ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: О детињству и родољубљу

Остати дете

Архиепископ Јован (кнез Шаховској), познати руски духовник и тумач књижевности, записао је: „1940. године, у Рио де Жанеиру, великом француском писцу Жоржу Бернаносу, западном ученику Достојевског, кћи бразилског писца Амороза Лиме, девојчица, пружила је свој албум. И Жорж Бернанос, чија је мисао као и мисао Достојевског продирала испод површине ствари, написао је у тај дечији албум следеће речи: „Пре пет минута сам себи постављао питање, шта да напишем у ваш албум? И изненада ми је пало на памет, да је сама по себи та идеја – имати албум – врло дирљива, врло мила, јер је она дечија; њу сматрају смешном, као и све детиње замисли, зато што људи не схватају децу. Мале девојчице пружају свој албум „одраслима“, као што сиромаси пружају руку. Већина тих „одраслих“, према којима сте ви пружили своје руке, – кардинали, теолози, историчари, есејисти, писци – дају вам само свој потпис, који је раван ситној парици. Никада не заборављајте да се овај безобразни свет држи још само захваљујући сладосном свету песника и деце. Против њега се људи непрестано боре, али се он непрестано обнавља. Будите верни песницима и детињству. Не постајте одрасли, јер су одрасли у завери против деце; прочитајте Јеванђеље и ви ћете се уверити у ово. Господ Бог је рекао кардиналима, богословима, есејистима, историчарима, писцима и свима уопште: „Будите као деца“. А кардинали и други горе наведени једнако понављају деци: „Будите као ми!“ Када некад касније прочитате ове моје редове – помислите тада и помолите се за старог писца, који све више мисли о неисцељивој лакомислености озбиљних људи. Све чудесно, што постоји у историји света, дошло је невидљиво за све, по тајанственој сагласности великог трпљења људског и милосрђа Божијег. Треба надилазити живот. Међутим, једино чиме се он може преодолети – јесте да се он воли, а волети се живот може само на један начин: до краја га раздавати.“

Завичајна основа

На трагу Бернаноса, размишљам о томе шта је патриотизам у мом животу. И схватам да потиче из детињства. Постоји један архетипски, прадубински, дечји патриотизам, који се заснива на оном што смо доживели кад смо били мали… Уосталом, како би рекао Достојевски, цео живот зависи од неколико лепих успомена из детињства. А ја сам детињство удисао као сушти сјај у селу Кулиновци код Чачка, одакле ми је мајка, и где су ме деда и баба носили на плећима своје љубави, и где сам се, јединац, играо са братом и сестром од ујака, који су ми били најрођенији. А Кулиновци су космос слободе: тамо смо могли да се, до миле воље, јуримо по дворишту и око старог салаша пуног кукурузних клипова; тамо смо пластили понад једног старог бунара, на који су свраћали комшија Јован Копрена и његова жена Сена да захвате воду – а сува трава је, на тој ливади, точила миро; тамо је Стублина, извор хладне и огледалски јасне воде у пању једне букве; тамо је Которац, где је деда имао виноград; тамо је, у дну имања, била једна мушмула; тамо је тајанствени Забран, одакле је деда додавао дрва зими, кад понестане купљени огрев… Мој ујак је ишао у лов, са зеленим шеширићем и фазановим пером заденутим за њега; а доносио је и фазане и зечеве уловљене у шумарцима и врзинама сеоског атара… Баба је, на обрамачи, верним муштеријама сваки дан носила млеко у Чачак, и кад се враћала куповала нам понеки слаткиш или јефтину играчкицу на пијаци; а кад нема пара, а ми навалимо да је питамо шта нам је купила, она каже, да нас се ратосиља: „Нисам ништа купила, умро продавац“.

Шта је све Србија?

