ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ И СОЛЖЕЊИЦИН

СТРАДАЊЕ И СЛОБОДА

 

Као истински подвижник и духовни писац, отац Серафим Роуз, Американац који се обратио у православну веру, сматрао је Солжењицинов „Архипелаг ГУЛАГ“ уџбеником за савремене хришћане. Он је знао да ће хришћани бити гоњени не само на Истоку, иза „Гвоздене завесе“, него и на Западу. Сведочио је: „Бог је данашњем роду људском два велика дара: у совјетском свету – тешки дар страдања, који ће, по Божјој благодати, бити на спасење Русије; и у слободном свету – дар слободе, да се говори и сведочи истина, као и да се говори о ономе што се догађа. Колико само мало користимо овај дар који ће нам, можда, убрзо бити одузет! Морамо да говоримо, док је још дан!“

За њега је Солжењицин, пре свега, био хришћански учитељ просветљења кроз патњу. У томе сасвим сродан Достојевском.

У свом чувеном предавању„Бог се открива људском срцу“, Серафим Роуз нам указује на Солжењицинов значај за данашњег човека: „Пре отприлике годину дана, водио сам дуг разговор са једним младим Американцем док смо путовали возом. Наизглед срео ме је случајно (наравно, у животу нема случајности) и рекао ми је да учи руски. Као боготражитељ бивао је у свакаквим псевдохришћанским групама, али је свугде наилазио само на лицемерје и превару, тако да се већ носио мишљу да у потпуности одустане од религије. Но, онда је чуо да у Русији људи страдају за своју веру. А где је страдање, мислио је, тамо је вероватно и оно што је стварно и тамо нема толико лажи као овде у Америци. Тако је он почео да учи руски, с намером да оде у Русију и упозна људе који су прави хришћани. Као свештеник Руске Цркве, запањио сам се кад сам то чуо, јер он никад пре није видео православног свештеника нити је присуствовао православном богослужењу. Дуго смо разговарали о вери и видео сам да он има сасвим здрав начин размишљања, односно. став да страдање може довести до оног што је истинито, док нас наш лагодан живот лако одводи у лаж.У IV веку, један велики православни теолог. св. Григорије Назијанзин (Григорије Богослов) описао је нашу веру као „страдално православље“, а такво је православље било од почетака Цркве па кроз целу њену историју. Следбеници распетога Бога су страдали у прогонима и мучењима. Скоро сви апостоли су умрли као мученици: Петра су разапели наглавачке. а Андреја су разапели на крст у облику слова „икс“. Током прва три века хришћанства, верници су бежали у катакомбе и страдали у огромним мукама. Управо су у катакомбама настала црквена богослужења (која се и данас служе у облику који се мало разликује од тадашњих богослужења), у атмосфери сталног ишчекивања смрти. После времена катакомби дошла су времена борбе за очување чисте вере, када су многи учитељи покушавали да својим личним ставовима замене Богом откривена учења која нам је дао Господ Исус Христос. У каснијим вековима православне земље су запосели Арапи, Турци и други нехришћански народи, и најзад – у данашње време – комунисти. Комунизам, који прогања хришћанство онако како га нико и никада није прогонио, најпре је напао управо православне земље Источне Евроле. Из тога дакле можемо видети да је наша православна вера – вера страдања. А у том страдању дешава се нешто што помаже срцу да прими Божије откривење.»

То нештп је патња, као оруђе познања по преимућству.

 

ШТА ВЕРА НУДИ ЧОВЕКУ?

 

Отац Серафим је слушаоцима поставио питање – шта вера у Русији, сурово гоњена од стране комуниста, може да понуди човечанству? По логици овог света – ништа:»Комунизам својом гвозденом руком влада већ преко шездесет година, и од самог почетка његов циљ је био да „згази“хришћанство. Једно време, крајем тридесетих година, умало у томе и да успе, јер је у Русији остало јако мало отворених цркава. Да Хитлерова инвазија није приморала руски народ на родољубље и на неку наду у живот сем оне коју је пружала комунистичка идеологија, Црква би прешла у потпуну илегалу. Данас је ситуација нешто боља, али још се увек врши велики притисак на вернике. Под Хрушчовом је шездесетих година дошло до новог прогона, и тада је затворено око три четвртине цркава које су до тада биле отворене. Данас, осим великих градова у које иду туристи (у Москви и Лењинграду, на пример, има можда још само тридесет или четрдесет отворених храмова), има великих градова у провинцији у којима има један или чак ниједан отворени храм, па верник који, на пример,жели да крсти дете, мора понекад да пређе и стотине километара до најближег храма.»

Ипак, Бог није напустио руски народ. Један од примера је, вели Роуз, и Солжењицин:»Вероватно сте сви чули за Александра Солжењицина, великог руског романописца и мислиоца кога су протерали из отаџбине 1975. године, јер је говорио истину о Русији онако како ју је он видео. Он је стар скоро колико и сам комунистички режим, те га нико не може оптужити да су му остале предрасуде из детињства. Живео је типичним животом за Совјетски Савез./…/Он Западу говори о нечему веома важном: о томе какво значење има атеистички експеримент у Русији. Тај експеримент он не посматра искључиво са политичке тачке гледишта, већ првенствено из духовне и смисленије перспективе. На неки начин, он је симбол савременог оживљавања Православља у Русији, јер је преживео оних шездесет и више година страдања руског народа и изашао непоражен.Солжењицин је човек снажне вере и великог искуства који има шта да каже свету.»
И даље говори.

