НА ГРАЂЕВИНИ ДУШЕ У ДОБА РУШЕЊА СМИСЛА: ОПЕТ О КЊИЗИ ФИЛОСОФА – ФИЗИКАЛЦА

 

ФИЗИКАЛАЦ И ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

 

Мирослав Маравић је физички радник који је, по образовању, дипломирани философ. То му даје слободу да буде истински хришћанин у свету који је, наводно, постхришћански, а суштински – антихришћански. Он о томе, у својој новој књизи „Философија глобалне паланке у светлу физикалије“ ( свим срцем је препоручујем, а контакт за наруџбину је мејл krstkrstkrstkrst@gmail.com; представљање књиге ће се одржати у уторак, 9. новембра 2021. године, у СКЦ Ћирилица, Скерлићева 12, са почетком у 19 часова):“Физикалац финансира интелектуалца – чиме му уједно пружа слободу – и истовремено му даје грађу, док интелектуалац, са своје стране, тако ослобођен, пружа смисао раду, али и радост и лепоту и снагу у тешким тренуцима физикалчевог стењања под теретом. Господе, слава Теби за дар ове две савршено надопуњујуће супротности.“                                                                                 То је, у данашње време, али и увек, била цена слободе – напор, труд, самоприморавање. Ко хоће да ужива, не може слободно да мисли. Јер, за уживање су потребне паре, а оне углавном нису код слободних мислилаца.

 

КОЈИ РАД ОСЛОБАЂА?

 

У исти мах, смислени физички рад ослобађа духовног човека, о чему Маравић пише:“У чему се, заправо, састоји највећа тајна и велики значај физичког рада? У томе што је уз физикалију ум слободан за богомислије и молитву, а истовремено неслободана за маштање – а то је савршена комбинација! Када сам као физички радник био запослен у једном женском манастиру у Грчкој, игуманија (јерондиса) која има Исусову молитву, рекла ми је како неупоредиво више од свог главног задужења воли да ради код коза, јер тада може да се моли Богу по цео дан. „Али, шта ћете, послушање!“ – закључила је смирено. Укратко, презирући физички рад – макар и најминималнији – ми заправо затварамо врата ка Вечном Животу! Господе, смири нас, отвори их и спаси нас!“

Јер, ако се не смиримо под силну руку Господњу, вихорни  ветрови историје ће нас, на балканској ветрометини, разнети.

Рад и молитва, ora et labora: старо, али вековечно, правило.

 

БОРБА ЗА ПОРОДИЧНУ ТРПЕЗУ

Ђаво је „дија – волос“, онај који дели, раздељује и разара. Његов главни циљ је подела међу људима, а нарочито подела у породици, чији слом значи слом човечанства.                     Зато нас Маравић опомиње да се морамо борити за велики обред породичне трпезе:“Једна наизглед мала успутна неформална институција, тек данас, када је снажно угрожена свепремрежавањем виртуелног глобалног села, тек сада заиста добија на значају. Колико је борбе, колико пажње, колико промишљања, колико одрицања и, пре свега Божије милости, потребно да бисмо уопште запазили значај породичног окупљања за трпезом, а онда кренули и у реанимацију тог драгоценог обичаја? Уместо иконе имамо телевизију, уместо књиге андроид телефоне, уместо огња радијаторе, уместо напасника имамо власт, уместо коња аутомобиле а уместо заједничке породичне трпезе имамо индивидуалистичку гастро-анархију пуког задовољавања најнижег нагона за храном – хедонизам. Колико је за породицу значајан заједнички ручак, заједничка вечера, живи разговор! Ђаво је ударио на ту заједницу, тако жестоко, да ми више и не примећујемо да смо је изгубили. Кроз какве густе мреже стварних и умишљених обавеза се морамо пробити да бисмо поново изградили разорену заједницу! Господе, васкрсни наше породице из пепела заборава, егоизма и умишљености. Теби слава и хвала вавек!“

Разорена заједница се полако обнавља преко породичне трпезе. Имајмо ово у виду! Ниједан корак ка хришћанској слободи породичног живота није и не може бити мали.