Мој патриотизам настао је на темељу скупљања шљива у јесен, кад смо помагали деди да сабере плодове, и на брању кукуруза, и на млаћењу пасуља, чија зрна испадају из махуне, док нам зној лепи прашину за лице; и на основу ливаде на којој смо пластили, а баба нам у цегеру доносила ручак, па се простре столњак испод дрвета, и постави се насушни хлеб и дотури сланик са насушном сољу, па се руча на мајчици земљи, и живи се животом првотним; и на основу седења са старима кад се пече ракија, и кад се, у звезданој ноћи, чују речи чија се значења мењају под зарењем месечеве светлости, и значе друго, дубље, древније него преко дана (а пеку се пурењаци и стално те опомињу да пазиш кад се прелива казан и просипа врела џибра). Како да не будем патриота кад сам гледао венозне и моштима сличне руке и плаве очи племенитих србских сељака, пуних сете која их је озрачила после вишедеценијског живота под крстом, јер село беше комунизмом осуђено на изумирање? Како да не будем патриота кад памтим старице, које су, попут бака Милунке, устајале, из поштовања, кад прође мушко чељаде, макар и дете? Како да не волим Србију кад ме је Србија, преко Кулиноваца, хранила и бранила, кад ми је, најнежније, слала врапце на праг, гугутке у крошњу липе, ћукавца да ме буди ноћу, пилиће који трчкарају око квочке (да сте мирисали паперје тек испиљеног кулиновачког пилета, и ви бисте били патриота)? Србија – то су мачићи који јуре клупче конца, и дедин шарпланинац, који га је, онако опасан, волео као што доброг пријатеља воли неки човек. Србија су краве које су мукале кад смо дедин ковчег понели на гробље, као да су, из штале, видели да га испраћамо на потоњи пут…

И то је мирис тамјана на шпорету – смедеревцу

Патриотизам је окретање божићње чеснице са дедом, док на колачу стоји чаша вина, а испод сито са житом и пупољцима дрењка. То је кандило испред иконе Ђурђица, док лежим поред њега и грлим га и мазим његову ћелаву главу која је, преко дана, стално под качкетом. И оно кад ми је рецитовао: “Ко удара тако позно…“ И мирис тамјана на шпорету, кад га бака (звали смо је „нана“) стави на ринглу, да знамо да је празник… И кад се деда, на задушнице, враћао из цркве са читуљом у коју су били уписани његови преци, почев од Стевана, који се у Кулиновце доселио крајем 18. века… А после, после долази остало: Црква, Свети Сава, Видовдан, интелектуално оправдање родољубља… Томе, свему томе, претходи детињство код деде и бабе, и оне слике, мириси и звуци који се не заборављају, као што се не заборавља укус крушке лубеничарке и јабуке будимке… И мој патриотизам нема никакве везе са нацизмом, фашизмом, стаљинизмом, американизмом, шовинизмом, овизмом и онизмом… То је, пре свега, детињство…

Самилост према отаџбини

А затим састрадање, дуг према свом напаћеном народу. Оно хришћанско. Како каже Симона Веј о отачаствољубљу које је утемељено у хришћанском погледу на свет: „Постоји један, не мање снажан, апсолутно чист, и који потпуно одговара садашњим околностима. То је самилост према Отаџбини. Постоји један славан јемац. Јованка Орлеанка је говорила да осећа сажаљење према краљевини Француској. Али можемо навести бескрајно виши ауторитет. У Јеванђељу, не можемо пронаћи знак да је Христос осетио према Јерусалиму и Јудеји било шта што би личило на љубав, осим једино љубави садржане у сажаљењу. Он никада није показао према својој земљи некакву приврженост неке друге врсте. Али самилост је показао више него једном. Оплакивао је град, предвиђајући као што је то било лако у то време, разарање које ће се ускоро срушити на њега. Говорио му је, као неком живом бићу: ‘Јерусалиме, Јерусалиме, колико пута сам желео…’ Чак и док је носио свој крст, он је према њему још испољавао самилост„. Мој патриотизам је заснован управо на осећању сажаљења: жао ти је народа који пати. „То је моја земља: петком, у Милановцу/ Мука гони сељака, а сељак гони овцу“, рекао би Милован Данојлић. Зато, и само зато, не могу се одрећи Србије. Осим ако не престанем да будем то што јесам.

Уместо закључка

И то све буде поезија. Као што рече драгоцени наш песник, Владимир Јагличић, приликом доделе Змајеве награде: „Наш песник мора, у суровом свету, до последњег даха, да брани оно што се чини неодбрањивим и хиљаду пута изданим и проданим, а што, ипак, дивотно и чудесно истрајава, и, како би Змај рекао, ‘све вас може загрлити’. Када разумевамо овај стих, ми мислимо и на вишу, можда и утопијску замисао уједињеног човечанства, потеклу од основне ћелије породичног заједништва. Српски национ преко хришћанства долази до свечовештва. Рађамо се и умиремо сами, али ова је припадност оно што нас карактерише и води кроз немилосни свет, па и изводи ван њега, у нове и више светове.“ А крив сам пред Србијом кад год је недовољно волим, кад помислим да треба дићи руке од свега, и препустити је злу којим смо је ми, њена недостојна деца, скрнавили, којим смо јој бол наносили. Прости ме, родино блага, што рече Момчило Настасијевић. И опет почнем да јој служим, јер памтим њен бесцени дар: зарење детињства…