Владимир Димитријевић: Ми, неподобни чачански професори или комунизам се вратио у Србију

ХВАЛА ВАМ, ПОШТОВАНИ КОЛЕГА

Надавно је Слободан Антонић, учитељ слободне мисли, објавио текст о случају прогона коме сам, као „неподобник“, изложен од стране џендер жандармерије.(1)

Благодаран сам му не само на начелном разумевању и прецизној контекстуализацији мог случаја, него и на искреним симпатијама које је уважени саборац са фронта „рата у култури“, професор Универзитета у Београду, показао према свом провинцијском ( надам се, не и провинцијалном ) колеги, средњошколском професору из Чачка. Ко пожали, што рече Његош, као да је помогао; а кад се неко, попут Антонића, свим силама труди да, смелим јавном сведочењем, помогне на само мени, него свакоме ко се бори за правду и истину у колонији званој Србија – он заиста заслужује вишеструку благодарност.

Његов текст ме је, убедљивошћу своје аргументације, подстакао да додатно осветлим историјске околности због којих сам се, као „дискриминатор“, нашао пред судом у Београду.

 

„КВАРИТЕЉ ОМЛАДИНЕ“

Потписник ових редова је средњошколски професор српског језика и књижевности у Чачку од 1994. Већ двадесет седам година улазим у учионицу у којој ме чекају ђаци. До сада, није било примедаба на мој рад. Ипак, НВО политичких хомосексуалаца која ме је тужила „за дискриминацију“ све време тврди да човек који има ставове попут мојих не сме да ради у просвети, јер штетно утиче на средњошколце. Циљ им је, очито – избацити „неподобника“ из наставе, јер, као што логомаси рекоше у доба оно, античко, „кварим омладину“.

Наравно да ми се све ово десило по логици околности у којима смо се обрели: јер џендеристи и политички елџибитници су, у ствари, нови комунисти.

Трудићу се да то покажем и докажем.

 

КОМУНИЗАМ RELOADED

Хрватски професор др Матко Марушић упоредио је комунизам и џендеризам:

1. Као теорија комунизма, родна теорија настала је без истраживања и доказа.

2. Као теорија комунизма, родна је теорија настала на основу дела једног човека (Алфреда Кинсија), с тим да за Кинсија постоји оправдана сумња у научноистраживачку превару, сарадњу с настранима и личну настраност.

3. Као идеологија комунизма, родна идеологија циља на људе који су нечим незадовољни. ( Некад социјалним, данас сексуалним статусом). Под маском бриге за једне, спроводи насиље над другима.

4. Као комунизам, циља на рушење парадигме, на уништење вишевековне људске културе у име „новог почетка“.

5. Као комунизам, служи се крилатицама о којима не допушта расправу.

6. Као комунизам, има стратегију проширења револуције на цео свет.

7. Као комунизам, посебно непријатељство усмерава на све облике религије, а нарочито на хришћанство.

8. Као комунизам, скрива, омета и забрањује објављивање података који јој не одговарају, а објављене податке игнорише, потцењује и исмева.

9. Као комунизам, друкчије мишљење проглашава прекршајем, чак и злочином, денунцира га и кажњава државним законима.

10. Као комунизам, служи се силом и насиљем – интелектуалним, друштвеним, грађанским и политичким.(2)

Наравно, и ја сам, на својим леђима, осетио сродност џендеризма и комунизма. Или комунизма и џендеризма, свеједно је. Као што је, рецимо, Милош Ковић осетио неокомунистички прогон пред судом зато што је ( о, тешког ли греха! ) „националиста на Универзитету“.

 

СЛУЧАЈ ДРАГОГ ПОПОВИЋА

Био сам ђак, а сад сам професор Гимназије у Чачку, основане 1837. године. Двовековна микроисторија једне школе у себи, огледалски прецизно, одражава макроисторију нашег народа. Између осталог, и историју комунистичког тоталитаризма.