 

БЛАЖЕНСТВО БУРЕКА У „БЕОГРАДУ НА ВОДИ“

 

Београд је, од средине 19. века, а нарочито од почетка 20. столећа, наш усуд. У њему се дешавало све што нас је довело довде: до 1915, он је још увек био српски, и кад је мајор Гавриловић издавао заповест у име светлог образа престонице, то је био град који је свети Стефан Високи, Лазарев син, посветио Богородици. Али, од 1918, Београд постаје престоница туђине коју смо самима себи направили, створивши једну немогућу, кентаурску државу. Истовремено, Београд постаје средиште свих интрига, свих прљавих радњи, свих подлости и гнусоба за које смо били политички способни, и које је Арчибалд Рајс тако болно описао у свом завештању под насловом „Чујте, Срби”. У Београд, нешто већу србијанску варош из доба краља Петра Првог, досељавају се људи са свих страна: од беземљаша у потрази за послом и срећом до авантуриста и бонвивана сваке врсте. Град почиње да се шири без плана и урбанистичке идеје, осим ужег центра у коме ничу псеудокласичне форме где се смештају државна надлештва и банке. Богаташи зидају виле; али, на све стране, бујају и уџерице. (Још увек је тако: запањите се кад негде на Дорћолу, иза најмодерније зграде, угледате нешто мало и нахерено, што можда не памти Карађорђа, али Милоша се сећа сигурно. Или, изненада, док руше стару кућу, видите да је прављена прућем и блатом – а дочекала 21. век)

Данашњи урбанитет Београда је тријумф периферијског канцер – капитализма и архитекстонског бездушја сваке врсте.

Такав утисак је имао Мирослав Маравић у «Београду на води», а онда је срео мало чудо звано бурекџиница:»Трагајући за нечим, ненадано сам доспео до Савамале, на ивицу архитектонског нихилистичког перача новца, подводног Београда. Питајући се већ, шта ја тражим овде, окружен мирисом греха напуцаним кафићима и (будућим зградама од 3000 до 10000 евра по квадрату), одједном угледах неки локал који ми се у први мах учинио празан, толико оронуо да изгледа као да ће ускоро бити жртвован неком новом фенци кафићу, али гле чуда, кад сам завирио унутра, схватио сам да  је то пекара која ради! У рафу су биле тек две врсте пецива и две врсте бурека, уз натпис: „Имамо постан бурек на палмином уљу“. Иза је стајао неки стари човек, несумњиво власник пекаре, Максим Блажевић, како је писало  на улазу у локал. Сцена – потпуно надреална. Човек је опстао са оваквом пекарицом међу овим глобалним аждајама и ка бесконачном паклу напредним СНС алама! Посни бурек у божићном посту, у Београду под водом нихилизма! На многаја и благаја љета, Господине Максиме Блажевићу!“

И ја, са Марвићем, кажем то исто блаженом бурекџији Блажевићу.

Тај бурек није бурек, него траг оног непролазног у вртложењу лажи и привида, о коме, опет, Маравић:“Ми имамо потребу, органску потребу за континуитетом и свест о немогућности да се то догоди води у очајање. Бог нас није саздао за лутање кроз време и простор, Бог нас је саздао за Рајски врт и Вечност и једино тај пут уноси мир у душу. У просторно-временски вртлог гурнула нас је знатижеља, првородни грех. Зато се сада гушимо у вртлогу пролазности, напуштени и заборављени у брзим – и увек-већ-прохујалим – али ипак прашњавим угловима демонских мегалополиса. Господе, извуци, сабери нас, помилуј и спаси нас!“

Празник је продор вечности у време: бурек у „Београду на води“ символ је тог продора, мрва људскости која заслади  горчину канцер – урбанитета.

