Владимир Димитријевић: Мисао која се отима ка Христу или Мирослав Маравић, философија физикалије

Коме се царству приволети

Књижевник и слободни мислилац, Мирослав Маравић, дипломирани философ запослен као физички радник, написао је нову књигу – неку врсту хришћанског философског дневника наших дана.

Књига бави се нихилизмом савремене епохе и човеком у свету без Бога. Она је дело широког захвата која настоји да покаже како смо се нашли овде где смо сада и како да наставимо ако желимо спасење. Користећи богословску, философску, научну и књижевну аргументацију, Маравић настоји да, после толико година рада и животног искуства, покаже и докаже да немамо другог пута осим пута ка Христу Који је Бог и Човек, наш Брат. Снага ове књиге је у сталном проверавању својих поступака Христом. Јер, опредељење цара Лазара није остало у старој само у епској песми – оно је саставни део нашег свакодневља; по Маравићу:“Бирање између бројанице и скрин-тача у аутобусу, у тим ретким тренуцима када ум има простора за суштински избор, такође је, на микро-плану, избор између Царства Небеског и царства земаљског. Бројаница упућује на Христа, на небо, а скрин –тач на читав свет, на земљу. Оно што одаберем у тим тренуцима – често олако потцењеним – краткотрајног слободног времена, у великој мери може одредити моје будуће деловање и припремити ме за неко озбиљније опредељење. „Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега“ (Мт. 25, 21.)“

За хришћанина, све је свагдашње опредељење – коме? Христу или мамону? Богу или сатани?

И то није шала. Јер, Љубав Која је Истина, Богочовек и Спаситељ, није шала.

Чему ова књига?

Пре но што је дневник објавио, Маравић се проверио пред судом савести: вреди ли сећи дрва да би његова књига добила своју хартију? Ево суда:“Размишљајући колико већ има тога објављеног, колико има новинара и писаца и, колебајући се да ли треба додати још једну кап у то море свега доброг и злог, сетио сам се мисли једног философа који је, баш услед поплаве разних писаца, рекао, парафразирам, да сваког писца треба третирати као злочинца који тек у извесним случајевима заслужује помиловање. Дакле, прихватити одговорност да се у поменутим околностима пише и притом очекивати помиловање, то је помало претенциозно.“

А Маравић није хтео претенциозност.

Скромно, Богу и ближњима. Тако се ради.

И ова књига је, због тога, жива, живља не може бити. Сведочанство писано, како се некад говорило, крвљу срца, у часу хаоса и таме. Ево само једног сведочанског записа:“Сећам се, било је то 2016. године, у предвечерје Усековања и Сабора Свих Свети Срба (а данас, док ово пишем, слави се опет Свети Јован!). Те вечери, на молитвеним сабрањима за одбрану потопљене Грачанице Ваљевске, испред Владе Србије се појавио ратни ветеран и почео себе да полива бензином да би се запалио из протеста и гнева према Великом Шибицару. Супруга га је видела, рекла осталима, нико није реаговао, а кад су рекли оцу Антонију, он је „скочио као тигар“ (израз моје жене) и „малтене у лету“ спречио човека да се запали, а она му је отела флашу са бензином из руке. После је дошла полиција. Имати проницљивост попут моје жене и тако снажну вољу, као отац Антоније, то је оно што је потребно Србији данас. Господе, хвала Ти и за моју супругу и за оца Антонија! Свети Јоване Крститељу, моли Бога за нас!“

Хришћани спасавају очајника од самоспаљивања – ево разлога због којих је Маравић писао и потписао књигу коју читалац држи у рукама.

Миран у узбуркано доба

Хришћански подвиг мира и смирења, али и сведочанске неодступности, својствен је Маравићу:“Колико пута сам на послу, на паузи стајао усамљен насупрот њих десет, петнаест, двадесет, бранећи неке очигледне истине (попут тога да је абортус убиство, да је ТВ програм пун насиља, да је порнографија штетна итд), и готово сви (уз пар часних изузетака, који отприлике, ретко гледају телевизију!) су се устремили на мене, не аргументима, наравно, већ површним и смешним етикетирањем попут: „лудак“, „секташ“ и друге етикете којим се у таквим приликама обично чашћавају они чије аргументе је немогуће победити.“

Овај подвиг ауторов се исплатио: добили смо искуствену књигу које сведочи и спаја чињенице у целину Смисла. Воља за Смислом, тако ретка код савремених интелектуалаца, Маравића је повела путевима којима мало ко иде. Људи су се умом олењили, дух су угасили, и више не верују да је могуће наћи циљ. Аутор књиге, попут ранохришћанског апологете Тертулијана, живи у доба слома свих вредности, али се не плаши, управо онако као Уисманс у свом роману „Насупрот“ описује човека који је рекао да је душа по природи хришћанка:”Он, одиста, беше живео у узбуркано време које су потресали страшни метежи, под Каракалим, под Макрином, под оним чудноватим архижрецом из Емеса, Хелиогабалом, и мирно је припремао своје проповеди, своје догматске списе, расправе, беседе, док се Римско царство љуљало из темеља, док су азијатска махнитања, док су гадости текле потоцима; он је са највећом хладнокрвношћу препоручиван телесно уздржање, умереност у јелу, скромност у одевању, док је Хелиогабал, корачајући по сребрном праху и песку од злата, са главом овенчаним дијадемом, у одећи прошараној драгуљима, радио женске ручне радове међу својим евнусима, захтевајући да га зову царицом”…

Како је било Тертулијану, тако је и Маравићу. Исти задатак: остати трезвен док гадости теку потоцима (мада Тертулијан није издржао – отишао је егзалтиране ригористе, монтанисте).

