ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ О ПАЛАНЦИ: ТРАГОМ ИДЕОЛОШКЕ ЗАСЛЕПЉЕНОСТИ РАДОМИРА КОНСТАНТИНОВИЋА

О КОРИСТИ И ШТЕТИ КЊИГЕ ЗА ЖИВОТ

 

Ниједна квазиучена књига после Другог светског рата није нанела толико штете српској култури као Консгатиновићева „Филозофија паланке” у којој је овај љубитељ надреалистичке прометејско-револуционарне мисли (која је за њега „Европа”) покушао да докаже како је велики део српске културе заувек окован паланачким духом, и неспособан да се ослободи за Другог и приближи Другом. Сав сјај наше културе јесте нека врста паланачке зебње од великог и широког света из кога нам долази видело. Паланачка самозатвореност водила је чак и ка „идеологији српског нацизма”.

О основним идејама Константиновића писао је Слободан Антонић:“Читалац је са запрепашћењем откривао да је Константиновићева критика српске паланке не само криптомарксистичка критика српског национализма, већ и криптомарксистичка критика целокупне српске грађанске културе. Константиновић је, наиме, пошао од иначе тачног увида да дух паланке одликује колективизам, који је непријатељски и према универзализму и према индивидуализму. Оквир тог колективизма у српској паланци по њему је «дух племена» . Дотле је све изгледало логично. Међутим, Констаниновић је онда направио обрт. «Племе» за њега није конкретна група људи који чине паланку и који врше друштвени притисак на сваког члана, намећући му норме мишљења и понашања. То «племе» паланке за Константиновића је цели српски народ, односно идеална пројекција српског народа у прошлост, садашњост и будућност. Тај колективистички и националистички супер-его, по Константиновићу, стоји над главом сваког члана паланке, без обзира да ли се ради о становнику Београда или Жагубице. «Дух паланке», дакле, који нам не дозвољава да дишемо за Константиновића не долази од нашег непосредног друштвеног окружења – што сви подразумевамо када кажемо «паланка». Он долази из извесне више сфере коју чини дух читаве нације, и који има ту репресивну особину да онемогућава индивидуалне духове да се слободно развијају.
Тај сурови и ауторитарни злодух из некаквог тајанственог разлога запосео је целу грађанску Србију. Наиме, из такође тајанственог разлога, у српску паланку, по Константиновићу, спада комплетно грађанство Србије, укључив и наше највеће умове. Оно што ми мислимо да је најбоље у српској кулутри пре 1941. за Константиновића су само еманације једног те истог паланачког духа. Припремите се да чујете кога све Константиновић убраја у духовне паланчане! То су: Ђура Јакшић, Милутин Ускоковић, Војислав Илић, Милан Ракић, Јован Дучић, Сима Пандуровић, Владислав Петровић Дис, Јован Скерлић, Богдан Поповић, Вељко Петровић, Момчило Настасијевић, Раде Драинац, Љубомир Мицић, Димитрије Митриновић, Велибор Јонић, Ксенија Атанасијевић, Исидора Секулић, Милош Ђурић, Владимир Вујић, Владимир Дворниковић, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Десанка Максимовић, Владимир Велмар Јанковић, Бранислав Петронијевић, Светислав Стефановић итд.“

Једном речју, сви су паланчани. Осим Константиновића, наравно, и њему блиских.

 

ОН О  НАСТАСИЈЕВИЋУ

 

Констатиновић је, у свом јуришу на „дух паланке” ударио и на Момчила Настасијевића: „Племе које је он тражио”, вели наш лумен, „позивајући српску културу на отрежњење од Запада и на повратак „родној мелодији” јесте племе Тамног вилајета.” Настасијевић није умео да „радосно открије усаглашеност”, него се плашио да је хармонија само „једна превара света”, па је веровао да је „прихватање страдања, непребола, непрохода, једини прави пут (јер никуда не води).” Код њега нема ни праве линије, ни кривуље, „већ је све само кружење безизлаза, све је тамновилајетско”. Настасијевић је, открива „филозоф паланке”, од баналних значења својих „раних песама и варијанти” ишао ка тамним значењима путем „загонетања незагонетног”. Тако је и настајала његова мелодија, која иначе не би могла да настане из првобитних, „баналних” порука што је Настасијевић хтео да их упути.

