ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: МЕДНА И МИТИЛИНА: КАКО БОГ ПРОСЛАВЉА СВОЈЕ СВЕТЕ 

НА ПУТУ КА МЕДНОЈ

 

У четвртак, 20. јула 2023, на Свету мученицу Недељу, на путу ка Кочићевом Змијању, а по сусрету са предивним новим храмом у Мркоњић Граду, упутисмо се ка манастиру Медни, кроз крај као из бајке, у зеленилу лета које је било кишно, и које наше дрвеће и биље спасило од болесног жутила и спарушености, што ових година убија хлорофил много пре јесени. Бујају крошње по шумама, радују се стабаоца кукуруза, ливаде миришу.

Пут је ишао у висине, у крајеве медљанске кроз које су, и у антици, водили путеви соли, и где беше наших средњовековних тврђава. Зеленило и ветрић, иако велике врућине, давали су до знања да, како рече Рајко Петров Ного, „није све пропало кад пропало све је“. А и како би пропало, кад нам Бог,  у наше дане, открива Своје свете, који су страдали за крст часни и слободу златну, и својом крвљу посведочили Истину ( а ми, како рече Паскал, верујемо само оним сведоцима који су дали да им се пререже грло за оно што сведоче )? Пошли смо, Стојан, Жељко, Небојша, Раде, Анка, Андријана и ја, уз једног доброг старца – подвижника, у манастир Медну, да целивамо мошти Светих мученика Медљанских, и тако, макар и најскромније, исповедимо веру у васкрсење као коначни смисао човека и света.

 

ШТА СУ СВЕТЕ МОШТИ?

 

„Гроб Твој – извор васкрсења нашега, Христос, показа се као живописан, као лепши од раја, ваистину светлији од сваке царске одаје“, пева Света Црква у току Светле седмице, у дане после Васкрсења. Јер, од када је Христос устао из мртвих, гробови Његових чеда, хришћана, више нису понори и безданице очајања, него колевке и источници радости. О томе говоре и светачке мошти.

Моштима се називају нетрулежни остаци светих – кости, глава, коса, ноге, руке и цела тела, кроз које се Господ прославља чудима у својој Цркви. Moшти на црквенословснком значи „моћи“ – то су енергије Божје дате телесним остацима светих да се преко њих људи исцељују, освештавају и обожују. У Христу Васкрсломе сасвим је могућа појава нетрулежних тела, иако је Бог рекао првом човеку: „Јер си прах, и у прах ћеш се вратити“ (I Мојс.3,19) После стварања света Бог није узрок ни смрти ни трулежности (Прем.Сол.2,23-34), него је смрт и трулежност у свет ушла посредством греха. Зато, по посебној Божјој вољи, извесна тела праведника, мада се по закону пале природе несумњиво предају трулежности, ипак не труле. Код њих, може, на пример, да сатрули, део стопала, руке; могу да се одвоје удови од трупа, али свето тело скоро цело се чува у нетрулежности. Још у Старом завету било је моштију. Такве су биле кости пророка Јелисеја (Сир.48,14). У Новом завету је речено: у часу Христове смрти „и гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли“ (Мт.27,52).

По речима апостола, сви људи сеју „у распадљивости“ (I Кор. 15,42), И све се по природној закономерности претвара у прах (I Мојс.3,19). Тај прах ће тек на последњем суду Господњем да се обуче у нетрулежност (I Кор. 15,53). Али, ипак је важно да апостол Матеј у Светом Еванђељу, пре општег васкрсења, говори о васкрсењу тела светих за време страдања Христовог на Голготи.

Саме по себи, мошти светих немају силу. Али, Бог им даје Своју силу, да посведочи будуће свеопште васкрсење. Али, Божјим свемогућством, из моштију угодинка Божјих, могу да се пројављују чуда и исцељења, као од тела Јелисејевог (II Цар.13, 20-21). У Новом завету та се истина пројављује јасно. Из књиге Дела апостолских познато је, да су чак и Павлови убруси имали чудесну силу: када су их полагали на болеснике, „они се исцјељиваху од болести, и зли духови излажаху на њих“ (Дел.ап.19,12). У Старом завету на моштима су се градиле гробнице и споменици због њиховог прослављења (II Цар.23, 17-18). Господ Исус Христос, говорећи о томе, није осудио градитеље (Мт.23,29-31). На сличан начин, без осуде, и Православна Црква прославља и слави мошти светих, прослављајући тиме спомен Божјих пријатеља (Јн. 15,14; 14,22).

