ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ПОРНОГРАФИЈА КАО ОБЈЕКТИВНИ ПОГЛЕД НА СВЕТ ИЛИ ЈЕДАН ОД РАЗЛОГА ЗБОГ КОЈИХ ТРЕБА ЗАБРАНИТИ РИЈАЛИТИЈЕ: РАЗМИШЉАЊА НА ТРАГУ ЕМИРА КУСТУРИЦЕ 

ЕМИР КУСТУРИЦА КАО АНТИ-ШВАБ

Ових дана не могу а да не искажем поштовање према чињеници да Емир Кустурица иде директно, без ограде, против луциферијанског глобализма Густава Шваба и екипе, и иде до краја. Неће да ћути, али баш неће, и спреман је да каже све што се има и може рећи. Једна од кључних ствари коју, већ месецима, говори је – забранимо ријалитије који су у Србији само „џиберски луциферлуци“, и који нашу земљу, пету у свету по брзини изумирања становништва, воде у вечну пропаст. Још 2019, Кустурица је оптужио између осталих, Жан Лик Годара за стање у коме смо се нашли:“ „Његова идеологија је претходница Жељка Митровића и свих зликоваца који нас овде уништавају, тако што је рекао да поглед на људски живот треба да буде објективан. А какав је то објективни поглед на људски живот него порнографски? Људи гледајући ријалитије показују да смо ми маса која прижељкује да буде надзирана 24 сата дневно и то је оно што држави треба док обавља разне послове.“(1)

Наравно да глобалистички луциферијанци стоје иза поронографије, педофилије и свих других облика сатанизма – јер они служе ђаволу, чији је једини циљ да оскранави Божје човечанство. Ко да не помене педофила Епстина, друга принца Ендрјуа и толиких светских моћника! (2)

Овај текст је, између осталог, један од доказа Кустуричних теза: он покушава да одговори на питање зашто је порнографија објективан поглед на свет ( не заборавимо, човек је објекат само кад је леш, и кад је живот нестао из њега), какве то има везе са глобалистичким луциферијанством, које код нас постаје џиберско, и колико нас то кошта у изумирању живља.

ОБРАТИМО ПАЖЊУ: ТЕКСТ ЈЕ ПИСАН ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ, И ПОТПУНО ЈЕ ПОЛИТИЧКИ НЕКОРЕКТАН!

ПОРНОГРАФСКА ИМАГИНАЦИЈА

У свом огледу „Порнографска имагинација“ (у „Стиловима радикалне воље“) Сузан Зонтаг каже да је једна од основних заблуда коју пропагатори порнографије намећу да је то – „уметност“, „еротика“. Међутим, то није тачно – док уметност има више циљева, сврха порнографског је само једна – побудити „авербалне фантазије“ (Теодор Адорно): слике без речи. Док се уметност бави целовитим човеком, порнографији је циљ буђење најнижих страсти.

Постоје извесне сличности између научне фантастике и порнографије, каже Зонтагова: рецимо, у првом жанру се преувеличавају достигнућа науке, а у другом – сексуални нагон. И порнографија и научна фантастика стреме дезоријентацији и дислокацији, итд.

Порнографија рашчовечује. Лица у порнографији, као и у комедији, приказују се само споља. Сузан Зонтаг каже: „Читава радња замишљена је као низ сексуалних размењивања./…/ Идеално, свако би по могућности требало да има сексуалну везу са сваким“. И шта је у свему томе најстрашније? Слике на којима се излаже интима и показују полни органи у први мах изгледају као сцене из гинеколошке амбуланте, а на крају личе на лешеве побијене у неком конц-логору.

И ту се, као и у свему на чему не почива благослов Христов, срећемо са смрћу, о чему Зонтагова пише: „Без обзира колико обуздавана, сексуалност остаје једна од демонских сила у људској свести – доводећи нас ту и тамо до табуа и опасних жеља које се протежу од порива да се почини изненадно својевољно насиље над другом особом до похотљиве жудње за ишчезнућем нечије свести, за самом смрћу. /…/ Када порнографска имагинација постаје систематска, смрт је једини крај њене одисеје, тј. када се она усредсређује на задовољства прекорачења границе пре него на самозадовољство“.

Дакле, и „еротика“ и порнографија имају исту основу. Оне се разликују само ради лакше пропаганде разврата.

 

ПРЕКОРАЧЕЊЕ И ПУТ У СМРТ

Треба прекорачити границе, погазити сваки морал. Са којим циљем?

Зато што онда нема наде за народ огрезао у бестиђе. Свети Јован Лествичник је говорио да је велика милост Божја што је женама дао стид, иначе се нико не би спасао. А данас? Разврат је разјео све. На форумима који се баве, наводно, породицом и породичним односима могу се наћи и овакви – женски – коментари: „Нисам за те свингерске оргије по клубовима, али који пут у животу нешто ново пробати мислим да по мој брак никако не би било лоше.“

Србија, наша отаџбина, већ одавно је престала да личи на себе негдашњу – земљу побожног, поштеног и радног света, који зна за образ и хришћанску солидарност, који светињу породице држи изнад свега, настојећи да и будућим поколењима преда исти систем вредности. Србија данас је земља изругивања свему светом и честитом, у којој се јавни делатници не либе да јавно показују своје наложнице, у којој је вулгарност најниже врсте постала свакодневица (како каже Пол Вирилио, изворно значење речи „опсцен“ нема везе са сексуалним просташтвом; „опсцен“ првобитно значи „злослутан“, и друштво које разврат претвори у норму мора да очекује све врсте насиља и злочина). Људима који овде живе не нуди се смисао живота у раду и стваралаштву; код њих се не негују родољубље и солидарност; они треба да буду само „дигестивни тубуси“ чија је једина свакодневица ријалити шоу. У том и таквом окружењу, многи губе смисао живота, и каткад постају опасни и по себе и по околину. Преко милион људи у нас узима разне врсте „лекова за живце“, јер не могу да поднесу свет у коме су, свет препун неправде, насиља, зла и медијске манипулације. Многи дижу руку на себе; неки постају убице.

А порнографија нема најмању улогу у свему томе.

 

КАКО ДЕЛУЈЕ ПОРНОГРАФИЈА?

Постоје ли извесне медицинске индикације о опасности порнографског?

Ево шта о дејству порнографије на човека каже др Џудит Рисман, једна од највећих хероина борбе против те савремене пошасти, ауторка низа књига на ову тему: „Порнографија нипошто није безопасна. Излагање провокативним фотографијама или филмовима – особито када укључују голотињу – има моћ хероинске инјекције као и њене токсичне ефекте: делује на чула и манипулише мозгом и на хемијском и на психолошком нивоу.

Четири различите научне дисциплине помажу нам да разумемо шта порнографија ради људском организму: проксемика, етологија, неуропсихологија и психофармакологија. Порнографске слике превазилазе уобичајене просторне релације међу индивидуама и отварају простор за агресију на коју се конзумент порнографије навикава и коју, под одређеним околностима, тежи да манифестује у јавној сфери. Порнографија своди жену на женку у њеној еструсној фази (фази сексуалне узбуђености, нап. прир.): проширене зенице, полуотворена уста, презентација задњице: све су то сигнали парења емитовани са циљем да изазову инстинктиван одговор мушкарца. Мушкарац физиолошки одговара на слику на дуплерици као да је она део стварности.

И ту долазимо до проблема: човек не може да задовољи своје потребе са оним ко их је изазвао, што у њему природно производи љутњу, а често и бес. И, наравно не љути се на Хју Хефнера нити на сниматеља, већ на жене. На жене које не испуњавају оно што обећавају и на шта позивају. Порнографија делује као ерототоксин и то је кључ мог разумевања деловања порнографије на људски мозак. Еротски стимулуси, настали деловањем порнографије, индукују лучење тестостерона и ендорфина и људи заправо постају надрогирани порнографијом. Временом овакви надражаји надвладавају оне који су повезани са емоционалном блискошћу, са љубављу, и то је кључни проблем. И разлог због којег човек који конзумира порнографију у великој мери, постаје сразмерно импотентан. То је део порнографског искуства које показује да овисник о порнографији све теже може да успостави однос са својом партнерком без стимулуса које добија од порнографије, док је, са друге стране, све незадовољнији чињеницом да објект његове пожуде није онај са којим је реализује, тако да постаје жртва располућености и опседнутости сликама које доминирају његовим мозгом и телом – његовим организмом. Дакле располућеност и губљење способности да човек управља својом моћи (сексуалном) резултирају све већим степеном импотенције. У тој тачки, big pharma, фармакоиндустрија, ступа на сцену и помаже мушкарцу да на тренутак поврати своју сексуалну моћ (пилуле − вијагра и сл.) и то је најбољи пример како функционише сексуално-индустријски комплекс: сексолози легитимизују порнографију, порнографија индукује импотенцију а фармацеутске куће лече импотенцију узроковану порнографијом. Тако упаковани бизнис има профит који се мери милијардама долара.“

Зарађује се, као и увек, највише на људском греху и слабости.

 

 

О ИЗОПАЧЕНОСТИМА

Зашто зависници од порнографије хоће још?

Порнографија не може да се задовољи приказивањем „нормалног“ полног чина (мада никакво приказивање полног чина, који је најдубља интима човекова, није нормално). Она мора да иде све даље и даље у наметању изопачености, које, на крају, постају злочиначке. Зато је данас толико сексуалног насиља и лудила – главе су пуне најгнуснијих слика порнографије, од злостављања деце до насртаја на немоћне старице (колико порно-сајтова приказује слике малолетних особа или „секс са маторкама“). А Велики Брат Интернет све то посматра, прати на које сајтове идете и – нуди, нуди, нуди… Чим стигнете на неки од таквих сајтова, са сликама и филмовима, од којих су неки бесплатни, а други доступни за мале паре, одмах вам стиже оглас за неку проститутку која се налази у вашој близини…

И ко ће ту да се жени, да кубури с рађањем деце, да брине о будућности?

И како ће жена да ти се свиђа дуже време кад гледаш виртуелне блуднице које те маме? А „сексолози“ ти на Интернету и у новинама предлажу да заједно са женом гледаш порно – филмове, па да све то пробате? Или, ако је жена у другом стању, тврде да су за време трудноће реакције на надражаје нарочито јаке, да су полне фантазије најчешће у трудноћи, и да је задовољство од „секса“ веће. Чак и животиње се не паре кад је женка гравидна; православни знају да жену тада треба највише чувати од саблазни, да би будуће дете било рођено живо, здраво и напредно. Да и не говоримо о уздржању у току постова, кад човек надилази своју чулност ради већег блага – Царства Небеског. Америчка научница Ив Левин у својој књизи о сексуалности и друштву код православних Словена од 10. до 18. века истиче да се, на основу књига рођених вођених при храмовима које је истраживала, јасно види да су се православни уздржавали од телесних односа током постова, јер су знали за меру и границу.

