Владимир Димитријевић: Непозната књига о страдању Срба у НДХ – сведочи Жан Хусар
Фото: Печат
У тренуцима кад многи у нас покушавају да Хрвате „растерете“ огромности усташког злочина, књига Жана Хусара „Југославија 1939–1944“ стиже у прави час
У издању „Катене Мунди“ из Београда и у преводу Раденка Ћурчића, ускоро ће се међу нама појавити књига француског Жана Хусара, „Југославија 1939 – 1944“, која је у Швајцарској појавила у последњој години Другог светског рата. Код нас је непозната и некоришћена – поменуо је, успут, само велики српски родољуб, правник и историчар, др Лазо М. Костић, пишући о броју Срба умучених у НДХ.
У децембру 1945. године, у Журналу региона Нејешател, Еди Бауер је објавио приказ ове књиге, који даје њене основне карактеристике. Бауер је писао: „Дописник француског часописа AGFI, господин Жан Хусар, се обрео у Београду 15. децембра 1939. године. То је било у тренутку када су Савезници планирали да, по угледу на 1915. годину, успоставе фронт код Солуна који би, на неки начин, постао други Солунски фронт. Парадоксална еволуција догађаја је приморала господина Хусара да остане на југословенском тлу до 6. јуна 1942. године. Упућен до детаља у замршену југословенску политичку и остале мање познате ситуације, Жан Хусар је важан и поуздан сведок на којег се можемо позвати увек када тражимо објашњења за комплексну предратну и ратну ситуацију у тој земљи. Такође, овај дописник је нарочито значајан за тумачење периода након француског пораза од стране Немаца и чињеница око разлаза два југословенска покрета отпора, четника генерала Драже Михаиловића и партизана маршала Тита. Господин Жан Хусар у својој књизи детаљно описује и истиче да је војни пуч, који се догодио 27. марта 1941. године, дело српских официра као реакција на потписивање Тројног пакта од стране принца-регента Павла. Он такође у књизи сведочи о томе да су Хрвати отворено саботирали одбрану земље од освајача и да су се ставили под команду несрећног поглавника Анте Павелића, учествујући у грозном покољу над Србима у Босни и Херцеговини, Далмацији и Славонији. У том масакру је, у периоду од маја 1941. до октобра 1943. године, поклано око пет стотина хиљада мушкараца, жена и деце. Међутим, ни такви злочини нису били препрека да Србија, под Титовом челичном руком, буде поново раскомадана на крају рата.“
У овом приказу, нећемо се освртати на целину Хусарове књиге, него ћемо се само осврнути на његово сведочење о злочинима усташа над српским народом. Хусара су ратне околности довеле у ситуацију да се, после априлског слома, нађе у италијанској окупационој зони, у Сплиту, где је остао до 1942, и бележио шта се дешава са Србима у НДХ. У тренуцима кад многи у нас покушавају да Хрвате „растерете“ огромности усташког злочина, ово сведочење стиже у прави час.
Ка марту 1941.
Хусар подробно описује збивања која су довела до пуча у марту 1941. године. А 15. марта 1940. године Хусар у свом дневнику бележи:
“Повратак у Београд, у којем све више и више српско-хрватски неспоразуми прожимају политички простор. Постојала је код хрватских војника некаква гордост злокобне алхемије, охрабривана екстремистичком пропагандом. Поједине трупе су истицале захтеве да желе за официре једино – Хрвате.