 

СВАКО ДА ЧИТА О ГУЛАГУ

 

По Роузу, свако мора да прочита «Архипелаг ГУЛАГ» ако жели да види шта се са људском душом дешава под безбожним режимом. Ипак, чак и таквим околностима, може се живети у духовној слободи:»Солжењицин није огорчен због искуства које је стекао у логору и после тога; он је изашао као победник јер је досегнуо до хришћанске вере. Он је схватио да систем атеизма није нешто што је везано искључиво за Русију, већ да је атеизам универзална категорија пале људске душе. Чим усвојите атеизам као истину и прихватите да нема Бога, онда је – као што је Достојевски писао у својнм романима – „све дозвољено“: можете да експериментишете било чим што вам падне напамет – неким новим надахнућем, неким новим начином мишљења, неким новим друштвеним уређењем.Вредност Солжењицина је у томе што он показује да концентрациони логори нужно морају постојати у друштву у коме је атеизам постао владајућа животна философија. што има за последицу схватање да све религије морају бити уништене (што представља срж комунистичке идеологије). Човек чезне за вером, а како је она у комунизму забрањена, такав човек нужно мора бити одстрањен из друштва. Сходно томе, а будући да је атеизам заснован на злу које је присутно у палој људској природи затворски систем у стилу ГУЛАГА је природни израз атеистичког експеримента у Русији. Ово, међутим, није најбитније. Оно што желим да истакнем као битно јесте то што се десило Солжењицину у религијском смислу када је отишао у затвор, јер му се управо тамо открио Бог. ГУЛАГ открива зло у човеку, али то је истовремено и полазна тачка за човеков духовни препород. Управо је због тога духовни препород који се сада дешава у Русији много дубљи од свих тих разних „духовних препорода“ који се дешавају у слободном свету. Солжењицин говори о томе како је дошао до вере:„Дато ми је да из затвореничких година које сам осетио на својим леђима, извучем једно суштинско искуство: како човек постаје зао, а како добар. У заносу свог младалачког успеха мислио сам за себе да сам неповредив, те сам стога постао окрутан“. (Био је официр у совјетској војсци.) „Пошто сам имао велику моћ, био сам убица и душманин. У тренуцима када сам највише био зао, био сам убеђен да чиним добро и давао сам себи систематске аргументе за то. И тек у тренцима док сам лежао на буђавој затворској слами, почео сам да у себи осећам прве зраке добра“.Тада је његово срце почело да бива све мекше и пријемчивије, и у њему је почело да се збива својеврсно откривење: „Временом сам открио да линија која раздваја добро и зло не пролази кроз државе, класе, нити политичке странке, већ кроз срце сваког човека. а онда и свих људи… Чак и у срцу пуном зла, остаје мали мостобран добра. А и у најбољем срцу остаје… неискорењени запећак зла.“»

Зато свако мора да провери себе – које су му особине по којима би, не дај Боже, могао постати Јуда.

 

ИСКУСТВО РУСА

 

Отац Серафим је својим слушаоцима рекао да је иксуство људи у Русији много дубље од оних који живе на Западу:»Дубље је зато што је засновано на страдању, које је стварно људско стање и почетак истинског духовног живота. Сам Христос је дошао у живот страдања и крста, а они који су у Русији искусили патњу схватају много јасније ову истину. Због тога је препород хришћанства у Русији тако дубок.»

Не треба заборавити:ове речи изговорене су почетком осамдесетих година 20. века, када није изгледало да ће комунизам нестати. Отац Серафим је знао да ће вера у Христа на крају победити, и да комунизма неће бити. Али, није био наивни оптимиста кад је будућност човечанства у питању.

Такође, отац Серафим Роуз је видео да Солжењицин, гласом истинског пророка, говори о судбини света и човека у светлости хришћанског учења о апостасији (богоотпадништву).

 

ОТАЦ СЕРАФИМ, СОЛЖЕЊИЦИН  И ОТПАДИЈА

 