И још: „Заверен свом вечно статичком свету који не трпи покрет, па ни глагол, који покушава, вечан, и нас да овековечи, да нас претвори у непокретне минерале (какви су то „покретни минерали”, „филозоф паланке” нам не објашњава – нап. В. Д.), сјајне али мртве, да нас сопственом вечношћу окамени, као у народној причи што зли духови окамењују несрећнике, он је тражио проклетство скамењености”.

Настасијевић је заборавио да је дух паланке рационалистички и ћифтински, па, иако је стремио да се врати свом роду, на крају је постао „одрод”, итд, итд. Све у свему, Константиновић је у Настасијевићевом „тамновилајетском подухвату” открио трагове утицаја на мистичке основе српског нацизма, које ће касније прихватити Димитрије Најдановић и њему слични…

 

НАСЗАСИЈЕВИЋЕВ ОБРАЧУН СА ДУХОМ ПАЛАНКЕ

 

Но, Константиновић је очито (као и сви велики „визионари” без визије) превидео да је Настасијевићев сукоб са духом паланке много дубљи од његовог, Константиновићевог сукоба. Константиновић се борио против малограђанске устајалости у њеном површном издању, а Настасијевић открива зло у својим варошанима на много дубљем нивоу, нивоу срца. Управо Настасијевић открива колико „глас народа” није „Божји глас” кад једна високо ритуализована, на мит ослоњена, колективна свест суди и расуђује о људима, надасве несрећним и усамљеним. Јер, у причама Настасијевићевим углавном је све супротно од онога што се очима вароши види: Опаки нијс био детеубица, него пун љубави према деци; Вампири нису били потомци вампира који „облежа жену”, него несрећници које је њихово окружење гурнуло у „сепије”; Рајан није светац, него убица свог најбољег друга; Тинка, иако блудница, беше чедна у души… Приповедач у „Хроници моје вароши” увек настоји да нађе праву истину: и кад пропитује оне који су спалили Опаког и његове животиње; и кад ставља руку на раме сину Томе Вампира; и кад се диви Сиди, која, уместо своје, гаји туђу децу коју је варош одбацила; и кад Тинку назива сестром. Процене вароши су увек погрешне, а њене намере пречесто лицемерне (као кад жене хитају да подоје вампировића, зато што мисле да је његова покојна мајка уживала кад јој дете с млеком из дојке сисаше и крв).

 

ШТА КОНСТАНТИНОВИЋ НИЈЕ СХВАТИО

 

Константиновић није могао да схвати да је Настасијевићев пут био пут преображавања паганске жртве (коју растрже варош, као жртвену животињу, да би се окупила и учврстила на њеној смрти и раскомадавању) ка жртви у Христу, која увек обнавља свет (јер Христос свагда страда кроз Своје мученике.) Хије могао ни да уочи колико је Настасијевић на страни Достојевсковог Еванђеља да смо „сви криви за све”. Опчињен идејом револуционарне жеље, оног Маркиз де Садовог да је „злочин зачин наслади”, као ничеовски „иберменш”, то јест „критички интелектуалац” западноевропске традиције, коме је сартровска „мука” од свега, поготову од „паланке”, Константиновић се у ствари није ни срео са Настасијевићевом критиком колективног ума, ирационалног и опасног у својој потрази за Туђином као оличењем Зла. Јер, поново то кажемо, „Хроника моје вароши” је непрестано пропитивање варошана: „Да ли је баш тако, или ви прикривате своје зло тако што га тражите у онима у којима га најмање има, то јест у одбаченима, рањенима, патницима?” Али, тешко је уочити истину кад претенциозност замени компетенцију.

Покушаћемо да оно што смо овде видели покажемо на основу две приче Момчила Настасијевића, из „Хронике моје вароши“ – у питању су „Истина о Опакоме“ и „Родослов лозе Вампира“.