Ево једне од женских прича са Интернета, која, између осталих, јасно показује зашто се у нас бракови не склапају и деца не рађају (реч је о вези која није брачна, него су, ето, „момак и девојка“, па, као и сви, „конзумирају“ предбрачне односе без гриже савести): „Он каже да ме исувише воли, и да му је стало до мене, и да сваки пут када треба да водимо љубав пролази му кроз главу неуспех који се десио први пут, и плаши се да се поново не догоди. И од нервозе једноставно не може да се опусти. Али не само то. Десила се једна јако страшна ствар за мене. На његовом мејлу сам прочитала поруку коју је написао другој девојци, и била је сексуалне природе и гласила је: „Да ли те ја узбуђујем, да ли си се напалила, итд“. У питању је НН лице из друге државе. Очигледно је имао виртуелни секс са непознатом особом. Моје питање везано са овим захтева, рекла бих, психолошку анализу, али дословце. Шта све ово значи? Због чега се све ово дешава? Да ли се виртуелни секс сврстава у превару? Хиљаду мрачних мисли ми пролази кроз главу. Помозите ми, молим вас.“

Шта ће човеку брак и породица кад има „виртуелни секс“?

И све се, мање-више, своди на самозадовољавање.

Однедавно су „сексолози“ чак почели да препоручују самозадовољавање мушкарцима као средство против – рака простате!

 

 

ПОРНОГРАФИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА МОЗГА

Шта се дешава са мозгом који ужива у порнографији?

У књизи Герија Вилсона „Ваш мозак и порнографија“ подробно је објашњено физиолошко дејство порнографских приказа на људски мозак. Овај аутор каже: „Да ли сте икада чули за Кулиџов ефекат? Он представља живописан пример како нека сексуална новина може незаустављиво покретати понашање. Ефекат се пројављује у сисарима од овна до пацова, а ево како функционише. Убаците мушког пацова у кавез са рецептивном женком пацова. Прво, видеће се често парење. Онда, мало по мало, мужјак ће се уморити од те женке. Чак и да она хоће више, њему је једноставно било доста.

Али ако замените прву женку новом, мужјак ће се одмах опоравити и својски ће се потрудити да је оплоди. Можете понављати ову радњу са новим женкама, све док се мужјак начисто не измори. Размножавање је, након свега, најважнији циљ гена. Само питајте мужјака миша торбара из Аустралије, који се пари са толико жара да на крају уништи сопствени имуни систем у угине.

Јасно је да је људско парење углавном много сложеније од овога. Као прво, убрајамо се у групу од око 3-5% сисара способних за дугорочне везе. Ипак, и ми смо подложни чарима сексуалних „новитета“. Кулиџов ефекат носи назив по америчком председнику Калвину Кулиџу. Док је председник одсуствовао, фармер је поносно показао госпођи Кулиџ петла који је могао да се пари са кокошком по цео дан. Госпођа Кулиџ је рекла фармеру да то каже господину Кулиџу, што је он и учинио. Председник је мало размислио па рекао: „Са истом кокошком?“ „Не, господине“, одговорио је фармер. „Е, то реците госпођи Кулиџ“, узвратио је председник.

Жеља за добрим новим партнером помаже у „навлачењу“ на Интернет порнографију. На свом фундаменталном нивоу, овај импулс представља начин на који се еволуција стара да ниједна женка не буде неоплођена. Шта покреће моћ новитета на телесном нивоу?

Примитивна „кола“ у мозгу задужена су за управљање емоцијама, поривима, импулсима, и подсвесним доношењем одлука. Толико добро обављају ову функцију, да готово уопште нису еволуирала још од времена пре него што су људи заиста били људи. Жеља и мотивација за упражњавање секса долази углавном од хормона допамина. Допамин утиче на средиште примитивног дела мозга познатог као систем награде. То је место где осећамо жудњу и задовољство и место где постајемо зависни.

Древни биолошки систем награде нас приморава да чинимо ствари које нам омогућују да преживимо и даље пренесемо своје гене. На врху наше листе људских награда се налазе храна, сексуални односи, љубав, пријатељство и разне врсте нових доживљаја, новитета. Ово називамо природним наградама, насупрот супстанцама које изазивају зависност (које могу да преузети контролу над овим системом).

Сврха допамина је да те мотивише да чиниш оно што користи твојим генима. Што је већа концентрација, то више желиш или жудиш за нечим. Нема допамина и ти једноставно игноришеш неки стимуланс. Висококалорична торта или сладолед – велики удар. Целер – не толико. Допамински удари представљају мерило по којем одређујемо вредност неког искуства. Рећи ће ти чему да приђеш или шта да избегаваш, и ка чему да усмериш пажњу. Осим тога, допамин ти говори чега да се сећаш тако што преспаја твој мозак користећи нове или јаче нервне путеве. Сексуална стимулација и оргазам представљају највећи допамински удар доступан биолошком систему награде.

Иако некада допамин називају молекулом задовољства он заправо омогућује трагање за задовољством, а не само задовољство. Допамин расте са ишчекивањем. Он је мотивација или покретач за могућим задовољством или дугорочним циљевима. /…/

Коначна награда, коју ми осећамо као задовољство, представља ослобађање ендорфина, који се такође везује за рецепторе система награде. Задовољство оргазма произилази из ослобађања велике количине ендорфина. Пример мање интензивног осећања задовољства би било ослобађање мање количине ендорфина током једења омиљеног слаткиша или испијања хладне воде током врелог летњег дана.

Размишљајте о допамину као о жељи, а о опиоидима (природним „опијатима“, нап. прир.) као о свиђању, иако њихове улоге није тако лако раздвојити у мозгу. Психолог Сузан Вајншенк је објаснила да нас „допамин тера да желимо, жудимо, тражимо и тежимо“. Али „допамински систем је јачи него опиоидни. Више тражимо него што смо задовољени… Вероватније је да ће нас трагање пре одржати у животу него пасивност услед ошамућености од задовољства“.

Један од главих дисбаланса код сталне и претеране стимулације, а на крају и зависности, јесте да се наше жеље и жудње повећавају, док се задовољство и свиђање смањују. Зависници желе „тога“ још, али им се „то“ све мање и мање свиђа. /…/ Допамин се увећава са новитетима. Нови ауто, нови филм, најновији уређај… сви жудимо за допамином. Како допамин опада тако и узбуђење јењава. У наведеном примеру количина излучивања се смањује све док се пацову у кавез не доведе нова женка.

Звучи ли вам ово познато? Када су аустралијски научници пуштали један исти еротски филм, испитаници су временом постајали све мање и мање сексуално узбуђени. Иста ствар изнова и изнова је постајала досадна. Навике смањују ново лучења допамина. Након осамнаестог пуштања – када је испитаницима постало већ досадно – научници су им дали еротски роман деветнаести и двадесети пут. Пун погодак! Слично су реаговале и жене. Мушкарци су такође били узбуђенији када су гледали нову порно – глумицу.

Интернет порнографија је тако примамљива управо зато што су нам новитети удаљени само један клик компјутерским мишем. Популарни порнографски сајтови нуде велики избор различитих клипова и жанрова на свакој страници. Преплављују нас сексуалним новитетима.

Са неколико прозора отворених, човек може да доживи више нових сексуалних партнера за десет минута него што су његови преци доживели током целог живота. Наравно, стварност је другачија. Оно што изгледа као изобиље само је време проведено испред екрана и трагање за нечим виртуелним. Један пацијент каже: „Увек сам отварао неколико прозора у претраживачу, са много опција на сваком. Главна ствар која ме је узбуђивала је новина. Нова лица, нова тела, нови „избори“. Ретко се дешавало да одгледам целу порно сцену, а камоли филм. Превише је било досадно. Увек сав желео нешто НОВО.“

Еротске речи, слике и снимци постоје већ дуго времена, као и неурохемијско узбуђење које изазивају нови партнери. Ипак, шта је онда то што данашњу порнографију чини тако јединствено привлачном? Допамин се не лучи само због новитета, већ и због емоција и стимуланса којих има много у интернет порнографији. То подразумева:

– Изненађење, шок (шта није шокантно у данашњим порно– филмовима?).

– Узнемиреност (порнографија која није у складу са вашим вредностима или сексуалношћу).

– Потрага и тражење (неки научници називају систем награде и „системом трагања“).

Да ли би данас неко назвао часопис „Плејбој“ или „меку“ порнографију шокантном или нечим што изазива узнемиреност? Да ли би било шта од овога задовољило тринаестогодишњег дечака који се сналази на рачунару? Ни једно ни друго, ни „Плејбој“, ни „софтпорн“, се не могу упоредити са репертоаром који постоји на Гуглу. Многа од ових емоционалних стања (узнемиреност, срамота, шокираност, изненађење) не само да подижу ниво допамина, већ и ниво хормона и неуротрансмитера стреса попут норадреналина, адреналина и кортизола. Ове неурохемикалије повећавају узбуђеност, јачајући ефекте већ јаког допамина. Током времена мозгови неких који гледају порнографију могу помешати осећаје узнемирености или ризика са осећајем сексуалне узбуђености. То објашњава због чега ти људи почињу да гледају још екстремније порнографске садржаје. За оргазам им је потребан још та једна неуро-хемикалија.

Пре неколико година, добитник Нобелове награде Николас Тинберген је открио да птице, лептири и друге животиње могу бити преварене да почну да преферирају лажна јаја и партнере. Женке птица су се, на пример, мучиле да седе на огромним шареним гипсаним јајима које је Тинберген направио, док су њихова бела, тачкаста јаја пропадала. Мужјаци бубе красац ће оставити своје женке у жељи да се паре са отвореном флашом пива која њима изгледа као најбоља женка.

