ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: НЕЋЕШ НАМ ТИ ПОНИЖАВАТИ СВЕТОГ САВУ ИЛИ ОДГОВОР ПЛИТКОЈ ПАМЕТИ ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Владимир Димитријевић (Фото: УНС)

НИСАМ ПОВЕРОВАО

Пре неки дан, пријатељ ми посла снимак некакве, тобож епископске, наредбе из једне наше епархије, чији је смисао отприлике овај – пошто се Свети Сава слави као крсна слава у школама, онда се на Савиндан у храмовима служи само Литургија, а не реже се колач Светом Сави. Колач се у храму, пише у тој наредби, резао у доба комунизма, јер су комунисти забрањивали слављење у школи, а сада нема потребе за тим. 

Одмах сам знао да је то писала вештачка интелигенција плитке памети, јер није могуће да српски владика, било који српски владика, донесе такву уредбу, пошто српски архијереј, као Србин, зна химну Светом Сави, у којој јасно каже:“Цело Српство слави славу,/ Свога оца, Светог Саву!“ Свети Сава је крсна слава свих Срба, а не само оних у школама, учитеља и ђака, и зато се њему у сваком српском храму приноси крсни колач: сваки, понављамо „сваки“, српски архијереј то зна, као што зна да се на Видовдан у свим храмовима служи парастос свим војводама и војницима палим на пољу битке за крст часни и слободу златну, без обзира што се за њих могу служити и појединачни парастоси. То не зна само вештачка интелигенција плитке памети, коју су, можда, програмирали у Фанару, где живе фанариоти, стари непријатељи српске крсне славе. 

Нема Срба без Светога Саве, који је у свему и увек први. Зато му колач приносимо: Богу, па њему. 

ШТА ЈЕ НАМА СВЕТИ САВА

У предговору за фототипију Номоканона, његов приређивач и преводилац, др Миодраг Петровић, говори о значају Светог Саве за нашу историју:“Као Србин архимандрит, Сава је постао игуман манастира Студенице (1206 – 1217) сагласно одредбама Студеничког типика. У том својству припремио је будуће устројство Српске цркве и државе у чијим сувереним границама је неуморно подизао цркве и оснивао епископска средишта. Као први српски књижевник, Сава је саставио: Карејски типик за своју посницу у Кареји на Светој Гори, Хиландарски и Студенички типик на основу Евергетидског типика,  Симеоново житије, Службу светоме Симеону, и, несумњиво најзначајније књижевноправно дело, Законоправило или Номоканон. Његова заслуга састоји се углавном у избору текстова из византијских номоканона и у распореду грађе. До данас није пронађен истоветан византијски зборник. Помоћу Законоправила и Студеничког типика Свети Сава је извршио велике промене у Србији. Студенички типик, на пример, омогућио му је да обезбеди пуну аутономију манастира Студенице, где је зачета аутономија Српске цркве; да одмах по доласку у Студеницу постане игуман уместо затеченог игумана Дионисија, који према Типику, није могао и даље да управља зато што није архимандрит; да потисне јурисдикцију Охридске архиепископије; да као клирик друге јурисдикиције оправда свој останак у Студеници; да први пут уведе, ту у Студеници, српске натписе на фрескама и, најзад, да створи предуслове за оснивање самосталне Српске цркве. Пошто је извршио своју мисију у Студеници, Сава је 1217. предао своје игуманство другоме и кренуо на велико путовање по Светим местима. Вратио се преко Цариграда, где је 1219. хиротонисан за првог архиепископа тада основане аутокефалне Српске цркве. За управљање Црквом донео је Законоправило или Номоканон и тиме још више учврстио свест Срба о самосвојности, потврдивши њихов дубоки смисао за правду, самодржавност и самобитност. Као родоначелник народног просветитељства које значи опстати и живети животом достојним човека, свети Сава је оставио Србима у наслеђе писане споменике правне, литургичке, хагиографске и друге садржине, чиме се у народу снажила свест о припадности српског роду за разлику од других, нарочито околних народа“.

Историчар СПЦ, Живорад Јанковић, истиче:“/…/Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши;Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу ( после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона ) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим Светој Гори; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља, који није  дуг, па се у њему тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба; Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена; Сава је писац,дипломата који лично иде у мисије највећег ризика,што се ретко среће пре и после њега/…/;по биографу, добијао је победе без рата;после упокојења и прогласа за светитеља добијао је штовање и у цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава“.