 

ИСТИНА О ОПАКОМЕ

 

У „Истини о Опакоме“ сазнајемо да је Опакога, несрећника, погодило оно одозго. Још му становници вароши бацају трн и камен на гроб. Приповедач међутим, верује у његову невиност. Када му је кућа горела, десили су се страшни догађаји. Сажежена је некаква нечист, а животиње су кричале као душе у па- клу. Труднице су тада побациле, крст на храму се искривио, а попуцале су и иконе, чак и Богородичина. Приповедач је приче о Опакоме слушао као мали, па се плашио и викао: „Не дај ме, мамо!“ О томе су говориле жене. Ко год да је повест о Опакоме чуо, скретао је улево: срљао без искушења, дизао руку на себе за ситницу, без повода улудо траћио живот. Старци о Опаком нису причали, али су били злуради. Непристрасна Ана кадија није хтела да говори, јер би било тешко и њој и слушаоцима.

Опаки је, веле, дошао у град с ковчежићем злата и мачком на рамену (мада приповедач сумња у верност мачке човеку). После његовог доласка, Колету казанџији помру деца, жена полуди, а он прода кућу и оде у свет. Пијана покућарка Реџа крене код Опакога да му помаже, али из њега осети смрт, о чему обавести остале. Сва у страху, дукат што је за рад добила прилаже цркви.

Опаки иде од дворишта до дворишта, налик на просјака, и погледом мами децу, која за њим плачу. Мачићи му се умиљавају. Нико му, таквом, не прихва- та Бога. Живи у „тамо његовом“. Одбачен од свих, Опаки се усамио. Прати га псина положара, коју људи туку чак и на Велики петак.

Жене кажу да је ловио дечји дах у сну, и да их је, погледом, морио. Приповедач покушава да га одбрани: тврди да му се у сну јавио сами Опаки, и то сав изубијан, и да му је рекао да је њему, Опакоме, иста она болест која и Колу казанџији – однела децу. Али варошанке су немилосрдне, па одговарају Истино- словцу: „Лаже опаки и отуд, синко.’“

Све животиње скупиле су се око Опакога. Мада није примећено да је икоме дете страдало, жене се куну да је своју тевабију хранио дечјим срцима. Сећају се да је једно псето бранио од деце која су хтела да га убију, после чега су се та деца од грознице разболела. Једне ноћи, запалили су му кућу. Животиње су побегле, а он, тобож, утекао на белом коњу. Изјутра је нађен мртав, каменован. Убили су га, а то представили као казну неба.

Прича паланке је сва заснована на осуди Опакога, за кога верују да ја заиста био опак и да је, као вештац, морио децу. У митској свести Словена дошљак – туђинац – странац увек је био амбивалентно биће; могао је да донесе благослов, али и проклетство, у зависности од тога каква се веза с њим успостави и да ли он испуни све ритуале везане за улазак у нову заједницу. У „Истини о Опакоме“ у варош је дошао човек – невољник, чија су деца помрла пре но што се доселио. Када се појавио, Колу казанџији је потомство узела гушобоља, због чега је Опаки одмах постао сумњив. Новодошавши је волео туђу децу (јер је изгубио своју, па их је, очито, био жељан). Грађанима се привидело да је стигао „откуд болештине дувају“, да је са собом носио „ковчежић злата“ и „мачка на рамену“, и да је он крив за смрт Колових малишана. Реџа, која је дошла да му помогне, у њему је препознала гласника смрти:„Бије му опакост нека на очи /…/ на уста, воњ из гроба, људи! Беште/…/ Не дај- те, све ће нас гробом потопити!“

Странац коначно постаје гласник смрти. (У традидионалним представама словенске митологије странац и гост су често из загробног света; такав ће би- ти и онај, Марков несуђени шурак, из приповетке „Запис на вратима“). Кад родитељи од њега, који личи на просјака (проси љубав и нежност, а мисле да је дошао да мори), склоне децу, Опаки почиње да око себе скупља животиње, и то углавном одбачене (мачиће, тек омацене, слепе, пса положару кога туку чак и на Велики Петак, итд.) Он постаје апсолутни Туђин (као рефрен се понављају речи жена од којих приповедач скупља чињенице; „Ко би му таквом Бога прихватио!“), а апсолутни Туђин је увек демонско биће (зато се, да би се зло одвратило, и говори да његова кућа беше тамо његово). Још већи гнев изазива заузимање Опаког за пса кога деца хоће да дотуку камењем, а он тог пса одбрани и узме себи, након чега га оптуже за убијање малишана и храњење паса дечјим срцима.

