Владимир Димитријевић: На изворима једне утопије: зашто се веровало у могућност Југославије?

ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ
Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ ће у наредним месецима објавити серију ауторских текстова.

Нарочито снажна крајем 19. и почетком 20. века, идеја стварања јединствене државе Јужних Словена, у којој ће се остварити „златно доба“, није необична. То је једна од многих идеалистичких маштарија човечанства, које је веровало да се може вратити у стање првобитне свежине и неначетости, у рајску младост и снагу новог почетка. Јер било је, веровало се међу углавном младим, југословенским националним револуционарима, доба у коме су Срби, Хрвати, Словенци (понекад се додавало – и Бугари) били један народ, а онда су се, конфесионално и културно, раздвојили, да би свако пошао својим путем

ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ВИДОВДАН

Видовдан је „југословенизован“, проглашен једним од три државна празника чим је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (уз Дан уједињења, 1. децембар, и Петровдан, рођендан краља Петра Првог Карађорђевића, названог Ослободилац). Први устав нове државе донет је на Видовдан 1921. И Хрвати и Словенци су, у складу са секуларизованим празником цара Лазара и његових витезова, добили своје Косово: извесни Словенци, чији су кнежеви по предању столовали на Госпосветском пољу, док их Карло Велики није лишио државе, прогласили су то поље „северним Косовом“ (српско је било „јужно“). Хрвати су, по хрватском филозофу и дипломати нове заједничке државе, Анти Тресићу Павичићу, гинули под Сигетом борећи се против Турака, и Сигет је био њихово Косово: „Сигет је по томе сличан Косову, што под њим умре од јада Сулејман, и што под њим погибе Зрински, који је, по примјеру Лазареву, приволио царству небескоме; сличан је и по томе што под њиме изгибоше сви Хрвати до једнога. Само Термопиле могу се мјерити са Сигетом и Косовом. Хрвати су се могли спасити, али су више вољели смрт него султанову милост.“

Доситеј Обрадовић је, крајем 18. и почетком 19. века, писао, како рече у писму Харалампију, за „браћу Србље“ без обзира на „закон“, то јест вероисповест, и знао да су сви штокавци Срби: „Срби се по различитим краљевствима и по провинцијам различито и називљу: по Србији Србијанци…, по Босни Бошњаци, по Далмацији Далматинци, по Херцеговини Херцеговци, и по Црној Гори Црногорци. Свуда једнако говоре, совршено се и јасно разумевају, развје што се мало у провинциалном изоглашенију распознају и по гди кое речи које су у Турској од Турака, а у Приморју од Талијана приобикнули.“
То је знао и Вук Караџић који је написао, програмски текст „Срби сви и свуда“.
То је знао и Бранко Радичевић: његово Коло у „Ђачком растанку“, које смо, за време Тита, певали као коло „братства – јединства“ било је свесрпско: „Хрваћане, не од лане, одувек си ти без мане“ не односи се на Хрвата из Загорја него на Србина из Хрватске. Како је онда југословенство постало могуће?

УТОПИЈА КАО ИЗАЗОВ Нарочито снажна крајем 19. и почетком 20. века, идеја стварања јединствене државе Јужних Словена, у којој ће се остварити „златно доба“, није необична. То је једна од многих идеалистичких маштарија човечанства, које је веровало да се може вратити у стање првобитне свежине и неначетости, у рајску младост и снагу новог почетка. Јер било је, веровало се међу, углавном младим, југословенским националним револуционарима, доба у коме су Срби, Хрвати, Словенци (понекад се додавало – и Бугари) били један народ, а онда су се, конфесионално и културно, раздвојили, да би свако пошао својим путем. Нажалост, под утицајем историјских околности, Јужни Словени су падали у ропство после борби да очувају самобитност. И упркос свему опет су се дизали, и настављали да се боре, све док се нису коначно ослободили и ујединили. Симбол њихових падова и устајања био је Косовски бој 1389, после кога је настала снажна епска поезија као сведочанство спремности „јужнословенске расе“ да се не предаје и не посустаје – док не куцне есхатолошки час.

