У ОДБРАНУ ЂОРЂА МАТИЈЕВИЋА
Велики број Чачана окружио је тужилаштво и суд у свом граду: било је то 28. јануара 2025, дан после Савиндана. Они су тражили да се приведу правди нападачи на професора веронауке у Гимназији у Чачку, Ђорђа Матијевића, коме су непозната лица са капуљачама упадала у двориште породичне куће, шутирала капију, скинула таблице са аутомобила, застрашујући његову жену и децу. Иако је, после шиканирања, Матијевић поднео оставку на место председника подружнице Синдиката образовања Чачак (СОЧ) у својој школи, наставио је да учествује у синдикалној борби и свим протестима за бољу Србију, а нови председник није ни биран: сви су подигли стег немирења са злом.
Да би читаоци разумели шири контекст претходне вести, морамо да направимо мали времеплов.
БОРБА ДЕВЕДЕСЕТИХ
Предуго траје разарање просвете у Србији. Почело је крајем прошлог века, када је, као и данас, власти просвета била последња рупа на свирали.
Током 1994. и 1995. године крећу први просветарски штрајкови, у законском оквиру од тридесет минута. Извесне школе су дуже времена радиле тако, а онда су, а онда су, у пролеће 1996, неке од њих, у знак протеста што „законски штрајк“ ништа не мења, потпуно обуставиле рад у трајању од пет дана. Тада су, осим државног синдиката, постојали само УГС „Независност“ и Самостални синдикат радника у образовању АП Војводине, који се 15. фебруара 1996. регистровао као Синдикат просветних радника Војводине са седиштем у Новом Саду.
Прекретница у пружању отпора безумљу властодржачког презира према просвети десила се фебруара 1997, када је низ школских колектива у Србији потпуно обуставио наставу. У штрајк „новог типа“ су прве ступиле основне и средње школе Сомбора, већ 15. јануара 1997. У Београду је 31. јануара 1997. у Дому синдиката одржан скуп просветара из свих крајева Србије и, упркос притисцима власти преко „званичног“ синдиката, донета је одлука о општој обустави наставе, коју је подржало преко хиљаду школа. Штрајк је трајао до 5. марта 1997, када је решено да настава опет почне. Штрајк потпуне обуставе је организован у структурама државног синдиката, чије су вође, плаћене и подмићене са државних јасала, биле „зачуђене“ незадовољством свог чланства, а завршен је споразумом са Владом који је довео до повећања просветарских плата за 30%, тако да су просечна примања у пролеће 1997. била око 400 немачких марака.
ЧАЧАНСКИ УЧИТЕЉИ НЕ ПРИСТАЈУ
Борбеност ових првих дана, најбоље показује проглас из 1997, који је потписао Одбор Синдиката радника образовања за Општину Чачак, потоњи СОЧ:“Поштовани грађани, родитељи, ученици и колеге, Очекивали смо да се Влада Србије и Министарство просвете одговорно одреде према захтевима просветних радника и што хитније реше проблеме који су довели до општег незадовољства и обуставе рада. Својом одбојношћу и политиком одуговлачења настоје да разоре оно што би требало изградити, односно настоје да заваде и просветне раднике, и ученике, и родитеље, и грађане, и тако сломе наш штрајк. Зато избегавају споразум са нашим синдикалним представницима. Један од стереотопних одговора који се може често чути је да нема новца. То је знак да неспособни седе на местима која им не припадају.
Такве изјаве одговарају онима који се потписују палцем. Новца нема за оне који раде и мисле, а има за оне који нас ударају по главама да их савију и траже да не мислимо. Наш штрајк није само борба за опстанак, већ и борба за поштовање књиге из које наши ученици уче, а која је обезвређена, за вредност њихове дипломе, за њихово место у друштву, за њихову слободну личност, за њихову будућност. То многи родитељи, на жалост, не схватају. Да ли могу да се васпитавају и уче они који не стоје усправно, који су згажени, поцепани, одбачени? Уместо да им будемо обрасци, ми својим статусом, за које је крива Влада, одбијамо од књиге, од школе, од пута који је школа одувек градила. Лепи примери, када ученици морално надрастају своје васпитаче и обавезују их да буду достојни човека и свог позива, су у оним школама где су ученици окренули леђа онима који их воде на „пут који путовању смета“ и одбили да иду на часове оних који су издали своје колеге, а који су застрашени или шићарџије.