 

 

ИСКУШЕЊА ЗА ДАНАШЊЕ СРБЕ

 

Срби су увек на искушењу, увек између крајности. Данас им прети, с једне стране, безлични и безбожни грађанизам, другосрбијанска копрокултура, а с друге стране упала мозга патриотском маштом званом „Срби, народ најстарији“  ( оно из Булајићеве „Битке  на Неретви“, кад Бошко – Фабијан Шоваговић- узвикне, пре но што скочи у ледену реку:“Тифусари, за мном!“ ).                                               Маравић нас подсећа и умољава да не идемо ни лево, ни десно:“Једна крајност је глобална паланка, обескорењени свет другосрбијанске самодовољне „елите“ без порекла и смисла постојања. Друга крајност су трагикомични аутохтонисти који би да у одсуству јасне као Сунце и чисте као изворски поток Православне вере, граде неко карикатурално српство на измаштаној историји која, чак и када би замислили да је истинита, пре би одговарала некој, додуше, одличној комедији, него некаквој пожељној верзији историје којом бисмо требали да се поносимо. Глобалним паланчанима и аутохтонистичким трагикомичарима заједничка је једна иста особина – суштинска неправославност. Већина њих није формално неправославна. Глобални паланчани би да Православље утопе у екуменизам и подржавају либералне јеретичке струје које изнутра разарају Предање Цркве, док аутохтони магови Православље виде тек као једну позну варијацију старог „многобожачког српства“, што је јерес par excellance! Господе, спаси нас од левих и десних разарача Свете Православне Вере, смири нас у Цркви Твојој и спаси душе наше!“

Јер, у питању су душе. Као што је душа вреднија од сваког глобалистичког утопизма, тако је душа изнад сваког самодовољног, непаметног србовања. Христос је, мора се знати, мера и провера.

Имамо ми довољно славне своје историје и не морамо се враћати у таму паганизма ( у словенски, али бесловесни, пантеон ).                                                                                     Маравић цитира Енглеза који говори о великој слави средњовековне српске последње одбране, која нас и данас држи као Косовски завет:„Спољашњим деловима византијског света као што је била Србија, судбина је била наклоњена и пропали су у пламену славе, на Марици и на Косову, у биткама које су ушле у легенду. Византинци су били осуђени на полагану смрт која није створила херојска дела. Једино на самом крају било је херојства – у Цариграду, маја 1453. године. Па ипак, Византинци у свом ропству нису певали херојске баладе (као Срби – прим. Р. Р.), већ тужбалице над изгубљеним градом и светом.“ (Доналд М. Никол, цитиран према: Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега: Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“ (Библиотека „Хипатија“), Београд, Еволута, 2017 (5. Издање), 5-238, стр.88.)).

Није паметно све то заборавити, па хипнотисано зурити  у Радомира Константиновића или нестати у прашуми новоромантичарских фантазија.

 

 

КОРОНОКРАТСКО ЛИЦЕМЕРЈЕ

 

Живот у доба коронократије тежак је за свакога, па и за православног хришћанина. Нарочито су тешки апсурди који нас салећу са свих страна. Један од њих Маравић овако формулише:“Колико смо ми полудели када се уводи обавезно ношење маске док је истовремено дозвољено убити дете у мајчиној утроби! Убица си ако не носиш маску, а ниси убица ако не желиш своје дете, одеш код доктора и платиш да изврши убиство по твом, родитељском налогу! Зрели смо за колективно посматрање – или за крај ове велике и страшне трагедије што се људским родом зове…“

Трагедије, шекспировски речено, пуне буке и беса, коју прича идиот, а која је, све више, без значења.

Маска обавезна, а рађање деце – необавезно. И то се, тек да се зна, зове „култура смрти“. Са пуним правом.

Коме се умире – нека изволи.

 

КОРОНОКРАТСКА ИНФОДЕМИЈА

 

