ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: О ОНОМЕ КОЈИ ЈЕ ПОЉУПЦЕМ ИЗДАО ХРИСТА: ВЕЛИКА СРЕДА И ТАЈНА ЈУДЕ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

БОГ ЈЕ САМОГ СЕБЕ УНИЗИО

Литвански хришћански философ, римокатолик Антанас Мацејна, у својој књизи „Јагње Божје“, у којој се бави православним схватањем личности Христове, указује на чињеницу да се Страдална седмица код православних не одликује натуралистичком представом о мукама Христовим колико се бави чињеницом да се Син Божји смирио до смрти на Крсту, одричући се показивања Своје Божанске свемоћи ( у питању је оно што се богословски назива самооумањењем – кенозисом, нап. В.Д. ) да би људима показао Љубав као Жртву. Бог Који је постао човек дозволио је да Га разапну, смирујући се до праха пред творевином, да би је васкрсао и заувек обновио. Само такав, Распети Богочовек, за православне и јесте теодикеја, то јест оправдање Бога и света Који је Он саздао. Мацејна наглашава:“Управо самоунижење Христа дубоко потреса осетљиву источну душу, која, можда, боље него охола западна душа, схвата смисао кенозиса и с тим заједно неопходност да се на љубав Христа одговори љубављу. У Христу се кенозис Бога осећа нарочито снажно, и зато Христос постаје непоколебива љубав источне хришћанске душе. Чак ни руски нихилисти и атеисти, који одричу Бога и смисао живота, нису могли ишчупати Христа из свога срца. Сетимо се макар само једног Кирилова, јунака Достојевског из романа „Зли дуси“ (1871) – тог доследног и строгог безбожника, који ипак пали кандила пред иконом Христа и самог Христа сматра „највишим на целој земљи“, какав „није био ни пре ни после“ и „никада више такав неће бити“. Овај пример – изванредно је указање на однос источног човека према Христу. Источни човек не може у потпуности одбацити Христа, он не може заборавити Њега, јер Христос увек стоји пред њим као ваплоћење велике, несебичне, жртвене љубави.“

А љубав јесте и увек ће бити само жртвена љубав. Друге и другачије љубави нема.

КАКО ЉУДИ РАЊАВАЈУ ХРИСТА?

По Мацејни, за православне је најстрашније одрицање од љубави која нам је дата у Христу:“Зато Источна Црква сматра највећим страдањем, које човек може нанети Христу, не страдање тела, изазвано ударцима, трновим венцем, распињањем, и чак не богохуљење и не клевету наивних људи, већ одрицање од љубави, које увек може да се претвори у издају. Поступак Јуде – ето шта занима источну теологију и шта ужасава источну побожност. У богословљу Источне Цркве непрестано се поставља питање шта значи то што један од апостола Исусових, дакле један од оних кога је Он призвао и обдарио поверењем, чије је назначење било да гради Царство Божије на земљи, оставља Њега. Оставља не због неких размимоилажења у погледима или у начину деловања, или због неких чисто личних ствари – не. Јуда га подло издаје за новац. До каквог степена подлости мора да падне срце да би се осмелило на такав чин? Каква се тајна крије у том Јудином поступку? Какво место он заузима у Божијем домостроју? Како се овај поступак слаже са призвањем човека да буде вечно блажен? Како га ускладити са људском слободом у односу према Богу и самом себи? – Ето питања која издаја Јуде изазива у свести источног богослова и на која он активно тражи одговор.“

И заиста – зар је могуће да је Христос продан за новац? Зар је могуће да је Јудин пољубац био лажан? Шта је свет и шта је човек у свету ако су људи, бар неки, на то спремни?

ИЗДАЈА СТРАШНИЈА ОД ГОЛГОТЕ?

Мацејна нас подсећа:“Исто се догађа и у источној религиозности. У прослављању Христа ово издајство игра веома уочљиву улогу. У византијским богослужењима Великог Четвртка и Великог Петка Источна Црква врло мало говори о конкретним страдањима Христа током Његовог пута на Голготу, то јест о целом том крсном путу који је Спаситељ прешао у те дане. Али о издајству Јуде овде се говори стално, нарочито на јутарњем богослужењу Великог Четвртка и у антифонима Великог Петка. Мотив издаје, заједно са мотивима Тајне вечере, самоунижења и смрти, као црвена нит провлачи се кроз сва богослужења тих дана. Са огромном потресеношћу Источна Црква говори о поступку Јуде као о највећем злочину. Одрећи се љубави према Христу, издати Га – за то није било никаквог, ни најмањег разлога, чак и ако бисмо претпоставили да је то било изазвано само сугестијом, грешком, неспоразумом, рођеним из људске слабости. „Шта те, Јудо, учини издајником Спаса, – пита Источна Црква у Велики Петак – да ли те он одвоји од збора апостолског? Да ли те лиши дара исцељења? Да ли те, вечерајући са њим, одби са трпезе? Да ли другима омивши ноге, твоје презре?“ (Јутрење, Седален, глас 7). На сва ова питања Јуда мора одговорити одречно: Христос није учинио апсолутно ништа што би могло повредити срце Јудино, погазити његово достојанство, понизити га као човека. Љубав Христа према Јуди била је беспрекорна и ничим није била помрачена. Па шта га је онда навело да се одрекне љубави према своме Учитељу и Господу? Како је могао издати Христа, Који му је недавно омио ноге, Који се пред њим приклонио – не само као човек него и као Бог? Источна вера не налази за овај чин никакво оправдање и зато га доживљава као ужасавајуће злодело, које дубоко потреса душу сваког човека.“