У старини хришћани су побожно сакупљали остатке светитеља, као на пример, Св. Игњатија Богоносца и свештеномученика Поликарпа; у II веку по Христовом Рођењу над моштима су градили олтаре и храмове. Осим тога, на пример, Св. Кирило Јерусалимски у 18. катихези је писао: „Не само да су душе светих достојне уважавања, већ је и у њиховим телима упокојеним некаква сила и снага: мртвац, који је лежао у Јелисејевом гробу, дотакавши се мртвог пророчког тела, оживео је.“ На сличан начин Св. Јефрем Сирин говори: „Светим моштима увек припада чудесна благодат Духа Светога“ . Управо зато и Гангарски сабор у свом 19. правилу строго осуђује оне јеретике, који су се гнушали места где су лежале мошти светих мученика. Та се осуда простире и на све данашње секташе, који хуле на свете мошти и на оне који их поштују.

 

ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦИ ИЗ МЕДНЕ

 

НАЈАВА ОБРЕТЕЊА

 

Једно од великих чуда Господњих јављених у наше доба било је обретење моштију светих српских калуђера из 15. века у селу Медна код Мркоњић Града у Епархији бихаћко – петровачкој.

Летопис помиње да је обретење моштију било одавно најављено:“У овој парохији збио се један врло занимљив догађај. За вријеме служења Свете Литургије у току Валиког поста Свети Антиминс се склопио и расклопио три пута. Свету Литургију је служио отац Бране Клинцов. То се десило у току Часног поста 1981. године. Поводом тог догађаја парохију и пароха посјетили су епископи бањалучки Јефрем и рашко-призренски Павле, који је у вези са тим догађајем с надлежним парохом разговарао дуже вријеме.“По извјештају и реферату Епископа рашко-призренског Павла (потоњег Патријарха српског), Свети архијерејски сабор донио је следећу одлуку: „Извјештај о чудесном савијању и развијању Св. Антиминса на Литургији у храму Рождества Пресвете Богородице у селу Медни, код Мркоњић Града, Четврте недјеље Часнога поста 1981. узети на знање и умолити Преосвећену епархијске архијереје да о томе обавјесте своје свештенство које ће у проповједима и разговорима указати вернима да је Господ у Цркви својој „у све дане до свршетка века“ (Мт 28, 20). А то обавезује све нас да свакодневно најозбиљније саображавамо свој живот према вољи Божијој, како би милост и помоћ Његова била са нама као што је била са прецима нашим“.

 

ЈАВЉАЊА ПЕТРИ ТЕЛГЕТИЈИ

 

Посмртни остаци откривени су на необичан начин. Док је још као дете чувала стоку на оближњем пропланку, Петри Телгетији су се јавила тројица монаха, саопштили јој своја имена и показали где су убијени и закопани. Деценије су пролазиле, а виђења и јављања монаха Серафима, Авакума и Мардарија нису престајала. Али оно што је Петра причала нико није узимао за озбиљно. Епископа Хризостома о својим визијама и порукама први пут је обавестила у лето 2003. године. Владика бихаћко-петровачки је био уздржан, свестан да постоје многи лажни видовњаци. „Мени су рекли да вама кажем да их извадите из земље“, поручила је тада Петра епископу Хризостому. По речима оца Василија из манастира Клисине, „она је причала тадашњем владици Епархије бихаћко-петровачке Хризостому о монасима који су пострадали прије четири вијека. Казала је да су пребјегли са Косова у Херцеговину, те да су из Петропавловог манастира код Требиња дошли у Медну.“

 

ОПРЕЗ ВЛАДИКЕ ХРИЗОСТОМА

 

Када је 2006. на први дан Духова, идући ка Гламочу, владика Хризостом пролазио поред локалитета „Црквиште“ рекао је више за себе: „Па, ако су ту доле, зашто се мени нису јавили већ Петри?“

Од тада сваку ноћ прича о свештеномученицима медљанским почела је да га опседа пре него што утоне у сан. Ноћу уочи Мале Госпојине (21. септембар), храмовне славе цркве у Медној, владици Хризостому су се поново јавили Серафим, Авакум и Мардарије и затражили да их извади из земље.