Кнез Павле је покушао да избегне замке Тројног пакта, али није успео. После потписивања споразума са Силама осовине, Хусар бележи ( 25. март 1941. године): “Под утиском свршене ствари и емоција, народ у том моменту није у стању да појми шта се стварно догодило. Тај исти народ евидентно жели и тражи мир, али не мир по ову цену. Трпео је потчињавања од стране унутрашње диктатуре а сада се диктатура удваја додатним потчињавањем. Овог пута и страној нацији чије су намере забрињавајуће. То је ипак превише./…/Удружење резервних официра, соколска организација, на крају и сами православни епископи, сви заједно су настојали да у последњем моменту спрече потписивање пакта или да се макар изборе за његово одлагање.“ С обзиром да је Хитлер уверавао да ће суштинска неутралност Краљевине Југославије опстати, Хусар је подсећао на непоузданост фирерових обећања, па је 26. марта забележио:“Говорећи из искуства, једна мала земља већ би требало да зна колико би јој независност коју гарантују велике нације вредела, нарочито у ратно време. Југославија се налази у једном специфичном окружењу. Може ли она рачунати на ове нове гаранције у тренутку кад је њихова одрживост већ виђена и показана на јединствен начин у Чехословачкој, Румунији и Бугарској?“
А онда је дошао 27. март. Срби су на улицама, док, по Хусару, „Београдом одјекују бројне песме. Поред славних химни и родољубивих песама, могу се чути и ругалицом свргнутој влади. Људи кличу и певају на сав глас. Заправо маса виче од радости а најснажнији поклик је упућен слободи! Био је то сјајан призор и могло би се рећи да је то био празник за народ који је постао свестан себе. На хиљаде људских бића се усудило да одједном прогледа, неустрашиви, препуни братског поверења“.
Наравно, Влада Душана Симовића се одмах нашла на искушењу. Хусар два дана после пуча бележи:“Осовина игра на застрашивање док Совјети и Енглези призивају храброст. Ко ће победити? Између та два тока који се сукобљавају са скоро подједнаком снагом, нова југословенска влада жели да изгледа важна али је неискусна. Она је само посматрач, без могућности да утиче на ток догађаја и без могућности да донесе неку одлуку о судбини земље.“
Влада је, дакле, само посматрач.
Април 1941. године
Хусар 1. априла 1941 бележи:
“Током свог последњег разговора са југословенским министром иностраних послова, Хитлеров представник му је цинично сугерисао начин за постизање компромиса: Кад бих био на вашем месту, одмах бих почео са демобилизацијом југословенске армије. Тај гест добре воље био би, можда, добро прихваћен у Берлину. Остаје вам да сустигнете ту прилику, надајући се у великодушност Фирера.“
Наравно, био је то само цинизам. Дошао је 6. април, Цвети по православном календару:
“Немачка је најзад прекинула тишину! Прекинула је на себи својствен начин, као крволочна дивља звер која у сенци прорачунато припрема напад и изненада се баца на жртву да би је лакше и брже раскомадала. Без објаве рата и без других јавних упозорења (осим буке сопствених авиона)./…/Са дедињског брда које надвисује град могли смо да видимо смо ватру и дим како покривају кварт за квартом. Железничка станица је уништена и најважније грађевине у центру пламте у пожарима. Фабрике на периферији одјекују од сирена и експлозија, док су крици и безнађе усмерени ка убицама придошлим са неба. Противавионска одбрана овог града декларисаног као отворен отвара слабу импровизовану ватру дочекујући разбеснеле хорде, које без задршке настављају уништавање. Кад је око девет часова њихов први напад завршен, ескадриле су одлетеле према својим одредиштима и настаде узнемиравајућа тишина као увод у ново пустошење.“
Призори бејаху потресни:
“Ево, жена носи у рукама дете иза угла улице у близини болнице. То је била болница у чијем дворишту бројни рањеници безнадежно очекују помоћ. Несрећна мајка је изгубљеног погледа (ветар јој мрси косу, боса), стеже на грудима напола обученог дечака коме је гелер преломио ногу и сад се њише онако сломљена. Нико и не помишља да јој пружи помоћ. Предложио сам јој да њу и дете превезем у неку другу болницу. Тада ми је ова безнадежна жена објаснила да је од јутрос посвуда покушавала да збрине дете, али да је увек одговор исти: причекајте, причекајате. Њене реченице су прекидане плачем и јецајима а поглед усмерен према детету, које је изгледа заувек затворило очи. Емоције ме потпуно савладаше као и неколицину других људи, који су немо посматрали ову трагедију. Неподношљива патња нас прикова за место, спречавајући нас да јој било како помогнемо, па макар да јој упутимо реч утехе.
