ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ПОБЕДА ТАНАТОСА – 1.ДЕО

фото: ifamnews.com

МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ ГАСИ ШКОЛЕ

Министарство просвете државе Србије кренуло је још даље у затварање школа у варошима и селима. Биће све мање школа, и од више малих одељења разних разреда формираће се тзв. комбинована одељења. Пашће квалитет наставе. Људи ће напуштати села.

„Политика“ пише:

„Мештани планинских ивањичких села у страху су да ће примена Закона о рационализацији одељења довести до затварања сеоских школа.Родитељи кажу да су приморани да своју децу уписују у градске и приградске школе јер ће комбиновањем одељења деца бити ускраћена за квалитетну наставу, као и да им је на овај начин послата порука да је на селу немогуће квалитетно се образовати и да уједно на селу нема будућности./…/Александра Ћурчић, наставница Енглеског језика и лиценцирани омладински радник за лидерство и омладински развој и рад у заједници, рекла је за Глас западне Србије да су у Ивањици угрожене четири школе, односно четири села – Братљево, Ковиље, Међуречје и Катићи. „Одговорно тврдим да ни родитељи, а ни ми наставници нисмо присталице новог Закона, те да захтевамо строго оповргавање. Са поносом истичем да смо сви јединствени, а и да су наставници и директор наше школе, родитељи наших ученика и председници наших синдиката увидели надолазећу претњу. У питању је кршење основног и по рођењу стеченог људског, дечијег права на неометано и квалитетно образовање и тврдимо да и квалитет наставе која би се спроводила”, казала је Александра Ћурчић. Она је истакла да је спремна и да одбије да реализује такав вид наставе, јер је већ поучена искуством из нижих разреда и зна до каквог незадовољстава и збуњености долази.“

Унија синдиката просветних радника Србије је, преко своје председнице, Јасне Јанковић, такође дигла глас:

Мало нам је постојећих проблема, треба још досолити и нејасним формулацијама збунити. Нису довољно малтретирани просветни радници, него ће сада и мале школе затварати, живот малог места упропашћавати, а наше колегинице и колеге остајаће на улици.

Не уздамо се више у добре намере, јер их очигледно нема ни Влада Србије, ни Министарство просвете. Остао нам је само сирови отпор нељудском систему, кога осим уштеда не занима ама баш ништа друго!“

Јасно је, наравно, да власт у Србији нема намеру да штити живот малих вароши и села, и да им је циљ „уштеда у буџету“, а не добробит народа.

Али, није то само то. Има ту нечег много дубљег и озбиљнијег.

ДЕМОГРАФСКА КАТАСТРОФА

Подаци су неумитни: Србија је, за четврт века, изгубила милион и седамсто хиљада становника. Милион их се одселило због малих прихода и лоших услова живота, а седамсто хиљада их је умрло више него што се родило.

Србија умире из низа разлога – поред материјалних услова и државног самозаборава, кључни узрок је нестанак животворне мисли да се треба рађати. И схватања због чега се треба рађати.

Наш велики писац, Милован Данојлић, дао је праву слику онога што се збива, и што траје и траје:

„Одустајање од обавеза које намеће живот почело је послератном бежанијом у градове и у бели свет. Испада да је побољшање животних услова допринело погоршавању демографског прилива. Парадокс је привидан. За настављање врсте нису неопходни повољни материјални услови. Нагли, и лоше припремљени заокрети воде на погрешан колосек.

Добри услови се, самим доласком на свет, стварају. Живот сам себи крчи пут, проширује простор, осваја смисленост. Егзистенција, и овде, претходи есенцији. Завештање да се размножавамо садржи и онај пресудни додатак: у зноју лица свога. Ми смо то одбацили, у мишљењу и у деловању. Уместо трудољубивости дошла је идеологија лакоће, веселе забаве, провода, добро плаћеног нерада. Школовали су нас да се не бисмо мучили, да бисмо пландовали у добро загрејаним канцеларијама. Нека ради ко мора, и ко је луд! То је девиза свештеница најстаријег заната, којих је у престоници све више. Оне, са старлетама и њиховим спонзорима, са силоватељима и силованима, свакако, не раде на јачању народне срчике. Свака част хомосексуалцима и њиховом праву да буду то што су, али ни од њих, у програму обнове, не треба очекивати помоћ.

Бежанија са земље почела је превратом из 1945. Увођење механизације није умањило одбојност према земљи-хранитељици. Ратар одавно не посрће за дрвеном ралицом, његов унук на њиву улази седећи на трактору, тако оре, тако сеје и жање, а опет је често незадовољан и због такве, посредне, везе са земаљским тлом. Рад је принуда и проклетство, какав год био. Чух, од пријатеља, да је ономлане, у једном селу западне Србије, крава упропастила срећну будућност заљубљеном пару. Кандидаткиња за удају је просцима поставила кључно питање: да ли држе стоку. Јесте, имамо једну краву, али јамчимо да је млада неће мусти; ни у шталу не мора улазити ако не жели. Нису јој одагнали страх из осетљиве душе. Боље бабадевојка него музиља неке тамо Мркуље! Ако је до млека, оно из тетрапака је укусније од млаза који бризга из крављег вимена. Није искључено да, и о питању рађања, ова лепојка има нарочитих захтева и услова. Уколико је уопште способна за тај подвиг: по неким налазима, четвртина младих брачних парова пати од јачег или слабијег облика стерилитета. Ко би овде утврдио све узроке психичких тешкоћа и биолошке блокаде…

Времену нашег умирања, најављеном у наслову Ћосићевог романа, као да нема краја. Животодајни нагон постоји или не постоји. Нема добрих рационалних аргумената у прилог одржања врсте. Народи се рађају и умиру; опстанак на историјској позорници ваља заслужити. Кад се окрену леђа Природи и њеном оностраном надгледнику, остаје батргање усамљеничког ума. Провала осветољубивог безбожништва, ојачана је НАТО бомбардовањем и очајништвом јаловог индивидуализма преузетог са љубљеног нам Запада.

Можда би смишљен педагошки програм рехабилитовања самог рада, његове лепоте и спасоносног смисла, спровођен у породици и у школи могао, на дуже стазе да оживи радост рађања.“

Да ли је ово друштво, разваљено по свим моралним основама, спремно за тако нешто?

КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ НАСТАВКУ