Пренувши се из сна владика Хризостом је одлучио да истог дана сврати у Медну и затражи од тамошњег свештеника протојереја Николе Пене  да организује копање на месту за које је Петра тврдила да су закопани убијени монаси. „Ако неко буде питао: шта то радите, кажите да проширујете терен где се врше житне молитве за Светог Николаја (22. маја)“, поручио је владика оцу Николи Пени, не желећи публицитет док се не потврде Петрина виђења.

Владику Хризостома не смемо оптужити за сувишни скептицизам, јер су православни увек и свагда трезвени. Снови преко којих су Свети мученици из Медне дошли у додир са православним човечанством дар су благодати Божје, и дају се ретко, по нарочитом Промислу Свете Тројице. По учењу Цркве, снова има три врсте: обичних, какви су најчешће, оних од ђавола и оних од Бога. Обични су нека врста обраде дневних утисака. Они од ђавола су лажна виђења која човека смућују и одводе од праве вере. Они од Вишњега су ретки и, као што рекосмо, дају се по особеном благослову Његовом. Основни став Православне Цркве по питању снова изречен је Исусом, сином Сираховим: „Гатање, чини и снови ствари су испразне. Ако ти снови нису послани од Вишњега, не поклањај им срце своје. Јер, СНОВИ МНОГЕ ПРЕВАРИШЕ И ОНИ КОЈИ СЕ НА ЊИХ НАДАЈУ ОД БОГА ОТПАДОШЕ“ (Стр. 34, 2 –27). У древним отачницима описан је случај изврсног подвижника који је, на несрећу, веровао својим сновима. Једном га демони обмануше, показујући му како сви хришћани иду у пакао, а сви јудаисти у рај. Он напусти монаштво, обреза се по јеврејском обичају и ратова против Христа. После смрти, отишао је у вечну муку. Зато свако сновиђење мора бити проверено код искусног православног духовника.

Владика је поверовао кад га је Господ уверио.

КАКО СУ МОШТИ ОБРЕТЕНЕ?

Првих сат-два копања на локалитету „Црквиште“ 11. октобра 2006. године нису дали резултате. И док су протојереј Никола и отац Василије, игуман манастира Клисине, полако постајали забринути да неће ништа пронаћи, Петра их је бодрила: „Само ви копајте, они су ту“.

Отац Никола сведочи:“Када смо почели ископавати простор гдје су се Петри указивали монаси, владика Хризостом је позвао и њу да дође из Војводине, гдје сада живи – прича свештеник из Медне, Никола Пено. – Пошто смо откопали дио терена и ништа нисмо пронашли, Петра нас је упутила да откопамо дио терена и земљишта код једног буковог дрвета, јер су се њој, наводно, ту приказивали монаси. И након скидања неколико слојева земљишта, нашли смо кости монаха. Биле су у добром стању, с обзиром на дужину периода које су биле у земљи.“

Док је из земље вадио кости Серафима, Авакума и Мардарија, како сам каже игуман Василије, осетио је топлоту људског тела. Уз певање васкршњег тропара, мошти новојављених мученика су пренете у оближњу цркву Рођења пресвете Богородице, где су опране у вину. Епископ бихаћко-петровачки у међувремену је одлучио да се на локалитету где су пронађене мошти подигне манастир посвећен светим преподобномученицима медљанским Серафиму, Авакуму и Мардарију. Од тада Медну је посетило на хиљаде поклоника који су дошли да од новооткривених мученика затраже молитвено заступништво и помоћ.

Експертиза је показала да су су монаси који су убијени током турског освајања ових простора у другој половини 15. века били стари између 40 и 60 година. На скелетима нису пронађени никакви трагови обољења. „Палеопатолошким прегледом само на једном скелету смо утврдили тачан узрок смрти. На чеоном делу лобање нашли смо повреду од ударца неким чврстим предметом, највероватније неком мотком или полугом“, објаснио је палеоантрополог, академик Србољуб Живановић. Мошти су сијале као дукати, оном бојом која потврђује светост покојника. Остали скелетни остаци пронађени недалеко од овог локалитета на гробљу, који су бели или потамнели, потицали су из 18. века. Наиме, током ископавања пронађен је један камени крст као надгробни споменик  на којем је уписана 1711. година.