Другим речима, уместо инстинктивног престанка на врхунцу парења, при чему животиња не излази у потпуности из процеса парења као таквог, овај урођени програм наставља да изазива одушевљене одговоре на нестварне, лажне стимулансе. Тинберген је назвао овакве варке супернормални стимуланси. Они представљају пренаглашене верзије нормалних стимуланса који увећавају осећаје задовољства (нпр. сексуални новитети). /…/

Када нам вештачки супернормални стимуланси постану главни приоритет, то је зато што они изазивају веће излучивање допамина у систему награде него њихове природне верзије. За већину корисника, негдашњи порнографски часописи не би могли да се мере са правим партнерима. Плејбој није могао да инсистира на квалитетима који су стари корисници порнографије везивали за праве партнере: погледи, додир, мирис, узбуђење током флертовања и плесања, предигра, секс и тако даље. Био је то само часопис.

Данашња интернет порнографија је препуна супернормалних стимуланса и већина корисника је конзумира пре него што израде мапу сексуалних односа са правом особом. Под један, порнографија нуди бескрајан број новитета до којих се лако долази. Истраживања доказују да ишчекивање награде и новитети повећавају узбуђење и мењају систем награде у мозгу. Мењањем жанра узбуђење се кориснику порнографије поново враћа. Под два, за већину људи, непокретне слике не могу се поредити са данашњом порнографијом високе резолуције, а да не причамо о виртуалној стварности. После неколико слика голих „зечица“, није било ничег више сем маште. Увек сте знали шта је следеће што ће се десити, што није било нешто нарочито за тинејџера који је живео у ери пре Интернета. Насупрот томе, бескрајан низ „не могу да верујем шта сам управо видео“ снимака непрекидно доноси изазове нашим очекивањима. Не заборавимо да људи уче како да преве своје поступке – између осталог, подражавањем туђих поступака.

Данашњи корисници порнографије више воле дигиталну еротику него праве партнере. Корисници можда не би желели да проведу сате за рачунаром згрбљени, и непрестано кликћући. Можда би желели да више времена проводе са пријатељима или тражећи партнера. Али мозгу је лакше да прихвати нешто виртуелно, поготово због несигурности и могућих преокрета у међуљудским односима. Као што Ноа Черч наводи у својој књизи о порнографији „није да нисам желео прави секс, већ ми је био много тежи и више ме је збуњивао него интернет порнографија“. А о овоме говоре и многа лична сведочанства људи: „Пролазио сам кроз период у животу када сам дуго био сам, и тешко сам налазио девојку па сам уз порнографију почео често да мастурбирам. Био сам изненађен колико сам се брзо навукао. Почео сам да запостављам посао због тога. Нисам схватао шта ми се заиста догађа док се нисам нашао у кревету са женом, а притом нисам могао да уживам док нисам почео да мислим на порнографију. Срећом сам пре свега овога имао доста искуства здравог секса и схватио сам шта се догађа. Након што сам престао, почео сам поново да улазим у везе са девојкама. Убрзо након тога сам пронашао своју жену.“

Ових дана, чини се да нема краја супернормалним стимулансима. Виртуална стварност се такмичи са роботима, секс играчкама и порнографијом, или другим корисницима, али изгледа да је она будућност онлајн порнографије. Научници који су проучавали овај феномен су рекли: „Открили смо да за већину људи ВР (виртуална реалност) порнографија представља „савршено“ сексуално искуство – нешто што се не може испунити у стварности. За друге она представља померање граница веома експлицитним и насилним сликама, а садашње истраживање такође показује да гледање овакве врсте порнографије током времена изазива већу зависност и жељу за екстремнијим садржајем.“

Једноставно речено, највећа опасност лежи у томе што гледамо неодољиве претераности; што порно – секса има у неограниченим количинама, и не може се наћи у природи; доноси доста разних ствари и „новитета“; можемо стално да „конзумирамо“. Јефтина брза храна које има у изобиљу представља један од универзалних супернормалних стимуланса. Можеш да попијеш литар слатког сока и поједеш гомилу грицкалица и хамбургера, али не изгледа привлачно унети исто толико калорија кроз здраво месо и поврће.

Са данашњим сајтовима корисник може да контролише жељени ниво допамина, и ако он крене да опада једноставно ће наћи нови видео који враћа допамин. Ово није било могуће некад. Порнографија је посебна врста супернормалног стимуланса, доступна је 24 сата, бесплатна и „приватна“. Посебан ризик представља што већина људи почиње да гледа порнографију у пубертету када је мозак најосетљивији на допамин, а зависност се тада најлакше јавља, а уз то и могућност несвесног утицаја на сексуални укус. Такође, за разлику од брзе хране коју узимамо ограничено, то јест док се не заситимо, порнографија нема таква ограничења. Корисници могу да проведу сате гледајући порнографију а да се не засите или да им не досади. Непрестано гледање порнографије се чини као велико задовољство, али треба запамтити да порука коју нам допамин шаље није задовољство већ „настави, задовољство само што није дошло“: „Гледао сам порнографију дуго, никад не идући до краја него гледајући што више. Није ми био циљ да доживим оргазам већ да одгледам што више порнографије, и то би трајало док се на крају скроз не изморим и доживим врхунац.“

Занимљиво је да су научници открили да је, код пацова којима је дат метамфетамин и кокаин, „преузет“ центар за награду везан за сексуална искуства. Дакле, зависности од дрога су тако јаке зато што преузимају контролу над механизмима који су повезани са сексом. Зато су природне награде које нису повезане са сексом другачије и незанимљиве. Сексуално узбуђење изазива веће природно лучење опиоида и допамина него било која друга природна награда. А истраживања на пацову су показала да је исто задовољство изазвано и када им се убризгавају морфин или никотин. И секс и коришћење дрога води до скупљања делтафосБ протеина који активира гене повезане са зависношћу. Изазване молекуларне промене су готово исте и код секса и честог коришћења дроге. Било да је то учестали секс или коришћење дроге, високи нивои делтафосБ изазивају да „ТО“ тражимо у што већим количинама. Дакле, дроге које изазивају зависност користе исте механизме због којих тежимо за сексуалном активношћу. Током оргазма се дешавају разне привремене хормонске и неуролошке промене, које се не дешавају код других природних награда. Неке од промена су смањење рецептора андрогена, повећање естрогена, повећање енкефалина и пролактина. Допамин је само једна од супстанци које утичу на наше осећање жудње, задовољства, оргазма, туге и осетљивости након односа. Дакле, аргументи сексолога који кажу да је гледање порнографије исто као играње голфа или посматрања заласка сунца – падају у воду. Један од познатих психолога који не верују у зависност од порнографије каже да је гледање порнографије у неуролошком смислу исто као посматрање штенаца. Овакви ставови обмањују јавност тврдњом да се код свих природних награда дешавају исти биолошки и психолошки процеси, што, наравно, није тачно.

Ово показује и експеримент изведен на две хиљаде људи. У њему су учествовали зависници од кокаина поред оних који то нису били. Они су гледали три филма 1) експлицитни сексуални садржај 2) сцену природе 3) појединце како користе кокаин звани крек. Резултати су показали да код зависника од кокаина мозак реагује на исти начин кад гледају порно – филм или сцене са узимањем крека. А код свих испитаника мождана активност је код гледања сцена природе била потпуно другачија него код гледања порно – филмова. Сви испитаници су имали исте мождане активности код гледања порнографије. Битан закључак из овога је да дроге могу да активирају „секс“ неуроне без упражњавања секса. За разлику од играња голфа и заласка сунца, то може и порнографија.

Пошто је размножавање највећи приоритет наших гена, неуролошки процеси који се дешавају током гледања порнографије не могу се упоредити ни са чим другим. Говорим ово зато што чак и људи који се слажу да порнографија може изазвати зависност, често упоређују то са дрогама или видео – играма које изазивају зависност. Тачно је да зависничко понашање и коришћење дрога имају неке сличности, али они који користе овакву аналогију заборављају да су наши мождани системи задужени за секс посебно осетљиви током адолесценције (а такви остају и током живота).

Тинејџери не играју видео – игрице да би постали убице. Али зато гледају праве људе како имају секс током периода када је њихов мозак „наштелован“ да учи и памти све што има везе са сексом. Алкохол, кокаин и игрице са пуцањем повећавају количину допамина у центру за награде (потребном за настајање зависности), али, за разлику од порнографије, не могу да обликују системе за секс и размножавање у мозгу или измене наше сексуалне укусе.

Механизам за претеривање је еволутивна предност у ситуацијама када је преживљавање могуће само заобилажењем биолошких механизама који нам говоре да станемо (Нисам више гладан, Не могу више). Претерано конзумирање хране или секса сигнализира мозгу да је задовољен еволутивни циљ, а онда се активира јака неурохемијска стимулација за још. Сетите се вукова који морају да поједу килограме меса када успеју да улове, или када се паре са читавим харемом, јер су такве прилике ретке и треба их уграбити.

Ствар је у томе што нам Интернет омогућава бескрајне могућности „парења“ које наш мозак сматра вредним. Корисници покушавају да „прошире“ своје гене у друга тела, али та тела не постоје, осим као слика. Поред тога, код корисника порнографије нема краја сезони парења и корисници код себе изазивају лучење допамина кад год је им је то потребно. Ово може потрајати сатима тако да се може десити да се мозак прегреје јер није навикао на непрестану стимулацију. Ако хронично користимо порнографију наш мозак може почети да ради против нас.

Већ смо рекли да сексуално узбуђење и дроге које изазивају зависност утичу на исте нервне ћелије система награде, и истовремено покрећу механизме због којих желимо још. Не чуди онда да сексуално условљавање („ово ме пали“) и жеља за дрогом укључују исту мождану промену: сензитизацију. (Сензитизација је један од најједноставнијих видова учења: релативно трајна појачана чулна осетљивост тела за спољашње стимулусе, нап. прир.)

Молекул који укључује осетљивост на нешто је ДелтаФосБ. Допамин активира производњу ДелтаФосБ. Онда се он полако акумулира у систему награде онолико колико допамина је ослобођено када користимо природне награде (секс, шећер, високомасна храна, вежбање) или када користимо дрогу.

ДелтаФосБ је оно што научници називају транскрипциони фактор. Повезује се на одређену групу гена и хемијски мења систем награде. Замислите допамин као шефа градње који виче наређења на раднике ДелтаФосБ који сипају цемент. Допамин виче: „Ово што радиш је врло важно, и зато се не заустављај“. ДелтаФосБ има задатак да запамти и понавља радњу. А то ради тако што тера мозак да желимо још више оно што учестало радимо. Може доћи до стварања зачараног круга када жеља за нечим доводи да то и урадимо, при чему се лучи допамин, који утиче на лучење и акумулацију ДелтаФосБ-а, а жеља да поновимо ту радњу се повећава.

