ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ПОЕЗИЈА ПРЕ И ПОСЛЕ ТРЖИШТА: O ПЕТНАЕСТОГОДИШЊИЦИ ЈЕДНЕ ПОЛЕМИКЕ

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ

Рад излаже полемику која је, крајем 2007. и почетком 2008. године, вођена између песника Мирослава Максимовића и економисте Бошка Мијатовића, а тицала се места и улоге песништва у доба тријумфа неолибералне тржишне економије. Иако су оба полемичара бранили своје позиције, ипак се дошло и до заједничких ставова, од којих је најважнији да тржиште није и не може бити једини критеријум вредновања поезије. У закључку рада, указује се на нове опасности пред песништвом, каква је развој вештачке интелигенције у правцу симулирања поетског стварања.

ЦЕНА ЕЗРЕ ПАУНДА

Својевремено је Езра Паунд платио цену јер се усудио да плива против струје: пишући „Кантосе“, ударио је на зеленаштво и каматарење, који су, по средњовековном канонском праву, увек contra naturam. Само она култура у којој зеленашко банкарство није владало могла је бити стваралачки моћна; где има каматарења, тамо престаје човештво, тврдио је Паунд. Иако се чини да је узимање камате пуки економски феномен, песник је осетио да је економија кључ историје, и да скоро све зависи од правилне употребе новца.

У чувеном шездесет петом певању „Кантоса“, Паунд доказује да трговачко – банкарски дух сјалови све оно што је по природи плодно, а оно што је по природи јалово, јер је исход апстрактне рачунске конструкције ( новац ), чини да се, на корист злочиначке мањине мешетара, „оплођава“. Сребро и злато јесу трајни, али се не размножавају. Похлепа и зеленаштво ратују против лепоте и уметности. И не сме им бити поштеде ако хоћемо да останемо верни Тајни којом смо саздани.

Зато је, за време Другог светског рата, из Рима ( а веровао је, сасвим наивно, да је Мусолинијев режим „антизеленашки“ и да кроти банкарску олигархију ), Паунд грмео против тријумфа канцер – капитализма у Америци. То је, непосредно после доласка својих земљака у Италију ( на тенковима антифашизма ) платио боравком у кавезу, много пре Гвантанама, а затим и у лудници. Порука бунтовнима је била јасна: не сме се тако против банкократије – чак ни песници нису изузетак!

О томе какав је преступ начинио Паунд, пише Милован Данојлић, који је га је препевао на српски језик:“У низу написа, посебно у памфлету АВС економије, Паунд осуђује модерно капиталистичко устројство као систем свеопштег зеленаштва и обезвређивања правих људских вредности, као организовану пљачку која се неминовно завршава ратовима и крвопролићима. Све слободе, у таквом поретку, јесу слободе угњетача: треба их, дакле, укинути, и кормило државе поверити мудрим, правичним и јаким вођама, који ће стати накрај лихви, сузбити насиље новца, и цео живот усмерити у моралнијем, здравијем правцу“. ( Милован Данојлић, Песници, Завод за уџбенике, Београд, 2007, 350) Паунд је, вели Данојлић, гледао у прошлост, и узорне државнике тражио у кинеским царевима руковођеним Конфучијевом мишљу, у ренесансном Сигисмонду Малатести, у вођама америчке револуције, Џону Адамсу и Томасу Џеферсону, па му се, на хоризонту историје, привидео и Мусолини као вођа антикапиталистичке реакције у Европи. То је, по Данојлићу, значило да је Паунд својом економском теоријом тражио ослонац у преткапиталистичком добу, пре осамостаљивања новца као одљуђене силе и идола коме се приносе крваве жртве:“Новац је симбол, те му се не сме дозволити да нараста сам од себе: не сме се увећавати позајмицама, јер се, у том случају, удаљава од природне основе, прелазећи у самоумножавање. Самооплодња новца је процес contra naturam; гесло америчког председника Адамса да је свака „кредитна банка сушта гнусоба“ песник са задовољством понавља у Cantos. Светски монетарни систем је чудовиште које гута народе и појединце, и гура нас у пропаст; песник се труди да му, ако ништа друго, бар мало напакости“ ( Исто, 351). Све што ратује против банкократије – од локалних покушаја прављења сопственог новца до Лењиновог удара на капитализам – Паунд поздравља и одобрава, да би, 1945, завршио у кавезу америчке војне полиције.

Ставши на страну Сократа и Платона, који су крилатог Хермеса сматрали покровитељем песничког заноса и непатвореног стваралаштва, а дизали глас против Хермеса варалице, коме су се, у античкој Грчкој, клањали трговци и банкари, Паунд је, да поновимо ( јер је понављање мајка учења, а крајње је време да нешто научимо ), био заточен у правом кавезу, сличном оном који постоји у зоолошким вртовима.

