фото: лична архива Љиљане Пекић
Kада га је један новинар питао ко је крив за толики страх у земљи Србији почетком деведесетих година прошлог века, Борислав Пекић је одговорио крајње једноставно: „Кад год се постави питање кривице за стање у једној земљи, једини логичан одговор и једини који се свуда у свету даје јесте да је за то крива – влада. Чак и кад део кривице несумњиво и неко други сноси, актуелно криви могу бити само они који поседују моћ да ствари измене или поправе. (Моја мајка је слушала знаменитог експерта за нашу несрећу, који је експертом искључиво постао зато што је ту несрећу успешно и на свим пољима усавршавао. Експерт је казао: „Сви смо ми криви“. Мајка је рекла: „Богами, ја нисам“). Страх који се у све нас увукао последица је стања у овој земљи, а за то стање крива је власт. ( Није моја мајка).“
Студентски протест у Србији управо је у току, опет се догађа. Од 1968, преко почетка и средине деведесетих, до данас, студенти се буне. Траже промену „радње“, стања и збивања. Траже одговорност институција. Не пристају на привиде. И опет се, тим поводом, у нашем друштву јављају одушевљења, сумње, колебања. Чак и сметње на везама међу забринутим српским интелектуалцима. Кад се тако нешто збива, вреди се сетити светлих ликова из прошлости – како су они, у сличним околностима, решавали питања јавног ангажмана. И кога бисмо да призовемо у свест ако не истрајног и непоколебивог Бору Пекића, у чијем дневнику из 1968. се налази права ризница поука (наводимо их у наставку овог подсећања!) за време наше, за данас?
У ЧЕМУ ГА ЗАТИЧЕ СТУДЕНТСКИ БУНТ ‘68 Година је 1968., јун месец. Књижевник Борислав Пекић упао је у стваралачку кризу – пише роман о – од комуниста развлашћеном кућевласнику – Арсенију Његовану, али му не иде како је замислио. Никако да разреши крај. ( Клупко романа ће се „одмотати“ управо почетком јуна 1968., у доба онога чему ће Пекић присуствовати: тада, у јуну, Арсеније излази из добровољног заточења, гледа омладинску буну, и одлази са овог света за својим Његованима – Турјашким ).
Док га мучи стваралачка криза, Пекићу дође један познаник и каже: „Студенти иду на Београд“. У први мах, писац не схвата. Сав је у „Ходочашћима“. Али, збуњеност кратко траје. Стари слободар, антикомуниста и робијаш одмах креће у акцију: „Протесту због догађаја у Пољској, писмима подршке чешком пролећу, придружујем сада и интензивно потписивање за студенте.“ Захвата га „еуфорија потписивања“, и потписује све што му се понуди, све што, речју, што брани слободу у доба мрака са пет крака. С групом писаца хита на Филозофски факултет: „Призор у унутрашњем дворишту је импресиван. Подсећа на Конвент у време Француске револуције. Говори се много и јасно. Захтева се такође много, али мање јасно. И од нас треба неко да говори.(…) Цело преподне проводим између Француске 7 и Философског факултета, редакције Књижевних новина и Акционог одбора студената. Припремамо број листа који ће једини донети и оно што о 3. и 4. јуну сами студенти имају да кажу“. Пекић се среће и са другим побуњеницима свог животног доба – упознаје се, између осталих, и са Драгославом Михаиловићем: „Имамо слична искуства, али на различитим странама. Има топао осмех човека који је патио. Привлачи ме. И он и његова литература“.
Време се, иначе, не сме губити. Пресудно је.
СТЕВО ЖИГОН И РОБЕСПЈЕР Све тог јуна изгледа као стваралачки хаос, из кога само што се не јави некакав нови, човека достојан, ред и поредак, у коме ће се моћи живети по мери срца и разума. Пекић, бивши младић који је био у тамници јер је устао против тоталитарног поретка, маскираног у „скок из царства нужности у царство слободе“, има разумевања чак и за „лева скретања“ младих бунтовника: „Пева се Интернационала. Седи се на земљи и пева се Интернационала. У даљини, између две девојачке косе блиста се ћела М. Г. (вероватно Мира Главуртића, медиалца и, већ у то време, ватреног римокатолика, нпр. В. Д.) Пева Интернационалу као да му је у детињству била успаванка. ( Хоће ли и то признати свом исповеднику?) Иза мене је Д. К. сјајних очију и разбарушене косе. Посматра студенткиње. „Сад их треба хватати“. Каже. „Сад не знају шта чине“. Светогрђе смањује готово неподношљиву напетост.“
Док Стево Жигон казује револуционарни монолог Бихнеровог Робеспјера ( снимио га је Желимир Жилник у „Липањским гибањима“, а студенти су Жигонову глуму одушевљено појмили као говор против квазиаристократије титоизма ), он је, по Пекићу, „искренији и бољи него на позорници“: „Овде верује у оно што каже. Овде се, уосталом, мора веровати у оно што се каже, или се мора ћутати. Лаж се одмах препознаје“. Иако сумња у повољан исход „гибања“ , Пекић је срцем на страни побуне: „Само, колико ће та чистота трајати? Ма колико траје, трајала је…“
И то је светлуцаво охрабрење под црним сводовима комунизма.