Човек савремености највише је на удару информација које га сламају, доводећи га у страх и ужас. Уместо да се моли Богу, памтећи да, како рече отац Тадеј, од стања мисли зависи наш живот, он тоне, тоне и тоне у црни океан зловести. Маравић саветује:“Ако се не варам, један од највећих проблема савременог доба је претпаност информацијама, тачније, духовне последице те претрпаности. Потребна је борба против тог хаотичног мноштва молитвом. Потребно је појачати молитву, смањити информације, поготово оне турбо-апокалиптичне, оне су најопасније. Понекад се под формом „објективних чињеница“ може крити ђаво очајања. Моћници несумњиво спроводе антихришћанску агенду али само ако и кад Бог допусти, тада ће је и спровести. Али ако ми молитву заменимо очајањем, ми ћемо пасти а они ће своју агенду спровести брже. Не смемо им то дозволити. Низ иде отприлике овако. Добијемо мноштво информација које су, углавном лоше, зато што овај свет у злу лежи.  Објективне информације и не могу да шире оптимизам, јер представљњају неку врсту слике стварности која је натопљена злом. И онда човек, који је зароњен у информације а осећања му нису у потпуности замрла, неизбежно пада у очајање и бива паралисан безнадежношћу које је широк спектар информација пројектовао у његову душу. Посебно је тешко зато што већину тих информација шире безбожни или макар немолитвени људи. Нешто је лакше поднети тај крваво-зао свет када информације о њему добијамо од побожних људи са расуђивањем, још лакше од молитвених, а када информације добијамо од Светих људи  (што, из објективних разлога, и није баш сасвим често нити изводљиво), онда готово да и немамо проблем, или га уопште немамо, или нам чак, уако је послењдње случај, душа чак може заиграти од радости. Све је у томе од кога добијамо, ко филтрира или преображава информације или их чак одуховљује! Но, и ми смо проблем. Ми смо највећи проблем. Јер ми по својој палости или молитвености бирамо извор и количину информација. И да ли смо ми уопште свесни од кога добијамо информације? Безлични извор информације у већини случајева ће створити чамотињу у реципијентовој души. Ако се, рецимо, појавила ковид-агенда, са свим својим стварним и измишљеним ужасима којима неко манипулише, зар ћемо бити толико наивни (ако већ не верујемо (а и не треба да им верујемо) онима који су заверу смислили, да здраво за готово прихватимо баш сваку анти-ковид информацију, а да појма немамо ни ко је извор информације, ни колико је компетентан, ни колико вере, расуђивања и молитве има? И шта ми о блиској будућности уопште тачно можемо да знамо (осим онога што су Свети пророковали – али они, наравно, нису одређивали време, када ће се шта десити)? Зар је тешко замислити да ђаво, непријатељ људског рода, хоће да нас као мачиће у плиткој води подави ударајући, не само слева него и здесна? Да није лажна само лева ковид-прича, већ да је, ако не сасвим лажна, а оно свакако преурањена, преувеличана, паничарска и протестантски апокалиптична и анти-ковид прича која долази са десне стране? И зар би моћници овог света, ђаволом надахнути, били баш толико наивни да ударају само са једне стране, а да пропусте да рашире страх код „верника са мозгом“ и са друге стране (моћници или сам ђшаво, свеједно)? Тај информативни хаос попримио је такве размере да се лако може полудети у свеопштем хаосу ако не поченемо да се молимо (за оне који се оупште не моле) или не појачамо молитву (за оне који се ипак, макар понекад моле). Знање без молитве не само што не користи, већ убија. Наш циљ и није да зауставимо незаустављиву надолазећу отпадију (која је ту, и увек већ ту), наш циљ је да изградимо себе тако да не издамо Христа када ђаво то буде затражио од нас, да очврснемо тако да се у одсутном тренутку, када Бог позове, лишимо у потпуности овог света и повучемо ван градова у којима неће моћи да опстану људи без антихристовог печата (чипа). Засипање апокалиптичним информацијама нас неће спасити (као уосталом ни солипсистичко бежање од њих, „идеалистичко православље“ у коме „није битан чип“, лажна „радост у бекству“ од свести о злу у коме лежи овај свет). Притом, ми не знамо да ли ће се све те апокалиптичне информације остварити и када. Главни је задатак: успоставити равнотежу између информација, расуђивања, молитве и рада. Живот није и не сме постати једнодимензионалан. Живот је вишеслојни феномен. Све у њему има своју функцију. Од физикалије се може зарадити за хлеб и физикалијом се могу угасити страсти тела и сузити временски простор за преплављеност свенапетљивим информацијама. Молитва, разговор са Богом, пружа наду и снагу да ће нас Бог укрепити у животним и надолазећим страдањима. Молитвено правило, неодступно-свакодневно је снажан штит који недозвољава глобалној нихилистичкој бујици да уништи наш духовни имунитет, наападне нас духовним вирусима, демонима и уништи нас. И потребно нам је расуђивање да не бисмо отишли ни у једну крајност. И информације су неопходне, али веома филтрирање, увек кроз расуђивање, са свешћу о извору информација и увек посматране у светлости Светог писма, а не затроване паником овог палог света који не види Светлост Христову. Као што каже, да се подсетимо на крају овог слова, Свети Николај Охридски, много боље од мене: „Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. (…) Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по четрдесет или педесет година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога! Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност? О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.“ (Свети Николај Охридски, Пролог, 1. јун, Беседа.)“