 

СВЕТИЊА ДАНАС

 

Мошти су прво почивале у сеоској цркви, да би сада биле у манастиру у коме се подвизавају игуманија Стефанија и монахиња Мардарија. Дочекани смо благородно и достојанствено, онако како само наше женско монаштво, те племкиње Господње, уме.

Народ долази, чуда се дешавају. Отац Василије каже:“ Свети мученици дају велики благослов и могу да кажем да су чудотворци. Два брачна пара, из Бањалуке и Градишке, долазила су и кроз молитве тражила помоћ, а потом добила потомство.“ Чули смо и причу о малој Теодори, четврогодишњиј девојчици која са родитељима живи у иностранству, и која је видела Свете Мученике Медљанске као „дечаке“ одевене у зелено ( богослужбене одежде ) како јој на растанку машу и зову је да поново дође. Када су њени родитељи касније посетили манастир ( а она није ишла с њима ), чим су се вратили, а још ништа нису причали, рекла им је:“Ви сте били код оних дечака, а мени ништа не кажете“.

Знајући све ово, Светима из Медне певамо тропар гласа осмог: „Препрослављен јеси Христе Боже наш, Који си мученике Твоје као свјетила пројавио, откривајући нам свештене мошти њихове, које се у последња времена чудотворно јавише, и све који им притичу Божанском љубављу озарише, њих ради Христе Боже, сачувај свијет твој, Цркву твоју непоколебљиво, и нама који им са вјером и љубављу ходимо, даруј мир једини Човјекољупче.“ И додајемо му, с радошћу, кондак гласа трећег:“Свијетли се, данас света обитељ Медљанска; у коју, долазе свештене мошти, тројице монаха и тројице мученика, Светој Тројици, они у свему угодише; молите се о Мученици славни, за нас, за обитељ свету и насљедство своје, који вјером притичемо кивоту моштију ваших, и кличемо вам: Радујте се угодници Бож(и)ји; дивни, и божански Серафиме, Авакуме и Мардарије.“

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ СА МИТИЛИНЕ

ПРВА СВЕДОЧЕЊА

Област Ораховог брежуљка налази се у близини места Терми на острву Митилини (Лезвосу). Некада је припадала Турчину Хасан-ефендији. Тај предео Термљани су звали „Калуђерско“ („Kalogeros“ – „Калуђер“), јер су многи, нарочито пастири, веома често виђали монаха како хода унаоколо, слушали црквена звона и појање.

Исти монах виђан је у турској кући која је припадала рођаку Хасан-ефендије, Ариф-ефендији. Кућа је била украшена мермером који је некад припадао манастирској цркви на Ораховом брежуљку. Ариф-ефендијаје напустио кућу јер је веома често виђао монаха, и плашио га се. У напуштену кућу настанио се један од његових служитеља, Игњатије Караконстантис, са женом и децом. Његова супруга је често, у будном стању, виђала свештеника који кади. Уплашена, захтевала је да оду. Ноћ пошто су отишли, јавила јој се Мајка Божја и саопштила да су без куће остали због њеног маловерја, јер је онај кога је Игњатијева супруга виђала био светитељ, па га се није требало бојати. Године 1922. у Терми су, из Мале Азије, стигле многобројне избеглице, од којих су се неке настаниле у кући Ариф-ефендије. Са мајком и ујаком Константином Марангосом, ту је десет година живела Василики Ралис. Њени су често виђали свеца како кади кућу, али се нимало нису плашили.

Када се кућа, нагризена зубом времена, срушила, Константин Сјахос је узео део камења за изградњу свог дома. Између осталог, искористио је и нешто мермера од древне цркве, и уградио га. Пре но што је то учинио, његова сусетка Гарифалиа Мурлу видела је у сну неког званичника који јој је рекао: „Кажи Сјахосу да не узима мермер од оне куће, јер су га Турци узели од цркве коју су уништили“. Али је она, због стидљивости, избегла да то саопшти Сјахосу. Константин Марангос је пред Господом обећао да ће на Ораховом брежуљку подићи капелицу, јер се на том месту налазио велики комад мермера, који је служио као Свети Престо на сваки Светли Уторак, када су се Термљани сабирали на Литургије, по древном обичају чије је порекло нестало у маглама прошлости. Он своје обећање до смрти није испунио, па је Василики решила да то учини она, у име свог ујака.

