ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: О НАШИМ ХИМНАМА И СТАЊУ СРПСТВА

КАКО СМО ПОЧЕЛИ И КАКО ДОЧИЊЕМО

 

Срби су у 20. век ушли са две своје државе – Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором. Обе су имале своје химне, које су изражавале саму суштину вековног народног  идентитета:“Боже правде“ певана је Ономе Који је кроз историју Србе много пута спасавао од пропасти, да би им обновио краљевину, засновану на хришћанском темељу, а „Онамо, `намо“ била је химна Црне Горе,државице Обилићевих следбеника, чији је циљ и смисао био ослобођење Косова и Метохије, са Светим Дечанима као  мистичким средиштем. Вођени духом светосавског и световасилијевског завета, Срби из Србије и Срби из Црне Горе 1912. остварили су Завет – Стара Србија је ослобођена, а браћа су се грлила и у Призрену и у Дечанима, и заједно гинула борећи се за Скадар, који су им велике силе отеле да би га дале антисрпској, на брзину склепаној, Албанији.

Прошло је сто година.

Срби су у 21. век ушли са једном званично признатом државом, Србијом, и једном „слободном територијом“, Републиком Српском, која је, ипак, део Босне и Херецеговине, вештачке државолике творевине се, по налогу Империје, све више унитаризује. Црна Гора више није српска држава,него је, за време Мила Ђукановића, постала нека врста „Црвене Хрватске“ у покушају. У њој су на власти донедавно били очити србофоби, који су, коначно поричући Светог Саву и Његоша, измислили„црногорски језик“ и полатиничили земљу у којој је рођен отац Српства, Свети Симеон Немања.

Србија се вратила својој химни,“Боже правде“, укинувши помен краља, који је нестао у вихорима титоистичког безбожја ( али се, неким чудом Божјим,у химни  појавише „српске земље“,указујући нам пут ка будућој Српској Унији ), а Црна Гора је за химну изабрала песму усташког идеолога Секуле Дрљевића, пуну самовеличања ( у тренуцима кад је спала на најниже гране, хитајући, под влашћу свог дон Корлеонеа, у загрљају НАТО – пакту ), али одличну као илустрацију стихова Матије Бећковића:“Да нас нема, нико не би знао/ да постоје горди конобари“( „дукљаноидни монтенегрини“  су НАРОД ГОРДИХ КОНОБАРА – запамтимо то кад год их чујемо да вичу како они нису Срби! Добро је што нису – такви Српству не требају.

 

ОПЕТ И ОПЕТ – ЈУГОСЛАВИЈА

 

Шта нам се десило па смо тако грдно прошли у 20. веку?

Десила се остварена Утопија ( Нигдина, Недођија ) – Југославија. У њој су многи Срби из Црне Горе постали дукљаноиди и монтенегрини, а Срби из Србије грогирано племе чија врхушка је спремна да се, ради печења, одрекне поштења и да прода крсте за масне прсте. А почело је 1918. године, које не би било, бар не онакве, да је са нама у историји остала царска Русија коју су, истог црног лета кад је саздана Краљевина  СХС, бољшевици окупирали. Како знамо да нам се не би десио југословенски полом? Једноставно – Русија Романових нам не би дала да сами себе убијемо. Ево примера.

Царски министар спољних послова Русије, Сазонов, говорио је српским представницима, Александру Белићу и Љуби Стојановићу, приликом сусрета 1915:“Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије,али вас уверавам да сам одмах после тога Србин, и да су ми најближи интереси српског народа…Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата, она ће бити неколико пута већа него што је данас! Ето,зар је ико икад сумњао да су Босна и Херцеговина српске земље; зато се рат не може свршити а да не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, кад се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину.Србија је тражила излаз на море;е па добиће га у широкој прузи на Јадранском мору у Далмацији, са старим Сплитом…Истина је да има Срба и у другим покрајинама, али они у њима неће пропасти до крајњег ослобођења.Идеали ниједног народа нису остварени одједном, па не могу бити ни српски.Биће још ратова и прилика да се доврши ослобођење српског народа. О ХРВАТИМА И СЛОВЕНЦИМА НЕ МОГУ ВАМ НИШТА РЕЋИ.ОНИ СЕ ТУКУ ПРОТИВ НАС И ЈА ВАМ ИЗЈАВЉУЈЕМ: КАДА БИ БИЛО ПОТРЕБНО ДА СЕ РУСКИ НАРОД БОРИ ПОД ОРУЖЈЕМ САМО ПОЛА ДАНА ПА ДА СЕ СЛОВЕНЦИ ОСЛОБОДЕ, ЈА НЕ БИХ ПРИСТАО НА ТО“(подвукао В.Д.).