Сензитизација се заснива на неуролошком принципу „нервне ћелије које делују заједно, повезују се међусобно“. Укратко, мозак повезује нервне ћелије сексуалног узбуђења (у систему награде) са нервним ћелијама које чувају сећања повезана са узбуђењем (нешто што смо видели, звуци, осећаји, мириси, емоције). Понављање активности јача ћелијску повезаност.

Ове повезаности које се налазе у месту додира нерава, називају се окидачи или сигнали за деловање. Било шта што их активира преузима нашу пажњу тако што повећава допамин у систему награде. То је нашим прецима у прошлости омогућавало да не пропусте битне прилике.

За алкохоличара сигнал би могао да представља пролазак поред кафане или мирис пива. За зависника од дроге то би, рецимо, могла бити игла. За оне који гледају порнографију то може бити њихов телефон или назив порно-сајта. Када су окидачи покренути, нервни путеви за осетљивост стављају у погон систем награде великом електричном активношћу, стварајући тако чежњу коју је тешко игнорисати.

Све ово се дешава несвесно. Све што знате је да одједном имате велику жељу да гледате порнографију. Можете се осетити као да је питање живота и смрти и све друго постаје мање важно. Код зависника од дроге окидач за радњу може изазвати исто онолико допамина као и коришћење саме дроге, што се исто може десити и код неких зависника од порнографије: „Видео сам пре неки дан део порнографске слике, и у мозгу као да ми је севнула муња. Срећом, толико сам се препао да сам је одмах искључио.“

Промене које изазива ДелтаФосБ утичу да нешто конзумирамо или, у случају порно-садржаја, утичу да мозак види порнографију као празник оплодње. Ова врста неурохемикалија није еволуирала тако да нас учини зависницима него да нас натера да искористимо прилику док је има.

Поента је да механизам увећаног допамина који води до акумулације ДелтаФосБ активира и сексуално условљавање и зависност. Сваки почиње са супер-сећањем на задовољство, који одмах активирају жељу да се то понови.

Када наркоман престане да користи дрогу, ДелтаФосБ се полако смањује и у року од два месеца се враћа на нормални ниво. Али осетљиви мождани путеви остају, можда до краја живота. Јер улога ДелтаФосБ је да изазива у мозгу веће задовољство кад нешто претерано конзумирамо. А ово научено сећање у мозгу остаје још дуго након првобитних догађаја. Колико год то звучало невероватно, једно неуробиолошко истраживање је оповргло тезу да порнографија не изазива зависност. Акумулација ДелтаФосБ-а у центру задовољства мозга се сада сматра молекуларним прекидачем и за хемијске зависности и за зависности у области понашања.

Како повећана жеља тера кориснике да узастопно гледају порно филмове, претерана стимулација система награде доводи до „локалне побуне“. Ако делтаФосБ представља погон за гледање, молекул ЦРЕБ функционише као кочница. Он смањује наше задовољство, заустављајући допамин. ЦРЕБ покушава да уклони задовољство непрестаног гледања да бисмо се одморили.

Занимљиво је да допамин подстиче и лучење ЦРЕБ-а и ДелтаФосБ-а. Наш организам се развијао тако да поседује механизме који уравнотежују наше потребе. Али проблем је у постојању прејаких стимуланса попут вискија, дроге, сладоледа, кокаина, порнографије. Сви они имају потенцијал да премосте механизме засићености, што укључује и кочнице Цреб-а.

Једноставно речено, ЦРЕБ нема много шансе у ери супернормалних стимуланса и широко распрострањених дрога. Од брзе хране до играња видео – игрица сатима, од гледања порнографије до пушења џоинта, ови стимуланси се не могу поредити са онима који су постојали у прошлости.

Умањени облик задовољства које настаје лучењем ЦРЕБ-а назива се десензитизација (смањивање осетљивости, нап. прир.) која води ка потреби за већом дозом да би се постигао исти ефекат. А то је кључ за појаву зависности. Наркомани онда обично узимају веће дозе, а коцкари улажу више у опкладу. Корисници интернет порнографије прелазе у екстремније жанрове, који могу бити и узнемирујући да би већом стимулацијом повећали допамин.

Али ефекти ЦРЕБ-а не утичу само на „зависност“ већ отупљују уживање особе у стварима попут гледања филмова, дружења са друговима, играња игрица и онда се поново јавља жеља за гледањем порнографије да бисмо повећали допамин. ЦРЕБ-ов покушај да смањи допамин и опиоиде и натера на престанак пречестог коришћења лоше утиче на кориснике порнографије. То доводи до тражења екстремнијег материјала и снимака да би се ниво допамина повратио. ЦРЕБ доводи до тзв. толеранције, што може довести до ескалације и компулзивног гледања порнографије.

Можда се питате како често претерано стимулирање може довести до два потпуно различита ефекта: повећати активност допамина помоћу ДелтаФосБ-а, смањити помоћу ЦРЕБА. Одговор је у тајмингу, али и неуролошким разликама између онога што желимо и онога што нам се свиђа.

Сензитизација доводи до лучења допамина кад смо у контакту са окидачима који нас подсећају на саму радњу. Допамин се лучи пре самог коришћења и ми га доживљавамо као нагон да нешто учинимо. Али превелика изложеност истом стимулансу доводи до смањивања допамина током самог коришћења, што доводи до смањења задовољства и жеље за већом количином истог.

Овај механизам доводи до повећање жеље за нечим, а притом се смањује допадљивост онога што радимо. Ово је мач са две оштрице који утиче да нешто претерано радимо, а притом смањује задовољство како од свакодневних активности тако и од проблематичног понашања. Истраживања мозга су показала да зависници од порнографије имају већу жељу за гледањем, али не и веће задовољство од оних који нису зависни.

Једна од последица претераног гледања и коришћења порнографије је неочекивано сексуално условљавање. Јавља се проблем који доводи до еректилне дисфункције током односа и потребе да се присећа порнографског материјала да би доживео врхунац: „Кад сам гледао порнографију имао сам проблема током односа. Да бих доживео врхунац било ми је потребно да непрестано замишљам порнографске слике. Мање-више сам користио тело своје девојке да би ми помогло у мастурбацији. Након што сам престао, све се поново вратило у нормалу. Био је то најбољи осећај.“

Када се деци објашњава разлика између правог секса и порнографије говори се да је прави секс много бољи, али се заборавља подсвесни утицај порнографског материјала. На пример, неки дечак може подсвесно научити да га оно што се дешава у порнографским снимцима узбуђује и он ће то касније тражити у вези, а порнографија коју он гледа временом постаје све екстремнија и немогућа у правом животу (попут приказивања инцеста). Свесно учење је „ово је оно што људи воле и овако би требало то да радим“, а несвесно је „ово је оно што ме пали и што изазива лучење допамина и опиоида“.

Како год да се наше преференције јављају, наш мозак памти све оно што нас „пали“ и на шта смо осетљиви. Али једном кад научимо да нас „пали“ неки нови сигнал, не можемо знати када ће изазвати будућу реакцију. Као што је пас у Павловљевом експерименту научио да лучи пљувачку на звук звона, данашњи корисници порнографије могу да науче да повезују неочекиване стимулансе са ерекцијом. Систем награде није свестан да звоно није храна, као што није свестан да порнографија није прави однос. Већ 2004. су шведски научници утврдили да је више од 99% младих мушкараца конзумирало порнографију, а више од половине је осећало да им порнографија утиче на сексуално понашање. У студији из 2016, 49% мушкараца је рекло да гледају порнографију коју су некада сматрали „одвратном“, а 20% њих је рекло да им је потребна порнографија да би остали узбуђени током односа. Чак и ако гледате „меку“ порнографију и још увек нисте развили фетише, долази до последица по сексуално задовољство. Да ли се тренирате да постанете воајер, или морате да реагујете на трунку допамина, или тражите сцене док не пронађете ону која вам одговара, или можда гледате порнографију у кревету пре спавања – све то има последице.

Сваки од ових окидача укључује систем награде са обећањем секса… који није секс. Нерви временом стварају и јачају нове везе које доводе до узбуђења, што доводи до потребе да будете воајер, кликћете на нове и нове слике, користите порнографију да бисте могли да заспите… Главна улоге мозга у адолесценцији (од пубертета до 24 године) је да учи о сексу, и свесно и подсвесно, и то тако што обраћа пажњу на знакове из околине. Код адолесцената се ово дешава много брже него код младих након овог периода. Тинејџери су посебно подложни јер је њихов систем награде много осетљивији. Као одговор овоме мозак лучи доста допамина, али му такође брзо постаје досадно. Такође производи и више ДелтаФосБ-а који му говори да радњу запамти и да је понавља. Због осетљивости мозга у овом периоду, зависност се стиче много лакше. Студија коју је спровео Кембриџ показује да код младих корисника порнографије мозак види секс као оно што изазива највеће задовољство.

Не заборавимо да се мозак након дванаесте године смањује природним путем, када се милијарде нерава реорганизују. Оне радње које радимо често остају као важне, тако да не чуди што се мозак тинејџера може условити са лакоћом тако да прави секс за њих постане непознато искуство.“

Дакле, порнографија на мозак делује снагом којој се није једноставно одупрети.

Чак и без порнографије, обнажено женско тело у организму мушкарца изазива не само психолошко, него и физиолошко дејство.

 

ОБНАЖИВАЊЕ ЖЕНА И СЕКСУАЛНИ СТРЕС

Будимо искрени: чак и ако не гледаш порнографију, виђаш толико обнажених жена на улицама да уопште није лако одолети. Шта ћемо с тим?

У својој књизи „Психолошка антропологија стреса“, руски научник Леонид Андрејевич Китајев-Смик бавио се, између осталог, повећањем броја случајева рака простате међу мушкарцима на Западу. Он тим поводом каже: „До почетка нашег века већ је код 40% мушкараца пронађен аденом, а код оних старијих од 40 година, то је већ половина. У САД патолози су нашли рак простате код 80% умрлих мушкараца, старијих од 60 година. Другачије речено, многи од њих просто нису доживели до трагичних пројава те болести. Али парадокс је у следећем: у муслиманским земљама немамо толики пораст мушке онкологије! У земљама где влада „потрошачко друштво“, у последњих десетак година постаје норма женска одећа која наглашава и обнажује женске атрибуте, говорећи научним језиком – секундарне полне особине жене. Наметнута свакодневица су постали голи женски стомаци и пупкови, као симбол онога што се налази ниже… Исто тако заводљиво раздражују заобљени облици прекривени стреч фармеркама и све више отворени деколтеи… Ја на то гледам као лекар, као физиолог: све су то сексуални сигнали који код мушкараца буде пожуду. У просеку градски мушкарац види такве „сигнале“ по 100-200 пута дневно – и због тога се код њега пожуда, не остваривши се, потискује у подсвест. Он као да је и не примећује, али крв при томе добија андрогене. И овде се налази кључ за разумевање процеса! – андрогени доспевају у крв не у великој (то јест, онколошки безопасној) количини, већ у средњој дози, која је канцерогена. На крају, често узбуђени, али незадовољени мушкарац, добија из унутрашњости свога организма такав канцерогени, рушилачки напад који и доводи до онколошког исхода.