До краја живота је остао при својој речи из„Кантоса“: пошто је каматарење ( усура ) грех против природе, ми, због каматарења, једемо „хлеб сув као стара хартија“, а зеленаштво „тупи иглу у руци везиље“ и „вештину преље убија“. И још:“Гуши младића који девојку гледа,/ Уноси немоћ у постељу, леже/ између младожење и младе“.

Песници који су дошли после Паунда обрели су се у невидљивим кавезима неолибералне економије, и пред њима су искрсла нова ( суштински стара, јер је вековима присутна идолатрија новца ) питања.

Наравно, једно од кључних је питање односа тржишта као мере и провере стварности и изазова који се нашао пред могућностима слободе песничког делања.

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛА ПОЛЕМИКА

Сада већ далеке 2008. године ( удаљене од нас не толико бројем година, колико догађајношћу, усковитланом глобалним прогресом ка електронском тоталитаризму, пандемијама – да ли из епрувете? -, вештачкој интелигенцији и претњама нуклеарног рата) у српском књижевном простору приведена је крају једна значајна полемика. Она је искрсла као јавна преписка двојице пријатеља – песника Мирослава Максимовића и економисте Бошка Мијатовића. И кренула је баш уочи велике економске кризе те исте године, када су идеје тржишне економије неолибералног типа доведене у сумњу – пре свега, захваљујући чињеници да су земље Запада, који је неолибералну мантру наметао читавом човечанству, свој банкарски сектор, запао у проблеме, почеле да извлаче непосредном државном интервенцијом.

У предговору, насталом после петнаест година, Максимовић је истакао да је то, колико он зна, једина полемика између песника и економисте, до које није дошло случајно, иако је тако изгледало: налог је дао дух времена.

У часу у коме су престале било какве полемике између стваралаца ( а некад их је било много, и узбудљивих ), јер се живи духом остварене утопије материјалног, потребно је било уочити да се политика, схваћена као дијалошка брига за јавно добро, претворила у аксиоматичност економије, којој више нико не поставља питања. Нестале су старе – оне из доба комунизма – напетости између стиха и идеологије, а само песништво је, иако званично слободно, постало презрено ( реч „презрети“ значи, буквално, „превидети“ – јер, ко данас гледа у правцу песме? ).

Још 2005, каже лауреат Жичке хрисовуље, он је осетио да поезије нема – нестала је у ковитлацима времена. Када је постао уредник двонедељника за културу, „Бестселер“, Максимовић је покренуо рубрику „Песник у транзицији“, надајући се да ће се многи одазвати размишљањима о кризи песништва које је постало непотребно. Одзива углавном није било. Када је Бошко Мијатовић, чикајући свог пријатеља, тражио да објави његову реакцију на Максимовићеву жичку беседу, песник је пристао, па га је и замолио да отпочну дужу и садржајнију полемику, која би била разјасница за многа питања, до тада неодговорена. Полемика је трајала од 12. октобра 2007. до 19. септембра 2008, а онда је, у „Службеном гласнику“ 2009. изашла књига са текстовима насталим у овом периоду, под насловом „Поезија, тржиште, држава“.

ЖИВОТ У НОВИМ ОКОЛНОСТИМA

Добра зато што доводи до нових идеја, а лоша јер учеснике може да одвуче од главне теме, та полемика је, вели Максимовић, решавала питање рубрике „Песник у транзицији“, али и потврдила да песништво живи у сасвим другачијој епохи него икада до сада. Док је економиста тврдио да је кључ промене у томе што више нема државних субвенција, песник је настојао да покаже да у будућности канцер –капитализма нема места ни за какву поезију, а не само за субвенционисану. Није реч једино о слому комунизма, како је тврдио Мијатовић, него је у питању измена светско – историјских околности, која не погодује ничему духотворном. Иако се, у првој деценији овог столећа, Максимовић надао да је за поезију могло бити неког „социјалног решења“ у оквирима тријумфалне цивилизације новца, касније је схватио да је половично решење немогуће – само суштинска промена правца кретања човечанства доноси наду. И не само за песништво.

Новац, сматра Максимовић, не треба да буде плата песнику ( уосталом, како рече Раичковић, „не лече песме никог: творце своје трују“ ), али држава има задатак да подстиче младе таленте и отвара им путеве ка јавности. Потребно је створити погодне услове за литерарни живот, помоћи библиотеке, књижевну периодику, скупове и сусрете посвећене поезији.

ДРЖАВА И ПОЕЗИЈА

Питање државе и њеног мешања у културу, које је покренуо Мијатовић, у неолибералном капитализму решава се одбацивањем државе, које се капиталисти сете тек кад економију ( нарочито банкарство ) треба спасавати од пропасти. Иако држава није и не може бити утопијски рај, она, како рече Владимир Соловјов, спасава свет од тога да се не претвори у пакао.