ОД НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА ДО СТАРИХ КОМУНИСТА Пекић је обрадован и јавним дијалогом свог школског друга Николе Милошевића са присутнима. Виспрен и жив, кадар да, на први поглед безначајне, симптоме моћно генерализује, бестрасно заједљив (такав је, макар у зачетку, био и у гимназији ), врхунски читач режимске пропаганде – Милошевић се, по Пекићу, сасвим предао својој улози у општем непристајању на лаж. То нашег писца пријатно изненади: чак је и антрополошки песимиста какав је Никола кадар да се одушеви студентским покретом који неће компромисе са Прокрустом истрошене идеологије.
Протест је, вели Пекић, све жешћи, заноси у лево („Лева, лева, лева!“, по Мајаковском ); радијус окупљених је шири, а оно што се збива личи на бајковитог „Мачка у чизмама од седам миља“. Чак и песникиња М. А. иначе одани следбеник Тита и партије, говори окупљенима (и њена ћерка учествује у протесту ), и то, сматра Пекић, није помодарски искорак ка ономе што је опортуно – стала је, та песникиња, на страну младих сећајући се своје скојевске младости. Стари комунисти се шуњају међу студентима, да би се вратили себи из доба кад су веровали у идеале, разграђене, како би студенти рекли, лукративним животом „црвене буржоазије“.
ПРОТЕСТИ УЛАЗЕ У МОДУ Протести у једном тренутку постају помодни, па се Пекић вајка: „Двориштем Философског „унтерхалтује“ се београдска црвена џет – елита. Та „црвена буржоазија“, против које се демонстрира, пљеска студентима с истим одушевљењем с којим се први ред партера у позоришту смеје жаокама за које мисли да су на туђ рачун упућене… Црнпураста дива у белим панталонама и са Скарлет О` Хара шеширом (…) својим еротичним присуством исказује слагање са онима који би јој те панталоне свукли, и у стварном и у преносном смислу. Извесни политичари долазе овамо као што се недељом пре подне иде у Зоолошки врт. (Осећа се, наиме, да су звери већ у кавезу). Пријатна лежерност влада догађајима. (…) Иде се „код студената“, уместо у Оперу или на пријем неке Амбасаде, премијеру неког филма или на картање.“
Онда ће, после свега, и Броз одржати свој говор, и заиграће се „Козарачко коло“, и студенти ће се умирити, а Југославија ће наставити да клизи ка Уставу из 1974. и коначној пропасти…
РАЗГОВОРИ СА СУПРУГОМ У јуну 1968, Љиљана, супруга Пекићева, била је нарочито полетна – чак је носила и беџ на коме је писало „Црвени универзитет Карл Маркс“. Сестричина Милана Стојадиновића, кћи чијег су оца стрељали комунисти, надала се променама, којима се њен муж не нада: „Не кажем ништа, али ми право није. Пита ме зашто и ја не носим амблем кад га имам? Добијам напад, дерем се како га не носим јер нисам марксист и јер моја боја, ако је уопште имам, није црвена, него бледоружичаста“. Пекић је, како каже, „анархолиберал“, и саветује супругу да се не заноси, иако би и он, да је могао да надиђе урођену скепсу, и сам ушао у неупитност ентузијазма. Упозоравао је Љиљану да сада лети, али и да ће пасти, а она му је одговарала: „Више волим да паднем, него да никад не полетим“. И одбрусила му је, женски оштро, да је лицемер – подржава оно у шта не верује. Зашто то чини? Пекић одговара: „Допадају ми се ствари без будућности. Волим пропадања. У њима сам у свом елементу“.
Или, како би рекао Ростанов Сирано де Бержерак: „Са надом у успех никад се не бије – не, узалуд кад је, много је дивније“.