Наједном, мајка погледа на своје дете и у трену схвати сву трагедију. Одједном је разумела разлог за наш жалостан изглед. Проломи се, наједном, крик од којег смо се следили; Рат, господине, рат, господине! викала је сирота жена, окрећући према мени своје уплакане очи. Одмах затим оде некуда, трчећи као безумна и покушавајући својим телом да загреје тај мали леш који јој је рат сместио у наручје.“
Хусар је био дубоко погођен бомбардовањем:
“Покрај тротоара су преврнута шинска кола. Један коњ лежи мртав, други коњ стоји поред њега. Испод преврнутих кола је тело човека, окренутог лицем према земљи. Застао сам и преврнуо тело. Угледао сам рупу на глави. Он није дисао, а укоченој руци је још увек стискао иконицу! Постоји ли нека божанска сила која ће се сажалити на овај народ предан жртвовањима и зауставити ово убијање? Људи као да се не усуђују да подигну поглед према небу и да замоле за ту највишу помоћ, једину која им још остаје. Одозго им, за сада, само смрт даје одговор. Авиони су данас истовремено њихове убице и гробари. Огромна бомба пада и удари у центар склоништа, уби и сахрани за трен седамсто особа.“
„Јаук и гробље је народ мој“, закукао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански.
Дубровник и Приморје
Повлачећи се са страним дипломатама ка јадранској обали, Хусар се 11. априла нашао на територији Дубровника:
“Дубровник је велики далматински град славне прошлости у коме усташки екстремисти не престављају више од десет процената становништва. Сада је спреман на предају. То је психоза фатализма и напуштености, инерција изазвана понашањем армије. Људи су безнадежни и не усуђују се да покажу храброст и пруже отпор. Они су се препуштали свему и свачему само да би спасили своју кожу. У само вече, војна команда места је одлучила да прихвати већ свршену ствар. Сутра ујутру ће бити извршена неминовна примопредаја власти у руке усташким руководиоцима, тим квалификованим представницима независне Хрватске, и биће им предат град на управу.“
Хрватски морнарички официри су, уочава Хусар, у априлском рату саботирали повлачење српских официра који су хтели да избегну заробљавање. Хусар сведочи да су Хрвати „успели да одложе покретање бродова усидрених у луци и онемогућили бекство својим дојучерашњим друговима који су остали изложени ризику да их непријатељ зароби. Таквом издајничком понашању хрватских морнаричких официра не можемо сада да измеримо домет и последице по судбину југословенске армије. Оно што је извесно то је да ће понашање хрватских морнаричких официра остати као пример подлости и оставити дубок траг у срцима војника и официра Срба.“
Али, после рата су нам, уместо памћења хрватске издаје, понудили братство и јединство:
“Нико нема што Србин имаде: Србин има за брата Хрвата“,
певали су Титови измећари међу нама.
Срби и априлски слом
Док траје априлски рат, Хусар јасно види херојску улогу Срба:
„Кад се све оконча, да се тад присетимо да ниједан Србин, упркос свему, није прихватио пораз. Напротив, стоички је прихватио своју нову судбину, чувајући у себи идеју о побуни у инат онима чији су немар и несавесност дали допринос његовом паду.“
Судбина Југославије је јасна већ 25. априла, када Хусар бележи:
“Окупирана од стране Немаца, Италијана, Мађара, Бугара и Албанаца, спутана унутрашњим проблемима, за које никад није нађено право решење, јучерашња Југославија је данас постала предмет бројних апетита и различитих интереса који се међусобно сукобљавају. Тако је она била изложена бруталном и доминантном нацистичком духу, анексионистичким амбицијама Италијана и незајажљивим хрватским захтевима. У ваздуху се осећало како се свему томе супротставља дух отпора читавог једног народа, жедног опстанка и слободе, народа српског.“
Само Срби су остали да се боре.