Без државе, култура нестаје као ослонац човештва. Максимовић истиче:“Ширећи тржиште, неолиберализам – економским мерама, а кад затреба и војном силом – укида националне државе и унификује (што значи: укида) културу, што значи да је држава одбрана културе. Језик и (слободна) личност су извор и живот поезије, а и битни су елементи културе. Претварањем културе у безличне облике (масовне, или ексклузивне) производње за тржиште, на коме се комуницира униформним светским језиком – поезија нестаје. Ако је (национална) држава једина, за сада, позната форма отпора том процесу, логично је да је њен опстанак важан за поезију.“( Максимовић 2023: 62)

Не дође ли до нове равнотеже духовног и материјалног, свет ће нестати у вртлозима виртуелности. Вештачка интелигенција то све више потврђује. То што полемика Мијатовић – Максимовић није имала закључак само је позив да се трагање настави. И тај позив би, сматра песник, на опште добро, требало да буде плодотворан.

ЖИЧКИ ИЗАЗОВ

У беседи приликом добијања Жичке хрисовуље на Преображење 2005. године, Мирослав Максимовић је рекао да му се чини, шест година након бомбардовања Србије и његове претходне беседе у част Стевана Раичковића, такође одржане у Жичи, када је поставио питање о томе ко је и шта је песник, као да је прошло шест векова – пилоти НАТО авиона су ставили кравате, узели лаптопове и добродили у Србију, а песници су, по свему судећи, нестали. Лебде у празном простору који их, празноок, гледа; чини се да њихове речи више неће одјекивати ни у чијем срцу.

Иако су били вечити маргиналци, и гоњени, и ниподаштавани, и исмевани ( сетимо се „Албатроса“ Бодлеровог ), песници су, управо са маргине, давали смисао главном тексту – то јест, како је нагласио Маларме у аутопоетичком „Гробу Едгара Поа“, јасније значење речима племена. Ипак је „постојао однос песника и света, или, прецизније, песника и друштва, однос не баш увек пријатан, али је у њему долазило до испуњења смисла песничког позива“. ( Максимовић 2023: 65 )

У доба многоимене транзиције од старог ка новом („нови светски поредак, глобализација, транзиција, либерализација…“), песници су ослобођени сваког друштвеног притиска, апсолутно слободни, али и апсолутно безначајни. Песници не морају да служе никоме, али они сами више не служе ничему.

Што се збива у свету, и на нас прелази – и српски песници нестају, а питање је ко ће, и како ће, у овом језику настајати. Кад плати порез, песника ће бити, а тржиште ће га вредновати. Овај заплет, достојан једног новог Нушића, суочава се са утварношћу тржишне логике, у којој нема места за људско. Максимовић је био одлучан:“А шта је, у ствари, тржиште? Празан и неодговоран простор. Шта је његова објективност? Оно што обликују силе и људи који кретања на тржишту каналишу у своју корист. Шта је његова слобода? Могућност да на њему успева, и доноси профит, и оно што непосредно уништава људе, односно могућност да се кроз форму слободе уве­ду лукави облици ропства. Каква је његова стимулатив­ност? У понечему корисна за развој човекових способно­сти, али најчешће подстицајна за обликовање нечега што не води никуда осим у краткотрајна задовољства после којих остаје празнина у души да би се она брже-боље зат­рпала изазовима нових задовољстава, и тако у круг. Како оно доприноси богаћењу човека? Тако што појединце материјално обогати, али и њих и све остале који само жуде за материјалним богатством, уведе у трку за „ми­рисом” робе, што можда није напорније, али је свакако бесмисленије од тумарања наших предака по прашумама и прамочварама прапостојбине Земље у потрази за мири­сом хране.“( Максимовић 2023: 66)

Да би производ успео, он мора да се испразни од битијног садржаја и постане роба. Зато поезија никад не може бити тржишно успешна; она је, колико год песници улагали напор да је модернизују, угрожена у основама свог постојања.

У свету у коме и човек постаје роба, да би заувек био роб капитала, као да се више ништа не може променити. У доба трговаца, за песнике нема места. Ипак, борба, макар и узалудна, мора се водити. Максимовић је поручио:“Жички духовни сабор и слични подухвати свес­них људи служе томе да се сачува – макар у души, до преображења – време песника, оних буквалних, по пози­ву, као што су добитници Жичке хрисовуље, али и оних општих, метафоричних, све до оног из чијег је ока кануо манастир Жича на земљу на којој (по)стојимо.“( Максимовић 2023: 67)

ШТА ЗАИСТА БРИНЕ ПЕСНИКЕ

У тексту којим је полемика почела, насловљеном „Један песник у транзицији“, Бошко Мијатовић је, са фином иронијом, указао на Максимовића као ствараоца који се не боји да поете, ни у новом времену, неће бити лишени инспирације, али се плаши за њихов новчаник – како да зараде, достигну статус, и где ли се налази златна кока: то њих брине.

