ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: МОЛБА ЗА ОПРОШТАЈ
фото: pravda.rs
Нико од нас не зна да ли ће, ако омркне, осванути. Нико не зна, у тренуцима кад се светско-историјске околности мењају муњевитом брзином, шта ће га, већ колико сутра, снаћи. Нико не зна хоће ли остати човек или ће се, на крају, сломити под теретом околности. Довољно је сетити се шта се дешавало са нашим најбољим људима у Другом светском рату – патријарх Гаврило и владика Николај нашли су се у немачком ропству, Драгиши Васићу су окупатори ухапсили жену и ћерку, а он, угледни човек предратне Србије, убијен је – да ли од усташа или од комуниста још увек се не зна, бањалучки адвокат и патриота Стеван Мољевић умро је у комунистичком затвору, епископ далматински Иринеј Ђорђевић је, после италијанског ропства, завршио у Енглеској ( Титов режим му није дао да се врати у земљу ), итд.
Рат Запада против Русије тиче се свих Срба, где год да су. И није искључено да ће НАТО Империја Србе са Балкана увести у праву окупацију, и ангажовати све своје измећаре српског порекла да прогоне инакомислеће. Спискови постоје, и ажурирају се.(1) Вртложење историје је озбиљна појава, а вихори носе не само каријере, него и животе. Долази време када ће, како рече Александар Баљак, главе просто летети колико је мисао слободна.
Ово, међутим, није текст о будућности која нас, у рату Запада против Русије, чека као „мале Русе“.
Ово је, на почетку Великог поста, крајње лично обраћање. Иако не могу да се поредим ни са једним од Срба који су страдали у Другом светском рату и касније, ипак, с обзиром да се трудим да будем на светосавском путу, свестан сам да и сам могу улетети у неки од вихора на нашем тлу, разрованом србофобијом. Пред читаоцима је, дакле, молба. Молба онима које познајем, који су ми пријатељи, сарадници, сапутници, али и онима које никад нисам срео, а који прате мој књижевни и публицистички рад, присуствују мојим предавањима, гледају емисије на ју тјуб каналима, итд. То је молба и онима који ми пишу, желе да прочитам неки њихов рукопис, да им се придружим у некој акцији, итд. Она се састоји од једног великог ОПРОСТИТЕ.
Још пре неку годину, писао сам оно што је основа моје молбе за опроштај.
То понављам, сада и овде.
Пре свега, упућујем је свима онима које сам, у борби за наше народне идеале, на неки начин ожалостио или, не дај Боже, увредио, да ми опросте. У полемикама сам и задавао и добијао ударце, али ми је једини циљ ( свесни циљ, да се разумемо; подсвесно, увек се поставља питање мутних мотивација, које не видимо, а које нам могу натрунути чисте намере ) био да дођемо до Истине и служимо Истини, која је за мене Богочовек и Спаситељ. Друга моја молба упућена је многима којима сам обећао да ћу за њих и за њихову борбу нешто учинити, али, не схватајући колико су олака обећања грех, нисам то испунио – што због мноштва обавеза, што због немоћи, што због немара. „Опростите, а не куните“, рекао би средњовековни дијак. Трећа молба је браћи у Христу да и мене помену у молитви, да останем на путу ка Очевом Дому, а свим људима добре воље да покушају да разумеју моје ограничености, или, ако то лепше звучи, мој перспективизам. Молио бих да се има у виду оно што је Хозе Ортега и Гасет објаснио у свом тексту „Доктрина тачке гледишта“:“Оно што за једног заузима прво место за другог се налази на последњем месту и приказује се мрачно и нејасно. /…/ Космичка стварност је таква да може бити виђена само из једне одређене перспективе. Перспектива је један од саставних делова стварности. Далеко од тога да представља њено изобличење, она је њено устројство. Стварност која би била једна те иста из било које тачке гледишта је бесмислена“. Овај свој текст шаљем на сајтове на којима сарађујем, и то на почетку Великог поста 2022. године, сећајући се молитве Господње, у којој од Оца небеског тражимо да нам опрости дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Саставио сам га у Недељу праштања, дан пре Чистог понедељка.
Када се молимо да нам се опросте греси, знамо да нам Бог заповеда: да се подсећамо заједничких дугова људске природе, тј. грехова (св. Григорије из Нисијски); да никада не приступамо молитви с таквом смелошћу, као да нам је наводно чиста савест (св. Григорије Нисијски); да свагда, свакодневно тражимо опроштај, самим тим исповедајући своје грехе (Тертулијан); да опраштамо дужницима својим, да бисмо добили опроштај од Господа (Тертулијан); да свагда имамо на уму да је „у нашој власти суд, који ће бити изречен о нама“ (св. Јован Златоусти ), тј. да, осуђујући другога, човек самоме себи потписује смртну пресуду на дан Страшног Суда; да тражимо за себе онолико опроштаја, колико смо их дали нашој браћи која су сагрешила против нас (св. Јован Златоусти); да волимо своје непријатеље: опраштајући ономе који је сагрешио против тебе, ти показујеш своју љубав према њему (блаж. Августин); да подражавамо и следимо Христа у Његовом човекољубљу, милости и свепраштању: „Чинећи оно, што је једино Богу својствено да чини, ти, на неки начин, и сам постајеш други бог, јер је опрашатање дугова Божије својство, и то Његово превасходно својство…“ (св. Григорије Нисијски).
Владика Николај је рекао: «Простимо људима, да Бог нама прости – сви смо ми на земљи привремени гости». Као гост на земљи, још једном молим – опростите.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