Хрвати и Немци
Хрвати се понашају слугерањски према Немцима. Хусар 30. априла бележи:
“Оно што је Италијане доводило до врхунца беса то је хрватско клањање немачким официрима и војницима у свакој прилици, у пролазу. Такође, моторизоване немачке трупе су засипане гомилама цвећа уз повике: ,,Живела Немачка, наша ослободитељка!“ “
Италијани Хусара пребацују ка Сплиту, и успут се нађу у колони немачких тенкова. Хусар бележи реакцију италијанског критичара хрватске сервилности с којим је био у ауту:
“Након наглог кочења и бесног геста према аутомобилу који нас је пратио, на крају му се указа прилика и да проговори. Улазећи у насеље, колона успори вожњу. Људи који су стајали испред својих кућа изашли су да виде ове челичне грдосије како пролазе поред њих. Наједном (као по наређењу) већина хрватских сељака подиже руку и поздрави хитлеровским поздравом. Исто тако неки од њих почеше да кличу у славу Немачке.
Наш Италијан овога пута није издржао. Окрете се према њима и подвикну:“Само ви њих тако поздрављајте, па ћете видети колико ће вас то коштати.“
Узвикујући, он им припрети и песницом. Након тога се окрете ка нама, па упита:
“Шта хоће ове хрватске џукеле? Ми смо их ослободили и ми им дајемо краља, а њима је сада потребна и немачка заштита? Да ли стварно осећају подршку и заштиту ових моторизованих Хуна?“
Потом, као да се мало прибрао, настави:
“Немци су јаки, непобедиви и њихова дисциплина је изузетна. Међутим, њихов мир биће тежак исто толико као и ови њихови тенкови који нас окружују.“
Касније Хусар примећује:
“Добро је да се зна да су у тој борби без милости, која се водила између Срба и Хрвата, италијански војници поступали као честити људи. Каква супротност између њих и немачких војника који се нису дуго премишљали да на добро познат и себи својствен начин регулишу сукобе! Када би случајно били умешани у обрачун Срба и Хрвата и ако би њиховим немилосрдним борбама немачке трупе биле ометане у својим покретима, онда би сви Срби, свештеници и остали, криви или невини, неизоставно били стављани пред цев.“
По Хусару, и Италијани и Немци су били окупатори, али је постојала разлика између њих: Италијани су били човечнији.
Рани покољи Срба
Још док је пролазио кроз Метковић на путу ка Сплиту, Хусар бележи:
“На сву срећу овде малобројан, српски народ је једним делом масакриран и већ неколико дана река Неретва, која протиче кроз овај град, носи лешеве тих сиротих људи. За њих је та река истовремено и гробница. Продавнице које су раније припадале Србима су затворене. Најежио сам се од помисли да се на територији Независне Хрватске налази више од милион и по Срба и да су остали на милост и немилост усташком бесу. Како ће се одбранити тај српски народ ако се не организује и не покрене побуну?“
Већ 5. јуна Хусар бележи:
“Трагедија, која се одигравала у Хрватској, Босни и Славонији је била ужасна. Наступили су покољи у низу и потпуно истребљење насеља са српским живљем. Ти градови су данас рушевине и заједничке гробнице на хиљаде унакажених лешева набацаних један на други! Слушајући описе злочина, имали смо утисак да све те области пливају у крви. Људски разум одбија да поверује у муке преживелих, иако су очигледне. Шпанска инквизиција, немачки масакри у Пољској чак и кинеска тортура изгледају као дечија игра у поређењу са оним што је усташка окрутност смислила против несрећне српске популације. Неурачунљива бестијалност је запљуснула један напуштен и незаштићен народ који није стигао да нађе начин како да умакне својим џелатима.“
Запамтимо Хусаров израз: неурачунљива бестијалност!
