ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: НАЈВЕЋА ОБМАНА САТАНЕ ЈЕ У ТОМЕ ДА НАС УВЕРИ КАКО ОН НЕ ПОСТОЈИ: ЧЕМУ НАС УЧИ ШАРЛ БОДЛЕР

Познати песник Шарл Бодлер је рано остао без оца; мајка се преудала за неког официра, кога Бодлер није подносио. У њему су се рано развиле необичне склоности и настране особине, којима је свесно и намерно, шокирао своју околину. Бојио је косу у зелено, и живео у стану са мноштвом гмизаваца. Понекад се иживљавао на људима. Ломио је стакла која је продавао убоги трговац, вичући на њега због тога што нема „шарена стакла која улепшавају живот“. Користио је хашиш и опијум, покушавајући да прошири свој опсег чулних утисака. То га је растројавало, али он није одустајао. Нашао се на путу многих уметника модерне.

Међу првим корисницима дроге ради „проширивања свести“ били су француски уметници Делакроа, Домије, Бодлер, Готје, Нервал, Верлен, Мије, Лоти, Мопасан. Рембоово „систематично растројавање чула“ могло се постићи и на тај начин… Григ, Глук, Колриџ такође су долазили у додир са најпопуларнијом дрогом епохе – хашишом… Бодлер је написао „Вештачке рајеве“ да би понудио тумачење онога што су он и његови другови доживели. Борећи се против зла и служећу му, песник је забележио: „И ја сам почесто био жртва таквих поремећених стања и замаха који нам дају пуно право да поверујемо како се неки злуради демони у нас знају ушуњати, силећи нас да сасвим несвесно вршимо њихове најбесмисленије заповести“. Хашиш, који су он и пријатељи користили ради стимулисања стваралаштва, показао се као кључ за закључавање демонских окова на души. Хашиш, каже Бодлер, човеку даје само оно што он већ има у себи, мисли које дрога изазива „потичу више са земље неголи са неба, за своју лепоту претежно дугују нервној раздражености, лакомости којом се дух на њих баца“. Оне имају „лажни сјај магије“. Развијајући машту, хашиш убија вољу, а уметник без воље није уметник, него исцеђена крпа. Разарање ума је потпуно: „Онај који прибегава неком отрову да би размишљао на крају неће бити у стању да размишља без отрова“. Дрога разбија личност и потчињава је једној опакој сили. Бодлер је увидео каква је сила у питању: „Нека неко и схвати, баш ако хоће, овај начин изражавања као претерану метафору, ја ћу, ипак, признати, да ми надражујући отрови изгледају не само као најсилнија оруђа којима располаже дух мрака да би заврбовао и подјармио сажаљење достојно човечанство, већ и као једно од најсавршенијих његових отелотворења“. Овде смо дошли до сржи проблема нарко-мистике: и сам хашишар, Бодлер сведочи да дроге служе демону за поробљавање људи путем слика и визија.

Искусивши све ово, Бодлер је касније и рекао да се највећа обмана ђавола састоји у томе да нас увери како он не постоји. Не како Бог не постоји, него како он, ђаво, не постоји; јер онда може да себе наметне као саставни део човекове личности, иако је непријатељ Божји и људски.

У књижевном стваралаштву, као и у животу, био је Бодлер распет између Христа и демона. Написао је, у „Цвећу зла“, „Литаније сатани“, али је, у песми „Читаоцу“, прецизно описао пут од греха ка очајању, оптужујући и читаоце и себе за лицемерје:“Упорно се греши, а подло се каје,/ за признање добра награда се бере,/ свак мисли да грехе бедна суза пере,/ па весело опет на каљав пут стаје“. Целога живота су га мучиле несанице, главобоље и узнемиреност, али се последњих година стање погоршавало. Његов издавач Муле-Маласи је сведочио да је Бодлер постао потпуни зависник од алкохола, па пред њега није износио ни кап ракије, да је сву не искапи. Кад је био у граду Намиру, у Белгији, код једног свог пријатеља који га је водио да види цркву, изненада му се слошило. Одвезен је у болницу у Брисел, где су константовани први знаци афазије – заборављања речи. Његов издавач је писао:“Прекјуче је побркао речи при обичном говору, а јуче није могао ништа да каже. Пошто се мало повратио физички, он ће се, по мишљењу лекара, зауставити на животињсом животарењу“. Његов биограф је записао:“Тај човек, који је, поред Теофила Готјеа, имао најбогатији речник свога доба, био је сада осуђен на болест која одузима речи. Овај песник, који је некада владао елегантном фразом, сада, пред крај свог живота, могао је покаткад да изговори само покоју звучну псовку“. Умро је 1867. године.

Пред нама је Бодлерова песма „Читаоцу“, увод у „Цвеће зла“. Не знам песму која дубље описује човеков пут греха – јер, грех је глагола „грести“, што значи „ићи“, и грех је од „огрех“, што значи „промашај циља“. Идеш, али машиш циљ. Циљ је блажена вечност, али је човек прода за пепео страсти. После свега, чека нас Чамотиња, која би у једном зеву сав свет да прогута. Или, како би то рекао Жарко Видовић:“Страст и метафизика стреме једна другој док се не састану и не усагласе у навици: навика је хармонија страсти и метафизике. Сагласност им је у негацији човекове личности: „филозофско мирење човека“ са сопственом безначајношћу и бесмислом. У тој негацији (човекове личности) страда човекова душа: у томе је човеково страдање или, што је исто, страст. Од те негације човекова душа пати (пасија!), све док не огугла. А огуглалост је – навика!“

Зато се морамо будити. Буђење је могуће само у светлости наших вечних назначења. Бодлер је платио цену на путу ка познању ове истине.

 

Шарл Бодлер: ЧИТАОЦУ

 

Глупост, грех, заблуда и шкртости мане

обузму нам дух и тело киње силно;

нашу љупку грижу хранимо обилно

као што просјаци своју гамад хране.

 

Упорно се греши, а подло се каје,

за признање добра награда се бере;

свак мисли да мрље бедна суза пере,

па весело опет на каљав пут стаје.

 

На јастуку зла нам дуго уљуљкава

сотона Трисмегист дух наш занесени,

па и наше воље метал драгоцени

тај вешт алхемичар у зрак испарава.

 

Враг и држи конце што нас мичу јадне,

одвратни нас предмет привлачи и мами,

сваког дана корак силазимо сами

без грозе пут пакла кроза тмине смрадне.

 

Кȏ сиромах блудник што цмаче, мрцвари

у древне блуднице измучене груди.

дочепамо узгред сласти тајне жуди,

па их исцедимо као лимун стари.

 

Кȏ милион црви да кипти и пије,

у мозгу нам банче чопори демона,

а кад удахнемо, Смрт и плућа бо’на

кȏ невидљив вал се с муклим јеком слије.

 

Силовање, отров, нож и сва зла дела

ако красних слика сав још вез не даше

на отрцан ђерђеф бедне судбе наше, –

значи, није душа, авај, доста смела.

 

Но и од шакала, пантера помамних,

скорпија, мајмуна, орлушина, змија,

грдобе што пузи, пишти и завија,

у гадном зверињцу порока нам срамних

 

Грђег гада има, гнуснијег сто пута!

И мада не скаче, урла, нит ромори,

у пустош би радо земљу да претвори

и у једном зеву сав свет да прогута.

 

То је Чама. – Њене очи плачу саме,

пушећи наргиле сања губилиште.

Читачу, ти знаш то нежно чудовиште, –

лицемере, ти, мој брате, налик на ме!

 

▪ Превео Димитрије Јовановић