Када приповедач пита да ли је неко дете нестало из вароши у време Опакога, жене које сведоче кажу да није, али да су му их Цигани доносили, крадену, из села. (Веза Опакога и Цигана у свести варошанки није случајна. Ево шта о демонизму странаца вели „Словенска митологија“: „Порекло туђина везује се и за ђавола. Постоји предање да су Цигани настали из везе ђавола и хроме девојке која је припадала фараоновим људима, прогонитељима Јевреја у време њиховог изласка из Египта (Галиција), и управо се овим сродством тумачи зашто су Цигани црнокоси./,../ Ђаво, водењак, лесник, узима лик Немца, Литванца, Јеврејина, Арапина. У народним веровањима постојана је веза туђина са врачањем и магијом. Белоруси су за чаробњаке сматрали Цигане, Јевреје и Пољешуке (Пољесјане); Украјинци – Белорусе, Русе, Јевреје; Пољаци из Подласја – становнике источног Пољесја“.

На крају, Опаки ће бити жив спаљен, скупа са животињама које је окупљао. На његов гроб се и данас бацају каменом и трњем, и то је нешто што „с поно- сом, као најпрече, покажу странцу где му беше боравиште“. То јест, сваког странца који се не уклопи у варошке ритуале може да очекује иста судбина.

Приповедач ове приче је у непрекидном спорењу са женама, које су толико уверене у своју повест да уопште не лажу свесно: оне мисле да је истина све што веле. Сам пак приповедач другачије схвата судбину Опакога, као истинског „божјака“, човека убогог и Божјег у исти мах. Јер: „Божјак је кад зла коб искриви, и утекну очи у главу. И залапив на пукотине душа, кужном осете је, клоне се да их не захвати Бог: силина им још буја на тело. Али опојније но милошта рођене мајке замирише туђој деци кад мори туга за својом. Гомилама би, да је пустише, за Опаким пристајала. А животињи ко би закратио безазленој, и тици, крилатом створу, на рамена да му слеће, силесију гнезда по стрејама његовим да направи?“ Божјаци су они које је несрећа походила, и који су много пострадали. Од тога, у њиховим душама уобличила се необична кротост и доброта, која привлачи ка себи најневинија створења, децу и животиње. Међутим, одрасли, који су још јаки и непотрошени, не желе да дођу у додир са божјаком, да и њих страдање и патња не би некако дохватили. Зато се туђе од њега. И то је, у ствари, био узрок неспоразума са околином: Опаки је био Благи кога нису хтели да препознају и утеше, него су га прогнали од себе, и то коначно, у смрт. Али, приповедач се са тим не мири и пише своју верзију догађаја.

 

РОДОСЛОВ ЛОЗЕ ВАМПИРА

 

У „Родослову лозе Вампира“ прича се о дечаку из тог рода с којим се приповедач дружио. Тврдили су да је дечаков деда вампирово посмрче, мада је мајка дедина, на Еванђељу, дала заклетву да је зачела са Господаревим пандуром. Није вредело: народ је више волео да верује у везу са вампиром, а жене су хтеле да је виде на ватри, као вештицу. Деда Вампир је био веома пожудан, и модар у лицу, ружан. А жена му је била прелепа, и сви су говорили да је то добар пар. Из тог брака се родио Тома, руњавих груди, отац приповедачевог друга.

Тада су Вамлири почели да помажу опанчарима у штављењу кожа: „Убоги од негда моћних, међу сепије у смрад бачени, безазлено трпљаху, али већ у своју проказу вероваху.“ Тома је био позиван на суд, јер се веровало да је убио оца свог, Родоначелног, гурнувши га у најдубљу сепију. На суду је ћутао, а после се и сам оженио лепом девојком. Из тог брака родиле су се лепотице с модрим белегом на врату. Нико није смео да меша крв с њиховом, па су се оне, пожудне, давале рабаџијама и скитницама. Сви су се стидели њиховог блуда, чак и најнепоштенији.

Сам Тома је закопавао цркотине, обављао погане послове и ловио туђе жене. На крају, убили су и њега, због чега су ухапшена двојица кириџија. Чини се као да је и Тому убио сопствени син, али приповедач братски спушта руку на раме најмлађег Вампира: „И не питам за које недело спуташе му руке у гвожђе. Шта било да почини, нема за њега осуде. Казнио је себе за што није крив“.