Случај доктора Лукача
Хусар у Сплиту непрестано слуша приче о усташким злочинима. И бележи, бележи:
“На крају, и лекар из Мостара, најбољи хирург у том месту, докопао се Сплита и испричао ми личну авантуру.
(Реч је о хирургу Феодору Лукачу, оцу познатог новинара, дугогодишњег главног и одговорног уредника часописа НИН, Сергија Лукача, прим. прев.)
„Ја сам осуђен на смрт са још пет виђених Срба у Мостару. Наш једини злочин била је наша националност и наша религија. Ухапшени смо око шест сати увече и након страшних мучења у свитање смо одведени на обалу реке. Потпуно голи, постројени смо леђима окренути према реци. Стрељачки строј је био испред нас и свако од нас је био на нишану. Испаљени метак је само рањавао, а онда су људи падали у реку. Док је рањеник покушавао да се избори са водом, одозго, са обале, џелати су се сатански церекали његовој неуспешној борби за живот. На крају би матица однела његово тело. Кад сам схватио да сам следећи, нисам чекао да пуцају у мене, већ сам се бацио у реку и заронио. Био сам шампион у пливању, тако да сам издржао под водом довољно дуго да им умакнем. Изашао сам из реке мало низводно. Касније сам имао среће да ме пронађе један сељак и сакрије. Преко њега сам ступио у везу са италијанским официрима којима сам објаснио свој случај. Успео сам да дођем овде преобучен у одело италијанског војника. Ипак, три четвртине мостарских Срба је побијено на зверски начин. Право је чудо да сам овде, ви управо разговарате са једним васкрслим човеком.“ “
Хусар уочава:
“То је била истина. Он се изражавао тако тихо као да долази са неког другог света. Био је то човек кога су суграђани ценили и стручњак који је спасао животе многим Хрватима, а можда и усташама. Могли бисмо исписати читаве томове о таквим злочинима са тачним именима и презименима. Што се мене тиче, немам више снаге да и даље слушам ове грозне исповести и беспомоћне крике који нас преплављају са сваке стране.“
Један искусни новинар и, по свему судећи, обавештајац, човек челичних нерава, повремено више није могао да слуша приче о ужасима из уста страдалих Срба, гоњених и убијаних само зато што су Срби.
Краљев рођендан у Сплиту
У Сплиту, на окупираној територији коју су држали Италијани, Србима је било могућа да се, бар мало, покажу. Велики број католика Далматинаца био је југословенски оријентисан, па су им се и они придруживали. Тако је у православном храму обележен рођендан краља Петра Другог, а Хусар 7. марта 1941. године бележи да су Срби показали своју оданост Цркви и краљу на благодарењу у свом храму:
“То место поклоњења је препуно света, па су се чак на том месту нашли и људи који никад нису ту долазили. Било је необично да је пуно Далматинаца католика дошло и придружило се тој интимној манифестацији која је добила изглед колективне почасти. Уосталом, православна црква настоји да овде постане место политичких окупљања у истој мери као и духовно средиште. Сваки пут кад Срби славе неки национални празник слободни духом Далматинци, као и неки странци, труде се да својим присуством искажу солидарност са патњама Срба. Ипак, краљ је далеко, а Православна Црква држи у својим рукама духовну и световну власт. Она је народном духу инкарнација отпора и достојанства. Њена улога се показује на националном терену на којем је свака друга морална подршка изгубила снагу.“
Запамтимо: Црква је последњи бастион српске духовне снаге.
О ђенералу Михаиловићу
Још у августу 1941. Хусар примећује покрет отпора Драгољуба Михаиловића, и истиче да они воде жестоку борбу против усташа, и да су без милости устремљени против „Павелићевих кољача и њихових помоћника“, при чему су „жене, деца и старци поштеђени“.