Мијатовић је стање у Титовом комунизму описао као идеално за песнике – барем у економском смислу:“Некада се знало ко су и где су центри моћи и како се општи са њима. Знало се и да њихово мешетарење у поезији није ни пристојно, нити да погодује доброј поезији, али се, некако, стекла навика на дуговечност система и владао је ред. За свакога је било места под капом небеском и свако је знао где је и на чему је. Читалаца је било мало, тиражи слабашни, али је зато књижевних вечери и часописа било колико хоћеш, а то је оно што треба једном младом полетном песнику: прилика да се искаже и понеки хонорарчић. Постојали су и национални великани, са огромним угледом и гомилом новца, али на ту позицију неко смртан није смео ни да помисли, јер су за њу важила посебна мерила.“ ( цит. према Максимовић 2023: 68-69).

Мора се признати да Мијатовићев опис умногоме одговара ономе што се, у Титотопији, заиста дешавало. Брозов „кока –кола социјализам“ држао је до „културе, уметности и науке“ уколико нису ишле против владајуће идеологије, и био је спреман да помогне развој „младих стваралачих снага“ на путу ка „социјализму са људским лицем“.

Вишедеценијски уредник у издавачкој кући „Рад“и у Српској књижевној задрузи, Драган Лакићевић, сећа се, као да тиме потврђује Мијатовићеву тезу:“Тада су уредници у издавачким кућама били писци и преводиоци: у Просвети Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Милорад Павић, Милан Комненић, Видосав Стевановић; у Нолиту Васко Попа, Иван В. Лалић, Радивоје Микић, у Веселину Маслеши и БИГЗ-у Рајко Петров Ного.“ По његовом мишљењу, посао уредника је био скромно плаћен, али ипак инспиративан:“Кад сам почињао, говорило се да је, и у свету, издавачки рад скроман и господски посао. Мени се чини да је тако било и код нас. Бити уредник у издавачком послу подразумевало је радост и љубав за књиге – старе и нове, за ауторе и сараднике. Учествовати у нечему што ствара националну културу, увећава библиотеку на српском језику… Могло се много урадити за своју генерацију… Имали смо тзв. уредничко радно време – нисмо морали да долазимо на посао пре поднева, имали смо велику слободу, сваки час били у медијима – а на све то су гунђали трговци, књижари, комерцијалисти, поготово они из представништва у Сарајеву, који су се бунили што им тамо неки књижевници одређују издавачки план и програм. Мада су теренски комерцијалисти, или трговачки путници, зарађивали више од директора и уредника, и то на књигама које смо ми пронашли и уредили… У новом друштвеном поретку управо они су основали нове издавачке куће.“Лакићевић о положају писаца каже и ово:“У социјализму је издаваштво било под извесном друштвеном контролом. А друштвена контрола је и ограничавала и награђивала… Кад побројите који су све писци радили у Радио Београду, јасно је да поредак није желео незапослене и незадовољне него корисне и захвалне… Тада је измишљен појам „откупа књига“ за библиотеке и на почетку је то важило пре свега за некомерцијална издања (поезију, критику, науку), а предност на откупу имали су издавачи који имају програмски савет и који издају нове књиге савремених домаћих писаца…Све се то доцније мењало и добијало нове облике… Са социјализмом нестали су и његови издавачи, чак и они највећи, Нолит и Просвета, али и они изузетно угледни: Рад, БИГЗ, Народна књига… Социјализам је био и доба институција, а то су били и издавачи и часописи, удружења уметника и књижевне трибине… Сада демократије има, институција нема. Не зна се ко је писац, сви певају…“( Мила Милосављевић: Уредник с вредним минулим радом/ Драган Лакићевић, књижевник, https://www.pecat.co.rs/2024/01/urednik-s-vrednim-minulim-radom/, приступљено 1.2.2024. године )

Такав свет је ишчезао са сломом социјализма: нестала је смислена културна политика и пресушио новац који се редовно издвајао за ову област заједничког постојања. То је, по Мијатовићу, изазвало панику међу песницима: куда и како даље? Извесна дезоријентација наступа као логична последица наглих промена друштвених, али и духовних, оквира епохе.