Трезвеноумно у часу очаја

Остати трезвен у доба слома свих вредности – ето циља ка коме се може и мора предано тежити. Ево како, опет, изгледа Маравићева трезвеност:“Једном приликом сам, чекајући на поправку телефона у близини сервиса, изашао на улицу да прошетам и опазио содомске активисте како испред њиховог центра деле неке летке. У једном тренутку сам угледао натпис о позиву суграђана на бесплатну проверу да ли су заражени сидом. Размишљам, баш је то весело (gay), зар не? Они прославају свој „понос“, „слободу“, „полну различитост“ и томе слично, па ипак, овај позив на тестирање отвара нам очи за страшне последице, не само содомске, већ и мушко-женске разузданости и неблагословеног начина живота уопште – а та узрочно-последична веза је у нашем турбо-либералном добу постала малтене табу тема. Они би од те страшне болести да се заштите – кондомима! Па чекајте, какав је то живот, каква је то слобода, каква је то аутентичност, каква је то веселост када иза сваког ћошка вребају страшне последице вашег, несумњиво, погрешног избора? Зар није боље, лакше, једноставније, поштеније живети у чистоти, одабрати једну особу за читав живот, обећати јој се пред Богом живим и ту верност чувати до смрти? У целомудрености и уздржању је спас! Господе, помози нам да препознамо истинску духовну сласт као последицу поштовања заповести Твојих! Амин!!“

Амин, брате Мирославе.

Усправан међу рушевинама

Пошто живимо у доба обнове паганизма, онда није нимало случајно што је Маравић кренуо путем ранохришћанске апологетике – храбро, одлучно, са свешћу о Васкрслом Христу ван кога човеку нема спасења. Он зна истину и о себи пре Христа и о свом роду без Христа:“Бог је убијен у души модерног Србина, богоубиство је већ и заборављено, и савремени Србин би хтео да сада живи свој живот, без заблуда и митова и старих прича. Али авај! Дубоко у души, на месту убијеног Бога је стравичан бол, неподношљива меланхолија, нешто у стилу Балашевићевог Бездана – црнило, безизлаз, затвореност, пропаст.“

Христос је, с правом је говорио Свети Јустин Ћелијски, Бог словенских очајника. Био и остао.

Теологија је, у Христу, оно што нас спасава од очаја. Зато је лажна теологија смртоносно опасна. Јер нам одузима Христа и оставља нас у очају.

Борац против лажне теологије

Млади јеромонах Николај Велимировић је говорио да је богословље све или ништа. Данас је, углавном, постмодернистичко ништа.

За Маравића је, пак, све. Јер Бог је Све Које је Љубав. За писца овог дневника богословска питања су крајње лична. Од њих зависи наше спасење, наша вечна личност у Вечном Који је Тројица. Једно од питања данашњег обезбоженог мученика и смућеника јесте – откуда зло у свету? Зар је Бог немоћан пред злом? Не одговори ли се на то питање догматски и животно исправно, оде незадовољни питалац. Остави Христа, паде у сенку сатанину.

Ево, сада и овде, примера Маравићеве православне теодикеје којом се одговара на захтеве сумњалачког унутарја:“Сваки скептик ће рећи, попут безбожног Ничеа: „Ето тај ваш Бог љубави, допустио је да након рођења његовог сина буде побијено толико невине деце!“ Да, Бог је допустио зло у овом свету, у овом свету има веома много зла, али Бога можемо „окривити“ само за дар слободе (и тиме, и за све оно лепо што из ње може да проистекне, а не само за ругобе овог света!), а не за наш избор, за нашу могућност избора, која је последица тог дара! Јер, иако нас је Бог „принудио“ да будемо слободни, ипак, дао нам је, не само слободу избора, већ и путоказ ка Животу, заповести.“

Свет је препун значења. Треба их читати. То је богословље. Маравић види девојку на улици, која носи крст у виду минђуша, и запише у дневнику:“Да, то је демонска тактика: теологе наговорити да је Часни Крст „реликт прошлости“ а модне креаторе да је Крст Христов, у нешто измењеном облику, „модна заповест будућности“! И тако се овај несретни свет приближава крају…“

Ићи царском средином пута

Данас су међу нама две крајности – екуменизам с лева, зилотизам с десна.

А православље је – средњи пут.

Какав је екуменизам, тај јефтини религиозни глобализам, могућ ако се живи православно? Ако се има српско искуство Јасеновца и усташких покоља?