Ерос између мушкарца и жене је инструмент продужетка рода. Узгред, због тога религија и подржава брак и супружничке односе. Навешћу пример из живота животиња, да би се видела и схватила физиологија. Женка инстинктивно тражи најбољег мужјака, најспособнијег за прављење отпорног потомства – и при том бира, одбацује лошије мужјаке. Али пожуда код њих ипак остаје… она није задовољена и потиснута је… Садржај андрогена се код њих у крви чува у повишеном, то јест онколошки опасном нивоу. Са временом они губе потенцију, а потом се код њих развија рак. На тај начин се одбацују слаби, „лошији“ мужјаци. А у науци се тренутно сакупљају подаци о томе, да се аналогни процеси дешавају и код људи. Због тога се модерно истицање женских атрибута, који изазивају код мушкараца сексуалну пожуду, може посматрати као изазивање „сексуалног стреса“. Због њега се укључује сложени унутрашњи-органски комплекс „сексуалне одбачености“, која се завршава импотенцијом па чак и раком.

И овде се налази објашњење зашто богати и развијени народи Запада одумиру. Ја сам дошао до оваквог закључка и трудим се да га јавно представим свима: мода, која обнажује жене, води европске народе до изумирања. Њихово место на земљи заузимају народи који чувају чедност и покривеност својих жена, а самим тим чувају такође и своје мушкарце. У првом реду то су народи ислама.

И даље су живи народи који су поштовали традиционалне вредности својих предака. То су муслимански народи, али су такви, узгред, били и преци савремених Словена. Погледајте на женску одећу XIX века код свих руских народа: женска одећа прекрива тело пространим, дугачким хаљинама, сарафанима (дуга хаљина без рукава, раскошно украшена, нап. прир.), нигде не наглашавајући тело и ни у ком случају не наглашавајући груди.

Та одећа је јарка, празнична, разнобојна (често са обиљем црвене), то јест – украшавајући жену, она је привлачила мушкарца… без еротских позива. Сетите се старе руске изреке „опростоволоситься“ то јест, случајно скинути мараму, показати косу, што значи „погрешити, учинити глупост, коју треба одмах исправити“. Погледајте древне руске фреске, иконе и слике, портрете дама прошлог века, ликове сељанки – видећете културу лепе, целомудрене женске одеће!

А многе жене XXI века буквално копају гроб мушком здрављу својим голим ногама и дубоким изрезима. Свака лепотица, идући на састанак  полуобнажена,  чини само једног мушкарца срећником, а десеторицу које уз пут сретне – инвалидима. Стриптизете уопште можемо назвати „оружјем масовног уништења“, које је већ превратило западну цивилизацију у друштво болесних мушкараца.

Постоји начин да се утиче на моду, као израз Лепог и Модерног – њима владају вође нације, посебно преко медија. Само им треба дати сигнал: „Вратићемо моду само мало у прошлост, ка традиционалним формама наших народа!“ – и све ће бити нормално. Понављам: култура одеће је постојала код свих народа, који су се држали религиозних традиција.

Нема потребе да се враћамо хиљаду година уназад у „Златни век“ – довољно је да вратимо оптималан однос лепоте и здравља, у пронађено исправно схватање намене одеће. Тако да је све у рукама наших вођа: да ли ће они дати пример? Уверавам вас: чак ће и Кинези, који сада шију за цео свет, почети да по нашој наруџбини испоручују не „западну моду“, већ оно што ми тражимо!“

 

ИНТЕРНЕТ ПОРНОГРАФИЈА И САЈБЕРСЕКС

Под сајберсексом се подразумева чињеница да сексуалне чинове на интернету скупа посматра више људи, док је интернет порнографија повезана са усамљеним гледањем. Карактеристике интернетске порнографије и сајберсекса су: доступност у кућним условима, анонимност, јефтиноћа, разноликост, мноштво „варијација“, интерактивност, експерименталност – од фантазија до стварног понашања, виртуелна идентификација, лако ступање насилника у везу са жртвом, као и тешкоћа откривања. Интензивно коришћење интернет порнографије води зависности, али и склоности ка педофилији. Анонимност и бесплатна доступност порнографије, фотографије, филмови, текстови, системи масаже, аудиовизуелна комуникација (микрофон, камере), безгранично тржиште – све је ту.

Опасност интернет порнографије је и у нестанку границе између произвођача и потрошача, све већем присуству насиља, интерактивном општењу које снажно утиче на сексуално понашање, мешању фантазирања и стварног живота, итд. Моника Тереза Вити све кориснике интернет порнографије дели на оне који је користе само да би се „забавили“ (recreational users); лакше зависнике (sexual compulsive users) и тешке зависнике од интернета (at-risk users). Интернет омогућује сваком да испуњава своје перверзне склоности: постоје и филмови са силовањем трудница. Научници Андреас Нил, Петер Брикен и Волфганг Бернер кажу да је опасност од овакве порнографске зависности уклањање од уобичајених полних и међуљудских контаката, изолација и усамљеност. Незадовољство стварним животом, као и својим интимним односима, јесте потпуно предавање фантазијама виртуелног. Развојем зависности долази до проблема у брачним односима, као и нормализације свих изопачености. Губи се сваки стид и јавља се могућност појаве насилничког понашања.

 

ОСЕЋАЊЕ ИНФЕРИОРНОСТИ

Како порнографија утиче на мушко осећање сопствене вредности?

Порнографски часопис „Пентхаус“ својевремено је наручио истраживање од заступника порнографије, психолога Хеберта Селга, с циљем да изучи последице гледања порнографских садржаја. Он је истакао: „Еротика често приказује мушке моделе са упечатљивим полним органима и неуобичајеном потенцијом. Изгледа да је то један од узрока комплекса инфериорности међу младим мушкарцима. У популарно – научним књигама се може јасно видети да се у области еротике размере полног уда свесно повећавају, да оне уопште нису тако важне као квалитет односа између партнера и нарочито понашање мушкараца, да се мушка потенција временом јако мења и никад не достиже размере измишљених порно – јунака, али те књиге не стижу до оних којима су упућене. Клинички психолози и лекари могу само да жале због ненормалног притиска на мушку психу, коју изазивају фантастичне представе у порно – часописима. Жене се такође приказују са озбиљним деформацијама. Међу њима се бирају оне чији идеали лепоте одговарају потрошачима порно – индустрије. Затим се предузимају различите фото – корекције, после које се нуде скоро беспрекорна млада тела. Зато жене и не прихватају еротику. Оне су врло свесне да не могу да конкуришу тим идеалним телима, специјално прављеним, или да могу да им конкуришу на кратко, па се, при сусрету са еротиком, жене углавном осећају инфериорно.

Уз то, порнографски материјали одражавају понашање и доживљаје жена које одговарају жељама мушкараца, произвођача порнографије, као сексуално привлачне партнерке које без оклевања себе предају под мушку власт. По правилу, многи мушкарци пореде своје жене са порно – моделима, што код њих ствара лажна очекивања у вези са женском привлачношћу и сталном спремношћу на секс. Резултат су неизбежна разочарења о којима се не говори отворено“.

 

ОСНОВНЕ ЛАЖИ ПОРНОГРАФИЈЕ

Порнографија нуди извесни систем антивредности. О чему је реч?

Амерички професор Долф Цилман у својој студији „Еротика и породичне вредности“ наводи следеће последице „безопасне еротике“, која се брзо претвара у „хардкор“: садржаји порнографије, која тврди да је свака веза могућа и пожељна, не одговара стабилности брака и брачних обавеза; порнографија сугерише да је свака сексуална акција међу људима који се чак и први пут срећу и могућа и оправдана; она изазива жељу да се стално мењају партнери, као у супермаркету; свака врста сексуалног односа изазива усхићење. Пошто ништа од тога није истинито, приликом сусрета са стварношћу долази до осећања кривице и разочарења.

Основне тезе порнографије су: секс је увек добар и могућ са било киме; секс нема последице; човек вреди онолико колико је сексуално привлачан; секс је спорт који се може упражњавати пред гледаоцима, и нема потребе за приватношћу; верност је досадна; жене морају увек бити спремне на све; жене су гола бића чији је једини смисао да задовоље мушку похоту; мушкарци све одређују, и сви морају да удовоље тој и таквој похоти; насиље, бол и секс су повезани.

Долф Цилман и Џенингс Брајант су утврдили да мушкарци сматрају да су преварени ако њихове жене нису тако привлачне и ако се не понашају као порно – глумице, и приписују им фригидност и хладноћу, као и неспособност да се узбуде. Порнографија мушкарцима обећава немогућа еуфорична уживања, па их не задовољавају ни добри сексуални односи. Наметање порнографије уклања баријере према групном сексу и садомазохизму, као и заштиту деце од исте. Број силовања се повећава.

Цилман је истраживао последице порнографије на брак. Закључио је да разне изопачености почињу да се намећу брачном другу, од оралног и аналног секса до секса са животињама. Потпуно се руши узајамно поверење брачних другова. Јавља се и идеја да је уздржање од полних односа „штетно по здравље“.

 

РИЈАЛИТИ ПРОГРАМИ КАО ПУТ КА РАЗАРАЊУ НАРОДА

У последње време, порнографија иде уживо преко тзв. „ријалитија“. Какве су последице?

О томе је наш познати научник, др Миша Ђурковић, писао: „Кад једно друштво заборави на значај морала као основе сваког предузећа, онда се губе све границе, као и свест да оне уопште треба да постоје. Бојим се да наше друштво неумитно клизи у том правцу. О моралу данас више не говоре чак ни црквени достојанственици, учитељи, војници, академици. Све је посао, пројекат, бирократија, диливери, и изнад свега све је политика. И све је забава.