Понављамо: да је царска Русија остала у историји, стварање Краљевине СХС не би ишло тако глатко, јер је православни цар знао да Ватикан управља Хрватима и Словенцима, као што управља и Пољацима и украјинским унијатима.

А шта су  српски научници урадили, после разговора са Сазоновом? Они су, како сведочи Никола Б. Поповић у својој књизи „Србија и царска Русија“,половином јуна 1915. цару Николају Другом предали меморандум „Савремено српско национално питање“, у коме су тврдили да су Срби и Хрвати „један народ“, и да морају да се „ослободе“ и „уједине“са Словенцима, да би створили заједничку државу ( баш  после покоља које су „браћа Хрвати“ у саставу Саркотићеве „Вражје дивизије“1914. правили по Мачви).

Белић и Стојановић су сматрали да ће братским загрљајем Срба и Хрвата и Словенци бити спасени за „Словенство и Русију“!

И тако се, захваљујући кобној кратковидости србијанских елита у доба када се одлучивала наша судбина дошло на корак до Југославије.А онда је, 1918,  корак у понор и учињен. Све у име магловитог и неодређеног „Словенства“ које је, на несрећу, давно било верски подељено, па јединствена словенска крв  није била довољна да све те поделе избрише, макар да јој је и химна спевана.

 

ХЕЈ,СЛОВЕНИ

Деценијама се у бившој СФР Југославији певала химна „Хеј,Словени“. Сви смо знали да је музика ове песме била пољског порекла, а понеко је знао да је њен текст написао Словак  Самуел Томашик ( објављен је под насловом „Словенима“ у Фејерпатакијевом календару 1838. године ). Превод на „илирски“ објавио је Људевит Гај, у 50. броју „Данице“ 1837.године. Он гласи:“Хеј Словаци! јоштер језик наш словенски живе,/Докгод наше верно сердце за наш народ бије/ Живе,живе дух словенски,живет ће на веке/ Гром и пакао! празне ваше проти нас су зтеке“.

Године 1839. у алманаху „Сербска пчела“        превод ове Томашикове песме објавио је Србин Павле Стаматовић:“Ој Словаци, јоште језик наш Славенски живи,/Догод наше за наш народ куца верно сердце;/Живи,живи дух Славенски, живит ће на вјеки;/Громе, пакло! всује ваша против нас је јарост“.

Објављиване су разне верзије, да би 1887. у „Илустрованој великој српској лири“ изашла верзија блиска оној певаној за време СФРЈ: крај је био исти – „Ми стојимо постојано,/Кано клисурине,/Проклет био издајица/ Своје домовине!“

 

ОЈ,ХРВАТИ

 

Међутим, нас занима верзија ове песме коју је 1898.године објавио, као „Албум хрватских напјева“,Славољуб Лжичар. Тамо је ова песма позната као „Ој,Хрвати“. Њен текст је онакав какав је  певан, али под насловом „Хеј, Словени“. Хрвати су,очито, присвајањем ове песме ставили до знања да је њима до општег словенског интереса, који је, као магла, био присутан у главама извесних идеалиста, стало као до лањског снега. Имали су, наравно, Хрвати своје југословенство, али са јасно одређеним циљем. Наиме, суштина хрватског југословенства као идеологије била је, још од Људевита Гаја, утемљивача „илиризма“, афирмација хрватства под видом словенског „братства и јединства“.Маскирани у Словене, радили су за Хрватску.

Гај је код кнеза Милоша,од кога је паре узимао, деловао као бечки шпијун. Јосип Јурај Штросмајер, оснивач Југославенске академије знаности и умјетности, радио је на унијаћењу  Срба на територији Аустро-Угарске, али је око бацао и на Црну Гору и на Србију ( о њему као папаисти и аустрофилу је, незаобилазно, писао академик Василије Крестић ).Хрватски бан, Иван Мажуранић, који је у „Смрти Смаил – аге Ченгића“ опевао херојство црногорских Срба у рату против турских силника, био је жестоки порицатељ интереса Срба у Хрватској. Трумбић и Супило су, за време Првог светског рата, под видом „југославенства“, гледали да Хрвате са стране побеђених пребаце међу победнике, уцењујући Пашића и херојску Србију. Исто то ће, за време Другог светског рата, учинити Хрват Јосип Броз, који ће од народа што је масовно прихватио усташке нацисте, чаробним штапићем „братства – јединства“ створити народ „антифашиста“,повлашћујући их у новој држави.

Срби пречани су  углавном могли да виде шта се збива,а Србијанци нису, осим ретких изузетака ( зато је Јован Стерија Поповић одмах прочитао Анту Старчевића, а  Јован Скерлић, деценијама касније, није, мислећи да је Старчевић само кољач Срба на хартији, у погромашким новинским чланцима ).Србијанце је 1918, као народ који се први на Балкану сам ослободио, и створио државу Србију, требало искористити као „пијемонтску силу“, а затим их се ратосиљати да би се остварио хрватски национални интерес.