Са појавом „праве демократије“, то јест после победе Демократске опозиције Србије у октобарским догађајима 2000. године, коначно је, тврдио је Мијатовић, изгубљена свака нада да ће се било шта вратити на старо. По Мијатовићу, „ови нови мисле озбиљно: нема више важних комисија, нема више репрезентације, нема више откупа тиража , нема више песничке размене са западном или источном браћом… него у књижаре, па продај робу и колико ти остане. И многи песници скочише на ноге: какво тржиште! Где ће оно да реши замршено питање ко колико вреди и коме треба колико дати!“ ( Бошко Мијатовић, „Један песник у транзицији“, у Мирослав Максимовић: „Лој, новац, реч“, Чигоја штампа, Београд, 2023, 69 ) Наступило је доба у коме тржиште мора да се пита кад је реч о ступању поезије пред читаоце: они, по својим укусима и по дубини новчаника, сада одлучују шта је тражено песништво, а шта остаје, што би Крлежа рекао, у „ропотарници повијести“.

Свог пријатеља и човека с којим ће полемисати, Мијатовић је, у шали, подсетио да је лака зарада могућа клађењем.

„РАНОХРИШЋАНСКИ“ ЧАС ПЕСНИШТВА

Мирослав Максимовић одговорио је текстом „Економиста vs. Песник“, који је почео Црњансковим увидом из „Романа о Лондону“, о новцу који има силину сунчеве светлости, и који је јачи од људских суза. Чињеница да се економија не бави поезијом, јер јој не зна критеријуме, док су песничке књиге непрофитабилне, даје на значају укључивању Мијатовића у полемику – при чему је он „не само економиста него и образован, паметан и уметности склон човек (и мој пријатељ )“ ( Максимовић 2023: 70). То укључивање је плод како личне заинтересованости економисте који је, између осталог, помни читалац стихова, али и тријумфа неолибералног погледа на свет, који се, кроз глобализацију, намеће као једини могући, чиме даје за право онима који га заступају да суде и штошта просуђују. Због тога је, између осталог, Мијатовић обратио пажњу на Максимовићеву беседу приликом доделе Жичке хрисовуље. Ипак, питање на које је неопходно одговорити гласи – да ли нам, у доба тријумфа тржишта, поезија уопште треба?

Расправа је могућа само под условом да Мијатовић сматра да нам је поезија, и даље, потребна. Ако, сурово рационалан у потрази за профитом, неолиберални капитализам, који, од разлику од сентиментално – подмићивачког социјализма, нема и не може имати обзира, реши да нам песништво више није неопходно, исход је јасан – поезија ће „још извесно време тумарати, као ранохришћани, по приватним сентименталним катакомбама док је римљани тржишта сасвим не утамане.“( Максимовић 2023: 71-72)

Улога поезије је, по Максимовићу, увек била у отпору наративу моћних – они су ( а то сами тврде и сами доказују, пласирајући причу преко себи подвлашћених информационих канала ) моћни јер су способни, док су слаби и потлачени, у ствари, неспособни. Подсмевајући се или плачући над таквим лажима, крхка у свом покушају да пробуди савест оних који господаре, поезија јакима ипак никад није давала алиби. Зато је јаки не воле. Нељубав моћних према стиху је нарочито видљива у доба идолатрије тржишта.

Максимовић је истакао да би могао да крене Мијатовићевим стопама сумњалице у мотиве опонента, и да тако затекне економисте у недоличностима јер је, баш код економиста, у питању „трчкарање“ око политичких и новчаних средишта моћи, што прате покушаји да се приземна пракса богаћења на туђ рачун оправда узвишеним теоријама, при чему се баш од државе узимају паре за химне слободном тржишту коме држава, тобож, није потребна, јер је „либерално“. Једном речју, ни код наводно објективних економиста нема праве објективности: моћ је у средишту њихове пажње, а не истина. И та моћ, наравно, дистрибуира плате и хонораре.

НЕМА „СУРОВОГ ТРЖИШТА“

У тексту „Где је прави проблем?“, Мијатовић се захвалио Максимовићу што је, у „Бестселеру“, омогућио размену мишљења. Ипак, сматра економиста, не постоји никакво „сурово тржиште“ – људи желе или не желе нешто да купе. Државу као посредника између писца и читаоца не треба потезати – она не може да вреднује уметност, па већи део покровитељских пара даје безначајним ствараоцима, уљуљкујући их у самољубљу. Зато квалитет поезије пада чим држава почне да дели субвенције.