ДУКА ЦОЛАКИС

У јуну 1959. год, њен супруг Ангелос, она, њена мати и ујна јој Марија Марангос, почеше да зидају капелу. Одређено је где треба да буде храм. Дука Цолакис требало је да копа за темељ.3. јула Дука је откопао један гроб и у њему нашао очуван скелет непознатог човека. Глава је 30 центиметара била удаљена од тела. Дука је поред тела нашао и опеку у коју су ножем, или неким оштрим предметом, била урезана три крста, што је значило да је гроб хришћански. Цолакис је кости уклонио да би наставио са копањем. Веће од њих је ставио у врећу, и положио их под маслину, где су стајале пет дана. Један дечак је пролазио туда са бабом, узео камен и погодио лобању. Цолакис је онда кости сместио у празан џак од цемента и ставио их под друго дрво. Следећег дана, радећи, саплео се о врећу и, љутит, заурлао: „Торњај ми се с пута!“, бацајући је подаље од себе. Те вечери, кад је завршио са радом, негде око деветнаест часова, решио је да џак премести под суседно дрво. Кад га је узео, осетио је дрхтавицу у рукама, као од струјног удара. То се поновило три пута, а врећу није могао да помери са места. Уплашен, Цолакис се прекрстио, што, као безбожник, није чинио претходних ДВАДЕСЕТ СЕДАМ година! Тада је успео да подигне врећу и стави је на дрво.

Три недеље, док је капелица грађена, врећа је стајала тамо. Три-четири дана пошто ју је сместио, Дука је у капелици чуо топот коњских копита. За неколико минута, звук се три пута поновио, мада он никога није могао да види. Уплашен, отрчао је у село, решивши да тамо никада више не остаје у ноћним часовима, поготову не сам.

Сутрадан, Цолакис је радио са још неколико људи, и размишљао: „Ако је овде била црква, зашто онда нема ниједног камена са крстом?“ Чим је то помислио, радници су почели да откопавају комаде мермера са крстовима и разним орнаментима. Нашли су и део зида, украшеног фрескама. Не знајући му вредност, срушили су га. Касније су вредни остаци предани археолошком музеју Митилине.

МАРИЈА ЦОЛАКИС

Дука је о налазима обавестио своју жену Марију, пославши је да их види, а он је прилегао да се одмори. Марија Цолакис је отишла на Орахов брежуљак да запали свеће на мермеру који је коришћен као Свети Престо. Попевши се на брдо, поред себе је угледала нечију сенку. Окренула се и видела високог свештеника одевеног у црну мантију, али без главе. Крикнувши: „Мајко Божја!“, Марија је отрчала кући и саопштила мужу о свему, сматрајући да је место „уклето“. Дука јој се наругао и, испричавши све радницима, смејао се својој супрузи као „празноверној“.

Те ноћи, Марија Цолакис је уснила Госпођу одевену у црнину. Она јој је рекла: „У тренутку кад си видела свештеника није требало да се уплашиш и побегнеш. Он је био монах који је ту водио подвижнички живот. Једног дана он ће рећи своје име и одакле потиче, и испричаће читаву повест о своме мучеништву. На том месту је постојао манастир са много монаха, али су га Турци уништили, запаливши га. Има драгоцених црквених предмета на Ораховом брежуљку, а у погодно време и они ће бити откривени. Доноси и пали не само свеће, него и свето кандило, и нека тамо непрестано гори“.

После неколико дана опет је видела исту Госпођу – саму Богородицу! – која јој је рекла:“ Кажи Ангелу Ралису да отпусти све раднике, укључујући и твога мужа, зато што од јутра до мрака богохуле, и нека најми друге“. Заиста, они су били неверници, и стално су псовали светиње. Марија Цолакис је све рекла Ралису, али он није желео да верује сну једне жене.