У свом предавању о крају света, Роуз уочава:»У Другој посланици Солуњанима, где помиње апостасију, св. апостол Павле овај покрет или процес назива још једним именом. Он апостасију назива „тајном безакоња“. Он каже да „тајна безакоња“ већ делује, утирући пут антихристу, који је „човек безакоња“. Ако погледамо наш XX век видећемо да је „безакоње“ или „анархија“ његова главна карактеристика. Овде би било умесно поменути неколико примера. Све те бројне „школе“ у модерној уметности XX века окончале су у оном што се искључиво може назвати својеврсним безакоњем. Кубизам или футуризам, на пример, завршили су у некаквим нељудским формама на платну. Или узмимо, на пример, оно што је Џексон Полок радио пре неких двадесет и пет година: стојећи насред великог платна, он би у „надахнућу“ умакао четку у канту са бојом и бацао је, колико је захвати, на платно. Понекад је то изгледало забавно, са извесним занимљивим облицима, али то никада није била уметност. То се – уколико га упоредимо са уметношћу древних мајстора, са њиховом педантношћу и трудом – не може назвати уметношћу у озбиљном смислу те речи. Уметност древних мајстора је била и уметност и читава наука. За древну уметност се, дакле, може рећи да је права уметност, док је модерна уметност нека врста безакоња, зато што модерни уметници допуштају себи да раде оно што је против свих закона уметности. Зато, данас, можемо видети „ремек-дела“ попут тривијалних Кемпбелових конзерви које „вреде“ по двадесет хиљада долара…У модерној музици ствари стоје исто. Алберт Франкештајн, историчар модерне музике, написао је «Историју западне музике», али када је дошао до XX века стао је и објаснио: „Не могу да пишем о историји музике у XX веку, зато што оно што се збива у XX веку није више музика онаква какву је ја знам“. То јест, он признаје да у XX веку постоји „нешто“, али каже да се то „нешто“ не придржава закона којих се музика придржавала до краја XIX века, те се, према томе, ради о нечем другом и, стога, нека неко други пише о томе. А то је зато што је у музику XX века ушла нека врста „новог принципа“, то јест безакоња.Када се једном оде тако далеко, тада заиста више нема где даље да се иде, ту је онда крај. Ето зашто Солжењицин има осећање да се приближава крај: зато што се више не може ићи даље, зато што не можете као Кембпел сликати конзерве и то, онда, звати уметношћу. Нешто мора да се деси, ако већ не може да се иде даље. Мора доћи до неке експлозије: неки потпуно нови приицип мора ући у историју, као што је у своје време хришћанство ушло у римску историју и потпуно преобразило римску уметност, претворивши је у потпуно нову уметност. Или. пак, ако се нешто значајно ново не догоди, цела цивилизација једноставно мора пропасти и то ће бити њен крај.У области морала, лако је запазити, да је, нарочито у последњих двеста година, безакоње у великој мери постало морална норма. Чак и они клирици који се налазе на високим јерархијским положајима у различитим римокатоличким и протестантским деноминацијама често су спремни да оправдају све врсте понашања, које су још у блиској прошлости биле сматране крајње неморалнима. То се данас сматра „новим моралом“, „ситуационом етиком“ и томе слично.»

Стари морал се распада, и то се не може не уочити.

 

ТАЈНА БЕЗАКОЊА

 

Солжењицин је, каже отац Серафим, у свом харвардском предавању, посебну пажњу посветио ономе што се 1978. десило у Њујорку када је у граду нестало струје. Он је рекао: „Одредиште ваше културе је остало без струје на неколико сати и изненада су масе америчких грађана почеле да иду у пљачке и дошло је до масовног пустошења. Очигледно је да је слој површинске углађености (америчког друштва) веома танак, да је ваш друштвени систем веома нестабилан и нездрав. Када би пре четрдесет година у Америци нестајало струје, људи би помагали једни другима, позајмљивали свеће и томе слично. А у наше време, уместо тога, они разбијају излоге, пљачкају, краду све што пожеле, убијају људе и односе све што могу да понесу. Очигледно је да се за кратко време нешто суштински променило.»

Отац Серафим каже да су сви ови симптоми доказ да се дешава нешто што долази из оностраности, а не из материјалне стварности:»„Тајна праведности“јесте читаво дело спасења које почиње Христовим силаском са Небеса (тј. Ваплоћењем). Тајна безакоња је супротна тајни праведности: она је нека врста тајне која долази из пакла, која улази у овај свет и упропашћује га. Према томе, тајна безакоња или анархије припрема долазак човека безакоња, антихриста. Идеја безакоња је ушла, чак, и у област политике и политичке управе, која је потпуно бесмислена без концепта поретка. Погледајте само како је свет данас подељен: готово половина света се налази у комунистичком табору. А комунизам, ако га објективно сагледате, нема никакве везе са политичким и економским поретком и потпуно је бесмислен. На плану политике, комунизам је тиранија, а тврди да се бори управо против тираније. На плану економије, комунизам уопште не функционише, без обзира на то што комунисти тврде да је читав смисао увођења комунизма његово, наводно, ефикасније функционисање од капитализма. Према томе, комунизам је бесмислен и са тачке гледпшта оних који су га увели у светску историју, јер не испуњава оно што је требало да испуни, а производи робовску државу о којој Солжењицин пише на изузетно убедљив начин. Међутим, и поред тога комунизам односи победу широм света. И чини се да није немогуће да ће и остатак света, беспомоћан да заустави ширење комунизма, једнога дана потпасти под његову власт. Зашто се то дешава? Рећи ћу сада пар речи о комунизму. Комунизам није само политички и економски систем. Политички гледано, он може да се одржава искључиво терором, ГУЛАГОМ.»

ГУЛАГ је исход утопизма.

 

ДА ЛИ ЈЕ УТОПИЈА ОСТВАРЕНА?