Ово је важна поука за наш час. Немојмо је презрети. Не потапајмо себе у безнађе, јер, како рече Томас Елиот, мудрост је изнад знања, а знање изнад информације. Или, како рече Бодријар – све је више информација, а све мање смисла. А у почетку, како сведочи Еванђеље по Јовану, а преводи Блажени Данило Будимски, беше Смисао, и Смисао беше у Бога, и Смисао беше Бог.

 

 

НЕМА МАЛЕ МОЛИТВЕ

 

У наше дане, нема мале молитве. Свака је молитва, како рече Свети Јустин Ћелијски, огњени стуб од земље до неба. Маравић  пише о томе из свога искуства:“Често читам поуке Светих Отаца о томе како задобити усрдну молитву и то су заиста велике поуке великих подвижника и не сумњам да су издречене након великог искуства и добронамерно. Међутим, ја као окорели молитвени формалиста окамењеног срца, ризикујући да будем исмејан најстрашније, имам потребу да узвикнем: Хеј ви велики подвижници, не презрите нас бедне и немолитвене кепеце! Не одузимајте нам наду да наше мале формалне молитве, ако будемо упорни, Господ једном неће наградити, макар повремено, истинским сузама! Макар да се подсетимо да смо Хришћани! Јер ако нам ту наду одузмете, могли бисмо запасти у очајање. Зар, уосталом, и код Светих Отаца нема супротних примера? Зар Свети Јустин Ћелијски није одговорио, неком младићу који му се пожалио на хладну молитву, речима: „Само се ти моли, не очајавај, кад тад доћи ће благодат. Само никада не одустај од молитве!“ Свети ЈустинеЋелијски, моли Бога за нас!“

Свети Оци су говорили да сваку врлину човек може стећи и претворити је у стално стање своје душе, али за молитву мора да се бори до смрти. Јер ђаво је одбио да се моли Богу и он највише мрзи молитву. Али, зато је Бог највише воли, и сваки молитвени труд награђује. Чак је и несрећни Бодлер говорио да је онај који се увече моли Богу војсковођа који поставља страже око логора – тек тај може мирно спавати. Не одустајмо од молитве! То је порука и поука за ове дане, када изгледа да се све слама и да нема наде.

 

ЗА КРАЈ: ПОУКЕ АТОНСКОГ МОНАХА СИМЕОНА

 

Које је умеће најређе? – Умеће да се даје.
Које је умеће најбоље? – Умеће да се прашта. Које је умеће најтеже? – Умеће да се ћути. Које је умеће најважније? – Умеће да се пита. Које је умеће најпотребније? – Умеће да се слуша. Која је навика најнепријатнија? – Таштина (сујета). Која је навика најштетнија? – Причљивост. Који је човек најјачи? – Који је способан да разуме истину. Који је човек најслабији? – Који сматра себе јаким. Који је човек најпаметнији? – Који следи своје срце. Која је зависност најопаснија? – Зависност од свог тела. Који је човек најсиромашнији? – Који највише воли новац. Који је човек најближи Богу? – Милосрдни. Чиме се супротставити невољи? – Радошћу. Чиме се супротставити патњи? – Стрпљењем. Који је знак здраве душе? – Вера. Који је знак болесне душе? – Безнађе. Који је знак погрешног деловања? – Раздражење. Који је знак добрих поступака? – Мир у души. Који је човек за живота умро? – Равнодушни. Који човек никада неће умрети? – Онај, ко воли друге.“

 

                ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