За Хрвате, „Хеј,Словени“суштински јесте било „Ој,Хрвати“.

 

ТИТО И ХИМНА

Песма о Словенима као браћи је, и то не треба заборавити, као потенцијална химна Титославије певана на шумској скупштини самозванаца у служби будућег самопроглашеног маршала, такозваном Првом заседању АВНОЈа у Бихаћу, и на свечаном ручку у хотелу „Босна“, пред Брозом,27. новембра 1942,када је дотични, после здравице др Ивана Рибара, изјавио, онако скромно, како је само он то умео:“Оно што сам ја постигао,то је дјело наше Партије. Ја сам био млад, неуки човјек,а Партија ме је примила у своје крило,васпитала и подигла. Њој све дугујем“.

„Хеј, Словени“ је, у оне дане, била  прекомпонована тако да се у њој помиње и таваришч Стаљин, али и наглашава светла комунистичка будућност,маскирана у свесловенску солидарност („Громко кличе друг нам Стаљин/ из руских низина,/одзивље се друг му Тито/ с босанских планина“ ).

Певало се и новембра 1943. у Јајцу, кад се, без Срба из Србије, одлучивало о будућој  Југославији ( као, закаснила србијанска делегација ).То је било довољно да,после рата, „Хеј,Словени“ постане химна ЈУтопије.

И  све је ишло како је ишло: певало се „Хеј, Словени“, док су Хрвати, Словенци и остала братија мислила само на своје интересе, а Срби себе аутохипнотички називали „Југословенима“. Зато се нисам зачудио кад су ми, пре двадесетак година, девојке које су певале изворне песме из Книнске Крајине,завичаја из кога су 1995. протеране, рекле, сасвим искрено, после наступа:“Да није било Туђмана, не бисмо ни знале да смо Српкиње“. Што је важило за Книњане и Книњанке, важило је ( и важи ) и за Шумадинце и Шумадинке. Један смо народ, и у заблудама које се, на овом простору, пречесто плаћају крвљу.

 

ЦЕНА КОЈОМ СЕ ПЛАЋАЛА СРПСКА ХИМНА

Највећи број читалаца овог текста не зна да је у Титославији могло да се робија због помена химне „Боже правде“. Владика жички Василије Костић добио је месец дана затвора 1972. године, јер је у проповеди у селу Брезна говорио о српској националној химни. Судија Радован Пурић му је пресудио јер је дотични 3. октобра 1971. пред 1500 – 2000 људи рекао, између осталог:“Боже правде, Ти што спасе од пропасти до сад нас, чуј и од сад наше гласе, и одсад нам буди спас,моћном руком води, брани српски род,српски народ,Српску Цркву, моли Ти се сав српски народ. То је српска химна, браћо и сестре,која је  најлепша молитва не само српског народа,него може да је сваки народ узме за своју химну/…/Ја сам ову здравицу данас почео овом химном српском,народном и црквеном зато што видим,читам и чујем да наша браћа Хрвати певају „Лијепа наша домовино“ и Словенци „Ој,јуначка земљо мила,напријед заставе у бој“ – и не знам шта даље. Ово је много лепша наша и много старија.А ја мислим да српски народ није најгрешнији на кугли Земљиној да не може да пева овако лепу песму своју и најлепшу молитву, коју је српски језик могао да изговори до данас“. За ово је владика Василије ишао у затвор.

Године 1974, Хрватима је Тито дозволио да,на званичним скуповима, после „Хеј,Словени“ могу да изведу своју химну „Лијепа наша“. Због ње нико није ишао у затвор. О бискупима, на челу са прославитељемм Степинца, загребачким метрополитом Фрањом Кухарићем, да и не говоримо.

 

ЗАДАТАК ЗА БУДУЋНОСТ

Све што се Србима десило не би било могуће без дроге југословенства, од које се неки, ни до данас, нису сасвим освестили ни прогледали. Један од најважнијих задатака пробуђене српске интелигенције је да до краја изучи све заблуде југословенства, и да прикаже шта се у Нигдини у којој смо живели стварно догодило.

 

ЛИТЕРАТУРА:

1. Миливоје Павловић:Књига о химни,Нова књига, Београд,1986.

2. Album hrvatskih napjeva ( Album Nationale Croate ) 100 hrvatskih narodnih napjeva za glasovir udjesio Slavoljub Lžičar,Braunschweig Henry Litolff s Verlag,1898. 3. Никола Б. Поповић,Србија и царска Русија, Службени гласник, Београд,2007.