У књизи о религиозности у чачанском крају у 20. столећу, „Век сумње“, историчар Милош Тимотијевић пише о Драгом Поповићу, чувеном професору матерњег језика у мојој школи, кога су сумњичили за симпатије према четницима:“По доласку комуниста Поповића је ОЗН-а ухапсила, па је пуштен и предат Суду националне части, али га је суд ослободио пошто је обухваћен проглашеном амнестијом. „Поповићу је одузето бирачко право од стране народа на Фронтовској конференцији због горе наведене сарадње са четницима. Не би се могло рећи да Поповић данас има везе са четницима или да пак нешто ради што би се косило са интересима НОП-а, али је Поповић начелни противник НОП-а и припада оној групи наших интелектуалаца који су начелни противници народне демократије, а присталице плутократске демократије. Именовани је добрих моралних и карактерних особина. Врло је добре стручне спреме, много је читао те сматра себе неким високо образованим интелектуалцом и тешко се може ускладити са данашњим духом наше народне просвете”. Овакве карактеристике, и клима свеопште полутајне/полујавне полицијске истраге према свима који нису у сагласју са иделошки правоверним ставовима КПЈ/СКЈ, готово да нису престали до краја века. Идеолошки надзор никада није попуштао.“(3)

Иначе, Драги Поповић је био легенда Гимназије у Чачку, аутор најбоље монографије о овој угледној образовној установи, објављене о њеном стогодишњем јубилеју. После рата, нису му више дозволили да у Гимназији предаје. Премештен је у другу школу. Добро је прошао: „ослободиоци“ су, 1944, хтели да га стрељају, али се много Чачана побунило, и то му је сaчувало главу на раменима. Премештај је најмање што је могло да га задеси.

 

ОКУПЉАЊЕ ЦРКВЕНОГ ХОРА – „ПРЉАВИ ПОСАО“ ПРОФЕСОРА

Прогон инакомислећих просветара у Чачку се наставио и касније. Комунисти нису одустајали. Ево текста «На прљавом послу» из «Чачанског гласа» бр. 306 од 25. марта 1952. који је потписао извесни М.К:»По „зрацима сунца са запада”, који „осветљавају” пут мизерним остацима друштва коме је у нашој земљи заувек одзвонило, у Чачку покушавају да оживе своју прљаву работу извесни људи који, на жалост, још заузимају таква места одакле се у поре нашег друштва могу протурати разна идеалистичка и уоште накарадна схватања.

Данас, кад омладина има широке могућности за свестрано  школско и ваншколско образовање, које одговара нашој друштвеној стварности, професор биологије (?!) у чачанској гимназији Радивоје Докмановић, са неколицином истомишљеника, покренуо је питање оснивање црквеног хора. У том хору, према схватању иницијатора, требало би да буде у првом реду омладина. Докмановићу и његовим истомишљеницима боду очи успеси културно-уметничких друштава у Чачку, која су састављена од радника, службеника и ђака. Зато су покушали да за вођење црквеног хора приволе диригента „Абрашевића”. Дакле, иду за тим да разбију друштво које је, благодарећи залагању његових чланова, стало у ред најбољих у Србији, и да у једној новој форми сеју заблуде међу омладином. „Агитација” за окупљање омладине у црквени хор замишљена је, отприлике, као и она за долазак на светосавску „прославу”. А тада се „агитовало” ауторитетом појединих наставника. Ученици који су заједно са неколицином професора и других „учених” људи били на „прослави” говоре како су на тај начин успели да „поправе” оцене. Јер, у њиховим влада мишљење, које није без основа, да Докмановић и Михаило Боровски брзо поправљају слабе оцене оним ђацима које виђају у цркви.»(2)

Дакле, верници су, тврди комунистички новинар локалног листа, у Гимназији – повлашћени. А треба да буду «помлаћени». Него шта!

 

ПРОСЛАВА САВИНДАНА: ЈОШ ЈЕДАН ПРОФЕСОРСКИ „ПРЉАВИ ПОСАО“

Анонимни новинар наставља:“И још једна нова форма „агитације” за окупљање омладине око цркве. За светосавску „прославу”, например, у црквеној порти, кувани су казани ракије, и спремани мезелуци, што је, уз благослов неких професора, привукло известан број ученика. Видели ученици од професора, па и они дошли да пију и једу „без динара”, јер је све било спремљено од имућнијих људи, као што је на пример посластичар Угрен Бошковић, који је дао понајвећи прилог у новцу, а такође у слаткишима.

Да би светосавска „прослава” била свечанија, професори – верници постарали су се и за декорацију. Они су организовали да се из гимназије (!) пренесе слика св. Саве, и то иста она слика коју је професор Докмановић био истакао у наставничкој канцеларији за време док је директор гимназије био на војној вежби. Поред тога што су имали да се напију и „наједу”, учесници светосавске „прославе” присуствовали су и „свечаном програму”. У оквиру овог „програма” одржани су „поучни” говори о „залуталим синовима који се враћају”, о томе како се треба чувати „мрачних дела” (мисли се на научне погледе на друштво)!…А, после свега тога, пијани ученици су стварали гужву и неред, због чега су их неки попови гурали из дворишта, говорећи, уопштено-како је омладина гладна и јуриша на пиће и јело као звери. По изласку из црквене порте, ови млади „верници” наставили су са нередом који се пренео кроз читав град.