Хусар је изузетно ценио ђенерала Михаиловића, али је, већ у априлу 1942, видео велику пропаганду коју против четника води совјетски апарат и Титов покрет:
“Радио Москва и леци које партизани деле по Далмацији непрестано говоре о издаји Драже Михаиловића, и то већ неколико дана. Зар овој земљи није довољно то што је разбијена, искомадана и изложена најсуровијим и најболнијим искушењима, већ јој је потребно још да се и они, који се боре против освајача, устреме на човека који је организовао успон покрета отпора? Сада комунисти (можда је боље рећи партизани) стварају нови трагичан раскол међу Југословенима након свих познатих подела у свим могућим варијантама.“
Ипак, Хусар види колико су Срби, народ који пружа отпор окупацији, на страни Михаиловића:
“По обичају, српски сељак тешко поклања своје пријатељство, а још теже своје поверење. Међутим, када стекне поверење према некоме, онда то осећање показује у форми надимка који користи у општењу са својим новим пријатељем. Што је тај надимак познатији утолико више постоји симпатија за оног ко га има. Дража Михаиловић, кога сељаци сада називају Чича је познат по том надимку у целој земљи. Њихово Чича значи и стари пријатељ.“
Српски Чича! Довољно за историју.
Комунисти и четници
Хусар одлично зна и истину о партизанско – четничком сукобу:
“Партизани-комунисти заборављају да је Михаиловићева борба против окупатора у Србији била много тежа и опасније од борбе коју су они водили у Независној Хрватској. Хрватска држава је била званични савезник Осовине и кад би се евентуално догодио неки сукоб између партизана и војника Осовине. сходно томе никаквих репресалија против хрватске популације није било. За разлику од Хрватске Србија је била проглашена за окупациону зону и њено становништво је било изложено суровој одмазди и за најмањи сукоб између четника и окупатора. У бившој краљевини Југославији. Срби никад нису покушали да створе велику Србију, упркос огромном утицају који су имали на располагању. ,,Споразум“ из 1939. године фиксирао је искључиво и једино хрватске захтеве. Мада је, 1.800.000 Срба остало да живи у Хрватској, од потписивања „Споразума“ 700.000 Срба је масакрирано и побијено током рата. Идеја о Великој Србији је рођена пре свега да би заштитила оне који су преостали у Хрватској. Међутим, југословенски федерализам за који се сад Хрватска залаже и који је инспирише и њихово инсистирање на националном концепту изазвано неочекиваним политичким преокретом, сад је Србију довео у критичну ситуацију. Како је могуће да након прихватања неравноправне борбе од стране Михаиловића и његових бораца. Такву борбу и у том периоду ниједан други народ у Европи није повео против Осовине. Данас кад Савезници славе величанствену победу. Србији и Србима је задат један од најтежих пораза у њиховој историји.“
И тако је остало. Срби, на страни Савезника, били су поражени.
Сведочење из 1942. године
Злочини нису престајали. Хусар, и даље у Сплиту, тачно зна шта се дешава на територији НДХ, па у мају 1942. године бележи у дневнику:
“Нови талас свирепости је запљуснуо Хрватску. Српске избеглице су стигле до Сплита, па нам говоре о језивим догађајима. Требало би ставити на страну изоловане случајеве попут српског доктора Душана Митровића који је већ двадесет пет година ординирао у градићу Ливно, у којем је лечио велики број Хрвата. Он је убијен, а претходно је био приморан да посматра ликвидирање своје породице – супруге и два детета. Усташе су у свом екстремистичком лудилу поубијале на хиљаде Срба на острву Раб, прозваном Острво смрти. Седам хиљада Срба је побијено за само неколико дана.
