ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Последња одбрана као утеха, или, мислећи на Смедерево 

ИСКРА на Фејсбуку

Ако заспимо ту под кулама 

Ко ће нас пробудити? Иван В. Лалић

ПРЕД ПРОПАСТ Понекад изгледа да злу, хиљадуоком и хиљадоруком, одевеном у скафандре и електронику, нећемо одолети. 

Кад видим сву ову светску и нашу пропаст, питам се – шта је утеха.

Како шта је? 

Последња одбрана. То је оно кад те поставе да стражиш, и кажу да не бринеш за свој живот, јер он више не постоји. И Цариград је био брањен последњи пут, а цар Константин Једанаести, Србин од рода Драгаша по мајци Јелени ( Светој монахињи Ипомонији ), није хтео да побегне, него је пао у борби за Ромејско царство. И Лазареви витезови су ишли у последњу одбрану, кличући: „Ево т’ идем погинути, душо, у табору честитога кнеза!“ И војвода Пријезда са Јелицом, „госпођом разумном“ бира смрт у водама Мораве која их је отхранила и сахранила. И болани Дојчин, на самртној постељи, устаје да би сачувао част своје породице и Солуна и одсекао главу црном Арапину (а сви остали, живи и здрави, одбили су да се боре; народни певач наводи њихове изговоре: „Био Дука, ал’ га боли рука“). И Стеван Синђелић, вечно у последњој одбрани на Чегру, „са триста друга, гледа из шанца, па им се руга“. Непријатељима и смрти. И Хајдук-Вељка у последњој одбрани преполови турско ђуле. И Зека буљубаша се бије с Турцима – кад нема муниције, гађа их кошницама пуним пчела. И Танаско Рајић, Карађорђев барјактар, 1815. одбија да напусти топове на брду Љубићу, и гине крај њих, сам, секући Османлије. И Радун из „Вијенца“, опкољен у кули, пева, а његова жена, „млада жена, ама соко сиви, пуни пушке своме господару“. Гори кула, а Радун пева. Јер Његош каже: „Славно мрите кад мријет морате“. И битка на Мојковцу је последња одбрана. И Гавриловић, мајор-војвода, каже свом пуку да је збрисан из бројног стања и жртвован за част Београда и Отаџбине, и зато бива рањен у грло. Утеха за данас: последња одбрана. Стојиш и чекаш, жртвован за част отаџбине. За Завет. О ЈЕДНОЈ МУЗИЧКОЈ ДРАМИ Не могу да се не сетим музичке драме „Ђурађ Бранковић“, коју су српској култури подарила три чудесна Настасијевића, браћа Момчило, Светомир и Живорад. Она је о Завету Последње Одбране. Момчило је писао либрето, Светомир је компоновао, а Живорад, оснивач групе „Зограф“, која је Византију спајала са авангардом, сликао је сценографију. Трагедијску структуру „Ђурђа Бранковића” – и то у античком смислу те речи, јер је, по Жарку Видовићу, грчка трагедија ода у славу жртве која је утемељила заједницу, суочавајући се са прагрехом човековог богоодступништва, претвореним у „трагичку кривицу” – пријатељ Момчилов, тада млади књижевни критичар, Милутин Деврња излаже овако: «У тешкој судбини последњег слободног средњевековног српског владара, судбини која се претвара у трагедију народа, браћа Настасијевић нашли су могућности за висока поетска и музичка надахнућа. Суве историјске чињенице, сасвим по хронолошком реду поређане, обавио је Момчило драмском динамиком која нимало не изостаје иза драма есхиловско-шекспировског кова. С том разликом, што је драма попраћена мисаоним песништвом највише врсте, поетском сажетошћу која је право ремек-дело своје врсте. Изражајна средства и поетска техника Момчилове драме имају своје посебне дражи. Драма се сплела око неколико суморних проблема. Земља, богата природннм добрима и лепотама, богата прошлошћу, богата душом – треба да нестане. Последњи отпор према коби те земље долази опет са извора друге коби. Јер зло са злим само може у коштац. И коб се само коби може да савлада. Србија плаћа грехе својих унутарњих раздора. Ђурађ плаћа грех очева издајништва. И два испаштања везују се у нераздруживо  ткиво. Ђурађ би, надчовечанским напором, хтео да опере љагу издајства са свога рода. Одиста ниједан српски средњевековни вдадар није управљао земљом под тежим условима, нити је пак иједан други владар, и у много згоднијим приликама, показивао толико еластичности, прилагодљивости незгодним приликама и високе државничке мудрости. Над ове две коби везују се мање и ситније. Ту је невоља Маре, која нежно воли Кајицу војводу, јунака и Ђурђево крило на Крајини, а мора свесно да иде у харем, да робиња „некрштеном цару крвнику место невесте” буде. Ту је страшна унутрашња драма деспотице Јерине. Високога рода, кћер Кантакузена, она је веома користан и мудар саветник и помагач Ђурђа. Али је народ склон, Јерина је туђинка, да за све државне невоље криви Јерину. Зидање градова које је Ђурђе изводио као последњу котву народног спасења, народ неће правилно да схвати. Он види Јерину која страшним кулуком зида градове да би за своје мрске планове створила гњезда издаје и мираз српским крвницима. Удају Марину за султана не схвата као државну потребу, већ као ново нева-љалство Јеринино. Гором и удољем проклиње народ Јерину деспотицу и мајку: „Проклета, проклета, за Бога не зна, за душу!” Ту је судбина двојице слепих Ђурђевих синова: Гргура и Стефана. Драмски, сцена доласка слепих Ђурђевих синова и робињина прича о ослепљењу која почиње незаборавним стиховима: „Бедеви чардак у Токату има…”  спада у највише динамичке сцене драме. И смрт Ђурђева, у тренутку када је земљи и народу најпотребнији, када земља стоји пред новим династичким раздором и пред пуном пропашћу, дата је високом поетском и музичком маестријом.» Момчило Настасијевић, описујући последњу одбрану српске деспотовине, из дубине векова преноси нам народну молитву тог доба: „Пропашћу спаси! Кад није другог спаса, казном награди за грех!… Господи, Господи, пропашћу спаси нам душу!“ Ово дело се, наравно, у српским позориштима не изводи. Није довољно савремено, шта ли? 