Повод за овај текст је још једна срамота која се десила у нашем медијском простору, прва ријалити сахрана. Од када су пре дванаест година Веран Матић и ТВ Б92 увели овај монструозни програм у Србију, било је јасно да формат програма отвара неограничене могућности померања граница пристојног, прихватљивог и нормалног. Нажалост, те границе су се у ових дванаест година сукцесивно и померале, доводећи дотле да постане нормално гледање свих облика перверзија, групњака, превара, насиља, пуштања крви, манипулисања алкохолом итд. Сви знају да се гомила проститутки огледала у овом програму, са циљем подизања своје тржишне цене кад из ријалитија изађу. Публика је адреналински навлачена на псовке, обрачуне, деградацију, понижавање, дехуманизацију живих људи који су третирани као огледне животиње.

По закону комерцијализације, аутори оваквих гладијаторских програма непрестано морају да смишљају нове атракције и нова узбуђења како би очували навучену публику. Стога се овим несрећницима додатно плаћа за намештене свађе, за секс, за хомосексуалне наговештаје. Уводе се трудне жене, пропале звезде, наркомани, некада успешни естрадни ликови који данас немају ни за храну. Но по правилима која су позната још од старог Рима, мораће да се иде и даље. Искрено се бојим да ће доћи и време када ћемо видети и сакаћење људи, можда и право или симулирано убиство, покушаје самоубиства.

Недавно су без икакве ограде емитоване експлицитне порнографске сцене „акције“ двоје учесника, што је затим завршило на насловној страни дневних новина, а бројни портали су „на изволте“ објавили ову порнографију па су је гледала и деца у нижим разредима основних школа. На ретке објављене апеле, организатори су одговорили циничном тврдњом да тако помажу подизање наталитета?! Логично је да је онда некоме згодно пала на памет идеја да се преноси сахрана оца једне од ријалити звезда, коме је можда срце страдало од срамоте због начина на који ћерка и зет „стичу славу“. Пошто РЕМ (шта то беше?) није реаговао ни на овај законски прекршај, некрофилија је на велика врата ушла у наше ријалитије као легитиман инструмент. Ријалити сахрана је велики изазов за конкурентске парове и сад треба видети којим прекорачењем границе ће одговорити Хепи.

Ријалити програми као и друге комерцијалне сплачине тога типа постоје наравно и у другим земљама. Но тамо постоје и држава, закони, судови, друштво, озбиљни медији, стварна удружења грађана, нпр. родитеља или верника и друге институције које заједно држе брану уставности, законитости, пристојности, морала и одбране друштва од предаторства компанија. Чак и у Црној Гори емитовање таквих програма није дозвољено пре 11 увече и обавезне су ознаке о узрасту за који је програм адекватан. Код нас је нажалост чак и чувени термин за породичне серије недељом увече оскрнављен емитовањем серије у којој се приказују исечене главе, експлицитне сцене секса, оргије, наркоманија и све оно што по ријалити моделу подиже гледаност. /…/

О штетности ових програма и погубном разарању морала, свести, и базичне оријентације слуђених људи које ове будалаштине гледају, а чија се деца на том злу образују, могло би се писати у бескрај. Пораст свих облика насиља укључујући и вршњачко и породично је директно везан са овим сатанистичким надражајима који стижу са нечега што би требало да буде јавно добро.“

Страховите последице ријалитија по друштво у Србији све су очитије. Наравно, о томе нико не мисли. Или, боље речено, мисли у складу са оним што је властодршце саветовао вођа свих изопаченика, Маркиз де Сад: „Животно важан задатак политике сваке власти је у томе да подстиче максимално развраћање нације: док човек исцрпљује своје тело и душу у насладама слатког и погубног разврата, он не осећа тежину својих ланаца, и ви на њега можете стављати нове окове, а да он то ни не примети. На тај начин, права суштина државне власти је стоструко умножавање средстава за магарчење и развраћање народа. Отворено учињено зло, изазовна раскош безброј јавних кућа, свеопшта амнестија за злочине почињене у пламену страсти – то су средства да се плебејци држе на узди“.

 

ЖЕНЕ И ЊИХОВИ МУЖЕВИ

Какав је ефекат порнографије на брак?

Истраживања у Америци су показала да већина жена сматра да мужевљево потонуће у порнографију није другачије од неверства. Психолози који се баве овом темом саветују женама чији мужеви имају проблема да се подробно упознају са овом темом; да провере колико су њихови мужеви ушли у ропство порнографије и да ли су постали зависни; да пријатељски, али одлучно, разговарају са својим мужевима, и да укажу на то шта им је неприхватљиво; да наведу мужеве да им испричају шта се с њима заиста дешава, да би оне могле на време да реагују; да их наведу да се обрате за помоћ стручњацима; да заједно раде на избављењу од зависности. Ако мужеви не слушају, треба их упозорити да ће то утицати на брачне односе и не мирити се с тим. Ако деца сазнају о чему је реч, треба им објаснити шта се збива и указати им да она нису одговорна, као и на мере које се предузимају да би се отац избавио.

Има жена које, да би избавиле брак, пристају да гледају порнографију скупа с мужевима, али им је то углавном одвратно и изазива штетне последице.

Скуп Америчке академије судија у области брака 2002. је истакао да преко половине бракоразводних парница има неке везе са злоупотребом порнографије.

 

ОПАСНОСТИ ЗА ДЕЦУ

Порнографија је нарочито штетна за децу. Шта се зна о томе?

Томас Ширмахер каже да она код деце изазива негативне и трауматске реакције, ране сексуалне контакте, повећање могућности за појаву полних болести, увереност да сексуалне везе немају ништа са љубављу, сигурност да су брак, породица и рађање деце сувишни, опасност од зависности, превремене трудноће, склоност изопаченостима, итд. Родитељи морају знати како функционише интернет; компјутер који деца користе морају учинити доступним и видљивим; треба да одреде правила и време коришћења интернета; ту су и да покажу какве су опасности интернета; деци треба рећи да не смеју да дају личне податке кад су на глобалној мрежи; треба уградити заштитне филтере и програме; ту су и да разговарају са децом о разним садржајима који могу бити опасни. Деца треба да буду отворена и спремна да причају са родитељима, чији пример мора да буде за сваки углед.

У својим истраживањима, професор Цилман истиче да „активно коришћење порнографије јача уверење да перверзије не само да доносе задовољство, него да су природне и прихватљиве, и да њихово гушење штети здрављу.“ Уз прихватање става да је промискуитетност нормална, усваја се и став да је непотребно рађати децу, који се овако образлаже: „За рађање деце потребно је превише времена и енергије, а то ограничава личну слободу. Имати децу – то је непосредни изазов порнографији, јер породица и деца спречавају доживљај сексуалног задовољства.“ Џил Менинг, у свом извештају Сенату 2005, истиче да порнографомани занемарују децу, случајно или намерно их упознају са порнографским материјалом, ризикујући узајамно отуђење и развод, као и да остану без посла, што такође штетно утиче на њихово потомство.

 

ОТУПЉИВАЊЕ ЧУЛА

Порнографија изазива отупљивање чула, па корисници стално траже још и још. Због чега долази до тога?

Немачки научник Ханс Бернард Бросијус каже да „сексуално експлицитне слике код публике изазивају неку врсту отупелости, и људи који их нуде морају да траже нове, отвореније форме“. Један пацијент је описао своје искуство: „Што је дуже трајала моја сексуална зависност, моја одвратност је слабила. Претварао сам се у егоцентричног монструма. Моји контакти с људима постајали су све равнодушнији, и изгледало је да ће ми сексуална зависност дати све што ми је потребно. Нисам имао потребу да се смарам сукобима с било каквом женом,  јер нисам више имао потребу за неком везом, као ни могућност да неког увредим. После неколико часова усамљеног самозадовољавања, осећао сам само празнину, стид, мржњу према самом себи и депресију. Плашећи се да ме неко не разобличи, више никог нисам гледао у очи. И мада сам мрзео себе због свега, зависност се ширила, и ја сам тонуо у блато све дубље. И скоро да ми није било спаса“.

Томас Ширмахер тврди да је историја порнографије дала јасна сведочења о овоме. Наиме, оно што се сматрало узбуђујућим шездесетих година 20. века, као што је часопис „Плејбој“, више нема никаквог ефекта. Филм у коме је приказан нормалан полни однос сада нико не би гледао.

Опасност порнографије је у томе што она изазива зависност, која, по Виктору Клајну, има следеће ступњеве: 1. немогуће је одрећи се порно – садржаја 2. потрошња порнографије је све учесталија, шира и окреће се специфичним интересовањима; 3. ескалација води ка непрестаној употреби која доноси све мање задовољства; 4. смањује се осетљивост према разним врстама перверзија и насиља у порнографским филмовима; 5. јавља се потреба да се виђено примени у пракси по сваку цену.

Мушкарци који падају у стање зависности често то правдају овако: сви су такви; Бог (или природа) нам је дао јаку сексуалну жељу; то ми не штети; то је моја лична ствар, и могу да престанем кад хоћу; нема разлога да се одрекнем задовољства; моја жена има предрасуде према сајбер хобију који упражњавам, а који је безазлен; боље то него да идем по јавним кућама. То су самооправдања која се не заснивају на стварности.

 

СЕКСУАЛНЕ РЕКЛАМЕ

Наркотизација почиње од реклама у медијима. Голе жене рекламирају чак и аутомобилске гуме.

Психолог Херберт Селг писао је да рекламе „жене претварају у предмете и изједначавају их са робом. Оне маме мушке очи, које, уз купљену робу, нуде и жену као додатак. На тај начин, нестаје разлике између робе и жене. У једном каталогу ауто – трговине пише: „У нашем тржном центру можете да погледате и додирнете све и да добијете неопходни савет“. Пред самим центром стоји спортски аутомобил, који је скоро невидљив од четири манекенке, које стоје у непристојној пози. Поистовећење жене са робом и могућност да се пипне не само ауто, него и жена која га рекламира, такође никог не збуњује. Овде се не показује само отворена женска бестидност, него и њихово поистовећење са аутом, због чега се користе женска сексуалност и женско тело. То јест, жена је роба и продаје се, а ја то сматрам понижавањем женског достојанства“.