Маравић је јасан:“Јасеновац је ватиканска радионица смрти коју је у овом пакленом свету као какво демонско „мртворођенче“ оваплотила папска „непогрешивост“ и „одгајила“ га за сејање смрти какво није виђено у историји човечанства. Да је папска „непогрешивост“ демонски а не божански принцип, Јасеновац је показао са неподношљивом јасноћом, тачнијом и болнијом од свих књишких теорија које би нешто слично покушале да докажу. Онај ко након Јасеновца хоће да се уједињује са папистима – који не само што немају покајања и не одричу се догмата о „непогрешивости“ него чак и викара усташке војске проглашавају за „блаженог“?! – несумњиво је или поткупљен или напросто луд човек. Једно је сигурно: из историјског искуства страшних јасеновачких страдања, поуздано смо утврдили да је сваки човек који за себе тврди да је непогрешив – заправо – ђавоиман. Господе, ослободи нас од власти демона, и посебно од заборава – тог новог, савременог проклетства – даруј нам покајање и уведи нас у тихо пристаниште Твога Небеског Царства! Амин!“

Зато писац дневника каже да истинска теологија мора да избегава крајности:“Прва крајност је либерално-екуменска – антидогматски покушај сједињења непомирљивих супротности у једну целину. Друга крајност је демонска мржња и истребљивање противника. Исправан је само средњи пут – догматска непоколебивост и неодступно неосуђивање личности непријатеља – само то је Христов пут.“

Треба да се устаје против либералне магле маскиране у богословље, коју је заговарао и заговара отац сваке лажи у квазиправославној теологији нашег доба. И Маравић устаје против оних који тој лажи служе:“Титуларни митрополит и реални екуменски свејеретик Јован Зизијулас је својом псеудотеологијом направио такву подземну вредносну пометњу каква није виђена у целокупној досадашњој људској историји. Нико још није под тако савршеном маском православности Цркви наметао такво неправославно учење.“

Наравно, Маравић не сматра православним ни екстремна суђења „са десне стране“, попут приче о равној земљи:“Наиме, ако је земља равна, како они тврде, онда би сунце морало да изађе и зађе у истом тренутку и у Кини и у Србији, то јест, не би постојала никаква временска разлика ни на једној тачки те „равне плоче“ – ако је равна. Да ли је онда могуће да су све временске разлике које имамо, од једног до десет и више сати, заправо, „теорија завере“ против равноземљашке „истине“?! Или би, ипак, било целисходније закључити да са равноземљашком теоријом нешто озбиљно није у реду?“

На све треба пазити.

Али, највише треба пазити на припрему за причешће Светим Тајнама Христовим:“Благодат долази, не честим причешћивањем, већ узрастањем у молитвености, врлини и љубави, поред причешћивања, те светиње над светињама којој треба приступати уз озбиљну припрему и не сувише често јер смо далеко од подвига који захтева често причешћивање. Хуманистички рационализам и често причешћивање представљају, несумњиво, паклену комбинацију. Свети Јоване Златоусти, моли Бога да нам помогне да не мудрујемо више од онога што смо наследили и научили од Светих отаца и просветли умове наше помрачене гордошћу, да угледамо лепоту Светог Предања и да спасе душе наше!“

Дај Боже, брате Мирославе!

Нихилизам урбанитета

Маравић истиче:“Природа је рај који је Бог створио. Град је пакао који је човек створио. Тишина и мир у природи докази су Божијег постојања. Бука и ужурбани хаос у граду су докази постојања ђавола. По томе да ли нам је лепше у природи или у граду можемо наслутити ком од два царства тежи наша душа, божанском или демонском.“

Али…

Осећање ништавила пружило се, као сенка, над Западом, као и над Истоком. Сеоба у градове у социјализму значила је самоћу и бежање од човештва какви нису били виђени до тада. Људи су, животом у граду, губили првобитну непосредност, и тонули у море отуђења. Заборављена је мудрост енглеског песника Елиота да је ближње могуће осећати живима само ако саосећамо са њима. Урбани човек постао је Џојсов господин Блум, чија празнина је инвентарисана у роману „Уликс“.

Ево шта каже покојни српски поета Новица Тадић, који, на питање зашто се данас поезија тако мало чита, одговара (“Вечерње новости”, 17. 2. 2007): “Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне”.

Маравић, на том битијном трагу, пише о искуству урбаног нихилизма брзине, и леку у Господу:“Сећам се, док још нисам био крштен, стајао сам понекад тако поред аутопута или неког прометног булевара и са огромном празнином у души немо посматрао како пролазе аутомобили. Штавише, утонуо сам у тај призор бесмисленог кружења, загађивања, трошења времена у циљу јурења за временом које бежи, али нисам, тада, практично, ни о чему размишљао, само сам гледао. Јуче сам, такође, застао на сличном месту и посматрајући аутомобиле сетио се тих година празнине и схватио: сада је празнина само испред мене, а у мени је сада пуноћа – Христос!“

Постоји, и на српски преведена, књига Манфреда Остена, „Покрадено памћење“, у којој се говори о убрзању историје лишене смисла. Остен цитира Гетеа који је, још у своје доба, уочио да је све постало „велоцифарски“, и потонуло у море брзине која се више ничим не може зауставити.

Путева ка излазу има, али данашњи човек их одбија: Солжењицин је јасно рекао да се можемо преобразити свесном и добровољном жртвом јер је доба у коме живимо само „смртна заблуда разума“.

Не жури, горди човече.

Смири се у Смиреноме.

Из чега у шта?