 

Прича о ГУЛАГу, вели отац Серафим, једини је начин да се схвати како су се остварила обаћања утопије:»Свако ко верује у марксизам, мора признати да је то једна крајње чудна филозофија. Марксизам није обична филозофија као што су то филозофије које заступају тезу да је боље да људи демократски гласају или да је боље да људима влада један монарх. Ствари са марксизмом уопште нису тако једноставне. Марксизам више личи на некакав фантазмагорични свет. Марксизам веома личи на један покрет карактеристичан за XVI век. Био је то анабаптистички покрет: многи су се, у то време, проглашавали за Исуса Христа или пророка Христовог, излазили на тргове и масе би кретале за њима. Такви пророци би изазивали велике немире, побуне сељака, после чега би долазила владарева војска, која би побила устанике и у земљу би се опет враћао мир. Међутим, такви људи би у међувремену заталасали читаву земљу и масе би имале осећање да присуствују дешавању некаквог великог религијског догађаја.Комунизам је заснован на истој идеји. Ако размислите о комунизму, схватићете да је он, такође, једна хилијастичка идеја о томе да ће на земљи убрзо настати рај, да рај само што није дошао. Врло је интересантно читати о почецима комунистичког покрета у XIX веку, зато што су списи раних пророка комунизма, какав је био Фурије у Француској, били заиста бесмислене фантазије. Фурије, на пример, говори о доласку доба светског мира и напретка, када ће из свих фонтана тећи ружичаста лимунада, а месо расти на дрвећу, и томе сличне фантастичне ствари. Како су људи уопште могли да озбиљно поверују у такве ствари? А људи су заиста поверовали и то је оно што је у почетку покретало идеју комунизма, све док Маркс није, увидевши да су све то бајке, комунистичке идеје поставио на „научну основу“ и развио оно што се назива „научним материјализмом“. Он је, затим, одредио и којим средствима те идеје треба да се спроведу у стварност, то јест како да се сруши буржоаска власт…А када буде дошао на власт, шта обећава? Он обећава управо исто оно што су обећавали и први комунистички фантазери. Лењин је, на самима почецима руског комунизма, имао идеју да у свету мора бити подигнута Револуција и да сви краљеви морају бити побијени да би се променило друштво; да средњој класи мора бити одузета сва имовина, а власт предата „радницима“. јер су радници они који су најпотлаченији. Власт треба дати „народу“, иако, у ствари само мали број људи треба да неко време влада „у име народа“, јер је народ неспособан сам да влада, да би, после извесног времена, ти такозвани диктатори у име пролетаријата једноставно – нестали. Тада ће људи, наводно, постати мирни, срећни, задовољни и више неће бити никаквих проблема. Неко је, тада, упитао Лењина: „А шта ако се деси да неко настави да и даље заступа религијске идеје, или жели да се врати на стари начин живота? Да ли би можда, ипак, требало да, тога ради, постоји и полиција?“Лењин им је одговорио да тада више неће бити никакве потребе за постојањем полиције, јер ће људи бити толико измењени новим друштвеним условима да ће сами спонтано згњечити као бубу свакога ко буде имао некомунистичке идеје. Другим речима, људи ће да буду толико срећни у комунизму да ће сами ликвидирати непријатеље комунизма и, стога, неће бити потребе ни за полицијом, ни за војском. нити за ичим сличним. То је једна утопија, а управо је на томе заснована комунистичка идеологија као једна наказна политичка филозофија. То значи да је комунизам заснован на принципу безакоња.»

А он води ка власти антихриста.

 

СУРОГАТНА РЕЛИГИЈА КОМУНИЗМА

 

Бољшевичка револуција је почела у име социјалне правде, са идејом слободе, једнакости и братства у основи. Као и сваки утопистички пројекат, имала је „патос насилног даривања среће“ ( Георгије Флоровски), нудећи рај на земљи, али рај без Бога и против Бога.

Комунизам је тако постао сурогатна религија, која је хришћанство сматрала конкуренцијом, настојећи да га истреби. Руски делатник Светског конгреса породица, Алексеј Комов, о томе каже:“Уместо Десет заповести, имали смо партијски програм, уместо Свете Тројице Маркса, Енгелса и Лењина, уместо свештеника комесаре, уместо Царства небеског – светлу будућност на земљи, уместо крста – петокраку и пионирску мараму, уместо икона Лењинове бисте, уместо крштења пријем у пионире, комсомолце, партију, уместо светаца – хероје социјалистичког рада, уместо васкрслог Христа – Лењинову мумију. Да ли је случајно да су, у име „светле будућности“, после 1917. побијени милиони: царска породица Романових, грађански слој, козаци, сељаци, дворјанство, а најпре људи хришћанске вере? Рецимо, само 1937. ухапшено је 162 500 делатника Руске православне цркве, а стрељано њих 89 600. Русија је пре доласка бољшевика имала 80 000 храмова и капела, да би их уочи Другог светског рата остало стотинак. Имала је хиљаду манастира, да би сви до једног били затворени. Кад је Стаљин решио да се обрати Цркви ради помоћи у Великом отаџбинском рату, само тројица епископа су били на слободи.“

Зато је отац Серафим сматрао да треба читати Солжењицина.

 

СОЛЖЕЊИЦИНОВА ПОРУКА АМЕРИКАНЦИМА

 

Отац Серафим Роуз је био сигуран да ће прогон хришћана, који је започео у Русији, завршити у Америци. Разлози због којих је у то веровао били су веома дубоки.           Све, наиме, почиње од детињства Американаца, који одрастају као „богови“, којима се родитељи клањају, испуњавајући њихове хирове. Но, и одрасли остају инфантилни, неспремни да буду зрели и одговорни људи. По Роузу, „сав живот се претвара у трагање за „разонодом“, што је било просто незамисливо у 19. веку, када та реч уопште није значила сврху живота. Човеку из прошлог века наше живљење с телевизијом, забавним парковима, рекламом, биоскопом, музиком, и читавом културом уопште, изгледало би као вегетирање идиота који су потпуно изгубили везу са стварношћу“.

