ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ И ЛГБТ ПОКРЕТ?/ ПОЛИТИЧКИ НЕКОРЕКТНО ЧИТАЊЕ

УВОД, ПИСАН СЕДАМ ГОДИНА ПОСЛЕ

Какви треба да будемо ако се не вратимо себи? Каквима нас НАТО Империја хоће? Онаквима какве није подносио хрватски писац, Книњанин Динко Шимуновић, који, иако римокатоличке вере, није имао дух покорности наметнут  покрштењацима у Далмацији и Крајини. Он,  у својој прози „Млади дани“, пише:“Читава Крајина бијаше православна, изузев једно селашце, тамо преко ријеке, звано Думњаци…Док би се деца православних села међу собом тукла и рвући се једна другу за грло хватала, Думњаци се скривали и бјежали, а нитко им није пријетио. Презирали су их и звали „спарењацима“, јер су били млитави и покуњени, попут листа зеља, спарена у врелој води…Мој отац, мајка и ја, бијасмо католици, но тада нијесам о томе мислио и стидио бих се, да ме је ко хтио убројити међу Думњаке“. Поредећи Србе и Хрвате  – сељаке, Шимуновић каже:“Варошки сељаци ( католици, нап. В.Д. ) дивили су се једино богатству и новцу, лукавштини и вјештој пријевари,…не цијенили ни јунаштво ни снагу, што бијаше у далеким селима око Цетине највећа врлина.“

Сад сви треба да постанемо „Думњаци“, зар не? 

Ово што читате мали је прилог непристајању на „Думњаке“. Рецимо, непристајању на уништење природних полова. 

Књигу „Побуњеници и смислотворци“ објавио сам пре седам година, када се на нашем обзорју назирало ЕУ законодавство у знаку политичког хомосексуализма Гордане Чомић и њених „суборкиња“. У тој књизи ( ИК Катена Мунди, распродато ) изашао је и овај оглед о Црњанском, писан из једне нарочите перспективе.  

ЦРЊАНСКИ И МУШКА ЛЕПОТА Милош Црњански је ценио мушку лепоту. Види се то из његових романа ( млади Вук Исакович и Павле Исакович су заиста наочити људи, магнетски привлачни супротном полу).  У својим сећањима на Алексу Шантића песник „Лирике Итаке“ такође наглашава аполонску лепоту херцеговачког Србина. Али…Али, у исти мах, једном отвореном и јасном реченицом одбија сваку асоцијацију на било шта хомосексуално у својој перцепцији те лепоте. Наравно, извесних слика двосмислене, хермафродитске милоликости у Црњанског има. Рецимо, у првим “Сеобама“, када се описује миса код бискупа у Осеку, којој су дужни да присуствују србски официри и после које ће покушати да покатоличе Вука Исаковича. Миса је хипнотишућа балетска игра, а млади министранти око бискупа, његових жупника и фратара подсећају на сензуалне анђеле сликарског барока. Али, ова „прелест“ ( управо у црквенословенском значењу лепоте која је обмана и скретање са пута истине ) ту је само да подвуче поуку Вука Исаковича својим подређенима – да, одајући почаст „императорки царствујушчој“, ништа мање не забораве „сладост Православља“, макар да су српски храмови убоге брвнаре у којима служе „дивљи попови“.

 

„НЕСРРРЕТНИ РРРАСТКО“ Тај Црњански, који је, како забележи Рајко Петров Ного, попут неког банатског Шаце, и под старе дане задевао Десанку Максимовић разним двосмислицама, а она га се кокетно отресала са „Иди, ђаволе!“, нашао се, вели  аутор књиге „Запиши и напиши“, по повратку из Лондона у отаџбину, у оваквој ситуацији:“Питамо Црњанског, кад смо га се најзад дочепали, и ово и оно, и он радо одговара. Али, да нам, по питању једног младог песника, каже штогод о Растку Петровићу, видимо да избегава. То оног који пита још више подстиче да буде упоран, па Црњански, мало изнервиран, а више наоштрен, вели: Ах, несррретни Рррастко…Ми не знамо зашто је несретан. Уосталом, враголасто се смешка Црњански, ја сам са његовим сестрама једно лепо лето провео у Паризу…Онај што је Растком опседнут, не одустаје, па ће Црњански, скоро љутито:Тај господин ми је на једном нашем отоку у једно летње јутро дошао са једним тако недоличним предлогом да сам јасно ставио до знања да ћу му, ако се то понови, метком просвирати чело…Ништа нам није било јасно…Али је звучало злокобно…А још злокобније када смо сазнали да је Црњански у младости имао двобој са Тадијом Зондремајером…И да је пуцао, пуцао…“( За оне који не знају: Зондермајер је био херој српске авијације, али и човек који је поштедео живот Црњанском – пргави песник је, приликом двобоја, први пуцао, и промашио, а Зондремајер је великодушно опростио аутору „Лирике Итаке“). Данас, после победе Кончите – Кончитоса на Еуросонгу, нико више није  наиван као млади Ного и његови песнички вршњаци па да му не буде јасно какав је то предлог Растко учинио Милошу, после чега је „наследник стражиловске линије“ у нашој поезији био спреман да песнику „Откровења“ метком просвира чело. Данас би, за такве приче младим студентима, од наших људскоправашких активиста добио претњу судом и затвором – не сме се тако, макар и у асоцијацијама, причати будућој ЕУ омладини. Речју, Црњански је био „мушкарчина“. Његов издавач из Јужне Африке, Драган Аћимовић, овако је, по причању песника, описао ноћ пред двобој са Зондермајером ( надреалиста Душан Матић био му је секундант ):“Црњански и Матић дошли су у Вршац дан раније. Душан Матић целе ноћи није тренуо, каже Црњански, „док сам ја мирно спавао. Ујутру ме питао: Па како сте заспали? Тако, био сам уморан“. Ја све мислим да је код Матића био неки други „проблем“. Црњански, тада млад, спортски развијен, мушкарац од главе до пете, а Матић „женски петко“. Касније, у Београду, звали су га „тетка Душка““. ( При чему то не значи да је Матић био хомосексуалац; једноставно, по Аћимовићу, био је кукавица) СУСРЕТ У „ПЕДЕРСКО – УДБАШКОМ ХОТЕЛУ“ Мирко Ковач ( који се, у књизи „Ко је ко у Србији“ с почетка деведесетих година прошлог века изјаснио као Србин православне вероисповести, да би умро као хрватски литерата који пише на „аланфордовском“ језику ), у својим успоменама „Вријеме које се удаљава/Роман – мемоари“ забележио је занимљив детаљ о сусрету са Црњанским у хотелу „Ексцелзиор“, у коме га је песник, ради интервјуа, чекао листајући новине. Преко пута Црњанског и Ковача седела су два весела, шарено одевена странца, која су мазала бутер на тост. Песник је тражио да се одмах удаље од тих странаца, тврдећи да  је београдски „Ексцелзиор“ хотел „педерски и удбашки“. Она двојица су, после доручка, кренула на рецепцију, а Црњански је устврдио да су отишли да се „буше“, и смркнуто додао да је Лондон пун ЛГБТ мушкараца, али их је, политички крајње некоректно, назвао „педерима“. Отишао је и даље, говорећи да је педерски лоби пресудан ако неко хоће да успе  у престоници Велике Британије. Ковача је зачудило овакво „стереотипно“ мишљење једног писца.(Да ли га је зачудило онда, док је био Србин православне вероисповести, или касније, кад је, као ЕУ Хрват, писао мемоаре, тешко је рећи.)