Насилна урбанизација је, поготово на нашем простору, била огроман животни шок. Још педесетих година 20. века многи Срби су живели у кућицама покривеним шиндром и спавали на патосу. Куповали су само со, шећер и гас. Све остало су сами правили. И били су срећни. На Бога су се стално обазирали. Наравно, било је и зла – кућних тирана, врачара и гатара. Али, човек је, суштински, био срећан. И то је, између осталог, изражавао певањем. Певање је доказ да је нашим првобитницима владало осећање, а не разум. Народна теологија је, као и етика, била искуствена:“Зло рађење – готово суђење“. Зло се враћа ономе ко га твори.

А онда смо се преселили у градове, у којима је зло набујало. Људи су од набујалог зла у себи и око себе бежали у отупелост и навику, у опијеност и опијате. Маравић описује своје колеге, физичке раднике, од којих неки раде за хлеб и марихуану. Неки пут, кад се „надувају“, морају да оду с посла, не могу да издрже. Град их разара, изнутра:“Све у свему, једна ствар је изузетно опасна: ко је дрогу повеже са радом, у великој је опасности. Као што уметник који је стварао под дејством дроге (попут Ларса фон Трира), не може да ствара без ње, тако и ови несрећници који у раду уживају због дроге, веома, веома тешко ће моћи да се ослободе тог зла и да притом рад почну да доживљавају као нешто нормално.“

У чељустима Звери. У граду без погледа на Небески Јерусалим.

Па ипак, Маравић се не одриче града у коме живи и ради. Он у њему среће живе људе. Не само савременике, него и претке. Зато подробно описује оне по којима београдске улице носе имена. Да не буду безимене. Да се зна чије су и које су. Маравићев дневник је и својеврсни водич кроз лични, на личносност призивајући, Београд предака, без утапања у безличност постмодерног и предапокалиптичног Црнограда.

Рат против чедности

Једна од темељних вредности старог друштва била је чедност. Није случајно Фауст, када се предао ђаволу, ударио на чедну Грету, да би је поседовао као објекат своје пожуде. Одисеј, архетип првотности, је лутао да би се вратио Пенелопи и Телемаху – породичној чедности и целомудрију. Такав човек је целовит јер је знао због чега живи. И на одисејевским врлинама је био саздан свет који се касније срушио.

А онда се улетело у доба пансексуализма. Наступило је време механизације душевности и еротизације живота. Кренуло се, кроз сенилну оргијастичност постхришћанског доба, у потрагу за новом аутентичношћу, разореном због урбанизације и тријумфа технике. Хипи покрет је био један такав подухват који је значио само „колективизацију отуђеника“. У доба превласти чулности и потребе за тренутним задовољством, међу људима се појавио амбис онтолошке глади.

Никаква голотиња ту глад не може утолити. Никаква порнографија, никакво блудничење.

То може учинити само чедност, којом бивамо чеда Божја. Деца.

Нестаје чедност. Нестајемо.

Маравић о свом искуству:“Пре неки дан, седели смо на паузи, и шеф – пошто су већ одраније завитлавали једног момка који је очувао предбрачну чистоту – онако у некаквој „шали“ – тачније свесном зачикавању – упути питање специјално мени, онако пред свима: „Је ли, Мики, кад ћемо бре овог младића да научимо како се губи невиност?“ И смејуљи се блесаво, очекујући ваљда – мада потпуно неосновано – да и ја учествујем у таквој бестидној игри. Ја сам му, међутим, одговорио: „Не, требало би тај младић нас да научи како се чува невиност!““

Голотиња, и даље, хара.

Више ни не призива на телесни однос.

Себи је циљ.

Раздражује, али ништа не нуди.

Баца нас у понор аутизма.

И доноси огромну мржњу према мајчинству, као најузвишенијем призиву жене. Огољену мржњу, каже Маравић:“Толико је голих жена на улици, голотиња се попут епидемије све више и више шири из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, то је пут без повратка: до краја света голотиња ће бити све већа и већа а жене које знају за стид и нормално се облаче (због чега уопште не губе женственост и привлачност, напротив!) биће проглашене за заостале! И сад, појавило се као некакво саблажњавање око тога да ли жене смеју да доје децу на улици!? Свуда голотиња, блуд, разврат, живот без правила, а кад треба открити дојку да би се нахранило дете, е тада смо (зар не?!) „правршили сваку меру“! Али сам појам дојке везан је за дојење, то је основна функција тог дела тела! И ако је дете гладно, зашто је мајка не би подојила на улици? И каква је то саблазан – дете се храни?! И за разлику од свих тих кратких сукњи и дубоких деколтеа – смишљених у плитким умовима – у случају дојења не ради се о екстраваганцији, намерном изазивању пажње, и везивању мушкарчевих умова у чвор, већ о једноставном храњењу детета. Чак се дошло до тога да се познате особе сликају голе као труднице – што је заиста врхунац бешчашћа и безобразлука! – али нисам чуо да се против тога толико догла бука као против дојења на улици. Све је данас изокренуто: бестидна сексуалност је уздигнута на пијадестал највише врлине, а све оно што макар само подсећа на породицу, бачено на ђубриште овог света! Не схватају да ће изумирањем породице изумрети и овај свет. Убијање породице је самоубиство овог света.“

А иза свега, од бестидности до оправдања бестидности – апсурд. Огољени бесмисао.