Ето, каквим се средствима служе људи који су чврсто решени да истрају на свом прљавом послу. Као да се таквом њиховом раду нема ко супротставити.

На крају, просветним, и школским властима, и омладинској организацији, само једно питање: зашто су ученици, носиоци светосавског нереда на чачанским улицама, остали некажњени?!»(3)

Дакле, комунисти су сматрали да је прослава Савиндана «прљави посао», и претили су професорима због јавног испољавања вере, што је, наравно, идеолошки штетно, и што је, опет наравно, могло негативно да утиче на ђаке. Јер, религија је опијум за народ.

А ту је, у порти чачанске цркве – инсинуира комунистички новинар – и ракија. Па онда наступају «светосавски нереди» ( обратимо пажњу на израз!)

 

УЗНЕМИРЕНИ ЗБОГ ВЕРЕ МЕЂУ МЛАДИМА

Зашто је вера толико сметала комунистима?

Милош Тимотијевић каже:»Појаве супротне званичној идеологији узнемиравале су локално полицијско-партијско руководство, иако су успели да у своју организацију уврсте значајан број становника. Карактеристично је испитивање религиозности код ученика завршних разреда одновних школа и средњих школа у чачанском крају из 1985. године. Власт је уочила да је религиозност у порасту, што је било забрињавајуће јер је доживљавано као опозициона делатност у идеолошкој држави. Повратак православљу значио је и ревитализацију националног осећаја код Срба, односно носиоца грађанских вредности поражених 1945. године. Узнемирење је тиме било још веће.“(3)

Није их узнемиравало што се Титотопија руши, него што се млади Чачани враћају  Богу и души.

Такви су били србијански комунисти, тзв. комуњаре.

Они су нас довде и довели, а сад, преко џендериста и политичких елџибитника, настављају своје дело.

У име мртвог Броза и живе Вашингтерне.

Рат против Христа био је рат против свега српског: пре свега, против Светосавског и Косовског завета. Као комунисти некад, тако су џендеристи данас христофоби и србофоби.

 

УДБА ПРОТИВ ЈАЋИМА

А ево још једног случаја из брозоморне провинције: случаја Миодрага Јаћимовића.

Рођен у Бресници код Чачка 3. марта 1934. године од оца Милије, свештеника, родом из качерског села Драгољ, и мајке Данице, родом из Калањеваца, професор српског језика и књижевности, Миодраг Јаћимовић, основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Чачку, Филозофски факултет у Београду ( на групи за српски језик и књижевност). Од 1959. године радио је као професор у Чачку, а сваки летњи распуст проводио у родном крају, чијим се изучавањем подробно бавио. Објавио је, између осталог, историјске монографије о Арсенију Ломи, Лазару Мутапу и Белановици ( са М. Радовановићем ), и знаменитим Рудничанима; зборник дневника солунаца „Слово ратниково“; ту су и „Рудничка лична имена“,“Качерски родови“,Ономастика Качера“; две књиге народних предања („Качерске легенде“, „Лепопоље“), романе „Без лета“,“На путу за Пањевац“,“Укидање будућности“, неколико збирки прича (између осталих, „Мртва звона“ и „Усрећитељи“), низ књига, путописа и записа. Био је, чим је успостављено вишестраначје, и народни посланик Скупштине Србије, о чему је такође објавио књигу записа „Народ тражи“.

Године 1985, почетком јула, против овог професора Техничке школе у Чачку, која се онда, у складу са Шуваровим реформама, звала Основна организација удруженог рада техничких струка „25. мај“, Државна безбедност из Краљева поднела је Окружном јавном тужилаштву Чачку кривичну пријаву. Јаћимовић је у свом стану открио прислушне уређаје, а над радно место се надвила претња отказом.

 

ЗБОГ ЧЕГА СУ ГА ТУЖИЛИ?

