ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: На шта нас подсећа земљотрес на Светој Гори

ЧАС У КОМЕ СЕ ЗБИО

У среду вече пете седмице Великог поста 2026, 25. марта, када се пева Покајни канон Светог Андреје Критског, на Светој Гори био је земљотрес – у близини Кареје, средишта Атоса. Осетио се свуда у перивоју Мајке Божје – где више, где мање. Снажан потрес навео је монахе и поклонике да изађу из храмова, а било је и озбиљнијих оштећења зграда.

Светогорски земљотрес је, рекосмо, почео у часу кад се чита Покајни канон, у коме се, између осталог, пева:“Од младости, Христе, преступах Твоје заповести, немаран и мрзовољан ја сав живот проведох у страстима; зато Ти вапијем, Спасе: макар и на крају, спаси ме! Мене избачена пред вратима Твојим, Спасе, барем у старости не одбаци у пакао ништавна; но пре краја, као Човекољубац, дај ми опроштај сагрешења. Биће душе, Спасе, потрошивши у разврату, лишен сам побожних врлина, и гладан Ти вичем: Оче милосрђа, похитавши Сам ме помилуј. Ја сам онај који упаде међу разбојнике – помисли своје, сав од њих изранавих се сада, и испуних се рана; но Христе Спасе, Сам дошавши к мени, исцели ме. (Лк. 10, 30)“

НИЈЕ СЛУЧАЈНО

Пошто, како рече Свети Јован Кронштатски, нема места за случајност у царству Свемогућег Бога, није могуће да је овај земљотрес случајан. Јер, православни Велики пост је, скоро сваке године, пун знамења које човечанство опомињу да иде лошим путем, путем ка пропасти. У Великом посту 2026. Америка и Израел кренули су у рат против Ирана, при чему тај рат у било ком часу може да измакне контроли и претвори се у вечну страву.
Зар је случајан земљотрес који  „подвуче“ речи покајног канона док се исте читају и певају у храмовима светогорских манастира?
Покајни канон се чита, али – где нам је покајање?

Човечанство пропада, јер се не каје.

Хришћанима се одузима мир, јер се не кају.

Вреди мислити о томе.

ЗНАЧЕЊА ЗЕМЉОТРЕСА

Земљотреси у библијском контексту имају велико значење. Архимандрит Атанасије (Митилинеос), познати проповедник грчки, који се упокојио почетком нашег столећа, каже да су земљотреси били повезани са Христовим страдањем и васкрсењем:“Када је Христос предао Свој дух на Крсту, у девети час или у три сата поподне, догодио се снажан земљотрес. Када је васкрсао, догодио се још један земљотрес. Овај други је био локални земљотрес, изазван присуством анђела: он је одвалио камен на улазу у гроб, како би преплашио војнике, који су пребледели од страха. Већ смо поменули да додир са натприродним појавама плаши људе, па су тако и војници потрчали да објаве да је Христос васкрсао.“

Што је ближи крај историје, биће све више земљотреса. Отац Атанасије истиче:“Сва тројица јеванђелиста бележе да ћемо пред свршетак времена имати велики број земљотреса (в. Мт. 24; 7, Мк. 13; 8, Лк. 21; 11). То посебно наглашава јеванђелиста Лука, када тврди да ће бити велики земљотреси на различитим местима. (…) Међутим, опис апостола Луке о великим земљотресима показује да можемо очекивати више земљотреса, већих и разорнијих од свих који су им претходили.“
Умножавање земљотреса је, дакле, знамење потоњих времена.

ДУХОВНИ СМИСАО ПОТРЕСА

Земљотрес има и духовни смисао. Физички земљотрес долази после метафизичких потреса. Отац Атанасије каже:“Током историје, догађале су нам се велике промене. На пример, видели смо протестантску реформацију, али никада раније нисмо видели ствари какве се данас дешавају. Данас видимо потпуно одбијање вере и потпуну дехристијанизацију, а не само одбијање неких учења или реформе. Данас имамо потпуно одбијање. Верујем да је то један елемент промене или земљотрес у друштвено-антрополошкој сфери, посебно у идеологији народа.(…) Данашње идеје су толико бунтовне и толико противне јеванђелској етици да више ништа није на свом месту. Појавио се истински земљотрес у сфери опажања и идеја, посебно када је у питању Јеванђеље. У којем је још веку виђено прихватање хомосексуализма од стране такозваних црквених старешина? Штавише, они који живе на тај начин желе да буду похваљени! У којем је још веку виђена легализација побачаја (чедоморства, абортуса) или ласкање блуду и прељуби? Прељуба је постојала две хиљаде година. Прељуба је увек постојала међу хришћанским народима, блуд је увек постојао. Никада, међутим, нису били јавни, да би се на њима честитало. (…)

Наше време представља морални земљотрес невиђених размера у хришћанском свету, међу народима који су задржали неке форме хришћанства. Ми не говоримо о идолопоклоницима, јер је постојала велика исквареност у незнабожачким земљама. Содома и Гомора, или Римско царство током последњих векова свог постојања, били су препуни искварености. Овде, међутим, говоримо о хришћанским народима. Бунтовништво наших времена је без преседана.“
Зато Бог допушта земљотресе – да нас подсети да стање у природи зависи од стања људског срца.