ЗАШТО ВОЛИМ СМЕДЕРЕВО Због «Ђурђа» браће Настасијевић волим Смедерево.

А волим га још и више јер оно је Велики Град последње одбране.  У четвртак, 7. априла, сад већ подалеке 2011, у гимназији у Смедереву одржао сам једно предавање. Љубазни организатор ме је повео да погледам  тврђаву на Дунаву, у којој никад  пре тога нисам био. Дан пролећни, породични људи изашли у шетњу на гостољубиво зеленило унутар средњовековног комплекса – право место да се човек раскорачи широко и неспутано, јер су, колико видех, улице Смедерева стешњеније него улице ужичке. И град је такав – између плодних, воћарских брда, и богатира Дунава, па је одлазак у шетњу кроз тврђаву прави начин да се човек одмори од варошке вреве.

 Спољашњи утисак о делу Ђуре Смедеревца, трагичног српског деспота, бар кад се осматра од музеја, а поглед се преведе преко железничке пруге, некако није био баш „дах одузимајући“ –  изгледало је помало трошно. Није било довољно новца, од 1945. наовамо, да се санирају све последице катастрофе 1941. године, када је експлодирао немачки магацин са заплењеном муницијом (и данас многи мештани тврде да је то била комунистичка саботажа, а да је Немци нису спречили да би уништили траг српског средњег века). 

Тада је погинуло преко две хиљаде становника ове лепе и древне наше престонице, изграђене у сумраку  слободе (између осталог,  и син, снаха и унуче ђенерала Недића).