БИЛО ИХ ЈЕ И С ДРУГЕ СТРАНЕ Чињеница је да је уочи Првог светског рата и међу Хрватима и међу Словенцима било оних који су веровали да је могуће створити снажну државу Јужних Словена, која би почела од почетка, од новог искона доступног свима, без обзира на историјску прошлост. О утопијском „новом почетку“ маштали су и припадници Младе Босне. Таквима их описује Иво Андрић у роману „На Дрини ћуприја“: „Било је и биће звезданих ноћи над касабом, и раскошних сазвежђа и месечина, али није било и богзна да ли ће још бити таквих младића који у таквим разговорима са таквим мислима и осећањима бдију на капији. То је нараштај побуњених анђела, у оном кратком тренутку док још имају и сву моћ и сва права анђела и пламену гордост побуњеника. Ови синови сељака, трговаца или занатлија из забачене босанске касабе добили су од судбине, без свога нарочитог напора, отворен излаз у свет и велику илузију слободе.“ Андрићев Тома Галус убеђује друга Фехима Бахтијеревића да ће држава Јужних Словена бити остварени сан многих и многих поколења, тврдећи да је она, жељена, „најдрагоцијенији прилог напретку човјечанства, у којој ће сваки напор бити благословен, свака жртва света, свака мисао самоникла, ношена нашом ријечи, и свако дјело са печатом нашег имена“.
О сањању јужнословенске будућности пише Ендру Барух Вахтел у својој књизи „Стварање нације, разарање нације“, која се бави односом књижевности и културне политике у Југославији.

УСТАЈАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА Једна од основних идеја које су стајале иза протојугословенства била је она Хумболтова да је „језик истинска домовина“. По Вахтелу, „Јужни Словени су се вероватно боље разумевали од становника међусобно удаљених области Италије“. Зато је и Вук Караџић све штокавце сматрао Србима, без обзира на конфесију или њихово сопствено мишљење о томе којој нацији припадају. Петар Прерадовић, српски официр у служби Беча који је постао римокатолик да би напредовао у чину, као припадник Илирског покрета у Хрвата написао је драму о Марку Краљевићу у којој је наговестио да ће се појавити месијанска фигура која ће претходити Марковом устајању из гроба, и која ће све Јужне Словене уверити да треба да је радосно дочекају зарад изградње неупитне будућности. По Вахтелу, „нема сумње да Маркова појава на неки начин замењује други Христов долазак, а национални препород је локални еквивалент успостављању царства небеског на земљи“, при чему се Прерадовићева драма „завршава тако што ускрсли Марко и сељак Стеван на Косову пољу чекају долазак свих Јужних Словена који ће, кад се уједине, осветити пораз стар петсто година“.
Представљањем Марка Краљевића и Косовског боја као саставног дела јужнословенског, а не само српског, духовног и културног наслеђа, писци попут Прерадовића крећу путем стварања синтетичке јужнословенске културе на претумаченим српским основама. Јер постојала је, како каже Мило Ломпар, спремност да се Србији дозволи да преузме улогу политичког Пијемонта, али само под условом да исту ту улогу не тражи за себе и у области културе. Једна од кључних фигура јужнословенске месијанске мисли, хрватски вајар Иван Мештровић је поводом замишљеног Видовданског храма говорио да он „не може бити посвећен ниједној појединачној вери или одвојеној секти, већ само свима њима заједно, свима онима који верују у идеале изражене у нашој народној поезији“.