КОНАЧНИ ПОТРЕС

Сви ови земљотреси претходне оном коначном, уочи Другог доласка Христовог.  Ево шта пише у Откривењу Јовановом:“И видех, кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец сав поста као крв; и звезде небеске падоше на земљу, као што смоква одбацује заметке своје кад је заљуља велики ветар; и небо се измаче као свитак кад се савије, и свака гора и острво покренуше се с места својих“ (Откр. 6; 12-14).

Отац Атанасије нас подсећа:“„И видех, кад отвори шести печат, наста земљотрес велики“ (Откр. 6; 12). Као први елемент овог општесветског метежа појављује се веома јак земљотрес. Очигледно је да се не ради о обичном земљотресу, на какве смо навикли. Како истиче Свето Писмо, овај земљотрес ће потрести и пореметити читаву васељену. Према томе, то није онај тип земљотреса који меримо Рихтеровом скалом, где се део земље помери за неколико центиметара, поскакује горе – доле неколико секунди, а онда се врати на своје првобитно место. У таквим, уобичајеним земљотресима, једноставно долази до померања.

Земљотрес шестог печата је потпуно другачији. Он изазива преокрет у целокупној васељени и, сасвим природно, овом свеопштом пометњом биће обухваћена и земља. Земља неће бити поштеђена, нити ће људи гледати у звезде док се одигравају ови, општесветски катаклизмички догађаји. Овај необични, катаклизмички, незапамћени земљотрес довешће до потпуног нестанка сунчеве светлости и до падања звезда са неба. Говорећи о Свом Другом доласку, Господ је о овим догађајима рекао: „Звезде ће с неба пасти и силе небеске ће се покренути“ (Мт. 24; 29). Кретање се увек повезује са земљотресом: земља се тресе, куће пуцају и, уколико је земљотрес довољно јак, неке грађевине падају. Сада ће се, међутим, потрести и само небо. Силе небеске ће се покренути и потрести.“

Сви земљотреси пре овога праслике су оног коначног, који ће настати у часу кад људи престану да радују Бога и када ће због тога, како рече Гете, настати крај.

ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ

Бог, за сада, допушта земљотресе да би се људи покајали и уразумили. Отац Атанасије истиче:“Наиме, циљ сваког земљотреса је да „протресе“ људску савест. Као што знате, овде, у Грчкој, када земља почне да подрхтава, сви завапимо: „Пресвета Богородице, спаси нас! Христе, спаси нас!“ Међутим, све до тог тренутка многи би рекли да не верују у Христа и у Његову Цркву. Они би Господа назвали социологом или философом. Зашто онда не позову у помоћ неког другог философа, да дође и да их спасе? Нека позову неког другог социолога или реформатора! Зашто призивају Христа и Његову Мајку? Изгледа да је вера у Богочовечанску Личност Исуса Христа изненада испливала из њихове подсвести, и да због тога призивају Христа. Врло често је неко дело Божије, као што је земљотрес, торнадо или нека друга катастрофа, оруђе које ће у људској савести разбудити успавану веру.“

Свака природна несрећа је, дакле, позив на покајање и уразумљење. Ако има ко да чује и види.

ПОУКА СВЕТОГ СИЛУАНА

„Монашка република“ је добила опомену – а преко ње смо опоменути и сви ми. Свети Силуан Атонски пише о земљотресу који се догодио на Светој Гори 1932. године:„14. септембра 1932. године на Атосу је био снажан земљотрес. Догодило се то ноћу, у четвртом часу, за време бдења на Воздвижење Часног крста. Стајао сам на хору, близу исповедаонице оца намесника…У исповедаоници је са таванице пала једна цигла и осуо се малтер. Помало сам се уплашио, али сам се брзо смирио и кажем намеснику: ‘Ето, милостиви Господ хоће да се сви покајемо.’ И гледали смо монахе и доле у храму, и на хору, и мало ко се уплашио… Бдење се наставило својим поретком, и тако тихо, као да се ништа није догодило. И мислио сам: толико је Духа Светога у монасима, да при тако снажном земљотресу они остадоше спокојни.”

Таква је то била вера Светог Силуана и његове сабраће.

Нама је, у ове покајничке дане Великог поста, остало да дубоко промишљамо о свему што се дешава. И да се кајемо, док још има времена. Све остало су узалудни покушаји да побегнемо од Истине Која је Христос.

Извор: Правда