Дакле, трагови превеликог бола, удружени са зубом времена, на делу су – споља… Али, кад се у тврђаву уђе, онако моћну, велику, обасјану зрацима сунца у заласку, утисак је другачији – одједном се нађеш у средишту једне захтевне прошлости, која ти поставља низ неодложних питања, почев од оног: „Да ли смо ми, Срби из последње одбране деспотовине, имали право што смо гинули да бисте ви дошли на наше место и наставили наш завет?“ 

СА ОСМАТРАЧНИЦА ЈЕДНЕ ТВРЂАВЕ Прилазиш темељу негдашње цркве, осматраш осматрачнице, погледаш у донжон кулу на којој и данас стоји крст Христов, са знамењима Спасове славе у страдању (осликан пре толико столећа), прођеш испод свода капије и нађеш се у унутрашњем граду… Загледаш негдашњу престону дворану, прозоре са витим средишњим стубићем, кроз које је некад падала светлост на дворјане и госте Ђурђа и Јерине, на њихове несрећне синове и живу мученицу кћи, која се, као и Миличина и Лазарева Оливера, жртвовала за отаџбину, одлазећи да мрском агарјанину буде жена. 

Мара Бранковић, велика задужбинарка светогорских манастира, заслужује  неко битијно утемељено уметничко дело, ништа мање насушно од музичке драме о њеном оцу, коју су сачинили славни Настасијевићи из Горњег Милановца… 

Горе, у камену, отвори који су служили за моћне греде престоне дворане… Па онда, уз стрме степенице, ка кулама, да се осмотри славно Дунаво, тија вода ладна… Домаћин нам поглед скреће са богатирске реке, једне од оних едемских, и усмерава га ка Језави, која тече необично – у зависности од нивоа двају река између којих се нашла, заталасава се час ка Дунаву, а час ка Морави… Па онда нам показује место на Језави где су комунисти, после рата, вршили стрељања… Језава, да се најежиш од њеног имена које протиче кроз 1944. и 1945, кад су нам, наводно, донели слободу… 

ВЕЛИЧАНСТВЕНИ СТАРАЦ СРПСКИ Ипак, под сунцем које се клонило заходу, на уму ми је био онај величанствени старац, сунчани стуб средњовековне Србије пред робовање, Ђурађ, који је целог живота на себи носио жиг свог оца, и који је, свим  силама, морао да се труди да брани остатке остатака српске слободе. Распет између латинског Запада, гладног непокатоличених душа  на једној и исламског Истока, са својим незајажљивим освајачким апетитом, на другој страни, овај српски владалац, за века свога, нагледао се чуда и покора… 

И знао је, како није знао, да неће моћи да одоли, као што ни Цариград није одолео 1453. године, када је  цар Константин пао бранећи Други Рим од хорди у налету (кажу да је три дана, заточен у својој смедеревској келији, српски седокоси витез, унук кнеза Лазара, оплакивао пад Цариграда.)  

Снажан и одлучан, човек који је својом појавом, како бележе сведоци, уливао страхопоштовање, Ђурађ је био свестан значења византијске изреке: “Кад те цар јури, бежи; кад те Бог јури, седи“. У драми браће Настасијевић, он свом војводи Кајици вели: “У корену кад коб, зло једно посеци, набуја других сто“… Дакле, знао је, знао, да  је пропаст близу… 

МАЧ И БРОЈАНИЦЕ Па ипак, није се предавао: градио је тврђаву на Дунаву, с мачем у једној  и бројаницом у другој руци; горећи од утробног, родитељског бола, назирао је, кроз очне дупље својих синова, турском руком ослепљених,  да ће се, кад-тад, родити неко ко ће његов народ повести ка слободи, и својим ухом, већ уморним од звекета мачева, слушао заклетву у Марићевића јарузи о Сретењу 1804. Зато је знао да мора да сачува духовну слободу и самоистоветност свог народа… 

И зато није насео на превару Запада, на коју је насео Манојлов син, а брат Константина Драгаша, Јован, претпоследњи из династије Палеолога на престолу Другог Рима… Јер, Јован Палеолог је склопио унију с папом  и признао  његову власт да би добио војну помоћ за рат против Турака. Вера је продана, а помоћ није дошла, осим символичне, недовољне да изађе пред, како рече Његош, „дивјачне тмуше азијатске“. 