Откровење апсурда

Позната драма „Чекајући Годоа“ Семјуела Бекета показала је људе неспособне да вреднују сопствене чинове јер су лишени осећања значења. Нема излаза јер су сви поступци подједнако вредни – безвредни. Пишући о Бекетовом делу, отац Серафим Роуз је забележио:“Јунак апсурдистичке уметности је заточен у себе самога као у тамницу, откинут од других људи, неспособан за људска осећања и односе: у њему нема љубави, у њему су само мржња, насиље, ужас и чамотиња, зато што је он, оставши без Бога, остао и без онога што је човечанско у њему – без лика Божијег. И откривење које он чека, које има да га избави од апсурда, никако не може да буде хришћанско: једино у чему се сви проповедници апсурда слажу јесте безусловно одбијање хришћанског одговора. Они су кадри да приме само ово “откривење”. Један од ликова Бекетовог комада говори о богосличном Годоу: “Страшно је занимљиво дознати шта ће нам он то предложити. А тада ћемо већ решити хоћемо ли се сложити или нећемо”. Ако у хришћанству, у коме све проверава Христом, стара личност са својом самовољом мора бити уништена да би се родила нова, верна Христу и Његовој вољи, то се космос “Годоа” сав врти око старе личности, па се чак и долазеће божанство представља као некакав трговачки путник који настоји да своју робу “ували“ размаженом самозаљубљеном купцу. Они, који сада “чекају Годоа” – а дотични је, можда, исто што и антихрист – се надају да ће им он умирити савест и самопоклонству вратити укус и смисао: другим речима, да ће он најзад укинути Богом постављене забране и коначно доказати неоснованост истих.“

Није то пут, није, није. Самопоклонство се не може одбранити. Маравић је јасан:“Уроњеност у хедонизам продукује непрекидну потребу за бегом од очајања које представља тихог али неуморног пратиоца хедонистичког начина живота. Али, докле год човек на раменима носи екран уместо главе, он не само што не може победити осећај пролазности – он не може да схвати у чему је проблем, он уопште не схвата везу између утопљености у свет и самоубиственог очајања. Зато често нисмо у стању да схватимо како је самоубиство извршио неки сасвим пристојан младић који је био добро ситуиран, имао девојку, посао, стан. То што је изгубио себе, своју душу, у вртлогу јурцања за варљивим светом – то га је убило. „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди?“(Мт. 16, 26.)“

Бог нас је, вели Блажени Августин, створио Себе ради, и наша се душа неће смирити док Га не нађе.

Свеопшта чамотиња и рај поново стечен

Свет је, наравно, увек имао своју чамотињу, последицу палости и отпалости из руке Божије. О томе је, у сонетима, певао и Шекспир:

„Вапијем за смрћу јер ме смори јад;
Што видим праву заслужност у беди,
И бедну ништавност у раскоши сад,
И преварену верност како бледи,
И част указану недостојном ње,
Проблудничено девичанство дивно,
И осрамоћено савршено све.
Моћ од немоћних порушену кивно;
Влашћу ућутканог оног који зна,
Лудост што има надзор над вештином,
Добро заробљено и у служби зла.
И сву искреност звану глупим чином.
Умро бих одмах сморен од тих зала,
Када ми љубав још не би остала.“

Међутим, данас је све дошло до крајње црте.

Нема љубави, Шекспире.

А неопходна је.

Тамо где је љубав, тамо је и рај. Чак и сиромаштву, које данас походи многе часне обичне људе, који живе од свога рада. Маравић сведочи о томе како се у свету сиромаха кроз дечје душе рађа рај:“Један мој сиромашни пријатељ испричао ми је занимљиву причу о скромности његове деце. Њихова мајка је рекла да узму са рачуна 500 динара, да купе нешто деци. Отац је са ћеркама ушао у радњу, питао их „Шта ћемо да купимо?“ а девојчице од шест и четири године су гледале оне рафове пуне сланих и слатких грицкалица и ћутале. „Шта ћемо да купимо?“ питао је поново и старија је рекла: „Па не знам, шта ти мислиш?“ Предложио сам плазму, интегрални кекс, смоки са чоколадом, јафа кекс. На крају су од тога што је предложио нешто узели, нешто не и потрошили тек неких две стотине тридесет динара. После тога су – довршио је причу мој пријатељ – и бака и мама поставиле исто питање: „А зашто нисте купили сладолед?!“, на шта им је отац одговорио: „Па никоме од нас није ни пало на памет!“ Заиста, много ми се допао овај догађај и морао сам да га запишем овде. Господе, хвала Ти за предивну дечију скромност! Та скромност је вреднија од свих богатстава овога света! О блажено и свето сиромаштво, како су божанствене и сјајне твоје чисте небеске палате! Господе, Теби слава и хвала за све!“

Бити дете – идеал хришћанства.

Јер, Бог је постао Дете.

Како се ослободити?

Једна од основних идеја књиге Мирослава Маравића је да је неопходно борити се против страсти као изопачења природних енергија душе – то је једини пут ка истинској слободи. Човек се, рекосмо са Блаженим Августином, не може задовољити ничим осим Смислом Који је Син Божји, и ради Кога смо створени по слици и прилици Господњој. Душа је бездана јама која се не може напунити ничим што је од овога света. Нарочито не земним уживањима.