Док у комунистичким земљама људе силом терају да забораве Бога, на Западу то чине забавом. Зато Роуз одлучно тврди: „Символ нашег безбрижног живота, толико склоног забави и самообожавању, постао је Дизниленд и ако се потрудимо да се мало боље загледамо, видећемо да покољење „нарциса“корача право према ГУЛАГ-у“.

Забава има тоталитарне претензије – да  у људима убије осећај бесмртности и боголикости. Сви треба да буду инфантилци под будним оком Великог Инквизитора који је и Велики Брат. А онда ће се, једног дана, кад избије светска криза, све претворити у кошмар…

Отац Серафим је и говорио људима како да се спреме за будуће догађаје:»Свако ко је имао прилику да упозна људе из СССР-а и других комунистичких земаља или да чита њихова дела, сигурно је приметио колико су ти људи озбиљни, понекад чак и суморни. Ја не кажем да ми треба да будемо тако суморни, јер би то било лицемерно, већ само да треба да схватимо да су нас сва та наша слобода и просперитет у великој мери духовно обогаљили, и да стога морамо да отворимо срца и дубоко у њих похранимо поруку људи попут Солжењицина. Морамо проучити ГУЛАГ и учинити га, у оној мери у којој је то изводљиво, делом сопственог искуства.»

Само тако се можемо припремити за догађаје који следе.

 

НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ

 

Роуз је учио људе да морају устати против лажи, сасвим у складу са Солжењициновим манифестом под насловом «Не живети у лажи». Отац Серафим је писао:»Његов одговор на ГУЛАГ и на ћорсокак у који је доспело совјетско друштво уопште јесте да Русију може спасти једино духовна промена, која треба да наступи сада, у сваком појединцу, а не нова револуција. Многи сведоче да је у совјетској држави тренутно најтеже поднети управо лажну природу свега, и то не само када је у питању свакодневна пропаганда или непрестано прекрајање историје, већ свакодневно непоштење и неискреност рођени из страха од свемоћне државе, и из сарадње (вољне или невољне) са том лажи (односно, рада у корист социјалистичког „раја“), што представља основу целокупног совјетског система.И ми на Западу имамо прилике да се сусретнемо са овом појавом свакодневне лажи, кад год нас у односима са другим људима води жеља да напредујемо или да некога преваримо. Хришћанство све више хладни, и ово је резултат тога. Веома важна дужност сваког хришћанина јесте враћање истине у свакодневни живот. Али ми вероватно не поседујемо исту љубав према истини коју поседују људи у Русији, јер нисмо искусили сву грозоту лажи отеловљене у совјетском систему. Постоји један део Солжењицинове поруке коју његови критичари често тумаче као „романтизам“, и који је вероватно најслабије схваћен од свега онога што он има да поручи. Он се залаже за повратак људског елемента у модерни живот који је произвео нељудске градове у име „прогреса“. У свом «Писму совјетским вођама» он речито говори против „затроване зоне асфалта и бензина“ у градовима Русије, против имитације западних небодера, „загађених појаса пустоши око наших индустријских центара“, и свом снагом заговара повратак „непрогресивној привреди“, старомодннм „градовима који су направљени за људе, коње, псе“, и повратак „највећем добру свих народа“- земљи. Наравно, ово уопште није романтизам, већ здрав разум који постаје све очигледнији сваким даном који пролази, јер исцрпљивање светских ресурса и загађење природе индустријским отпадом постаје све озбиљније. Многи људи на Западу, укључујући и мале заједнице православних хришћана, свесни овог проблема, увидели су потребу за споријим, људскијим животом изван великих градова у којима влада извештаченост која представља препреку хришћанској топлини и искрености. Ситуација у којој се данас налазе амерички фармери, који производе храну и за многе људе широм света, требало би да нас забрине: судећи по све мањем броју фармера и чињеници да фарме постају све мање привлачне за људе, рекло би се да ни ми не користимо мудро природна богатства наше земље.И коначно, Солжењицин нам поручује да оно што се десило у Русији долази и на Запад.»

И то данас гледамо својим очима, када су бољшевици глобализма почели да намећу џендер лудило, и да укидају мушкарце и жене, називајући их, у име бога џендера, особама које имају менструацију. Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже – и нашу ће, како су певали Титови слугани, осетит` пест.

 

ИЗГЛЕДАЛО ЈЕ НЕМОГУЋЕ

 