МЕТАФИЗИКА И СОЦИОЛОГИЈА 

Црњански је, како је показао Никола Милошевић, био превасходно метафизички писац. Као такав, он није могао да се помири са модерном, хтонском и, по Ренеу Генону, „контараиницијатичком“ метафизиком, на којој је почивало психоаналитичко тумачење хомосексуализма као трага онтолошке „адрогиности“ човека. ( Ова идеја, драга фројдистима, по Дејвиду Бакану, вероватно је кабалистичког порекла. Прачовек Адам Кадмон је, у том предању, створен као андрогин, а Фројд је  потомак следбеника малоазијског кабалистичког „месије“ Шабатаја Цвија ). Мушко и женско, јин и јанг  ( не заборавимо далекоисточне инспирације Црњанског ) два су пола у непрестаној узајамности и преплитању, али они се никад не стапају и не претварају једно у друго. Како је показао Мило Ломпар, у својој студији „Црњански и Мефистофелес“, писац „Романа о Лондону“ уочавао је демонизам савременог пансексуализма присутног у беззавичајности каква је Лондон. Инверзије полног нагона су, наравно, карактеристичне за демонизам окултизма кроз векове ( ово није рекао Ломпар, него ја; да професора не оптуже, после свега, да је „хомофоб“). Слободан Владушић је, пак, у студији „Црњански, Мегалополис“ описивао пишчево спознање чињенице да мегалополиси претварају људе у биомасу. Биомаса воли да парадира.

УЗРОЦИ КОНВЕРТИТСКОГ СИНДРОМА Драгош Калајић, који је Црњанског сматрао учитељем ништа мање од Јулијуса Еволе или Курција Малапартеа, Европљанина руско – италијанске крви,  у свом огледу „Срби, остајте мушки“ пише:“У постхумно објављеном, недовршеном и непреведеном роману „Трула мајка“ ( где реч „мајка“ ваља читати као метафору Европе ), Малапарте опажа како из рушевина Европе, након Другог светског рата, тријумфално израњају масе педера…Запрепашћен, Малапарте се пита шта је изазвало тако масовну конверзију мушког рода у извештачену, лажну женственост. Долази до закључка да главни узроци те појаве почивају у тоталитарним системима и рату. Тоталитарни системи и ратови циљају својим насиљима и изазовима управо мушкост, етику мушких дужности и одговорности. Слабији, поводљивији материјал људског рода не одолева тим претњама и изазовима већ се кукавички пресвлачи у женску одећу те камелеонски преузима псеудоженску природу.“ Калајић на малапаретовски начин објашњава ову појаву и међу Србима:“Срби су већ вековима на најстрашнијем и најопаснијем месту Евроазије, изложени ударцима доиста „сила немерљивих“. Само јуначки одговор на агресију у Првом светском рату коштао је српски народ више од половине мушког становништва. Гинули су, углавном, они најбољи, најмлађи, остајући без порода. Остајали су да се размножавају углавном они лошији. Сада беремо плодове те неопаке селекције“. Конвертитство је, од политичког до идентитетског, у свим могућим правцима почело да се шири после напада Запада на српски народ деведесетих година прошлог века: од тада се, по Калајићу,често бежи од дужности да се буде Србин, па и српски мушкарац. И ето нама у Београду, послепотопном, параде „веселника“ („gay“), који, ободрени ЕУ једнопартизмом домаћег парламента, весело скакућу по задатку Вашингтерне. Али се Црњански, коме је Београд у „Ламенту“ био сјајан као „ископан стари мач“, свакако не би нашао у биомаси на улицама Црнограда.“

Да поновимо: писано 2014. године