Зато нас Маравић подсећа шта значи борити се за слободу:“Веровати да је проблем дроге само у интензитету (марихуана и јаче дроге које треба избегавати) а не у принципу (борити се против хедонизма ма које врсте) јесте једна широко распрострањена прелест нашег модерног доба коју подстиче читава гломазна рекламна машинерија. Али мени је Бог дао слободу шта ћу чинити са својом душом и својим телом. Потребна ми је света озбиљност у сваком тренутку, да озбиљно схватим себе и Бога којим сам се причестио.“!

Има ли наде?

Наравно да има.

Човек се мора вратити Богу и себи, да га, како рече Владика Николај, „не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“.

Од црва до лептирова

Људи су црви који су позвани да се преобразе у лептирове. И Мартин Хајдегер је, у предсмртном интервјуу, тврдио да нас може спасити само неки Бог. Иако смо, по Елиоту, мудрост изгубили у знању, а знање у информацијама, можемо се вратити одакле смо пошли. Само треба сагледати Премудрост Божју у свету у коме живимо.

На Интернету те Премудрости нема. Маравић сведочи: “Упасти у међумрежу из пуког нагона за одмором, „убијањем времена“, то значи истог момента постати жртва паукове међумреже. Неопходан строг аскетизам да би човек остао слободан међу густо испреплетеним пауковим нитима. Јер паук је ђаво./…/ Вера да ћеш уз скрин-тач-хел препознати антихриста и одбацити га, када дође, наивна је. Јер ти си већ у мрежи. То што ти гледаш благочестиве садржаје, само је компензација за одвојеност твоје душе од живе молитве Христу Богу. Информација, фотографија, снимак – није молитва. То је представа, то је карикатура молитве, то је гроб у којој су сахрањене твоје некадашње молитве, твој некадашњи живот у Христу.“

Богомољачка песма:“Зашто журиш на спавање, брате, кад се твоји дани брзо крате?“ данас би могла да гласи овако: “Зашто, брате, упадаш у мрежу, што демони плету је и стежу?“

Не спавај у мрежи, електронској. Буди се за Господа, брате.

Обнова логосности

Наше време је својим револуционарно – луциферијанским духом устало против логосности творевине, јер су се људи одрекли Творца и Његових заповести. О томе др Здравко Пено пише: “Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огледају се „у одржању сталности сваке поједине врсте“. То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипостас целокупној природи коју видимо и није је оставио да се креће стихијски, него је „у сваку од врста који је образују посејао духовне логосе мудрости и начине благородног понашања, тако да би (сва створења), не само немушта, могла да проповедају велегласно свог Творца, објављеног логосима стварања, него да би и човек, руковођен законима природе и начинима (њихове) објаве, могао лако да нађе пут правде који води ка Њему“. Свети Максим подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у истоветности природне енергије сваке врсте“. Логосе бића, дакле, не треба посматрати мимо закона природе, јер и једни и други представљају основне претпоставке постојања твари. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону.

Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је у ствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да нас природни закони поучавају којој врсти припада свако од бића, с циљем да „човек научи да не мења природни са неким другим – неприродним законом“.

Творевина логосима према којима се управља објављује свога Творца, а природним законима, који прожимају свако биће, усмерава човека у врлини. Испуњењем закона природе, који се откривају у истоветности природне енергије сваке врсте, човек се васпитава за врлине. Свака природа може имати само једну природну енергију, те се не може дозволити подељеност у деловању природе. Дејство у супротном правцу од природног представља грех, јер је посреди заокрет од богоустановљеног начина употребе енергије. Погрешно усмерење природне енергије или њена злоупотреба јесу разлози зашто врлине, иако припадају природи словесних бића, нису једнако присутне и делатне код свих људи.“

Тако каже Здравко Пено.

Отпадање од логосности води ка тријумфу технике, али и ка свеопштем распаду морала. Тако тајна безакоња бива у дејству, све до тријумфа антихриста.

Логосност књиге и бесловесје мреже

Маравић, на трагу Светог Максима, схвата колико техника разграђује човечност: од Интернета до ГМО хране. Његов дневник сведочи о томе. Чак и његова љубав према класичној, штампаној књизи има свој дубоки извор у љубави према истинској словесности (логосности), која је одавно ишчезла међу нама:“Књига на папиру је једна, држим је у рукама, издвојена је из света, ја сам је издвојио, одабрао је, носим је у џепу и читам је у тишини. Виртуелни компјутерски документи, осим што представљају „слова на струју“ која зраче, као да потенцијално вуку за собом још стотине и милионе других докумената, аудио и видео записа и некако не дозвољавају читаоцу да све своје, иначе веома ограничено време, посвете баш њему, том једном виртуелном документу. Уосталом, мрежа у коју сам ухваћен, није случајно названа међу-мрежа, inter-net. Мрежа је међу нама, али и ми смо у мрежи. Можда сам, ко зна, улетео у ту међу-мрежу са племенитом намером да из ње извучем неки плен у виду знања, али после горког искуства многобројних виртуелних удица које сам притом прогутао, схватио да су ме те густе мреже до те мере убиле у појам да сав изранављен и слабе воље једва успевам да се некако ишчупам из ње. Моја пажња је сада расута мноштвом непотребних информација, моје знање је неприметно постало површно и јалово, моја воља је убијена, моја осећања су усмерена ка струјном екрану а не ка живом Богу у молитви и живом човеку у непосредном физичком разговору. Једном речју, ја полагано одумирем, лутајући у облацима маште у којима лажно задовољена знатижеља ствара илузију среће. Тамо где се у односу са Богом и ближњим испрече екран, струја, виртуелни светови – нема среће, нема сретања, нема сусрета. Господе, спаси ме адамовске прелести слепе горде знатижеље и врати ме истинској оваплоћеној Књизи! Амин!“

Бог је Књига Живота. Не екран живота. Екран гледа у смрт и празнину.