На скупу Савеза америчких синдиката 1975. Солжењицин је, по оцу Серафиму, Американцима упутио поруку која се мора памтити. Она је гласила:„Да ли је могуће пренети искуство оних који су страдали онима којима страдање тек предстоји? Може ли један део човечанства учити из горког искуства другог дела човечанства? Да ли је могуће упозорити људе на опасност?… Небодери постојано стоје, поносно показују на небо и кажу: то се овде никада неће десити. То никада неће доћи овде. Овде је то немогуће… Човечанство се понаша као да не разуме шта је комунизам, као да не жели, као да не може да схвати… Суштина комунизма је изван граница људског разумевања. Тешко је поверовати да људи заправо могу да планирају такве ствари и да их изведу…Комунизам је заразио читав свет веровањем у релативност добра и зла… Просвећени људи сматрају помало неприкладном озбиљну употребу речи попут „добра“ и „зла“. Комунизам је успео да у све нас угради идеју да су ти појмови старински и смешни. Али уколико смо лишени појмова добра и зла, шта нам преостаје? Ништа сем манипулисања једних другима. Пашћемо на ниво животиња. Све што је против комунизма је за људскост. Супротставити се нељудској комунистичкој идеологији значи бити људско биће… То је протест наших душа против оних који нам говоре да треба да заборавимо појмове добра и зла…Ја разумем да ви волите слободу, али у овом нашем пренасељеном свету морате да платите порез на своју слободу. Не можете себично волети слободу и без речи се мирити са тим да је највећи део човечанства у свету жртва насиља и репресије. А ипак, када човек путује вашом земљом и види ваш слободан и независан живот, све опасности о којима сам данас говорио заиста се чине имагинарним. Дошао сам овде, разговарао са људима, и видим да је то тако. На овим вашим широким, отвореним пространствима и сам сам постао благо заражен тим осећањем. Опасности делују нестварно. На овом континенту је тешко поверовати у то шта се све дешава у свету. Али, господо, овај безбрижни живот не може да потраје ни у вашој ни у нашој земљи. Судбине наших двеју земаља ће бити изузетно тешке, и боље је да се за то припремимо на време…Два процеса се данас одвијају у свету. Први је процес духовног ослобођења у СССР-у и другим комунистичким земљама. Други је помоћ коју Запад пружа комунистичким владарима, процес уступака, детанта, уступања читавих држава.Ми тамо смо робови од рођења, али се боримо за слободу. Ви сте, међутим, рођени слободни. Ако је тако, зашто онда помажете нашим поробљивачима?“

Солжењицинова порука је,дакле, упућена директно Америци- пробудите се, научите од оних који су страдали, вратите се верским и моралним коренима човечанства, стојте одлучно у добру и супротставите се злу.»

Солжењицин је говорио Американцима да губитак хришћанских оријентира не може донети добро никоме, па ни њиховој моћној и богатој држави, која ће се, ако изгуби сваки додир са духовним вредностима, на крају и сама зарити у блато не само безбожја, него и богоборства. И то се, мало по мало, остваривало, да би данас постало сасвим јасно свима који имају очи да виде и уши да чују.

 

РЕЧ ОЦА СЕРАФИМА ПОКАЗАЛА СЕ ТАЧНОМ

 

Да, отац Серафим Роуз је знао шта долази у Америку. Прозорљиви старац Игњатије Харбински је, тридесетих година XX  века, говорио: „Оно што је сада почело у Русији, завршиће у Америци“. Зато је и књигу „Нови светитељи руских катакомби“ посветио „мученицима хришћанима, данас у Русији, сутра у Америци“.

Да ли је његово пророчанство испуњено?Још увек није у потпуности, али се његово испуњење приближава.

После смрти оца Серафима, Америка је почела да се радикално дехристијанизује. Већ крајем 20. и почетком 21. века, угледни хришћански културолог, Тал Брук, овако је описао стање духа у САД:»За Американце који се одушевљавају слободом религије њено сасецање се чини невероватним. Али довољно је погледати школе. Свака одражава живот и духовно стање целе нације. Замислимо да су школе Америка у целини. И шта добијамо? Добровољна читања Библије, молитве, црквени парохијски скупови, као и било каква религиозна делатност нагло се и заувек прекидају. Они који се с тим не слажу мораће да се тихо иселе у иностранство. Ето шта би се догодило ако бисмо Америку изједначили с њеном државном школом. Занимљив пример:будућем свету који није наследио амерички устав или Повељу о правима  мораће да се суочи са истим оним ограничењима која су данас уведена у систему државних школа, и у атмосфери „плурализма“ та ограничења ће се чак показати природним. А наш законодавни систем на све могуће начине томе повлађује, тежећи да стрпа религију у Прокрустову постељу „приватних потреба“. Напорима америчког Савеза за грађанска права, свуда су забрањена приказивања сцене Рођења Христовог чије су се слике од дана настанка ове земље излагале у парковима и на друтим јавним местима…Ми пак из незнања поздрављамо сва та ограничења, и само емигранти из Источне Европе тужно и с разумевањем климају главом… Они најбоље знају шта је у стању да учини свемоћна држава“.»

Тако је писао Тал Брук.

 

ПОСЛЕ 11. СЕПТЕМБРА

 