Марију Цолакис је чуо Евстратије Литрас из села Памфиле, између Термија и Митилине. Препоручио је Ангелу Ралису да пости три дана, и да приступе ископавању црквених драгоцености, о којима је Марији причала Богородица. Марија се уплашила јер Дјева није дала благослов за такву делатност. Ралис је пак послушао. Он и његов  друг Теодор попели су се на Орахов брежуљак и почели да копају. Трудили су се, али ништа нису нашли.

Сутрадан, Марија Цолакис је дошла Ралису и испричала о сну који је имала претходне ноћи. Видела је сву тројицу копача и свештеника у позлаћеном одјејанију, који им гневно виче: „С којим сте правом дошли да копате овде, кад није стигло ни право време ни права особа? Ако још једном пробате да урадите то што сте радили ноћас, зло ћете проћи“. Ралисова супруга Василики рекла је Марији: „Мора да си под демонским упливом кад си сањала такав сан“. Ангелос је ћутао, запањен, схвативши овај сан као истиниту Божју опомену.

Марија је такође сањала свештеномонаха како јој, у рушевинама на Ораховом брежуљку, пружа трнову круну што је био знак да је то место – место мучеништва.

ОСВЕШТАЊЕ КАПЕЛЕ

А 6. септембра 1959. изградња капеле је завршена, и 8. септембра је било освештање са празничним богослужењем. Дука Цолакис, који је присуствовао богослужењу, све време се у себи подсмевао новооткривеним моштима, смештеним у ћивотић, називајући их „двопецима“. Када се служба окончала, на Орахов брежуљак попео се оркестар и почео да свира. Дука је кренуо да игра, и одједном осетио како је глув. Поред себе је угледао сенку мушкарца. Престао је да игра и појурио према оближњој чесми. Одједном, зачуо је глас како га зове ка суседној маслини. Дука је обратио пажњу на глас и осетио како га је неко снажно гурнуо: „Ко ме то гурну?“, закукао је, павши на тле. Покушао је да устане, али је био парализован. Подигао је поглед и видео високог свештеника који му је рекао: „Безбожниче један! Два месеца непрекидно овде радиш и исмеваш веру, а данас си се подсмевао мојим костима“.

Више ништа није видео, али је осетио страховите болове, као да га свештеник боде копљем. У очају, Дука Цолакис је завапио:“Пресвета Дјево, спаси ме! Смилуј се на моју децу, ако нећеш на мене грешника!“

Нашли су га како лежи парализован. Лекар Евангелос Кунелис из Термија установио је да Дука није ни отрован, нити се шлогирао. Унели су га у црквицу, где је лежао затворених очију. Плакао је, певао црквене песме и преклињао Богородицу да му опрости неверје. Рекао је да су, док га је свештеник тукао, дошле две жене, једна одевена у црну, друга у плаву одежду. Прва је рекла свештенику: „Доста је!“, и он је престао да га туче. То су биле Пресвета Богородица и Света Петка.

Мајка Божја је рекла Цолакису да мора да поверује у Господа, да пости три дана и причести се. Биће три дана парализован и исцелиће се после свеноћног бденија. Тако је и било – Дука је три дана патио и мучио се, а после Причешћа се опоравио. Потпуно се повратио након десет-петнаест дана.

У исто време, чудесно излечење доживела је и старица Параскева Дургуна, која је у коми имала виђење монаха што јој је рекао: „Дођи и поклони се мојим моштима које су на Ораховом брежуљку и поново ћеш оздравити. Ја сам светитељ. Турци су ме заклали. Кости које су открили припадају мени.“ Кад је отворила очи, Параскева је својим двема кћерима испричала оно што је видела. Уз помоћ њихову и сусетке Марије Сарантинис, Параскева се попела до капелице, целивала мошти и – оздравила.

НЕ ПЛАЧИ ШТО ТИ СЕ РУГАЈУ

Василики Ралис је месецима патила од киселине у желуцу, и узимала је лекове без икаквог побољшања. Једног дана, пошто се вратила са Ораховог брежуљка, уснила је светитеља који ју је три пута закрстио и рекао: „Не плачи што ти се ругају јер се пењеш на Орахов брежуљак због мене. Ја сам претрпео мучеништво Христа ради. Једног дана ћу им доказати да нису у праву. Светитељ сам. Мошти нађене на Ораховом брежуљку су моје. Настави, чедо моје, да чиниш то што чиниш, и ја ћу те заступати пред Господом“. Овај сан – виђење Василики је имала крајем септембра 1959. Од тада су проблеми са желуцем ишчезли као да их никада није ни било.