Дарвинизам је пука лаж

У свему се види логосност. Хришћанство нам указује и на тајни живот биља, које такође има своју „биљну душу“ (не бесмртну као човек, али ипак некакву „душу“ којом на свој начин осећа и прима свет).

Амерички научник, Џорџ Вашингтон Карвер, открио је тајне многих биљака и њихове користи за човека тражећи њихов унутарњи смисао, разлоге због којих их је Бог саздао. Између осталог, открио је и значај кикирикија. Када су му нудили да за своје откриће добије велики новац, он је то одбио речима:“Богу није пало на памет да нам пошаље рачун за стварање кикирикија, па зашто бих ја онда на томе зарађивао?“Биљке су кадре да произведу нове елементе и да тле учине вековима плодним.

Један од кључних узрока савременог обезбожења је теорија еволуције, наметана свима и свуда. Она је од почетка била сумњива – не само морално (свет је подручје пуке борбе за опстанак), него и научно. Јер, да се еволуција стварно догодила, земља би морала бити пуна прелазних форми, које би требало да имају и особине претка и особине будућег бића. Међутим, таквих трагова нигде нема. Чак и примитивни зглавкари, какви су триболити, имају савршено развијено око, једно од највећих чуда Божјих на свету. Рибе шакоперке, које су, тобож, изумрле јер су прелазни облик између водоземаца и гмизаваца – постоје и данас. Нема прелазних врста. Па зашто су онда западни и источни безбожници толико настојавали на еволуционизму? Зато што им та теорија „гарантује“ свет без Бога, у њиховим грабљивим рукама. Боголики треба да постану мајмунолики да би свет заувек престао да буде дело Господње.

А Маравић у то не верује. Он верује у Бога и чудо природе коју је Бог саздао.

Англонацизам и еволуционизам

Није случајно да је еволуционизам чедо Енглеза Чарлса Дарвина. И није случајно да Маравић цитира др Зорана Милошевића, који јасно каже:„Творци нацизма су Енглези: Томас Карлајл (прародитељ), Хјустон Чемберлен (англоамерички писац и филозоф), Џејмс Хант (написао 1862. године рад у којем је црнцима „доделио“ улогу прелазног облика између мајмуна и човека), Френсис Галтон (рођак Чарлса Дарвина и оснивач еугенике – „науке“ о људској селекцији ради одгајања идеалне расе), Карл Пирсон (биолог и оснивач биометрије – расистичког смера социјал-дарвинизма), чија је позната изјава „Право на живот још не значи право свакога да продужи свој род./…/Концентрациони логори су британски изум, а не нациста или бољшевика (Троцки), како се то данас представља. Истина, има малих дилема да ли су (први) били Американци током Грађанског рата (1861-1865) или Британци током Англобурског рата (1899-1902), но већина историчара сматра да су предњачили Британци. Американци су у концентрационе логоре слали војне заробљенике, а Енглези војно становништво – чак целе породице. (…) Мушкарце су Енглези слали у логоре на територији Индије, Цејлона и других британских колонија. Укупно у свим британским концлогорима било је смештено 200.000 људи, што је била половина становништва бурских република. У њима је умрло од глади и болести 26.000 људи, а током само једне године, 1901, у концлогорима Енглеза од глади и болести је умрло 17.000 људи, од којих 14.300 деце./…/Енглези су светски прваци у геноциду, јер су практично истребили Индијанце на територији данашњих Сједињених Америчких Држава. Да подсетимо да су током насељавања данашње САД, Енглези убили око 15 милиона Индијанаца. Геноцид су починили и током три колонизације Аустралије. Колонизација тог континента је почела 1788. године, а аутохтоног становништва је било милион људи у око 500 племена. Током насељавања Аустралије, Енглези су убили између 90 и 95 одсто Абориџина, док су на Тасманији староседеоци истребљени. Убиства староседелаца су сматрана условом просперитета Енглеза.“

Англонацизам, нацизам пре сваког нацизма, добија идеолошко оправдање у делу Чарлса Дарвина, чији су ученици ловили Абориџине све до двадесетих година двадесетог века, тврдећи да је у питању прелазна врста између мајмуна и људи.

Маравић, син Светог Саве Човекољубивог, нас на то подсећа.

Од безосећајности до вештачке интелигенције

Аутор овог дневника указује на чињеницу да је живот без емоција, каквим људи данас живе, у ствари својеврсна смрт. Из таквог живота происходи страшно насиље. Човеку је неопходна безазлена чедност као одсуство егоизма и гордости. Зато што је човек, после свега што је учинио себи и свету, постао емоционално мртав, појавио се робот који треба да буде замена за човека.