Енглески историчар руског порекла Димитрије Оболенски у својој књизи „Шест византијских портрета“  говори непристрасним језиком науке и каже да „историчар који настоји да обухвати необичну разноврсност његовог живота и рада – као владарског сина, калуђера, епископа, ходочасника, дипломате, администратора, писца и учитеља свог народа – готово неминовно долази до закључка да је у грчком и словенском свету источноевропског средњег века мало коме било дато да за шездесет година живота постигне толико много“.

Зар њему да се не реже колач у храму, о вештачка интелигенцијо плитке памети?

Ако ништа друго, да се не заборави да је Свети Сава уобличио српску крсну славу какву данас имамо. 

ПРА – СЛАВА И СРБИ 

Првобитна слава, тзв. „пра-слава“, подразумевала је ритуално приношење стоке ради клања у црквеној порти и прављење обредних гозби у том посвећеном простору. Грчки епископи мешу Словенима су овај обичај толерисали, мада је он подсећао на паганизам и превазиђену старозаветност. То је било пре мисије коју је Свети Сава спровео међу Србима. 

Историчар Цркве, свештеник Радослав Грујић, каже да, на основу „једнога одговора солунског архиепископа Никите, на један век раније (у почетку 12. века), сазнајемо да су парохијски свештеници у његовим областима, и у његово доба, примали крупну и ситну стоку, као и голубове и друге птице, не само у цркви него чак и пред жртвеником код олтара, па их и сами клали, сасвим дакле као стари многобожачки и мојсијевски жреци; а зато су добијали, како сам архиепископ каже, кожу и груди од заклане животиње“.

Жива делатност Светога Саве на одуховљењу вере свог народа могла се уочити и у обликовању обреда крсне славе. Свети Сава је, наиме, у 13. веку укинуо дотадашње ритуале жртвовања животиња који су постојали међу Србима. Свети Сава је славско узношење благодарности Господу учинио литургијски новозаветним, а свештеницима је било забрањено да читају молитве намењене жртвовању животиња,  као и да имају било шта заједничко с крвним жртвама, док је вернима, под претњом одлучења од Светог Причешћа, ускраћена могућност да доносе животиње у храмовну порту зарад ритуалног клања. Крсни колач постаје замена за крвну жртву, јер је праслика Христове бескрвне жртве у Светој Евхаристији. И данас је колач својеврсна украшена велика просфора са пет једнаких печата на којима пише ИС ХС НИ КА – Исус Христос побеђује.  Крсни колач се у неким нашим крајевима називао литургија, или литурђија, а тај се назив понегде и до данас одржао. Као што Месец одражава сјај Сунца, славски колач одражава сјај Тела и Крви Господње. Он извире из литургијског Агнеца.

И сама славска гозба почиње једењем колача и пијењем славског вина, под свећом и уз мирис тамјана, у присуству свеца на икони. Тиме се спајају Саборна Црква и мала, породична, домаћа црква.

ПРЕМУДРОСТ БИЉКЕ 

Жарко Видовић указује на мудрост Светог Саве у његовом опредељивању за „биљни“ карактер славске жртве. Говорећи о значењу биља као творевине Божје, Видовић је, у књизи „…и вера је уметност!“ уочио да је биљка чудесно биће, које се размножава и плодоноси ником не доносећи смрт. За њу не важи да је „туђа смрт – мој живот“. Она се храни минералима раствореним у води – храна јој је земља; храна јој је камен. Она  Сунчеву енергију претвара у нашу крв и тело; захваљујући биљкама, дишемо и „једемо“ Сунце, прерађено фотосинтезом у плодове. Биљка се жртвује и умирује утробу и животињи и човеку. Најчеднији адамски првотник поштује биљку пре сваког другог створа. Људски род тотемизује животиње тек кад постане агресивни освајач и разоритељ природе. Биљно битије је битије пре пада; оно је чедно, као дете, чија душа мирише јер је чиста, неискварена грехом. Ако се не повратимо и не будемо као деца, нећемо ући у Царство Божије, каже Христос, који је и сам Син Човечији, сушта Чедност. По Жарку Видовићу, Орфеј је био претеча Христа зато што је биљаричком песмом кротио и животиње; одбивши да се укључи у помамни култ Диониса, он је растргнут – растргле су га озверене менаде, Дионисове пратиље. 