Новинар Драгољуб Голубовић, у „Дуги“ број 304, те, 1985, објављује због чега се Јаћимовићу претило судом:“А професор Јаћимовић је, како пише у решењу, извлачио увредљиве закључке о способности садашњег руководства, повлачио парелелу између статуса просветних радника пре рата и данас, говорећи да професори чекају од државе да добију милостињу, да се ограничава слобода књижевног стваралаштва, да су се на Косову изборили да деца уче само албанске писце, да је вређао песника Мекулија и његову жену, а затим рекао како народ све сиромашније живи, а други иду из виле у вилу, давао оцене ђацима према жељи ученика као да је на „часу комунизма“, изјавио како се деца социјалистичких руководилаца школу у капиталистичким земљама, а руководство земље није способно да реши незапосленост и друге проблеме, како „Дадосмо све за Косово, а они се буне“.“(4,118-119)

Како се само усудио! Четири године прошле од шиптарског подметања пожара у Пећкој патријаршији, а Јаћимовић ровари против „братства и јединства“, коме ти исти „синови орла“ ( „Шиптар“ на албанском значи управо то – „син орла“) предано служе, зар не? Зар ти исти „синови орла“, наводно у љубвеобилном „Боро и Рамиз“ фазону, нису били омиљени Брозови кумићи? И УДБА мора да се обрачуна са чачанским „кваритељем младих нараштаја“. Он, гле „четничке битанге“, србује поводом стања на Косову и Метохији!

 

НАЗОР И ФАДИЉ ХОЏА КАО ПОВОДИ ЗА ПРОГОН

Голубовић пише и ово:“Испада, по неким изјавама, да је Јаћимовић, опет неком приликом, рекао како је Назор (Владимир, хрватски песник, аутор „Титовог Напријед“, нап. В.Д. ) неке песме писао назор. И то би, као и вређања Мекулијевих, требало да спада у изазивање национале нетрпељивости. Али, ипак, зна се да не може држава, ниједна, па ни наша, да утврђује да ли је неко добар песник, или није, и да ли је, не дај боже, неке песме писао назор. Па то је ипак ствар процене једног професора књижевности./…/Јаћимовић је у том смислу крив и што је наводно рекао да је Фадиљ Хоџа „никакав писац“, кад се, једном приликом пре две године, разговарало о такозваним језгрима за школске програме. Ми немамо довољно података о албанским писцима, нема их довољно преведених, али један уважени писац и песник, какав је Бранко Радичевић, чувши шта се све у његовом Чачку о овоме прича, казао је да је Јаћимовић једино погрешио што је уопште рекао да је Фадиљ Хоџа писац“. (4,119-120)

Због Назора и Фадиља Хоџе могао је неподобни Јаћим да робија. Била је 1985. Био је то Чачак, и била је земља Србија. Тек годиница дана прошла од године из наслова Орвеловог романа.

 

ПРОФЕСОР НИЈЕ КРИВ

Два ђака су, у истрази, сведочила против Јаћимовића, али анкета међу његовим ученицима у Техничкој школи је показала колико је био омиљен:“Најзанимљивији човек у школи/…/Предавање је одлично. Оцењивање реално./…/Све најбоље. Само тражи длаку у јајету кад је у питању писмени задатак ( правопис)./…/Супер се односи према ђаку, зна да се нашали, зна да се насмеје, никад није увредио ђака./…/ Тражи да се много дружимо с књигом./…/Професор је добар као предавач, контактира са ђацима ( не вређа ), са мало шале колико да не буде монотоно. При испитивању је толерантан, мада нема петица“.(4,132-133)

У Јаћимовићеву одбрану устало је Удружење књижевника Србије, и дигли су глас многи угледници од пера, од Милована Данојлића до Бранка В. Радичевића. Адвокати, браниоци политичких прогоњеника, јавили су се да га бране пред лицем неправде.

Милован Данојлић му је, тих дана, писао ( 13. август 1985. године ):“Не знам шта да Вам кажем; ја и даље мислим да Вас не могу, у Чачку, судити за распиривање националне мржње, пошто је то једнонационална средина, а за евентуалне изјаве, чак и ако су погрешне, прилично је тешко судски гонити људе./…/Од схватања, које сте износили, ако сте износили, не одустајте и не кајте се, то ништа не вреди. Одбијајте сваки други смисао онога што сте говорили – завереништво, организовани рад, систематско деловање. То су приватна схватања, која могу бити тачна или погрешна, и не видите за шта се ту занима држава“. (4,115-116)

Тај Милован Данојлић и данас, као и онда, брани слободну мисао. И у Србији и у свету.

Наравно.