САРАДЊА УОЧИ РАТА Идеологија јужнословенског братства је, уочи Првог светског рата, имала и низ конкретних пројава. Тако су Словенци позивали српске, хрватске и бугарске студенте у Словенију, изучавали српску и хрватску културу, а многи се уписивали на Универзитет у Загребу. Роман „Господин Фрањо“ Фрања Масела Подлимабарског описује младог словеначког идеалисту Франца Вилара, који са гађењем гледа бечке окупаторе у Босни, дивећи се српској народној култури чија је величанствена пројава коло: „Сетио се сличних забава у Словенији. Оне су биле тако изнуђене и лажне, јер у њима није било ничег народног нити националног. Што је било национално, давно су покорили странци.“ Образован у аустријском школама и западног духа, Вилар се у роману на крају сједињује са браћом своје крви из Босне и Херцеговине.
У књизи о борби Југословена за слободу и јединство, Херман Вендел је указао на то да су победе српског оружја у Првом балканском рату изазивале одушевљење на јужнословенском простору. Тако је 1912, у име „пробуђених Словенаца“, бивши председник општине Љубљана Иван Хрибар честитао победу на Куманову председнику београдске општине као велики дан свих Словена. Највећи словеначки писац Иван Цанкар био је недвосмислен: „Ко досад није знао, мора сад да увиди да ми нисмо само Аустријанци, већ смо чланови једне велике заједнице, која се пружа од Јулијских Алпа до Егејског мора.“
У јулу 1914. словеначки либерал Фран Новак дошао је на Доситејеву прославу у Београд, поздрављајући Доситеја Обрадовића као претечу југословенства, а Београд као престоницу свих Јужних Словена. Далмација је клицала јединству, а Ватрослав Јагић је писао Ситону Вотсону да је, после српских победа у Драчу, „наклоност Бечу спала на нулу“. У фебруару 1914. у Прагу су се ујединила српско, хрватско и словеначко друштво студената, изјављујући: „Ми иступамо под заједничким именом Југословени, и тиме изјављујемо да наш национализам није сепаратистички српски, хрватски или словеначки, већ југословенски. За нас је то свршена ствар, да су Срби, Хрвати и Словенци један народ… Ми нисмо само Јужни Словени, ми хоћемо да будемо Југословени.“

ЗАБЛУДЕ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ Чак су и радикалски прваци, који су стварали програм свесрпског уједињења, сматрали да је јужнословенство будућност Срба. Милован Миловановић, један од највећих дипломата новије српске историје, у страначком часопису „Дело“ писао је, 1894. и 1895, да се треба разграничити с Бугарима, и то по цену српских уступака, док су Срби и Хрвати једно, и да нипошто не треба да се сукобљавају. Према Милораду Екмечићу, то је био плод дуготрајног опредељења српске интелигенције: „Тежња за југословенским, а не чисто српским националним уједињењем, долазила је из колективне опсесије српске интелектуалне елите да је довољно потиснути из културе свог народа дух религиозне нетрпељивости, па ће почети цветање једне више, европске, хуманије цивилизације. Тадашњи патријарх српске културе Јован Скерлић, после антисрпског погрома у Загребу, мисли да је југословенско јединство немогуће пре но што се учини крај тако дубоким верским осећањима.“
Ова необична кратковидост пратила је српску интелигенцију у обе Југославије, мада је касније било и освешћења. Исти тај Миловановић је 1911, уочи балканских ратова, приметио: „Нашем југословенству треба променити циљ и смисао и пренети га искључиво на културно поље. Ми са тим треба да будемо начисто да данас, и за дуго време још, и Словенци и Хрвати не траже и не би примили одвајање од Аустрије ради спајања са Србијом, него управљају своје тежње да постану првокласни фактор у склопу Хабзбуршке монархије. Што се Срба преко Саве и Дунава тиче, они нити се могу територијално издвојити, нити је и њима таква идеја прирасла за срце.“