Кад је реч о тржишту, реч је, подсећа нас Мијатовић, „о слободној интеракцији људи у слободном амбијенту, а не о некаквој суровој машини која уништава песнике, налик на ону Чаплинову у Великом диктатору“. ( цит. према Максимовић 2023:74)

Ни данашњи економски тренутак ничему није крив, него људи, једноставно, више не читају поезију. Имперсонализацијом приче о тржишту, које се проглашава за отуђену силу, настаје, бар кад је Максимовићев дискурс у питању, апстрактно чудовиште, при чему се заобилази сушта чињеничност понуде и потражње. Какав је Максимовић, такви су и његови песнички сличномишљеници:“Ваљда им некако незгодно да оптуже свој сопствени народ – да кажу да је примитиван и неук, да му уметност није блиска души – вероватно и стога што то није опортуно у овим демократским временима.“( цит. према Максимовић 2023: 74-75)

Патерналистички „песмометар“ и наметнута лектира никако нису пут. Мијатовић је одлучан у борби против покровитељских државних комисија:“Ја се нешто не сећам да су такве комисије откриле или учиниле великим Дантеа, Шекспира, Његоша или самог Максимовића, већ обично минорне песнике чији је боравак у школској лектири био краткотрајан.“( цит. према Максимовић 2023: 75)

Нико не сме да намеће свој став о поезији: љубитељи поезије одлучују, а у томе им помажу образовне установе, критичари, медији, издавачи. И то је све: што је преко тога, од зла је. Време све постави на своје место, као што је, кад је реч о сликарству, био случај са Ван Гогом:“Али, и у садашњости неки уметници, чак и песници, пролазе врло добро: на пример, тиражи Бећковићевих и Симовићевих збирки су прилични, што говори да их многи грађани цене и воле, па и купују. Мислим и да се добро продају стихови ДИС-а, Дучића, Десанке, Миљковића и осталих класика, што није за занемаривање.“ ( цит. према Максимовић 2023: 75)

Ништа нам неће разјаснити Максимовићево позивање на Црњансков ламент због власти новца у нашем добу: још је Овидије говорио да богатство доноси пријатеље и углед, а сиромашни су на дну друштвене лествице.

ВУК И ЗЕЦ НА ТРЖИШТУ

У одговору „Вук и Зека тргују“, Максимовић заоштрава тон: нека свако, са своје стране полемичке црте, стане за „тезгу“ која му припада – Мијатовић за тезгу „својих“, тезгу „либерално-тржишну, богато осветљену, шљаштећу, модерну и популарну, са мноштвом посетилаца (од којих већина одатле одлази гладна, али су зато они сити – баш сити), а ја за малу, никакву, застарелу, полумрачну тезгу поезије, на коју сврати тек сваки петстоти пролазник.“( Максимовић 2023: 77)

Ако је кључно питање – може ли тржиште, на било који начин, да вреднује песништво, онда на њега треба одговорити јасно и гласно. Максимовић обећава да себи, у жару полемике, неће дозволити плитку демонизацију тржишне економије, али Мијатовић, са своје стране, не треба да фабулира о безазлености и неутралности тржишта:“У начелу и у бајци, Вук и Зека могу лепо да тргују по шуми, весело, на општу ползу, могу чак и да ћаскају, као да нису вук и зец, али у дивној шумској стварности увек ће Вук прогутати Зеку – не зато што је паметнији, талентованији, образованији, вреднији, лепши, него зато што има веће зубе, већу и јачу чељуст и мишиће (којим ли их је невероватним тржишним способностима стекао).“ ( Максимовић 2023: 78-79)

Уосталом, вели Максимовић, државу ни не треба истурати у први план. Мада либерални економисти потежу вербалне револвере баш на државу и њено „мешање у туђа посла“, транзициона Србија је тако крхка и неуређена да је пуцање у њу промашај циља. Она није довољно јака да би се мешала у било шта, а поготово не у песништво, мада би, у нормалним околностима, смисао државног уплива био у надилажењу егоизма богатих и саме „демоније економије“.

НИ ВУКА, НИ ЗЕЦА

У запису „Нека цвета стотину цветова“, Мијатовић указује на Максимовићеву логичку грешку, то јест употребу неисправне аналогије – тржиште није вук, а није ни песник зец. Као простор сусрета песника и читалаца, тржиште не може бити извор зла и апокалиптичне пропасти стваралаштва:“Ту нико није крвожедно расположен према песницима већ само благонаклоно, а чињеница да љубитељи поезије некада не купе оно што се нуди на продају никако није израз њихове звериње ћуди или подли ударац у осетљиво место поезије.“ ( цит. према Максимовић 2023: 81)

Наравно, стрепња песника се, вели Мијатовић, може разумети, јер „читаоци тешко ваде новчаник из џепа, не труде се да разумеју сложеније песме, слабо разазнају праве вредности и држе се класика или помодних назови величина, гњаве песнике на књижевним вечерима, више воле дебела прозна дела и слично.“( цит. према Максимовић 2023: 81 )