Светитељ који се јавио Параскеви и Василики своје име никоме није откривао све док није освештана капела на брду. Први човек коме је открио име био је Константин Цаликис из Термија. Једанпут, у сну, чуо је глас: „Константине, ја се зовем Рафаило!“ Никоме ништа није рекао, осим свом пријатељу Василију Хаџиантонију, јер се плашио да га безбожници не исмеју. Није ни знао како то да протумачи. Мислио је да му се јавио Свети Архангел Рафаило, пошто је у суседном граду Ментамадосу посећивао храм Светих Архангела и приложио му једну икону.

Тада је Светац јавио име Василики Ралис и Марији Цолакис. Првој је казао како се зове и да је мученик Христов, пострадао од Турака, и да је мучен слично Спаситељу за Кога је пострадао; другој је дошла Пресвета Богородица и саопштила: „На Ораховом брежуљку, близу цркве, налази се икона која ме изображава. Ту ју је својим рукама сместио отац Рафаило, монах заклан од Турака“.

ЈАВЉАЊА СВЕТОГ РАФАИЛА

Затим се угодник Божји јавио јеромонаху Пахомију, парохијском свештенику у селу Пиргои Термис. Рекао је да се зове Рафаило и да је родом са Итаке. Тражио је, такође, да му буде састављена служба и да се уради икона која га изображава. Пахомије, средовечни монах са Свете Горе, који је на Лезвос дошао по молби митрополита Јакова, био је слабо школован, и црквене песме никад није састављао. Па ипак, по благослову Вишњег, касније је сачинио предивну службу.

Свети Рафаило је тражио да му икону наслика други, жењени свештеник, отац Василије Бамиас из оближњег села Морије. Он никад није учио иконопис, али је, из љубави, заиста понекад сликао иконе. Једног дана, дошла му је Мирсина Дургуна и саопштила да је у сну видела Светог Рафаила, који јој је казао да оде оцу Василију и поручи му да изради икону Светих Рафаила и Николаја. Мирсина тада није ни знала да неко у Морији слика иконе. Свештеник је прихватио послушање и учинио оно што је требало, по опису госпође Дургуне. Кад је окончао свето дело јавио му се угодник Божји у сну – заједно су служили Литургију. Такође, дошла му је и Василики Ралис, опет по благослову новојављеног свеца, и затражила од оца Василија да напише чланак о чудесним јављањима његовим. И то је свештеник из Морије учинио. Чланак је штампан у једном часопису, „Светогорска библиотека“.

СВЕДОЧЕЊЕ ФОТИЈА КОНДОГЛУА

Касније је иконе радио чувени грчки уметник и публициста, побожни обновитељ византијских предања у живопису и појању, Фотије Кондоглу, становник Атине. Прво је 1960. живописао Свете Рафаила и Николаја, а касније им је, на следећој икони, додао и Свету Ирину, о којој ћемо рећи коју реч касније. 1962. године објавио је књигу о ономе што се збило под насловом „Велико знамење“. Књига је брзо постала омиљено штиво православних Грка. И њему се у сну десило јављање свеца Господњег, које Фотије овако описује: „У току поћи између 5. и 6. новембра 1962, у сну сам видео Светог великомученика Рафаила. Био је висок, носио је панакамилавку, лице му је блистало и очи светлуцале; брада му је била црна са седим прогрушцима. Одједном сам схватио да је то Свети Рафаило, и пожурио сам да му целивам руку, што је учинио и мој драги у Христу брат, Александар Пападимитрију, који је такође био присутан. Видео сам да светац седи на столици и покретом ме позива да седнем на столицу са његове десне стране. У том тренутку сам се пробудио. Било је пола четири после поноћи“.