ЈУГОСЛАВИЈА ИЛИ СМРТ Ипак, већи део интелектуалаца се није освестио.
Пишући савезничким државама усред Првог светског рата, професори Универзитета у Београду, избеглице у Француској, јасно истичу: „Југословени, тј. Срби, Хрвати и Словенци, по пореклу, језику, литератури и тежњама чине један исти народ. […] Историја српско-хрватско-словеначког народа је борба за слободу и национално јединство, борба вођена у различитим видовима и са различитим средствима, од идеолошких дискусија и парламентарних дебата до крвавих битака на бојном пољу. Те чињенице потпуно умањују све мрачне аргументе, несигурно и апсурдно извучене из тзв. историјског права којим се служе наши противници. Наше право почива на националности становништва ових крајева и на израженој жељи да се са Србијом и Црном Гором створи слободна национална држава.“
Наравно, то је морало утицати на политику.
Званични ратни циљ Краљевине Србије током целог Првог светског рата био је ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Почев од нишког оглашавања Народне скупштине, 7. децембра 1914, тај циљ је био званично потврђен више пута: изјавом од 23. августа 1915. и нотом од 1. септембра исте године, у поздраву Конгресу Срба, Хрвата и Словенаца у Питсбургу 30. новембра 1916, у Крфској декларацији 20. јула 1917. и у Пашићевој изјави септембра 1918. године.

ОТКУД САД ХРВАТИ? Што се хрватских политичких елита тиче, они су свој идеал видели у стварању државе аустријских Словена под хрватском хегемонијом. То би, у савезу са Бечом или Београдом, требало да буде Велика Хрватска. У Мајској декларацији Југословенског посланичког клуба, 1917. године, пред Бечком скупштином др Антон Корошец је тражио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у Аустрији, на темељу народног начела и хрватског државног права, а под жезлом Хабзбурга. Два месеца касније, поводом Крфске декларације, Анте Трумбић упућује понуду Карађорђевићима, а све под покровом Крфске декларације. Све до Октобарске револуције, Анте Трумбић и Франо Супило су се додворавали царској Русији. Трумбић је Русима, преко свог јужнословенства, нудио излаз на Јадран, да би се спречио продор Немаца и Италијана на Балкан и даље. Истовремено, преговарао је са Италијанима и позивао Хрвате и Словенце да дезертирају са Горичког фронта. Хрвати и Словенци су 1918. пристали да уђу у југословенску државу какву је нудила Крфска декларација само зато што су Срби били на страни победника, док су Италијани већ запоседали Ријеку, Задар и далматинска острва. Демобилисани Хрвати су одбили да служе Народном вијећу у Загребу, и кренули су, као „зелени кадер“, путем бољшевичке револуције, па је Народно вијеће позвало србијанску војску да уведе ред и мир. Тако су, благодарећи Србима, Хрвати и Словенци преконоћ од поражених прешли на страну победника. Требало је, у новим и веома сложеним околностима, градити нову државу, са новим идентитетом. Могло се ићи путем интегрализма или путем нагодбењачког федерализма.

КА ИНТЕГРАЛНОМ ЈУГОСЛОВЕНСТВУ Престолонаследнику Александру, србијанским политичарима и извесним представницима југословенски оријентисаних Хрвата и Словенаца чинило се да је пут проглашавања „троименог народа“ најцелисходнији. Одатле је потекла теза свих антијугословенских сепаратиста да је нова држава порекла идентитет Хрвата и Словенаца. Међутим, не сме се превидети да је Југославија исто толико негирала и национални идентитет Срба. Они су се, после уједињења, прво морали одрећи своје заставе, под којом су у многим ратовима гинули и однели коначну победу. А кад је проглашена Краљевина Југославија, нису више имали права на своје национално име, него су постали Југословени, као и сви други. Да ли је интегрално југословенство било политички умесно или преурањено, то је посебно питање. Али творци Прве Југославије су сматрали да ће се тиме избећи федерално или конфедерално разграничење које би, на дужи или краћи рок, морало довести до српскохрватског сукоба. Неуспех Титовог федерализма касније ће показати да њихова бојазан није била неоснована.

Југословенска идеја и југословенство у српској култури и уметности
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.