Тржиште је за поезију више него важно: повезује песнике и читаоце, доноси приходе ствараоцима, ослобађа их властодржачког уплива и државног туторства, деполитизује песништво и културно обогаћује средину. Али, песник се, без ичије помоћи, мора сам доказати, баш онако како је то одлучно тражио Томас Бернахрад – никакво покровитељство институција. Ко не уме да пише, нека нестане. Бернхард је рекао:“Никаква подршка уметничком раду! Он мора сам себе издржавати. Не треба субвенционисати ни велике институције. Ту би требало да делује трговачки принцип „опстани или умри“. Зато је овде и дошао крај свакој уметности, зато што све има подршку. Не би било могуће да се праве такве будалаштине које људи праве да се иза тога не крију субвенције које су их потпуно уништиле… Ја младом уметнику не бих дао ни 10 шилинга, апсолутно ништа! Нека уради шта зна, па ће или успети или неће. Тако сам и ја.“ ( Бошко Мијатовић: Нека цвета стотину цветова, у Мирослав Максимовић: „Лој, новац, реч“, Чигоја штампа, Београд, 2023, 81)

Мијатовић је, сасвим у складу са ширином свог погледа на књижевност, више него јасно рекао да тржиште није кадро да се постави као вредносни оријентир кад је поезија у питању. Добра продаје може да значи много тога – од повлађивања лошим укусима до рекламе и веште трговине. По свему судећи, о каквоти одлучује време – и Шекспир је заузео своје место тек у 19. веку.

Мада ни тржиште, ни читаоци, нису идеални мериоци вредности, то не могу бити ни сами критичари, који се поштапају превазиђеним естетикама, као ни песници који скоро ни не читају једни друге.

Чак четрнаест хиљада наслова објављених у Србији између два Сајма књига ( у време полемике Максимовић – Мијатовић ) јасно сведоче да је слобода кључ за напредак културе.

ПРОДОР У СЛОБОДУ

Мирослав Максимовић је сматрао да „не цвета сваки цвет на свакој земљи“. Ако је поезија настала из магијског ритуала, и ако су првобитни песници били жреци, очито је да то није имало везе са робно – новчаним односима, па је поезија увек опстајала „као облик људског самоостварења и продора у слободу, упркос евидентно слабом успеху на тржишту.“ ( Максимовић 2023: 84)

Да су се песници бавили продајом стихова, данас бисмо, вели Максимовић, живели у духовној пустињи. Постоји нешто ирационално ( надрационално? ) у бављењу песништвом:“Зашто је неко траћио таленат на нешто тако (тржишно) непотребно као што је поезија? Зашто? Не знам, а не зна ни тржиште. Не зна ни Бошко Мијатовић, мада би могао да се замисли над чињеницом да данас може наћи на тржишту плодове рада тих песника, а не може плодове рада њихових, поменутих знам-како-се-праве-паре савременика. Мора да у свему постоји нека квака коју либерални економисти не примећују.“ ( Максимовић 2023: 84)

У пресудним стварима човештва, тржиште нема шта да тражи. Тако је и кад је у питању пријатељство између учесника дате полемике:“Могло би се набројати доста основних човекових вредности, важних у стварању људске цивилизације (вера, морал, идеали, карактер…), које нису створене за тржиште, мада их тржиште може покварити.“ ( Максимовић 2023: 85)

Максимовић је, каже, извесним пренаглашавањем и очитим примерима, настојао да изоштри дијалошку перспективу, да би доказао да ни тржиште, ни држава, ни економске теорије, идеологије, институције, не могу да мере учинак песника и плодове поетског замаха.

Наравно, истакао је песник, будућност нам се приближава великом брзином, па је могуће да наследници Хомера и Пиндара нестану са обзорја:“Можда ће тржиште почистити својом гвозденом логиком све људске „доколичарске фантазме, празне џабалебарошке приче, утопијске измишљотине…“ и оставити само сребренасти сјај конзерве кока-коле на небу, да мами тржишном надом? Можда. Али Мијатовић и ја ваљда нећемо живети у таквом свету, да на лицу места проверимо ставове из ове полемике.“ ( Максимовић 2023: 85)

Ипак, упркос Максимовићевим надањима, доживело се – можда чак и до нечега још горег него што је тријумф „гвоздене логике“ тржишта.

Претња неолибералног капитализма сада је другостепепена у односу на оно опасније, не само по поезију, него и по само човештво.

Дошла је вештачка интелигенција.

ЕВО КО САДА ПИШЕ ПЕСМЕ

Вештачка интелигенција пише поезију.

Потписник ових редова је, кликом на дугме лаптопа, отишао на AI Poem Generator на Интернету. Још један клик – вештачка интелигенција даје бесплатну понуду:“Of course! I’d be happy to generate a beautiful and complex rhyming poem for you. What would you like the poem to be about? Please provide a topic or theme, and I’ll get started. (Note: I’ll do my best to create a poem that is both beautiful and complex, but please keep in mind that the quality of the poem will depend on the specific topic or theme you choose. The more specific and interesting the topic, the better the poem will be!)