Лоза Вампира живи у ономе у чему нико не би живео, тамо где сваки живот вене и суши се – „међу сепијама, где опанчари леше кожу“. Тај живот им је, од тренутка у коме су се јавили у вароши, пошао у „разрок“, па је сав био такав да га нису могли изменити него су трпели и трунули у своме.

Видели смо да варош верује својим заблудама и привидима, који су често засновани на вечном понављању митских образаца. Деда главног јунака приче родио се, каже варош, као „вампирско посмрче“, десет месеци после смрти оца. Вук Караџић је навео народно веровање по коме се вампир највише при- ближава и општи са својом удовицом (мада напада и друге жене), нарочито ако је била лепа и млада. Из таквих бракова рађају се наказна деца, често кратковека, или пак деца која ће кад порасту, лако моћи да препознају и убију вампира. Ништа није вредело жени покојниковој да се куне како је зачела са Милошевим пандуром, чак ни заклетва у цркви јој није помогла, кад јој „дрхташе истином глас“. Зашто? Зато што „милије беше народу да вампир облежа жену“. Ово је срамним жигом обележило читаву породицу, и на неки начин одредило њену судбину. Варош им је дала коб. Они нису били предодређени за страдање од „Оног озго“, нити им је у роду било злотвора који би их нечим урекао (као у „Запису на вратима“), него је друштвена заједница та која их је прогласила за нечисте.

И шта се десило? Ана Радин у својој студији „Мотив вампира у миту и књижевности“ запажа да је у приповеци реч „вампир“ у функцији распознавања идентитета главног јунака: „Јунак се, наиме, поистовећује са својим именом – односно са значењем које оно има у митској предаји те почиње да „мисли“ и

„да се понаша“ као вампир, и његов положај у фикционалном свету постаје раван статусу вампира у митској традидији: изопштава се из колектива, сврстава у нечисту врсту, стиче атрибуте који у миту припадају демонима (разрок, рутав, смрдљив, обележен), обитава на граничним и нечистим местима (на сепијама, преко воде, уз друмове, у јендецима, на сметлишту), обавља погане послове (скупља мрцине, дере им кожу и штави је). У сваком колену син убија оца па понавља образац из народног веровања по коме вампира најлакше препознаје и уништава сопствени син (вампирџија или вампировић).“

Околина може бити демонски зла (као што је и у „Причи о Опакоме“). Настасијевић је јасан: „Хуља, ко на блудницу пљуне, познав у њој за којом тајно негда уздисаше. Крив је и он, чедношћу лажном погурну је на те стазе. У грешнику тим дубље сестру видим, брата у грешнику“. Лажна, фарисејска моралност заједнице људе често гура на криве стазе, што је сасвим у складу са поуком еванђелске приче о блудници коју су хтели да каменују, а за коју је Христос рекао:„Ко је од вас без греха, нека први баци камен“ (Јн. 8,7) Јер и онај који је жену погледао са жељом (са пожудом), учинио је с њом грех у свом срцу (Мт. 5,28), па његова спољашња моралност не служи ничему, осим да буде маска која прикрива празнину срца.

Какве су варошанке које осуђују тобожњу вампирову удовицу? Такве да потајно желе наводна задовољства која осуђеница има. Веле да се она, „куја“, поводи од сласти кад дете доји, јер јој са млеком испија и крв и причињава јој телесну сласт. Толико је похотна, кажу, да би, кад умре, у земљи општила са вампиром. А кад је мајка детиња заиста умрла од јада због клевете све варошанке су долазиле да негују бебу очекујући таква, „вампирска“ задовољства.

Родоначелник лозе је био пожудан – познавале су му жене, с „вриском оца из очију“. Због пожуде је и отишао из вароши, па се вратио са неком дивном кротком женицом. Сви су, хтели – не хтели, морали да признају да пристају једно другом, и да је „свети брак“ (спој пожуде и чистоте, светлости и таме, узвишеног и ниског) остварен. Из тог брака родио се родитељ јунака ове приче, по имену Тома, који је био само упола модар у односу на свог оца. На њему физички трагови наводног „вампирства“ почињу полако да ишчезавају. Тома је, мада није доказано, вероватно убио оца. И он се оженио лепом и младом, кротком.