Драге колеге, не срамотите своју професију ни себе. Будите достојни својих ученика и придружите се онима који се боре да сви скупа више вредимо. Драги родитељи, научите нешто лепо и од своје деце. Можда она боље од вас виде у каквом свету живимо и какав свет би требало да градимо. Све што је пропуштено може се научити, али се тешко учи шта је човек. У име тог човека у вашој деци, у вама и у нама, ми се сада боримо. Зато очекујемо да нас схватите и подржите, јер ово што се догађа нама не желимо да се догоди вашој деци. Обраћамо се, такође, и неким директорима основних школа који су се отуђили од својих колега, у којима живи више чиновник него човек, да се оплемене и освесте и не спречавају раднике да учествују у потпуној обустави рада, јер ће се за то сносити одговорност. Верујемо да и за њих има наде, ако већ није умро човек у њима.“
Као да је писано данас. А писао је мој професор књижевности у чачанској Гимназији, легендарни Бошко Ћаловић ( упокојио се 2012. године ).
СИНДИКАТИ СЕ УДРУЖУЈУ
Огромно незадовољство просветара државним, тзв. „Самосталним“, синдикатом образовања, који је наставио да служи режиму, а на својим члановима, довело је до стварања низа засебних синдикалних организација, углавном на локалном нивоу.
Поред Синдиката просветних радника Војводине, настају снажна упоришта независне синдикалне борбе у Панчеву, Ковину, Чачку и Београду. Нови синдикати нису настајали „одозго“, него су стварани из базе. Прво су формиране синдикалне организације по школама, а онда су се оне удруживали на градском, а касније и регионалном, нивоу. Сваки члан нових синдиката приступао им је добровљоно, свестан шта хоће и због чега се бори. Није било аутоматизма као некад. Током 1997. и 1998, све новонастале организације се удружују ради заједничке борбе. После низа преговора и заједничких активности, 25. јуна 1999. створена је Унија синдиката просветних радника Србије, чији су оснивачи били Синдкат просветних радника Војводине, Форум београдских гимназија, Форум београдских основних школа, Форум средњих стручних школа Београда, Асоцијација просветних радника општине Панчево и Синдикат образовања Чачак.
У време ране синдикалне борбе, прославио се Драган Матијевић, професор философије у Гимназији у Чачку. Сматрајући га коловођом, локална СПС-ЈУЛ власт тражила је од директора школе, Синише Милошевића, да га уклони са посла. Он је то одбио, подносећи оставку. Устали су ђаци и одбранили и Драгана Матијевића и свог директора.
НАЈДУЖИ ШТРАЈК И ВЕЛИКИ ПОРАЗ ОБРАЗОВАЊА
Драган Матијевић је наставио да се бори, и касније се нашао на челу Уније синдиката образовања Србије, у доба најдужег просветног штрајка у нашој историји, када је напредњачка власт све обећала, и све слагала.