О изградњи тоталитарне Америке – ГУЛАГ-а електронског доба, после 11. септембра 2001,  угледни амерички хришћански писац и борац за људска права, оснивач Радерфорд института, Џон Вајтхед, писао је:»Где год да одете и штагод да радите, посматрани сте. Када користите мобилни телефон, остављате информације о томе када сте звали, кога сте звали, колико дуго је трајао разговор, чак и где сте били у том тренутку. Када користите АТМ картицу остављате снимак где и када сте користили ту картицу. Чак је на многим местима постављена и видео камера.Али то није све. Према Патриотском закону САД од Ваше банке се захтева да преиспита Ваше трансакције уколико било који детаљ побуђује сумњу, или установи да сте у контакту са било каквим непожељним особама – наводно, у потрази за терористима. Уколико постоје било какве нејасноће, Ваша банка обавештава владу, која пружа такве информације обавештајним службама и полицији у целој земљи (на локалном, окружном, државном и федералном нивоу).Када купујете храну у самоуслугама, поручите кошуљу директно или преко бесплатног телефонског позива или слично, све ове трансакције улазе у базу података информационих компанија. На овај начин оне Вас тачно одређују која сте врста потрошача. Зар то није довољно забрињавајуће да владине обавештајне службе рутински сакупљају милијарде оваквих података о томе шта сте радили и где сте живели читав живот, о Вашој непокретној имовини, о свим Вашим телефонским бројевима, аутомобилима које сте поседовали, и тако у недоглед?Међутим, најмања њихова грешка може Вас жигосати за цео живот. Узмите, нпр. Марка Фроста из Тампа на Флориди, пословног човека и оца двоје деце, који је једноставно желео да гласа на председничким изборима 2000. године. Када је покушао да гласа, радник задужен за надгледање избора му је рекао: „Извините, господине, Ви сте починили злочин. Ви не можете гласати.“ Иако је то била грешка, и Фрост никада нијс био осуђиван због било ког злочина, ипак му није било дозвољено да гласа.Фрост је био жртва аљкавог покушаја владиних функционера да користе забележене поверљиве информације да би «из бирачких спискова избрисали преступнике и друге људе који немају право гласања“, пише Роберт О’Хароу у својој књизи „Без места за скривање“(2005), која обелодањује много тога. Ово је била „јасна демонстрација онога што се може догодити када се влада и служба за поверљиве информације удруже против појединаца“, бележи О’Хароу. „Овакво коришћење компјутеризованих личних података може, и то се често дешава, избећи контроли.“Одговорна организација за Фростово искључења била је компанија Choice Point, чије је седиште у Џорџији и чија је делатност формирање базе поверљивих података. Њихова Интернет страница представља се поносно као „водећи национални добављач служби идентификационих и кредитних потврда.“Често називан пословним информационим посредником, Choice Point доставља предузећима податке о радницима који траже запослење, осигуравајућим друштвима податке о ризичности нових клијената, а законодавним службама и државној безбедности податке о осумњиченим за злочине.Choice Point је тајна агенција обавештајне службе. Од 1997, Choice Point је купила 58 предузећа. Као што О’Хароу истиче у скорашњем интервјуу (\www.democracynow.org), све ово обухвата складиштење DNК података, биометрију, отиске прстију. Они постају стручњаци за отиске прстију. Имају око 19 милијарди отисака, како кажу, што их чини највећом „шпијунском службом“ из сенке у САД. Тако да када покушате да нађете посао, постоји шанса да ће то предузеће отићи до Choice Point-а, да провери Ваше залеђе… А један момак који се брине због тога, дефинисао је такво понашање као примицање друштву „слова срама“где сте за читав живот жигосани за било шта што сте учинили док сте били млади и неозбиљни“Међутим, недавно је откривено да и криминалци имају приступ тој бази података. Лопови су задобили приступ преко украдених идентификационих картица да би креирали наводно законита пословања. Онда су креирали 50 Choice Point-ових рачуна и омогућили прилаз именима, адресама појединаца, бројевима социјалних осигурања и извештајима о кредитима. Choice Point изјављује да би тај безбедносни прекршај могао утицати на животе 144778 људи.»

Тако је свет постајао подрчује под тоталитарним надзором.

 

ДОБА НАДЗОРНОГ КАПИТАЛИЗМА

 

Дошли смо, како би Шошан Зубоф у својој књизи истог наслова рекла, до «доба надзорног капитализма». Компјутерски тоталитаризам је већ заузео огроман људски простор, и тек треба да тријумфује омасовљењем вештачке интелигенције.

Шошан Зубоф истиче:»Надзорни капитализам влада инструментарном моћи, то јест кроз њену материјализацију у виду Великог другог. Попут тиранина старог века, Велики други битише изван људског рода, али парадоксално узима људски облик. У тиранији надзорног капитализма нема деспотског бича, као што нема ни тоталитаристичких логора и гулага. Све што је потребно садржано је у умирујућим порукама и емотиконима Великог другог; у тискању других, али не у паници него у неодољивој тежњи да уђу у слив, у вашој мајици начичканој сензорима, у нежном гласу виртуелног асистента Сири који одговара на ваша питања, у телевизору који вас чује, у кући која вас познаје, у  кревету који жељно ишчекује ваш шапат, у књизи која вас чита…“.

О свему томе отац Серафим је говорио и писао на време.

 

ПОРУКА ПОТОЊИМ ХРИШЋАНИМА

 