Жарко Видовић каже да нас биљка учи смирењу и смерности јер се не креће, ни за чим не посеже, ништа не тражи и ничему се не одупире. Земља је, вели он, стога и названа Мајком јер не пружа отпор, као ни биљка. А рађа, дарује, храни. 

Христос Своје Тело и Крв даје као Хлеб и Вино – поистовећује се са биљним битијем – и то је, по Видовићу, сама срж Светог Предања. Богочовек је, иначе, у првим данима хришћанства приказиван као Јагње за клање (кољиво), али је касније ово изображење укинуто, јер Христос Се пре свега јавља кроз Своје Тело и Крв у Евхаристији, дакле као Свезасићујући Клас и Грозд. И славско жито је кољиво – нема више крвне жртве, све се улило у биљку видарицу. Наш се Немања, каже Видовић, у биљку претворио кад је замироточио – охристовљен, благоуханијем се јавио Србима и свету.

РАЗВОЈ ОБРЕДА КРСНЕ СЛАВЕ

У једном значајном зборнику епитимијних пракси, везаних за исповест, из 13-14. века, који се звао „Номоканунац“, види се колико је слава била значајна оновременим Србима. За оне који, иако здрави, не иду у цркву, предвиђа се као казна да поп од таквога не прима просфоре ни кутију (тј. кољиво). Другим речима, каже Миленко Филиповић, свештеник му не сме вршити обреде који се обављају над просфорама и кољивом, a један од таквих je и слава или памет светоме, што се види одмах из прописа који долазе брзо после тога: „Јегда творите памет или светому или за покој, не подобајет в церков приносити ништо разве свеште и просфори и масло и темијан. Аште ли кто от људи донесет в црков или доведет что или в винаа место (тј. на место вина) оловину и приимет поп то и сед с људми и јаст и пијет пред црквију, да јест лих поповства, а људије ти да се удржет од комкања. H’ аште кто творит памет светому или за покој, да јеже имат да уготовит и предложит на трапезе в дому и ту да се благословит./…/Аште ли се обрете поп молитву творе говеду ли, овци ли, голубу, да јест лих поповству. Н’ првоје заколите в дому својем и, омивше месо от крве, испек и предложи на трапезе, и благословит поп и будет благословено, и дом т’и. Аште ли кто крв јемле или јаст с меси или сжизаје огњем, да јест лих благословенија до живота, и јегда умрет да се не погребет. И јегда творите памет, не все гостем дајте, и болшу чест убогим дадите.“

Дакле, ако неко у цркву донесе нешто друго уместо свећа, просфора и чистог вина, а свештеник с таквима седне да једе и пије пред храмом, да се лиши свештенства, а ко је то донео, да се одлучи од Светог Причешћа. Помен светоме ( слава ) или даћа за покој душе умрлога да се обављају у домовима, али са благословом свештених лица. Месо заклане стоке се спрема и једе код куће, а ко једе крв животиња, кажњава се одлучењем од Светог Причешћа до смрти. И кад се слави слава, не треба све дати гостима, него већи део сиротињи. Филиповић истиче да оваквих правила није било ни код Руса, ни код Бугара, него само код Срба.

Ако се све ово зна, онда је јасно због чега Димитрије Богдановић каже:“Слава је светосавски култ. Отуда и факт да само Срби, као етничка целина, која je од XIII века била непрекидно под одлучујућим духовним утицајем Светосавске цркве, данас имају крсну славу. Слава je, дакле, jeдан вид мисионарске делатности Светосавске цркве, један облик њене борбе против паганизма, за потпуну евангелизацију средњевековне Србијe. Она нипошто ниje христијанизовани пагански култ — како се то најчешће, сасвим неоправдано, тврди. Пре се може рећи да je то хришћански и православни супститут (замена) претходног христијанизованог паганског култа ( праславе), култа коме се траг губи у врло нејасном периоду словенске колонизације Балканског полуострва“.

Као израз српског религиозног акта, слава је и данас незаобилазни елемент нашег идентитета, један од начина корачања Путем Који је Истина и Живот.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

Понављам: акт који сам добио, а којим се забрањује да се у храму на Савиндан Богу и Светом Сави приносе свећа, колач и жито није писао ниједан српски владика, него је то писала нека вештачка интелигенција плитке памети, можда програмирана на Фанару. Зато ми тај акт не можемо прихватити, а Свети Сава ће сваку такву вештачку интелигенцију посрамити премудрошћу Божјом.