Најдужи штрајк у историји српске просвете, покренут због смањења, ионако бедних, просветарских плата и општег стања школства, 17. новембра 2014. завршен је – поразом не само просветара, него и просвете. У почетку, сва четири репрезентативна синдиката образовања штрајковала су заједно, држећи наставу на законском минимуму. Онда су, фебруара 2015, Синдикат образовања Србије и Грански синдикат образовања „Независност“, потписали документ који им је понудио министар просвете Срђан Вербић, који је био само списак лепих жеља, без икаквих гаранција врха извршне власти, од премијера до министра финансија. Унија синдиката просветних радника Србије (УСПРС) и Синдикат радника у просвети Србије наставили су са штрајком, не пристајући на уцене. А 17. марта у Београду одржан је велики митинг, на коме је учествовало преко осам хиљада просветара, где су, пред зградом Владе Србије и Министарством просвете, гласно и јасно истакнути захтеви да се коначно заустави урушавање школства. Скупови су држани и у другим градовима, од Крагујевца, преко Крушевца, до Чачка. Јавност је углавном разумела штрајкаче и њихове поруке, док су се властодршци, попут Кори Удовички, разбацивали ММФ-порукама да они који улазе у учионице треба да улажу „више ентузијазма“, и да не буду баш „материјалисти“.
Видевши да се просветари одлучно боре, Министарство просвете почело је да им одузима, ионако умањене, плате, и то немилосрдно – ишло се и на четвртину месечних прихода. Просветари, углавном, нису издржали уцену.Дана 22. априла 2015. Главни одбор УСПРС донео је, са 15 гласова за и 9 против, одлуку да прихвати понуду Владе Србије ( исту ону коју је месецима одбијао, јер не нуди ништа, осим празних речи ).
Премијер Вучић је написао једно утешно писмо просветарима, и обећао да ће на њих прво мислити кад држави крене. „До зелене траве“, наравно, треба не липсати.
СТАВ ДРАГАНА МАТИЈЕВИЋА
Због такве одлуке својих сабораца, председник УСПРС, Драган Матијевић, поднео је неопозиву оставку. Матијевић је, тим поводом, изјавио:“Током свих ових година колико се бавим синдикалним послом непрестано сам заступао став да једино бескомпромисна синдикална борба, која подразумева штрајк до испуњавања захтева, представља начин да се нешто конкретно уради. На жалост, моје колеге, чланови Главног одбора УСПРС не деле моје мишљење, мада су се током ових година много пута уверили да у овој држави никакву тежину немају ни писане одлуке, а камо ли усмена обећања. У таквој ситуацији моја оставка је била логичан потез“.
У интервјуу који је 2014. дао потписнику ових редова, Матијевић је објаснио шта се дешава у нашем школству и од чега се морамо бранити:“Неолиберални свет није успео, нити му је то заиста био циљ, да испуни своје обећање да ће остварити највеће добро за највећи број људи. Успео је само да упрегне већину у остваривање трговачких циљева мањине. За тај циљ требало је направити човека кога карактерише уклопивост, поводљивост и грамзивост, индивидуу којој не смета недостатак људске перспективе. Штавише, нико не сме да брине за општељудско благостање, јер свако мора да јури за својим индивидуалним задовољствима.Традиционална школа, која је код ученика развијала самосталност, критичко мишљење и независност, директно је супротстављена захтевима савремене организације друштва. Та школа се, по владајућим економским критеријумима, сматра неефикасном, јер развија способности које данашња друштвена елита не само да не цени већ их сматра штетним. Освестити појединца супротно је интересу функционисања система. Носилац те освешћујуће улоге традиционалне школе је традиционални наставник кога треба, у интересу савремене организације друштва, де(кон)струисати и од васпитача направити васпитаника, од ауторитета и узора покорног државног чиновника.“
Он на то није пристајао.
БОРБА СЕ НАСТАВЉА
Драганов син Ђорђе Матијевић наставио је очеву борбу, и доживео што је доживео. Његов колектив је устао да га брани, као и Синдикат образовања Чачак. Гимназија у Чачку се није предала, јер није могла да се преда. Основана 1837, са директорима какав је био највећи српски философ Божа Кнежевић, и ђацима какви су били генији, од Диса и Настасијевића до Татомира Анђелића, она би се осрамотила пред људима и пред својом историјом.
Али се није осрамотила. И борба се наставља, док школа не победи. Јер, за живот, а не за школу учимо, како су говорили стари Латини.