So, what’s the topic or theme you’d like the poem to be about?“

Дајем јој, на енглеском, језику потоње глобализације, задатак, сасвим у складу са уводом овог огледа који је почео причом о Паунду, песнику антибанкарском, и тражим од вештачке интелигенције да ми напише песму против зеленашења, у духу Езре Паунда.

За мање од десет секунди, песма стиже…Римована, додуше, али, у начелу, то је оно што сам тражио.

Against Usura, a Poem in the Spirit of Ezra Pound

In the halls of power, a plague doth spread

A cancer eating away at our land’s heart

The usurer’s grip, a deadly embrace

Leeching life from all, with no regard for the cost

Their eyes, cold as ice, their hearts, dark as night

They prey on the weak, with a cunning delight

They lend with one hand, and take with the other

Leaving debtors in ruin, like a lover’s brother

Their gold, a curse, a weight that doth bind

A chains that doth enslave, a mind that doth blind

Their greed, a monster, a beast that doth feed

On the blood of the poor, on the sweat of the need

But we, the people, shall not be defeated

We shall rise up, with a spirit unbroken

We shall shake off the shackles of debt and despair

And cast aside the yoke of the usurer’s lair

We shall build a world, where all are free

Where labor is valued, not just gold and glee

Where the fruits of our toil, are not stolen away

But shared among all, in a brighter day

So let us march, with a united voice

Against the usura, the plague of our time

Let us rise, with a fierce and steadfast choice

To build a world, where all are divine.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

И тако, док су Мијатовић и Максимовић полемисали о идолатрији тржишта, техно – капитализам је створио вештачку интелигенцију, и ми, људи ( и песници су људи, зар не? ) постали смо непотребни.

Техника, коју је тај исти капитализам увек користио зарад стицања профита ( а све у име, тобож саморазумљиве, идеологије непрестаног прогреса ), људима одузима слободу, и „киборгизира“ нас – донедавно само били само додаци машина, а ускоро ћемо бити излишни.

Неслободни савременик, предвидљив попут животиње, неће моћи да се, како би рекао Љубомир Симовић, из човека пење у Бога; биће, коначно, док га, на овај или онај начин, не „еутаназирају“, звер у електронском кавезу.

Не треба заборавити: виртуелни свет није самог себе измислио – то је техногена средина коју смо ми створили, и у којој се суочавамо са својим помислима и маштаријама. Вештачка интелигенција је машинизована људска интелигенција, а не нешто ванземаљско. Она је последица веровања Запада, од Томе Аквинског до Декарта, да је лик Божји у човеку само разум. Православна антропологија је знала да лик Господњи у нама није само разум, него је, између осталог, и љубав и слобода. И, што је најважније, да је човек суштински неизрецив, јер је саздан по образу непојамног, надразумног Бога ( „Тајна чојку човјек ја највиша“, рекао би Његош). Запад је људско биће свео на интелигенцију – и добио је оно што данас имамо, и што осећамо као претњу.

То је и јесте питање за поезију, којој, као у прадоба, када су Веде, Упанишаде и Хомер ношене у срцима и умовима брамана и рапсода и нису записиване ( записивање се, во времја оно, сматрало десакрализацијом ), преостаје само нова усменост.

Спор око тржишта прегазило је време, које све више вртложи, убрзавајући ка потоњем часу („Двадесет први век је био толико напредан да му је пало у део да буде последњи“, говорио је Соловјов). Тржиште је, у неолибералном капитализму, углавном обавило своју рашчовечујућу улогу. Наступа трансхуманизам који и јесте постхуманизам – од киборга ка вештачкој интелигенцији, којој људско тело више неће бити потребно. Сада нам је остало да, пред стихијом електронског нихилизма, бранимо последње трагове човештва у нама. А песништво да се опет врати гласу и тргу, сабирајући оне који нису спремни да се киборгизују и виртуелизују.

Уверени смо да Паундов боравак у кавезу и лудници није био узалудан, и да ће се, са свима који се не предају, наћи и Мирослав Максимовић, песник коме тржиште није постало идол.

Срећни нам нови песнички почеци!

РЕФЕРЕНЦЕ:

Данојлић 2007: М. Данојлић: Песници, Београд: Завод за уџбенике

Максимовић 2023: М. Максимовић: Лој, новац, реч, Београд: Чигоја штампа

Објављено у зборнику „Песништво Мирослава Максимовића“, уредник едиције проф. др Милош Ковачевић, Андрићев институт, Андрићград, 2024.