлачи.

Михаиловићев став, данас и овде, вреди памтити и преносити потомцима.