АНТРОПОЛОШКИ ПЕСИМИЗАМ Пекић је знао куда стаза води. Седео је, тих дана, под липом код „Транда“, са једним познаником, који је, нападно ентузијастичан, веровао да је јун 1968. коначна прекретница и да ће сви остати верни идеалима побуне: „Својом савршеношћу, једним стерилизованим идеализмом игра ми по јетри. Те, ми ћемо ово, ми ћемо оно. Све ћемо учинити. „Ништа ви нећете учинити“, кажем наједном, „особито ти! Ти, и такви као ти, никада ништа нећете учинити!“ И одлучно, као видилац неминовне будућности, указао је на лицемерје одушевљеника: „Кад све прође, долазићете неко време овамо – под липу – да се дивите сами себи и причате о славним временима 1968, седећете са мном под том липом, све док будем хтео да вас слушам и да вам се дивим, а онда ћете једног дана, кад вам магла тог сомнамбулног, али чаробног јуна, спадне са очију и кад тим новим, а заправо древним очима себичњака, угледате своју генерацију како не хвата никакву маглу, него угодне положаје, ви ћете једноставно нестати. Поново ћу вас срести као уреднике угледних издавачких кућа, који ће ми, тапшући ме по рамену и гледајући кроз мене као кроз клозетски прозор, одбијати рукописе, или, после пет година рада на њима, слати да их још наредних пет прерађујем и преусподобљавам ономе што је тренутно „згодно“ – јер ово је, брате, и сам знаш баш сад крајње незгодно – и кад вас будем подсећао, мада ја то нећу чинити, јер не верујем да ћу бити толико љут да пређем границе пристојности, ако вас, дакле, будем подсетио на наше разговоре под липом, нећете се ви сећати ни разговора, ни липе, а најзад, док стигнем до врата ваше канцеларије, ни мене!“
Тако је и било. „Шездесетосмаши“ су углавном постали „мејнстримовци“ система.
БОРБА СЕ НАСТАВЉА Ненаивни Пекић свом витешком срцу ипак није могао одолети, па се, почетком деведесетих година прошлог века, овог пута као члан обновљене Демократске странке ( у којој је, на почетку, била стваралачка елита, од Косте Чавошког, преко Гојка Ђога до Миће Данојлића), нашао на мартовским демонстрацијама 1991. И сведочио шта је доживео – између осталог, добио је пендрек по нози: „Једини проблем је у томе што су ме ударили у ногу. Нема чак ни трага, то већ пролази… Мене боли због тога што ми је та нога испребијана раније, још 1949. Не види се ништа, али ме боли, ево храмљем већ три дана. Болело ме је целе ноћи после митинга и пола дана сутрадан, а сада ме боли кад направим неки покрет. Нису ме намерно ударили. Кад сам видео како нападају, ја сам имао осећај да желе мене да заобиђу. Виде старог човека како се тамо мува. Међутим, ја сам ударац добио због тога што је један милиционер кренуо на једну жену пендреком упереним у доњи део њеног тела и онда сам се ја подметнуо и добио тај ударац.“
Као и данас, демонстрирало се испред телевизије у Таковској: „Било је прилично мирно. Није било ни говора о некаквом нашем уласку у зграду Телевизије. Али, они из Телевизије су нас напали, што је врло важно. Они су кроз прозор бацили пакете папира који су, да се нису распали могли неког повредити. Значи, њихов је био напад. Ја сам мислио да нас поздрављају (смех)… Кад је милиција почела да бије, прво смо се разбежали, али смо се онда вратили због тога што је ту било пуно младих људи који су се разбеснели и хтели су да се туку. А не можемо, Мићуновић, Нинковић, ја и остали из Одбора да одемо и њих да оставимо да их бију.“
И додао је: „Ја мислим да је митинг апсолутно успео. Има ствари са којим се нисмо слагали, има песама које ми не бисмо певали, али, слушајте, ја памтим изборе и зборове пре рата. То не можете да контролишете.“
Све се, у Србији, понавља. Јер, како рече Петар Пајић: „Ја сам био у Србији – Србија је на робији“. До данас.
ЗАШТО И ЧЕМУ? Ипак, зашто се, по Пекићу, борба води?
Јер, захтев из 1968, да будемо реални и тражимо немогуће, не може се остварити – немогуће је немогуће и остаће немогуће. Па ипак, вели Пекић, смисао је у тражењу, а не у добијању: „Прометејство није у поседовању ватре, него у борби за њу, и у оном времену које се проведе прикован за Кавкаску стену пошто се ватра отела. Орлови који кљују џигерицу, кад се све сврши, не могу се избећи…“
Који чита, да разуме.