Градоначелник Вараждина, ноторни усташа, излепио је плакате по градским зидовима: ,,Будимо поносни! Оборили смо све рекорде у уништењу српства. У нашем граду више не постоји ни један жив Србин.“
Хусар пише:
“Иако добро познајемо словенски темперамент, тешко је објаснити чињеницу да су се и бројни католички свештеници уплели у такве покоље и тако својим фанатизмом отпали од Христовог учења. Шта рећи о католичким свештеницима у Ливну који су охрабривали и подстицали усташе на покоље Срба? О фра Леу Петровићу, гвардијану мостарског самостана, који је и сам организовао усташке групе? Или о католичком свештенику у Глини, који је охрабривао Павелићеве следбенике да убијају Србе у православној цркви која се налазила у истом градићу? Верска борба није од јуче и историчари су често били у недоумици кад је требало да опишу историјске догађаје, а да притом не компромитују понашање своје цркве. Ипак, да ли и данас, у двадесетом веку, правдање злочина од стране Божјих представника може бити схваћено у „контексту историјских околности“?“
Хусар је, стичући искуства са терена, у својој књизи поставио и питање одговорности Ватикана.
Усташе и Ватикан
Французу је било јасно ко су усташе:
“Усташе су професионални бандити и мучитељи. Они се нарочито увежбавани и припремани за убиства од стране свог шефа Анте Павелића. Он је од освете направио најкрвавији политички идеал. Убице су биране међу осуђеним криминалцима, психопатама и усијаним главама. Ти људи су месецима тренирани у нарочитим логорима у Италији. Тамо им је била школа за бруталности и освету. Они су пристигли у Хрватску заједно са својим шефом и пуштени су широм земље, као нахушкане звери одвезане с ланца, увежбане да свој крвави терор спроведу над Србима.“
Хусар зна да саме усташе не би могле да почине своја злодела без дубинске подршке римокатоличких структура:
“Међутим, да би усташе могле да остваре једну такву пошаст, било је потребно да се нађе плодно тле. Авај, то им је омогућило огорчење хрватског живља заслепљеног, одавно, претњама екскомуникацијом из своје верске заједнице, као и захваљујући фанатизованом сеоском католичком клеру, који је био устремљен против Православне Цркве. Ниже свештенство није само толерисало све покоље већ је често и само било учесник у њима. Млади свештеници су узели пушке у руке.“
Хусар каже:
“Изгледа да је усташке саучеснике, младе католичке свештенике, Ватикан само прекорио, али их није изопштио. Како чудан фанатизам! Та непрекидна борба коју Католичка црква и православни воде у Југославији, није од јуче. Та је борба створила мржњу усташа“.
Ватикану је, сматра Хусар, НДХ као земља борбеног римокатолицизма била од користи:
“Помислили су да је сад моменат да се уклоне православни свештеници чија је ревност сачувала нетакнуту масу православних верника. Та маса је бројала више од милион и по душа. Ако је Анти Павелићу била потребна помоћ младих фанатизованих свештеника да би реализовао свој програм истребљења, зашто Католичка црква није брзо реаговала и јавно подигла свој глас протеста против масовних злочина? Како један верник може прихватити да религиозна мистика, чак и кад је екстремна, примитивна и фанатична, пристаје да се удружи са злочинцима и убицама?“
Заиста – како? Одговора на то питање и даље нема.
Корени крвопролића и снага Српске Цркве
Разматрајући темеље усташке мржње према Србима, Хусар их опет види у Ватикану који је стално жалио због пропасти Аустро-Угарске:
“Управо је Франц Фердинанд, пријатељ Хрвата, желео да створи трећу државу царства (у којој би се окупили словенски народи под влашћу Хабзбурга) са Загребом као престоницом. Границе те треће државе, у саставу аустроугарске империје, тачно су планиране онако како су омеђене границе данашње Независне Хрватске, коју су створили нацисти и поглавник. Такав развој догађаја објашњава страшну нетрпељивост и мржњу Католичке цркве према српском народу који је спречио реализацију овог пројекта.“ По Хусару, „Ватикан својим непримереним ћутањем ствара осећање да се слаже са вековним сном хрватског римокатолицизма да помери границе свог утицаја према Истоку.“
Ипак, француски сведок зна да истребљење и покатоличавање неће сломити српски народ:
“Пре свега, Срби, који су под незамисливим притиском прешли у католицизам, још увек мисле да њихова истинска вера није угрожена присилним покрштавањем. Сматра се да ће се ови Срби вратити у своју веру кад им крај рата донесе оно што жељно ишчекују. Тада римокатолицизам више неће моћи да рачуна на своје импровизоване вернике и зид православља биће изнова подигнут. Међутим, тај нови зид православља ће овог пута бити још већи и чвршћи.“
Српска Црква је темељ српске несаломивости:
“У току ове садашње драме, Православна Црква је похитала да помогне свом народу – и да га заштити и да, ако треба, са њим и умре. Срби су снажно привржени својој Цркви, сматрају је националном, зато што се саживела са патњом народа и његовом надом и зато што никакво страно уплитање нема утицаја на њену мисију. Католицизам никад неће моћи да нешто учини против једне овакве ове моралне снаге.“
Запамтимо Хусарове речи:
Српска Црква је била највећа морална снага Срба у Другом светском рату!