За разлику од свих осталих са православног Истока, деспот српски одбио је  да пошаље своје представнике у Италију, говорећи да је он сусед Латина, и да зна да од тог посла нема ништа. Када му је познати фрањевачки ратник-мисионар, Јован Капистран, нудио да прими унију да би добио помоћ папиних крижара, деспот му је рекао да га Срби сматрају несрећним, али мудрим, владаоцем, али да би га, промени ли веру у старости, сматрали несрећним лудаком… 

О том Ђурђу, човеку бола и поноса (не гордости, него поноса што смо Христови, а не папини ) мислио сам, 2011, гледајући у златострујни предвечерњи Дунав…

КАКО ЋУТЕ НАШИ ПОКОЈНИЦИ И сећао се речи руског религиозног мислиоца, Семјона Франка.

Он каже: “Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та бројна армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунацање. Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, да није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе… Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, о  части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљивања родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања“.

Шта мислите: како, данас и овде, ћути Ђуро Смедеревац? 

СРБИ НЕ СМЕЈУ ЖИВЕТИ УЗ ДУНАВ И, наравно, гледајући тврђаву на Дунаву, памтио сам речи које је Хитлер упутио свом специјалном изасланику за Балкан, Херману Нојбахеру, када га је овај молио да промени однос према Србима (не из хуманих, него из практично-политичких разлога). Хитлер је тада уочио да народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав. 

Као и у време деспота Ђурђа, и сада Срби воде борбу на граници светова – на Дунаву, притешњени између вашингтонских луциферијанаца, Европске уније, Туке и Манџуке… Само, сада немамо храброг Ђурђа Бранковића, него на стотине ситнодушних бранковића, брозоумних јаничара и јаничарчића новосветског беспоретка, глобалистичких усташоида који, попут мува које пљују беле столњаке, слећу својим  лажима на наше умове и срца, и уверавају нас како треба да продамо не веру за вечеру, него за пуко обећање вечере… 

Али, не желим да мислим о њима – мислим о мишицама старине Ђурђа, о зластотекућим водама које смо крвљу заталасавали да бисмо остали своји на своме, о песми „Смедерево“ Ивана В. Лалића, једној од најлепших песама нашег језика, јер и она говори о неопходности борбе онда кад изгледа узалудно…

ТВРЂАВА У БРЕСТУ Мислим, после толико година  од када сам га гледао, и о величанственом, непатетичном руско-белоруском филму Александра Кота, „Брестска тврђава“, који говори о херојској борби бранилаца тврђаве у Бресту, што су је хитлеровци напали 22. јуна 1941. 

Неколико непоражених јединица пружало је отпор нацистичким хордама, иако им никаква помоћ није долазила; војници и цивили заједно, удружени да бране Родину, у наподносивом, апокалиптичном ужасу непрекидних напада вишеструко јачег непријатеља – бране се, гину, јуришају, гину, опет гину, јуришају… И, на крају, кад више ништа не помаже, војници Новог поретка бацају вишетонску бомбу на руску тврђаву… Дечак који је преживео покољ, оставши глув од експлозије, свом унуку, после толико деценија, говори о боју за Брест, и каже му: “Ја сам тада имао година као ти сад“. И унук га, из светлуцања дечачких очију се то чита, сасвим разуме… 

Дечак  је  спреман, наравно. ЈЕДНО ГРАМАТИЧКО ПИТАЊЕ Да, и ми треба да будемо спремни. Јер, како рече Хамлет, бити спреман – то је све. Зар они стварно мисле да су победили ако су јачи? Гадан смо ми народ према окупатору. Не заборављамо ни компрадоре.  О томе је, као о суштом граматичком проблему, писао и српски космополита, а затим учесник, с пером у руци, великог Отаџбинског рата у БиХ, Момо Капор, у књизи „И друге приче“. Да се подсетимо:“Нарочито ми се допадало оно место када Принцип пуца говорећи са папучице аутомобила:„Дошао си Босну походити,/српски не знаш добро говорити,/ево тебе наша граматика,/из мојега авутоматика!”“ Тек толико да се зна. Док чекамо, као Гаврилови преци, који су, јер су постављали граматичке заседе за „Турке и трговце“, носили надимак „Чеке“. 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

 

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.