Лари Тај, аутор књиге о оцу модерне пропаганде, Фројдовом сестрићу Едварду Бернејзу, каже: „Описаћу вам његов најпознатији успех у заступању компанија. Један од најчувенијих Бернејзових пројеката је онај који је урадио за Америчку компанију дувана (American Tobacco Company) – једног од највећих произвођача дувана на свету. Америчка компанија дувана урадила је бриљантан посао продајући цигарете и друге дуванске производе мушкарцима, али веома траљав и неуспешан, када се радило о продаји њених производа другом делу америчке и светске популације – женама. И они су унајмили Едварда Бернејза и рекли му: „Ми ћемо те учинити веома богатим човеком уколико нам помогнеш да продајемо своје производе женама“. И Бернејз је урадио оно што је увек радио: размишљао је о психологији – због чега жене не пуше. И отишао је до психолога А. А. Брила, који је заправо био ученик његовог ујака Фројда, како би открио психолошке основе на којима је ово одбијање почивало. Упитао га је: „Докторе Брил, реците нам, шта спречава данас жене да пуше?“ Брил му је рекао да жене сматрају цигарете типично мушким производом и да симболизују пенис. Била је то нека врста табуа веома јаког код жена. Бернејз је сматрао да је то објашњење апсолутно бриљантно. И шта је урадио? Убедио је, делујући иза сцене, неке од најелегантнијих и најбогатијих жена у Америци да у недељу, на Ускрс 1929, марширају, борећи се за женска права, на најпрометнијем месту у Њујорку – на Петој Авенији и да током параде у једном тренутку изваде своје цигарете и упале их као симболичне „Бакље слободе“. Наравно, Бернејз је иза сцене организовао присуство новинара свих највећих новина из Америке и света који су то снимили својим фото апаратима. Тако су цигарете постале део покрета ослобођења жена: конструисане као грађанска дужност и слобода. И новине из целог света освануле су са фотографијама на насловним странама које су приказивале веома елегантне даме како држе своје „бакље слободе“. Цигарете су постале симбол борбе за ослобођење жена. Бернејз је учинио да жене усвоје веома нездраву навику пушења, како би себи и својим клијентима обезбедио да зараде велики новац. Елегантне, богате даме које су парадирале Петом авенијом никада нису сазнале да је позив на овај марш дошао од Едварда Бернејза и индиректно од компаније за продају дувана. Бернејзова секретарица је слала позиве убедивши их да се ради о кампањи борбе за права жена и њихову еманципацију“.

Професор психологије Виктор Клајн је истицао да рекламна индустрија не би трошила милијарде на снимање нових садржаја да они не доносе много веће приходе од улагања. Тако је настала изрека: „Sex sells“ – „Секс је оно што продаје“. Године 2005, научници су открили да у мушком мозгу постоји тренутак заслепљености који изазива поглед на наго женско тело. Еротска слика код мушкарца изазива слепило које траје петину секунде. Доказано је да поглед на слику обнажене жене изазива најјачу могућу мождану активност. Рекламна индустрија је ово знала пре науке о мозгу.

 

ПОРНОГРАФИЈА И НАСИЉЕ

Порнографија је непосредно повезана са насиљем. Да ли ко мисли о томе?

Америчка истраживања, чији су се резултати нашли и пред државним тужиоцем, показала су да се 10% мушких студената узбуђује кад гледа крајње насилну порнографију, 20-30% ужива у филмовима у којима жена пружа отпор полном чину, а чак 50% сматра да су одлични филмови у којима се жена на крају слаже са силоватељем.

Пропагатори порнографије су, на почетку свог деловања, тврдили да порнографија делује катарзично – тобож, што више гледаш визуелне фантазије, мање си склон да преступе чиниш у стварности. Међутим, истраживања су показала да није тако. Клаус Матијак, неуробиолог и стручњак за психологију понашања при универзитетској клиници у Ахену дао је интервју часопису „Штерн“ у коме каже: „Све што се често понавља – удар тениског рекета, свирка на инструменту, учење азбуке врши промене у мозгу. Човек учи много, па и насиље. Да би га изучио, мора да научи да пређе „праг саосећања“. Боксери то постижу нарочитим тренинзима. На том принципу раде компјутерске игрице које приказују насиље. Коцкари могу да буду успешни само ако пригуше сажаљење према противницима… Код коцкара који играју дуго и интензивно приметне су промене на мозгу. Код порнографије су ти исти ефекти у питању. Ко стално гледа насилни секс и сцене „генг бенг“ (групног силовања), где жене реално осећају бол, стварно му се мења мозак. Да би слика неког ко пати изазивала сексуално узбуђење мора се искључити свако сажаљење према њему, иначе се ништа не добија. И зато се ово учи сталним гледањем одређене врсте порнографије. Порнографски поглед на ствари је истрениран. Кад порнографија постане део свакодневице, то не само да мења човекову сексуалност, него и његово биће. Нормалним се сматра оно што је пре тога било потпуно ненормално“.

Долф Цилман је, после три и по деценије научног рада, доказао да гледање порнографије непосредно води ка склоности силовању. Порнографија код мушкараца изазива одсуство саосећајности према женама, а затим силовање представља као акт који не подлеже кривичној санкцији. Ако се томе дода да судови благо кажњавају силовања, њихов број у друштву се лако може увећати. Цилман је показао да овакав однос према силовању може да наведе кориснике порнографије да лакше насрну чак и на децу, што је најпогубније.

Године 2007, минхенски професор неуропсихологије Георг Ертел, чији је Институт рационалне психологије преко три деценије изучавао дејство порнографије на мозак, указао је на драматичан развој догађаја у немачком друштву: „Оно што очекује наше друштво у овој области је прави ужас. Сада је насиље постало дозвољено средство за остварење сопствених амбиција“. Мозак почиње да се мења, чинећи човека мање осетљивим: „Мозак прилагођава своју стратегију обраде информација у складу са стварношћу и штити се од поплаве насиља и порнографије својим „затупљивањем““. Ертел је тада упозорио: „Емоционалност интелекта и способност саосећања код омладине је све мања. Сада је код многих младих мушкараца, али и жена, сексуалност непосредно повезана са насиљем. Ствар је у томе што мушкарци себе идентификују као силеџије, а жене као силоване“.

Порнографија је, утврдио је професор Херберт Селг, кључно допринела развоју тзв. „мита о силовању“, који отприлике гласи овако: „Свака жена жуди за силовањем и наслађује се њиме. Ниједну жену не можеш да силујеш ако она то неће.“ То јест, у складу са овим митом, силоване су само „лоше“ жене. Мушкарци који силују су сексуално гладни и не могу другачије да поступе. Као и много шта друго, и ова прича је почела од Фројда, који је код жена примећивао извесни мазохизам.

Томас Ширмахер нас подсећа куда све то води: „Најобичнија интернет претрага за кратко време приказује, сасвим бесплатно, свима, па и деци, највеће огавности: сексуалне односе са мртвима, живима, чудовиштима, обезглављенима, животињама и децом везаном у ланце, коју муче одрасли. Секс са трудницама, силовање жена које стењу од усхићења кад њиховим грудима приносе усијана кљешта, као и девојке које за време односа врше малу и велику нужду – то се одавно сматра природним. Ко плати и мири се с тим може видети и још већи ужас – поводом двадесетпетогодишњице „Плејбоја“ слику жене коју напаствује пас и Деда Мраза који се пари с јеленом“.

Још 1986, пре интернета, амерички председник је наложио формирање комисије која ће утврдити везу између порнографије и силовања. Џери Р. Кирк, који је за ову комисију написао студију о порнографији, до тада најобимнију на свету, истакао је: „Истраживање једнозначно показује да постоји непосредна веза између хардкор порнографије и насилних сексуалних преступа – силовања, убистава и наношења тешких телесних повреда женама и деци“. Са овим су се сви његови сарадници сложили, иако је у комисији било и оних који су бранили право на слободу постојања порно – индустрије. Канадско истраживање министарства правде показало је да се око 50% насилника за силовање припремало гледањем порнографије – 75% силоватеља деце, 60% оних инцестуозних насилника, као и 38% осталих. Уочено је и да је све већи број насилних поступака у браку, када мужеви приморавају жене да испуњавају оно што су видели у порно – филмовима.

Занимљиво је да међу радикалним феминисткињама има и оних које сматрају да порнографија ослобађа жену. Тако Венди Мек Илрој каже да жена може да ужива и у сценама сексуалног насиља: „Она можда има извесне мазохистичке склоности, којима даје простор, захваљујући својој бујној машти“.

 

ПОРНОГРАФИЈА И ЗЛОЧИНИ

Порнографија, као што видимо, може довести и до тога да, рекло би се нормалан, човек и примеран грађанин, почини страшна убиства.

О томе говоре саме серијске убице.

Американац Гери Бишоп је био осуђени педофил, хомосексуалац. Убио је петоро деце у Солт-Лејк Ситију (држава Јута). Када су га осудили, написао је да порнографија и зависност од ње леже у основи убистава које је починио. У свом писму каже: „Порнографија је била одлучујући фактор у мом паду. Некако су почели да ме сексуално привлаче дечаци и ја бих маштао о њима када су обнажени. Одређене књижаре нуде сексуалну едукацију, фотографске или уметничке књиге које би повремено садржавале фотографије голих дечака. Наручивао сам такве књиге и користио их да појачам своје фантазије у мастурбирању. Налажење и набављање таквих материјала постало је за мене опсесија. Када бих видео порнографију, за мене је то био фитиљ на динамиту. Постао бих узбуђен и морао да задовољим своје нагоне. Сви дечаци су за мене постајали само сексуални објекти. Моја свест је била спаљена и сексуални апетит је у потпуности контролисао моја дела.“

Џефри Дамер је убио седамнаест људи. Када су га у ФБИ питали, шта га је изазвало на то, он је одговорио: „Алкохол и порнографија“. Он је такође рекао да је постао зависан од порнографије у Немачкој, где је служио у америчкој армији. На порнографију је потрошио хиљаде долара.