Будућност Југославије
Када је 1943. године стигао у Женеву, Хусар је наставио да размишља о српско – хрватским односима, тврдећи да је „хрватско антисрпство било основни разлог за распад Југославије“. Због тога је Хусар сматрао Хрвати треба да сносе последице, али само „у мери у којој треба исправити недело и створити будућу коегзистенцију ослобођену злопамћења и скривених намера“.
Наравно, Хрватима у рату не пада на памет да се кају за било шта. Хусар пише:
“У међувремену, Хрвати захтевају да се у обновљеној Југославији поштују садашње хрватске границе, успостављене 1939. године, споразумом Цветковић-Мачек, или чак Титовим новим федерализмом. Како Срби на то могу пристати кад им таквим концептом неће бити загарантована сигурност коју траже? Срби ће остати да живе на територији Хрватске као таоци неког новог српско-хрватског разрачунавања и будућих сукоба.“
Разлог српског непристајања на хрватске претензије је сасвим појмљив:
“Срби се неће сложити да се све сведе на статистику живих, него ће настојавати и на статистици мртвих. Управо у областима које они траже за себе догодили су се серијски покољи и злочини против њихових сународника. Због тога данас чујемо Србе како истичу: ,,Границе српских области у Југославији обележене су гробовима и крстачама наших жртава у Босни и у Срему.““
Хрвати, сматра Хусар, имају, поред НДХ, и резервно решење – Тита и Ивана Рибара:
“Хрвате, прикривено али постојано, подржава Титова и Рибарова доктрина да будућа Југославија треба да постане федерална и да се посебно рачуна на мањине. Те мањине се налазе у земљи и то су Бугари, Мађари, Албанци, а њима би се могли придодати и Немци и Италијани. Сви ови народи би могли бити употребљени у напорима и плановима за стварање антисрпске коалиције што је, у ствари, реалан циљ и намера тог новог Титовог федерализма.
Нормално је да Срби који су страдали од муслиманског издајства и отворене сарадње између Немаца и Мађара у масакрима и покољу Срба, покажу већу дозу непопустљивости у погледу мањина него што би то Хрвати показали. Хрвати сад контраударом подстичу мањине да захтевају заштиту и права уз помоћ политичке формуле која ограничава српски утицај.“
Хусар је предвидео формулу којом се владало у антисрпској Југославији: Хрвати су, потпомогнути авнојевским федерализмом, а удружени са србофобним мањинама, чинили све да српски народ трајно држе у подређеном положају. А Тито је, баш онако како је француски новинар записао, водио кроатофилну политику под видом социјалистичког федерализма.
Књига Жана Хусара, до сада непозната нашем читаоцу, почиње свој живот на језику оног народа коме се, као храбром и несаломивом у антинацистичкој борби, Хусар свим срцем дивио, позивајући Савезнике да на Србе никада не забораве градећи будућност нове, демократске Европе. Наравно, Савезници га нису послушали. То, међутим, није разлог да га ми, овде и сада, не читамо и не учимо се историјској истини баш из његовог дела.
Шира верзија текста објављеног у „Печату“
Опрема: Стање ствари