Ушли смо у епоху вештачке интелигенције. У последњих петнаест година, због роботизације је нестало девет милиона радних места. Чак је и Хенри Кисинџер недавно истакао да би развој вештачке интелигенције могао да уништи човечанство – наиме, каже он, аутоматизација радних процеса била је под људском контролом, а вештачка интелигенција саму себе усавршава. Развој вештачке интелигенције има своје философске претпоставке – од схоластичког свођења лика Божјег у човеку на разум, преко Декартовог cogito ergo sum, до просветитељског става да је човек нека врста машине, о чему је писао Ламетри. Компјутер многи називају „метамашином“, машином свих машина. Мартин Хајдегер је устврдио да наше доба није техничко зато што користи машине него је машинско зато што је техничко. Ако је, по Хајдегеру, техника „начин тумачења природе бивствовања“, ако је та иста техника науку претворила, од хеуристичке делатности чији је циљ познање узрока и смисла, у пуку слушкињу технике, ако је култом мерљивости, прорачунљивости и предвидљивости стеснила човека, изгледа као да човек више нема простора за човечност.

Питање штаства, као основно питање људске мисли, потиснуто је питањем како. Природа је математизована, а онда технизована. Да ли је стварност у којој живимо била једина могућа или је она плод извесног координатног система аксиолошких претпоставки? Наш философ Милан Брдар каже да су „у мери у којој унапред организују искуство, аксиоми и појмови теорије одговорни за конструкцију објеката“. Прешли смо пут од човека као пастира битија до човека као пљачкаша свега постојећег. Јер, опет по Брдару, „циљ модерне науке је знање прорачунљивих сила и материјалних средстава, или природно – нужних односа који се морају „слушати“ да би могла да се начини планирана ствар./…/Човек творац супротставља се Богу творцу, детронизује га и његову творевину троши као сировину у изградњи новог света“. Од механичког часовника до вештачке интелигенције борба човека против Бога траје, а корача се корацима од седам миља.

Зато нас Маравић подсећа:“Човек у пустињи са скрин-тач враголијама у рукама и уму живи, заправо, у свету, али човек у свету, лишен технике и виртуелног света живи, заправо, у пустињи.“

У свету технике роботско је чак и опуштање, каже аутор дневника:“Шта ми вреди један тренутак „опуштања“ или смеха или заноса било које врсте у било каквом друштву, ако ће ми тренуци после тога изгледати као лоша бесконачност, као пакао у малом, као помрачење ума, срца и воље?“

Не смемо бити роботи.

На стазу Христову

Пут је један, зна Маравић – пут повратка у Цркву и на стазу Христову. Пут савременог човека без Бога је пут самоубиства.

А са Богом све се може издржати; Маравић то зна из искуства тешког физичког рада.

Рецимо, мајка му доноси водицу из светог Богородичног краја око манастира Ђуниса:“До сада нисам редовно користио овакве Божије светиње, а сада већ три-четири дана, након јутарњег правила, узимам по три гуљаја. И тако добро се осећам! Ни најтежа физикалија ми не пада тешко! Кап воде коју си Ти, Господе, освештао, снажнија је од џакова и џакова грађевинског лепка! Слава Теби Господе за све, слава Теби!“

Јер, каже Маравић, показујући дејство покајања:“Наука је доказала да људске сузе убијају бактерије и смањују бол. Колико ће времена требати науци да потврди лековитост свега онога што учи Православна Црква?“

Уместо закључка

Маравић је, својим истраживањем, настојао да прође кроз пакао савременог света без Бога, али и да укаже на рајске путеве којих још има, мада су све више планинске стазице. Апсурд безбожја или апсурд вере: то је питање, каже нам он! Хоћемо ли веровати у бесмисао смрти или ћемо веровати у, земном разуму неприхватљиви, искон који нам је дат у Христовом устајању из гроба? Јасно је у шта ћемо веровати ако знамо да љубав, како рече Данте, покреће сунце и све звезде.

Отац Серафим Роуз у огледу о савременој философији апсурда каже:“И овде, на извору апсурда, налазимо једино средство против њега: морамо поново постати хришћани. Ками је био сасвим у праву кад је тврдио да се “мора бирати између чуда и апсурда”. У том смислу и хришћанство и апсурд се у подједнакој мери супротстављају рационализму и хуманизму, који стварност ограничавају на оно што је доступно људском разуму. У самој ствари, треба бирати између чудесног, хришћанског погледа на свет, који у свом средишту има Бога и води вечноме Царству Небескоме, и апсурдног, сатанистичког погледа на свет, који је саздан око сопствене пале личности и који води право у пакао, како у овом, тако и у будућем животу. Морамо поново постати хришћани. Сасвим је бескорисно (више од тога – апсурдно!) говорити о било каквим друштвеним реформама, о промени историјског пута, о надилажењу века апсурда, ако Христа немамо у срцу; ако, пак, имамо Христа, све остало је другостепено. Могуће је да ће после века апсурда наступити неки нови век; али је вероватније од свега – и хришћани морају да буду спремни за то – да такав век неће наступити, и да ће наше столеће, у ствари, бита последње. И тада ће, можда, као потоње и одлучно сведочанство о томе столећу хришћани дати своје сведочанство и то мученичком крвљу. Али то је разлог за радовање, а не за очајање. Јер хришћанин не полаже наде у овај свет и земаљска царства; његова нада је за њих сасвим апсурдна. Његова је нада – Царство Божије, које није од овога света.“

Том надом нас је орадостио и Мирослав Маравић. Хвала му због тога и од Бога награда.

(Српски став, 11. 11. 2020)