Злодела увек има тамо где нема љубави.

ЈУДА СЕ НЕ МОЖЕ ГЛОРИФИКОВАТИ

И пред нама се поставља питање о издаји Христа. Мацејна је јасан:“Али не само да Јуда није имао никаквих разлога за издају Христа. Ни један човек нема ни најмањег основа за одрицање од своје љубави према Спаситељу. Источна Црква подноси и критику и отворене нападе на свој рачун, јер зна да је њено људско начело грешно и да је зато покајање за почињене грехе неопходно. Али она не допушта никакву критику у односу на Христа. Онај који се одриче своје љубави према Христу греши пред Њим као пред Човекољупцем, показујући своју дубоку духовну поквареност. Јер издати Христа значи одбацити Га као Спаситеља и тиме погубити самога себе: „Данас Јуда оставља Учитеља и прима ђавола, заслепљује се страшћу среброљубља, отпада од Света помрачен“ (Антифон 4, глас 5), – пева Источна Црква на Велики Петак.

Зато, када је совјетски писац Демјан Бедни (1883–1945) покушао у својим делима да прикаже Јуду као револуционара, а његову издају као бунт пролетаријата, тиме он никога није убедио, чак ни саме комунисте: нико у Русији није могао сматрати Јуду херојем и видети у њему једног од утемељивача пролетаријата. У свести руског народа Јуда је био и остао издајник – и ништа више. Данас чак ни совјетски писци не прибегавају таквим бесмислицама, јер никакво величање Јуде неће умањити његов поступак, који ће заувек остати тајна безакоња.“

Јуда је Јуда. Издаја је издаја.

ГРЕШНИК КОЈИ СЕ КАЈЕ И ИЗДАЈНИК КОЈИ СЕ УБИО

На Велики Четвртак, на Литургији Светог Василија, Источна Црква уместо херувимске песме поје тропар у коме се каже: „Вечере Твоје тајне данас, Сине Божији, као причасника ме прими: нећу непријатељима Твојим одати тајну, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству Твоме“

По Мацејни, ту је сама срж односа православних према Христу:“Човек може постати злочинац – грешник, али не сме постати издајник. Блудница и разбојник не брину Источну Цркву, него Јуда. Блудница је пала на колена код Христових ногу, облила их сузама, утрла својом косом и помазала миром (ср. Лк. 7, 37–38); разбојник је молио Христа да га помене у Свом Царству (ср. Лк. 23, 42); Јуда је, пак, умро смрћу самоубице, одбачен од свих и отпавши од Бога (ср. Мт. 27, 4: „Ти ћеш видети“; Лк. 22, 48: „Јудо! зар целивом издајеш Сина Човечјега?“).

Одговорити на кенозис Христа, на ово испољавање највеће љубави према нама, издајом значи поступити заиста демонски, а демонско увек повлачи са собом уништење као природну последицу бесмисла и безакоња. Управо тога се боји Источна Црква када у дане Христових мука размишља о овом страшном поступку.“

Призвани смо да сазиремо Христову жртву као ону која је за нас принета, једном и заувек:“Ниједан човек не може бити равнодушан према љубави Христовој, јер ниједан човек не може бити равнодушан према Његовом кенозису. Страдајућег и умирућег за нас Христа можемо или љубити, упркос нашим бројним моралним преступима (случај покајане блуднице), или Га издати (случај Јуде), чак и не примивши за то ниједан сребреник. Али не одговорити љубављу на Највећу Љубав већ јесте крајања издаја. Зато Христос живи у савременој историји као мач који сече до раздеобе (ср. Мт. 10, 34–37) – није главно Његово учење нити морални захтеви, већ Његова Личност, која од нас захтева лични одговор и раздваја оне који Га љубе од оних који Га се одричу.“

У данашње дане, много је издаје свуда, па и међу нама, Србима. Зато је крајње време да се наднесемо над своју душу, и да завапимо: “Вечере Твоје тајне данас, Сине Божији, као причасника ме прими: нећу непријатељима Твојим одати тајну, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству Твоме“.