 

СЕНКЕ НАД ЈАЋИМОМ

На крају, одустали су од прогона. Али је Јаћимовић у својој школи и даље био сумњив, па је Образовно – васпитном већу своје школе марта 1986. писао:“Последња хајка против мене траје скоро девет месеци и још се, само на други начин, наставља. То ме је већ стајало пола годишње зараде, да не рачунам све друге тешкоће које неминовно прате ову кафкијанско – орвеловску ступидност. О себи сам на клупи у истражном поступку слушао 29 сати монтиране будалаштине, које нису имале ништа заједничко са мном. Ћутао сам све време. /…/ Наглашавам да ја никад нисам био оптужен него само осумњичен. А сви смо ми, тврдим, сумњиви појединим типовима. Постоје они који нешто корисно раде и они други што сумњиче. Други су били увек духовно јалови и у томе налазе компензацију. Досад сам учио и васпитавао 10 до 12 хиљада ђака. Нашла се двојица ( а како, јасно је ) који су ме теретили у суду, а не на суду“. (4, 143)

Ипак, професор је остао на ногама, и наставио да ствара. Упокојио се 2009. године. Једна занимљивост: приредио сам, у једном тому, избор његових прича о брозомори у нашем крају и неколико докумената везаних за прогон дотичног „неподобника“, под насловом „Предајте се, Срби“. Објавио ју је Завод за уџбенике у Београду годину дана пре пишчеве смрти.

Нови комунисти у Србији, ударна песница НВО политичких елџибитника и идеолошких џендериста, сада чезну да мене избаце из школе.

Некад Јаћимовић, сада  Димитријевић.

Историја нам се понавља, ad nauseam.

 

НИ ЗА ПРКОС, НИ ЗА ПРАЗНУ СЛАВУ

У школи, иначе, радим свој посао: предајем књижевност. И учим младе логонауте да мисле о књижевности и култури. И да се супротставе мом мишљењу кад осете да је то потребно. Наметање сопствених идеја сам увек сматрао злоупотребом деце. Али, политички јуришници – елџибитници тврде да бих ђаке могао кварити тако што они, рецимо, узму па читају текстове са мог блога. Што би значило да морам да укинем свој блог ако хоћу да предајем у Гимназији. И да не пишем ништа што ми они, повлашћени идеолошки булдози НАТО Империје, не одобре.

Настављајући традицију чачанских професора, православних хришћана непоклеклих пред титотопијским безбожништвом ( Миодраг Јаћимовић је, рецимо, био син свештеника), трудим се да се држим речи апостола Павла:“Ништа не чините из пркоса или за празну славу“(Филип.2,3). Борећи се против џендеристичког неокомунизма, нисам никоме пркосио зарад ријалити ефекта, нити сам тражио селебрити славу: једноставно, сматрао сам да ми је дужност да се, као просветни радник, залажем за духовне  и моралне вредности не само свог народа, него и хришћанског човечанства. У тој борби, има грешака и падова; далеко сам од сваке самоуверености и не желим да било коме солим памет.

 

КАД ЈЕ УЗАЛУДНО, НИЈЕ УЗАЛУДНО

Ипак, пријала ми је једна похвала коју сам, у разговору, добио од бившег ђака приликом недавне прославе десетогодишњице његове матуре:“Професоре, редовно пратим Ваш рад – гледам и читам. Не слажем се са свим Вашим ставовима, наравно, али ћу Вам заувек остати захвалан јер сте нас учили да ниједној ствари не приступамо олако, него да између себе и предмета који посматрамо увек постављамо знак питања“.

Био сам  му захвалан.

И то је то, драги моји ђаци, бивши, садашњи и будући (ако буде будућности – а вечности ће бити сигурно, у то не сумњајмо). Живео знак питања, тај златни мач Сирана де Бержерака, мог омиљеног витеза – носоње, чије речи надахнуто преноси Едмон Ростан:“Са надом у успех никад се не бије. Не, узалуд кад је, много је дивније“.

Јер, кад је узалуд, није узалуд: томе нас је учио, између осталих, Свети великомученик Лазар Косовски.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ:

1. https://iskra.co/reagovanja/slobodan-antonic-veliki-pravni-rat-za-slobodu-govora/
2. https://www.dnevno.hr/vijesti/hrvatska/zapanjujuce-cinjenice-deset-slicnosti-komunizma-i-rodne-ideologije-uvedene-u-hrvatske-skole-98807/
3. https://www.academia.edu/30437764/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88_%D0%A2%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%92%D0%B5%D0%BA_%D1%81%D1%83%D0%BC%D1%9A%D0%B5_%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82_%D1%83_%D1%87%D0%B0%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%83_1886-2008._Religious_Practice_in_Cacak_Region_1886-2008_
4. Миодраг Јаћимовић: Предајте се, Срби ( приредио Владимир Димитријевић ), Завод за уџбенике, Београд, 2008.