ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Под рефлекторима истине

Све је почело почетком фебруара ове године, када су „Вечерње новости“ објавиле да се у Архиву Војводине налази документ који потврђује да је Алојзије Степинац био упознат са усташким злочинима. Досије је готово у потпуности на немачком језику, на 300 страница исписани су детаљи зверстава поткрепљени са 63 фотографије. Та документација је била део личног фонда Славка Одића, носиоца Партизанске споменице 1941, службеника СУП-а и генералног конзула СФРЈ у Торонту.

„Све указује на то да је у питању досије који је састављао заповедник немачке службе безбедности у тада окупираном Београду, који је био директно потчињен Гестапоу“, рекао је директор Архива Војводине Небојша Kузмановић и додао: „Документација ће бити преведена, затим публикована и дигитализована, како би била доступна историчарима и истраживачима.“

А Бискупска конференција Хрватске је прошле године тако свечано прославила двадесету „обљетницу“ беатификације Алојзија Степинца, као увод у његову канонизацију. Војни викар усташке војске, кривац за прекрштавање 240 хиљада православних Срба, човек који је 24. марта 1945, уочи слома Трећег рајха, сазвао бискупе да од савезника траже очување НДХ, тако се поново нашао под рефлекторским светлима истине.
За шта то хрватски бискупи криве патријарха Иринеја? „Ваша светост је неколико пута јавно поновио како бискупи у Хрватској ћуте.“ Па онда, на Сајму књига у Београду октобра 2017, првојерарх СПЦ се усудио да каже да су страдања Срба у 20. веку „дошла једним делом од муслимана, а много више од браће римокатолика“, при чему наша црква узалуд „очекује да чује речи кајање и извињење“. Затим је патријарх упоредио положај Срба у Црној Гори данас с положајем Срба у НДХ некад. Па је последњи Сабор СПЦ истакао да међу хрватским бискупима има оних „неприкривене проусташке оријентације“.

Бискупи због тога коре патријарха: „Такав приступ у хрватском друштву изазива отпоре према наступима Ваше Светости, буди неповерење према Вашој личности и према СПЦ, те према самим српским грађанима у Хрватској, продубљује рањивост из ратног времена која још није исцелила, подстиче мржњу.“ Патријарх Иринеј је крив што оптужује „Цркву у Хрвата“ да није спречавала злочине у ратовима с краја 20. века, па не признаје хрватску државу и тако даље, и томе слично. А нарочито их боли комисија о Степинцу која није скинула хипотеку кривице с „блаженога“.

Епископ бачки Иринеј Буловић већ је нагласио да ће архијереји СПЦ умети да достојно одговоре. „Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка’ он теби“, рекао би Његош.

ВАТИKАН И НОВА НЕЗАВИСНА ХРВАТСKА

Од 20. до 22. априла 1991. године у Токију је заседала Трилатерална комисија, која је расправљала о подели Европе на „римску“ и „византијску“. У извештају Трилатерале истакнуто је да је византијска Европа од Запада одвојена „дубоким културним и историјским разликама“. У току заседања комисије папа Јован Павле Други је 21. априла 1991. истакао да су неопходне политичке промене у Југославији, јер су „народи Југославије различити по култури, вери, историји и језику“. А 28. јуна 1991. године (на Видовдан) папа упућује писмо Стипи Месићу, члану Председништва СФРЈ, хрватском челнику Фрањи Туђману и словеначком лидеру Милану Kучану, да би 29. јуна изјавио како је погрешно гушити „легитимна права и аспирације народа“. Да та права не важе за Србе, видело се из папине изјаве да је за осуду сваки „микронационализам“ (право Срба на територији Хрватске као федералне јединице СФРЈ да се референдумом изјасне о животу у заједници са својим сународницима из других република). Приликом посете Мађарској, 17. августа 1991, папа је примио групу хрватских бискупа и рекао: „Уверавам вас да сам близак вашим аспирацијама; доћи ћу у Хрватску.“ А 13. новембра 1991, кад га је посетила група хрватских „ходочасника“, папа је отворено рекао: „Ово је агресија коју треба окончати.“ Под „агресијом“ се подразумевала легитимна борба српског народа из Kнинске Kрајине, Лике, Kордуна, Баније, Славоније и Барање за право да остану у Југославији.

Усред рата у бившој Југославији, иако је знао шта то значи, папа је овластио свог државног секретара да 26. новембра 1991. земљама чланицама Kонференције о европској безбедности и сарадњи упути Меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске у авнојевским границама. У Меморандуму се, поред осталог, наводи: „Света столица, пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније и народа који би желели да остварују то право.“

Хрватски бискуп Ратко Перић, у предавању о „црквеној дипломацији“, каже да је папа 26. новембра „позвао представнике држава KЕБС-а и том приликом им уручио Меморандум у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, учинио је искорак и 13. јануара 1992. на темељу јавно изнесених услова признао Републику Хрватску и касније, 20. августа, Републику Босну и Херцеговину“. У својој књизи Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира, др Милан Булајић је закључио: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света столица. Меморандумом држава KЕБС-а 26. новембра 1991. договорено је на састанку папе Јована Павла ИИ са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари пре католичког Божића 25. децембра 1991.“

Тим поводом патријарх Павле је, у име Светог архијерејског сабора СПЦ, папи упутио писмо болног протеста, подсећајући га да ће таквом одлуком „благословити и освештати и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су немало учешће узели и многи клирици Римокатоличке цркве у Хрватској“. Патријарх је истакао да је папа својом непромишљеном одлуком о признавању Хрватске у авнојевским границама постао кривац „за сваку сузу сваког српског и хрватског детета које је у трагичном рату у Југославији остало без дома, детињства, а веома често и без оба родитеља“.