Из Томиног брака родило се неколико кћери и син јединац. Кћери су биле лепотице, али их нико није хтео, јер су биле обележене пореклом. Због тога су се она подавале „скитницама и рабаџијама“, трпећи понижења и молећи своје за ноћ љубавнике да их одведу што даље од вароши у којој су уклете. То још више подстиче лицемерну средину да их обележи и каштигује. Тобож постиђено њиховим блудом, „пропоштени се и што је годинама вукло реп“. Затим несрећнице нестају из града и ништа се о њима не зна.

Пожудни Тома закопава цркотине и хвата жене које, грдећи, још већма га драже. Ругају му се варошке луде и деца. На крају, неко га убије. Цела варош да се у хајку, као да су им вампири били најближи род. Ухвате двојицу кириџија, који преко годину дана остану да невини труну у затвору. На крају, Марцан тешко прекорева суграђане због лицемерја и покварењаштва, рекавши им да су целу ту породицу ради сопственог ћефа упропастили („Вампира вам се прохтело, живих, о малом трошку овуда да вам чепају? Е нема више, беше му!“), а сад Тому тобож жале (Тома је Марцану био даљи род.)

Приповедач и Томин син друговали су у детињству; Томин син је хватао птице, брао љубичице и ђурђевке, пео се уз дрвеће, доносио осећање рајске невиности својим друговима. Срећу се сада, после свега што се десило: Томин син је у робијашким оковима, а ипак, још су у њему „цвркути и мирис љубичице“. Приповедач вели да је младић „казнио самог себе за шта није крив“.

 

УТИЦАЈ ДОСТОЈЕВСКОГ

 

Настасијевић је волео Достојевског. О њемује написао и један оглед, у коме је уочио да су дела Достојевског „драма у Богу, једини пут у суштину, неизбежан људском створу“. За нашег писца је било значајно и нешто што се тиче Достојевскове форме; то је наиме, „априорна сазданост“ обличја и атмосфере код руског писца. Чим се у роман уђе, све је већ ту, сав „декор“. Пошто се у његовом делу открива сама суштина човека, немогућ му је био случајан потез, скица и контура: Достојевског је великим религиозним писцем учинило то што је човеку давао џиновске димензије.

Чини се да „Родослов лозе Вампира“ призива у сећање последњи роман Достојевског: Родоначелни је варошки Фјодор, а Томин син је Аљоша, који туђе зло носи и страда због њега. Мотив оцеубиства, присутног у лози Вампира, „карамазовска“ пожуда (сетимо се Димитрија), жељне, а одбациване кћери у лози Вампира, чедност спојена с развратом (жене Вампира и супруге Фјодора Карамазова) – све је ту. То ову причу чини можда највише сродном прози Достојевског од свих прича у „Хроници моје вароши“, јер у њој Настасијевић сведочи да смо „сви криви за све“, и да су грешници око нас последица наше небриге, непажње, мржње и фарисејског лицемерја.

„Волим и твоје недело. Дај, брале, руку!“, како вели песник. Волети неког као самог себе значи волети га не како волим себе, него волети га изнад себе, јер је ближњи моје истинско ЈА. ЈА постоји само у општењу са ТИ…У „Родослову лозе Вампира“ види се оно што је карактеристично за нашег писца: иако се враћа митској праоснови свог народа, он се не мири са обичајном етиком која уме да буде прерушена суровост навике. Љубав, то јест потпуно поверење у Другог без обзира на то да ли Други испуњава „ритуалне услове“ обичајне заједнице, представља основу за бивање човеком. И ту је Настасијевић истински хришћанин.

 

КОНСТАНТИНОВИЋ ЗАИСТА НИЈЕ ВИДЕО

 

Да је Радомир Константиновић заиста хтео да види песника Настасијевића, он би угледао Настасијевићеву ОСУДУ ПАЛАНКЕ која би да човека зграби и баци у вртлог својих лажи и предрасуда, убијајући све људско у њему да би могла да га ЖРТВУЈЕ свом паганском „миту“, миру утвара и привида. Но, Константиновић то није могао да види, зато што је гледао у другом правцу, у правцу осуде свега што је, међу Србима, штрчало у правцу супротном од онога којим нас је, како би рекао Владимир Назор, водио „Титов „Напријед!““

То јесте проблем Константиновићев. Али, то није разлог да на тај проблем не укажемо. Баш напротив!