Тед Банди, масовни убица, погубљен је 1989. године. Он је признао убиство двадесет девет жена и девојака, а сматра се да их је силовао и убио око стотину. Пре смрти, дао је интервју др Џејмсу Добсону, психологу и консултанту по питањима брака, породице и васпитања деце. Он је тада рекао: „Ја сам одрастао у одличној породици. Имао сам пажљиве родитеље који су ме волели и још четворо браће и сестара. Ми, деца, били смо центар живота родитеља. Редовно смо ишли у цркву. Моји родитељи нису пили, нису пушили и нису се коцкали. У породици мене нико није тукао нити се свађао. Не кажем да је све било идеално али сам одрастао у јакој хришћанској породици. Надам се да нико неће покушати да просто окриви моју породицу за то што сам ја постао такав – то би било превише просто објашњење. Али ја знам шта се у ствари десило, и покушаћу да искрено испричам о томе. Имао сам 12 или 13 година када сам почео да се срећем са ‘меком’ порнографијом у продавницама и апотекама. Дечаци обично копају по разним ћошковима у потрази за порно-материјалима које одрасли бацају. Са временом смо налазили све жешће часописе – отвореније и суровије. Такође смо налазили и детективске романе. Хоћу то посебно да нагласим, зато што је најпогубнији вид порнографије – говорим из сопственог горког искуства – тај који у себе укључује физичко насиље и сексуално насиље. Комбинација та два – ја то знам, верујте ми – доводи до понашања које је и описати страшно. Ја не кривим порнографију. Ја не кажем да ме је порнографија натерала да радим све то. Ја потпуно сносим одговорност за све што сам урадио. Али то није питање. Питање је како је таква литература утицала на формирање мог понашања. У почетку је хранила моје помисли. Затим им је у одређеном тренутку она помогла да се излију у одређени облик, тако да су оне практично постале посебна стварност унутар мене. Како постанете зависни, а ја гледам на порнографију као на зависност, све више тражите јаче, експлицитније материјале, који више узбуђују. Као у свакој зависности, тражите све јачи и јачи доживљај који вам доноси све више задовољства. Али, долази тренутак када сте исцрпли све могућности порнографије. Онда почнете да мислите о томе да, ако то урадите у стварности, добићете неупоредиво више доживљаја, него при читању или гледању. Нисам могао да одолим силној унутрашњој забрани на преступно понашање, која је била заложена у мени у породици, цркви и у школи. Знао сам, да је неправилно чак и помислити о томе, да не причам о томе да се то уради. Стајао сам на ивици и последње нити које су ме задржавале, постепено су се истезале под утиском мојих фантазија, постојано храњених порнографијом. Био је то такав осећај, као да сам достигао границу и више не могу да контролишем своје жеље. Границе, којима сам научен у дечјем узрасту, показале су се недовољнима, да ме зауставе од насиља. То се може назвати принудом, акумулацијом рушилачке енергије. Такође, нисам напоменуо улогу алкохола. У садејству са везаношћу за порнографију, алкохол је уклањао унутрашње забране а порнографија их је рушила даље, слично ерозији.“

А онда је почео да силује и убија, после чега се враћао „нормалном“ животу: „Ја као да сам се будио из неког страшног транса или сна. То може да се упореди само са ђавоиманошћу, поседнутошћу нечим ужасним, када, пробудивши се следеће јутро и сећајући се шта се десило, ти схваташ да си у очима закона и тим пре у очима Бога – ти крив. Када бих се пробудио, био сам у ужасу од тога што сам урадио при здравом разуму и при свим својим моралним основама и етичким принципима. Немогуће је описати дивљу жељу да се то уради, али када би то било урађено и енергија би спласнула, ја бих поново постао ја. У принципу, био сам нормалан човек. Нисам био један од оних који обилазе барове, или бескућник. Нисам био отпадник у том смислу, да су људи могли да погледају на мене и да кажу: „Знам да нешто с њим није у реду“. Био сам нормалан човек. Имао сам добре другове. Водио сам нормалан живот, са изузетком једне мале али веома моћне и рушилачке ствари, коју сам држао дубоко у тајности. Људи на које су јако утицале сцене насиља на телевизији, нарочито порнографског насиља, нису били монструми од рођења. Ми смо ваши синови и мужеви. Ми смо расли у обичним породицама. Данас порнографија може да уђе у сваки дом и да зграби свако дете. Пре двадесет или тридесет година, она је из моје куће узела и мене. Ја сам имао брижне родитеље, и они су се бринули о томе да заштите своју децу, али ма како да је добра хришћанска породица, нема никакве заштите од тог утицаја који друштво толерише… Ја нисам социолог и нисам вршио истраживање, али сам провео у затвору дуго време и овде срео много мушкараца који су били насилници, баш као ја. И сви они су, без изузетка, сваки од њих, били дубоко увучени у порнографију – били су дубоко зависни, без изузетка, без сумње. ФБИ истраге случајева серијских убица показују да је њихов најчешћи заједнички интерес порнографија. То је истина. Ја знам да људи мисле да ја мислим само на себе, али с Божјом помоћи, научио сам се, иако прекасно, да осећам бол који сам нанео другим људима. Да, тако је! Последњих дана истражитељи су говорили са мном о неразјашњеним убиствима које сам починио. Мени је тешко да говорим о томе после толико година зато што поново преживљавам сва ужасна осећања и мисли са којима сам се дуго и успешно борио. Сада се опет све разоткрива и ја поново осећам бол и ужас онога што се десило. Надам се да ће они којима сам нанео бол, чак и ако не поверују мојем покајању, поверовати у оно што говорим сада. У њиховим градовима и селима на слободи живе људи, слични мени, чији се опасни импулси распаљују сценама насиља које показују на кабловској телевизији, нарочито сексуалног насиља. Мене ужасава шта се пушта на кабловској ТВ. Насиље у филмовима који се данас гледају по кућама, пре 30 година не би показали ни у ХХХ биоскопима за одрасле.

Не умире ми се, нећу да лажем. Природно, заслужујем најстрожу могућу казну у друштву. Мислим да друштво треба да се штити од мене и мени сличних. То је тако. Али опет, надам се да ће из нашег разговора бити јасно да друштво треба да се штити од себе самог. Како смо већ говорили, у овој земљи се слободно пропагирају порнографија и насиље, и људи, са једне стране, осуђују дела Теда Бандија, али, при том, пролазе поред киоска са часописима због којих њихова деца постају као Тед Банди. У томе и јесте иронија. Ја говорим о томе да људи треба не просто да ме казне. Моја казна неће вратити родитељима децу, нити да им олакша бол. Али данас се на улици игра мноштво друге деце, која ће сутра или прекосутра бити мртва због онога што други млади људи данас читају или гледају на телевизији.“

Зато је борба против порнографије као једног од кључних извора насиља насушно потребна нашем друштву.

 

<н1>ДУХОВНА ДЕТОКСИКАЦИЈА

<т>Како се ослободити порнографске зависности?

Да би се човек ослободио зависности од порнографије, потребна му је духовна детоксикација, о којој пише Томас Чајес у својој књизи „Сексуална детоксикација / Водич за момке уморне од порнографије“. Он истиче да је данашњој деци теже него икада. Раније, до порнографског часописа тинејџер није могао да дође тек тако: морао је или да купи часопис или да га украде. Данас је све доступно – једним кликом и изласком на интернет млад човек постаје страховита жртва. Јер порнографски садржаји су све изопаченији и луђи.

У књизи „Суперфрикономија“, Стивен Левит и Стефан Дабнер су писали о зарадама од проституције и ценама за поједине „сексуалне услуге“. Најмање је плаћен тзв. „нормални секс“, а перверзије се плаћају више него икад: „Чинови који су некад били забрањени због крајње вулгарне и понижавајуће природе, сад се прихватају као легитимне форме сексуалног понашања“, кажу они. Јасно ја да млади мушкарци који су се нагледали порнографије од жена очекују да се понашају као порно – глумице.

Томас Чејес истиче да свако ко жели духовну детоксикацију мора да размишља о томе шта је Господ благословио, а шта порнографија нуди. Господ је благословио да полни однос буде израз брачне љубави, а порнографија презире љубав, и нуди секс са било киме и било када. Господ благосиља човека да пази на себе, а порнографија га учи да он не може себе да укроти и да мора задовољити сваком нагону.

Себе треба питати: „Да ли ме грех плаши? Да ли порнографија утиче на моју перцепцију жене? Да ли порнографија утиче на моје срце и како? Да ли верујем да ће се мој проблем опседнутости порнографијом решити браком? Да ли порнографија и мастурбација штетно утичу на мене? Зашто мастурбацију прати осећај кривице?“

Ако је полни живот благословен у оквирима брака, ако обезбеђује радосну верност брачном другу, онда се мора имати у виду и оно што је рекао Клајв Стејплз Луис: као што је храна неопходна за живот, а укус хране помоћно средство које нас на то подсећа, бива јасно да је и полни живот намењен рађању, а телесно задовољство је помоћно средство у том правцу.

Сексуалност је, каже Чејес, однос између мужа и жене, и никог не треба пуштати унутра – ни живог човека, ни порнографску слику. Неопходна је и самоконтрола, која подразумева чекање правог времена – брачног времена. (Песма над песмама 8,4)

Порнографија је, дакле, ругање Божјој намери. Зато онај ко хоће да се ослободи порнографије, мора да има на уму да секс није коначни циљ људског постојања. Такође, веома је важно да се сексуалност не посредује преко медија – од телевизије до интернета. Сексуалност није пука људска ствар, него је повезана са Божјим промислом.

Увек треба имати на уму да је полни однос између мушкарца и жене надасве нежан. Порнографија је голо насиље.

Чејес каже да младић увек мора имати на уму једно – чувај своју душу и тело за супругу, и буди јој веран, макар да је још увек ниси срео.

 

 

ЉУБАВ КАО КЉУЧ

Постоји аутентични језик полне љубави: „Љубавни полни однос је нешто другачије од обичног полног спајања, али, авај, језик љубави често може да се користи као средство завођења, а то је онда само обмана и превара“ (Бејзил Зајон). Истинско полно сједињење у љубави човеку не даје само осећај чулног задовољства, него, пре свега и изнад свега, радости због постојања Другог. Француски мислилац Оливије Клеман сматра да управо зато што је дар полности добар, и Божји, и значи учешће две личности у даху живота који је од Господа, „мушкарац и жена морају постати достојни језика љубави“. Где је љубав, ту је и живот, и ту је рађање. Ми живимо у свету без љубави – зато и изумиремо. Не помаже давање пара брачним паровима с децом. То је секундарно ако нема брачне љубави и узајамности.

А ријалитије, без милости, уклонити из наше стварности. И стати у фронт против Шваба, са Кустурицом и свима који су нормални, то јест стоје под правим углом у односу на тле, незгрбљени и непропузали. Ако хоћемо да опстанемо, наравно.

 

УПУТНИЦЕ:

1. https://www.youtube.com/watch?v=1Zoe1QW_v-Y&ab_channel=EmirKusturica%3AMoj%C5%BEivot; https://www.rtv.rs/sr_lat/kultura/kusturica-godarova-ideologija-prethodnica-rijalitija_1061009.html
2. https://mondo.me/info/Svijet/a1003461/dzefri-epstin-pedofilija.html