Зато је отац Серафим Роуз учио хришћане да се спреме за нове прогоне, где год буду желели да остану верни Христу. Ево његових златних речи, заснованих, између осталог, и на Солжењициновом искуству:»Не желим да вас плашим, али обратите пажњу на невоље православних. Исто то или слично очекује и нас у блиској будућности. Живимо на крају времена, уочи доласка антихриста и оно што се чини у Русији и другим земљама уобичајена је појава. Ми пак на Западу живимо у ‘рају за магарце’ којем само што није откуцао последњи час. Зато се припремајмо – не да правимо залихе хране и одеће, као што већ неки чине, већ унутарње, душом, као што и доликује православним хришћанима. Да ли сте нкад себи постављали питање: Како бисте преживели у затвору, у концетрационом логору, а посебно у самици? Како? Врло брзо бисте једноставно полудели зато што ваш разум нема чиме да се бави јер је засићен световним а не духовним утисцима. Ми живимо само тренутним бригама, не размишљајући озбиљно о хришћанству, о Цркви, не проничемо у суштину православља. Доспевши у самицу нећемо преживети јер нећемо имати чиме да се забавимо. Тамо нема ни филма, ни забаве – само четири гола зида.Код Рихарда Вурмбранта, румунског протестантског пастора, постоји врло занимљиво предавање на ту тему (снимљено је на магнетофонску траку). Он каже да у таквом критичном положају када је човек лишен књига и било каквог спољашњег ослонца може да се ослони на свој унутарњи ‘пртљаг’. Њему лично, подвлачим, нису много помогли цитати из Библије које му је пошло за руком да се сети – познавање закона и догмата не спасава, треба стећи Христа у свом срцу. И када то човеку успе онда православан човек у затвору има читав програм живота. Најпре треба да се сети православног календара, када се и који свети помињу. Није обавезно знати цео календар, наш црквени живот ће нам рећи најважније празнике црквене године и свега онога што се скуипло у срцу одмах ћемо се сетити. Помоћи ће нам и молитве и песме, њих треба појати свакодневно. Сетићемо се људи за које се можемо молити…“

Тада, по оцу Серафиму, треба бити са свим православним страдалницима:„У мислима се можемо ‘прошетати’ по целој земљи, с континента на континент, из земље у земљу. Можемо се молити за познанике и мало познате,  чак и ако се не сећамо њихових имена – за јерархе и игумане, за целе парохпје, за свештенике руског и других народа, за манастире у Светој Земљи, са сужње у Русији и Румунији, као и у другим безбожним државама, за мисије у Уганди и другим афричким земљама где има много тешкоћа, за атонске монахе… Што се више сећа имена и догађаја за које се може молити, то човек лакше подноси властита страдања, то је богатији унутарњи ‘пртљаг’ с којим није страшан ни затвор“.»

Дакле, отац Серафим је био јасан: чекају нас тамнице и прогони, само ако желимо да останемо верни Богом установљеном поретку света.

 

ДВА ПУТА У ПОНОР

 

Солжењицинов пријатељ и саборац, философ и математичар Игор Шафаревич, тврдио је да су комунизам и капитализам два пута ка истом бездану. Оба поретка заснована су на демонији економије и њене превласти над боголиком људском душом, и зато оба морају завршити у понору нихилистичког тоталитаризма. Није Орвел случајно предвидео да је слика будућности чизма на људском лицу, и то заувек.

Све је почело када је Запад напустио Исток, и одлутао од Христа, у потрази за земаљском моћи и просторима за нова освајања. Касније је и Исток заборавио себе, и заразио се, са Запада, жељом за рајем на земљи, али  рајем без Бога и против Бога.И сада се налазимо пред понором, у који Исток и Запад гледају и само што нису полетели ка дну. Хоће ли се зауставити пред сам скок у бездан? Отац Серафим и Солжењицин су препоручивали један пут – повратак Христу Распетом и Васкрслом; или, како је говорио Александар Исаијевич, «покајање и самоограничење као категорије националног живота».

То јест, како би рекао покојни патријарх Павле – Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне.

 

МОЛИТВА АЛЕКСАНДРА ИСАИЈЕВИЧА

 

Отац Јустин Поповић вели: „Човек умире да би живео. Таква je антиномија вере. У подвигу вере умире и разум, али умире да би, препорођен и прерађен вером, нашао у Христу свој вечни смисао и своју бесмртну стваралачку силу”.

4Зато разум не може ни да схвати страдања све док човек не постане христоносац, док Христом не осмисли планету која je без Њега језива космичка лудница.

Зато Солжењицин у свом тексту „Путовање низ Оку“ говори о томе да су комунисти срушили храмове или их претворили у „домове културе“ и магацине, а то је било кобно по Русију:“Људи су одувек били грамзиви, а често и зли. Али, увече је одјекивало звоно и звоњава је одјекивала над селом, над пољима и шумама. Подсећало је да и ми морамо да се уздигнемо изнад овоземаљских ситних страсти, и барем тренутак да посветимо вечности“.

Али, велики руски писац није сумњао у победу вере. У „Ускршњој литији“, он описује десет жена – верница, које су, опкољене младим комунистичким хулиганима, дошле до иду око храма за Васкрс, и не боје се:“Десет жена пева и корача згуснутим стројем. Оне су тако свечане, као да се около сви крсте, моле, кају, падају ничице на земљу. Те жене не удишу дим цигарета, њихове уши су запушене за псовке, њихови табани не осећају да се порта претворила у простор за игранку“.

Сам Солжењицин је издржао све захваљујући вери и молитви. Том молитвом и завршавамо ово подсећање:”Лако ми је да живим с Тобом, Господе! Лако ми је да верујем у Тебе! Када се у недоумици шири или сужава ум мој, када најпаметнији људи не виде даље од данашње вечери и не знају шта треба радити сутра – Ти ми шаљеш несумњиву вредност да постојиш и да ћеш се Ти побринути да сви путеви добра не буду затворени. На леђима славе земаљске с чуђењем се осврћем на овај пут са кога сам и ја могао да пошаљем човечанству одсјај зракова Твојих. И ако је потребно да их и даље одржавам – Ти ћеш ми то дати. А ако не успем–значи, ТИ СИ ЗА ТО ОДРЕДИО ДРУГЕ!”