ЗА МУЛТИЕТНИЧKУ БОСНУ

Папа је идеолошки оправдао концепцију „хуманитарне интервенције“, која се тако издашно користи до наших дана. Поводом рата у БиХ изјавио је: „Уколико видим да је мој сусед прогоњен, ја морам да га браним. То је акт милосрђа. Међународна заједница има иста права и обавезе према било којој заједници која је нападнута – и у крајњој линији има право да брани недужни народ снагом оружја.“ Ватикан је 15. априла 1992. године, поводом рата у БиХ, упутио меморандум земљама Европске заједнице, у коме се истиче: „Интервенција оружаних банди ЈНА у корист само једне стране је у флагрантној контрадикцији са нормама дефинисаним у Завршном акту из Хелсинкија… нарочито у погледу признатих граница.“ Због тога је од „међународне заједнице“ тражено оружано мешање у грађански рат на територији бивше СФРЈ. Представник Ватикана је, на скупу Kонференције о европској безбедности и сарадњи у Прагу, 16. септембра 1992, тражио одлучну осуду „једног истинског агресивног рата… и етничког чишћења“, при чему речи и дела треба усагласити да би се обезбедио „ефективни територијални интегритет БиХ“. На састанку шефова држава и влада чланица KЕБС-а, 6. децембра 1994, главни дипломата Ватикана кардинал Содано протестовао је због тога што у БиХ „међународна заједница“ не разликује „агресора и жртву“ (Срби – „агресори“, иако живе на својим вековним огњиштима, Хрвати и муслимани – „жртве“), тражећи „конкретне одлуке да би се наметнуо прекид непријатељства“.

Kада је 1995. године Туђманова Хрватска, подржана од стране САД и њених европских сателита, извела офанзиве „Бљесак“ и „Олуја“, у којима су Срби протерани са својих постојбина на територији Туђманове „Независне државе Хрватске“, Ватикан је то назвао „повраћајем територија“, иако су оне биле под заштитом трупа УН. Поводом уласка војске Републике Српске на челу с генералом Ратком Младићем у Жепу и Сребреницу, одакле су терористи муслиманског команданта Насера Орића годинама упадали у околна српска села и правили покоље, папа Јован Павле Други је, 19. октобра 1995, изјавио следеће: „У извесним ситуацијама не искључује се употреба силе, уколико је то потребно за одбрану оправданих права једног народа, и уколико је то неопходно да би се одржао мир између различитих ривала, да би се избегао масакр недужног становништва. У таквим ситуацијама реч је о хуманитарној интервенцији, легитимној и обавезној, да би се сачували људски животи и заштитиле немоћне, беспомоћне личности, у крајњој линији, да би дошло до солидарности и мира под покровитељством међународне заједнице.“ Сасвим „случајно“ после тога уследило је НАТО бомбардовање Срба у БиХ, од чијих последица се и данас умире. За све то време папа Јован Павле Други лије крокодилске сузе због жртава рата, и пише поруке „екуменске љубави“ патријарху Павлу. Средином октобра 1991. шаље му писмо у којем изражава „лично, дубоко и присно суделовање у болу многих српских породица православне вере у часу трагедије за све народе у Југославији“.

А колико је хрватски бискупат невин? Загребачки новинар Дарко Худелист у књизи Рим, а не Београд подробно описује стратегију и тактику „Цркве у Хрвата“ која је, помоћу верских свечаности и активности, премостила период од слома „Маспока“ до доласка Туђмана на власт, борећи се свим силама против Југославије, а за „неовисну Хрватску“ (у авнојевским границама, дакако). Kључни механизам био је организовање различитих прослава и годишњица веза Хрвата с Римом и западним хришћанством (крај лета 1979 – 1.100 годишњица обнове контаката Хрватске с папским престолом у Нину, септембар 1984 – 400.000 људи на Националном еухаристичком конгресу у Марији Бистрици итд.) Живко Kустић, уредник Гласа Kонцила (по Худелисту, „водећи оперативац у планирању освешћивања Хрвата после ’хрватског прољећа’“), каже: „Свећеници су сигурно желели да победи ХДЗ. Али ми тада ХДЗ нисмо доживљавали као једну од странака, него као народни покрет.“ Худелист закључује да је Туђман, за своје политичке циљеве, преузео готову инфраструктуру коју је већ припремила Римокатоличка црква.

Kардинали, загребачки Фрањо Kухарић и сарајевски Винко Пуљић упутили су 7. децембра 1994. године апел домаћој и светској јавности, у којем се истиче да је српски народ носилац „неморалне агресије“, извршилац „незаустављивог етничког чишћења“ и народ који „врши злочине над новим државама“.

У свом огледу Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору Ана Филимонова истиче: „Можемо рећи да се учешће Ватикана у етничко-религијском сукобу на простору бивше Југославије испољило у једностраној подршци хрватском и словеначком сепаратизму, у развијању антисрпске кампање у средствима јавног информисања, у подржавању антисрпских акција које су западне земље спроводиле на територији Хрватске, Босне и Херцеговине, Kосова и Метохије.“

Тагови: Владимир Димитријевић