ОБРЕТЕЊЕ СВЕТОГ НИКОЛАЈА

У априлу 1960. године Свети Рафаило је открио гроб јерођакона, Светог Николаја, умученог са њим. У сну су га виделе Марија Цолакис, Василики Ралис, Марија и Мирсина Дургуна, Вирxинија Адам: свима је показао гробно место. Оне су се плашиле да јаве митрополиту митилинском Јакову и да га моле за дозволу да копају. Чинило им се да ће се, ако мошти не буду нађене, неверници подсмевати вернима. Па ипак, осмелиле су се. Владика је благословио. Дука Цолакис је почео да копа. Пошто је наишао на стену, престао је да ради, мислећи да ту гроба не може бити. Те ноћи видео је омањег монаха који му је рекао: „Ја сам Николај. Зашто сумњаш да је мој гроб ту? Зар си заборавио шта ти је учинио Свети Рафаило? Ја ћу те још строжије казнити!“

Сутрадан, 13. јуна, Дука је свој сан испричао људима који су радили на налажењу моштију. Придружио му се још један копач, Никос Подарас, и мошти су откривене истога дана. Радост верујућих била је неизмерна.

Одмах после тога, Свети Николај је почео да чини чуда. Ево неких:

Василики Имвриоту, старица из града Митилине, била је тешко болесна – једна страна тела била јој је парализована. Пошто се помолила новојављеном свецу, целивајући његове мошти, Василики је оздравила, и рука и нога су се вратиле „у нормалу“.

Једна млада жена, на ивици смрти због инфекције, сасвим се опоравила благодаћу Божјом датом Светом Николају.

Човек који је боловао од туберкулозе, и имао велике каверне у плућима, посетио је Орахов брежуљак, помолио се Светом Николају и оздравио. Доктори су га послали, будући да је био тежак случај, у санаторијум поред места Ајасос, на Лезвосу. После чудесног излечења, рендгенски снимак је показао савршено здрава плућа.

Истог дана када су обретене мошти Светог Николаја, откривен је и патријарашки повељни печат из XIV века, начињен од олова и сребра. С једне стране био је лик Дјеве Марије; с друге – Светог Архангела Михаила. Тиме је потврђена чињеница јављена Марији Цолакис у сновиђењу да се у тој области у земљи налази и икона Богородичина.

 

ЈАВЉАЊЕ СВЕТЕ ИРИНЕ

 

Затим је почела да се јавља и једна девојчица од дванаест година. Имала је дугу плаву косу и сведочила да је и она претрпела мучеништво. Марија Дургуна ју је угледала са граном уцвалог бадема у руци. Ангеликула Ралис, осмогодишња кћи Ангела и Василики, такође ју је видела. Људи су у почетку мислили да им се јавља Света Петка у виду девојчице. Богородица је Василики Ралис рекла да то није Света Петка, него девица – мученица Ирина, кћи сеоског кмета места Терми. На питање, откуд она међу мученицима, Богомати је одговорила: „Турци нису спалили манастир чим су освојили Лезвос (1462). Прошло је извесно време. Грци у тој области су се побунили, и многи су одбегли у планине. Тада су Турци почели да хапсе водеће људе у Термију. Сеоски кмет и његова породица отишли су да се сакрију у манастиру. Мислећи да су монаси побуњеницима дали склониште, Турци су дошли у манастир и ухватили монахе и сеоског старешину, и мучили их да би их натерали да кажу шта знају о побуни. Мучили су кћи сеоског старешине пред њим самим. Али она није издала Грке“.

Елевтерија Кавура из Термија уснила је, након тога, да се попела на Орахов брежуљак, али да место није онакво какво је данас. На њему се налазио древни храм, као и монашке келије. Тле је било прекривено драгуљима. Она се сагла да узме неки од драгих каменова, али ју је зауставио глас из једне од келија. Угледала је старог монаха који јој рече: „Ништа не дирај овде, јер је ово место свето. Натопљено је крвљу мученика“. Елевтерија је питала: „Ко су ти мученици?“ Монах ће на то: „Гледај!“ Показиваше јој некакав, као стаклом ограђен, простор, у коме су се налазила два монаха, два световњака и једна девојчица. На раменима ношаху крстове, а један страхотан Турчин их је боо копљем. Стари калуђер настави: „То су монаси, старешина села и сеоски учитељ. Сви су претрпели мучеништво“. Елевтерија је, уплашена, покушала да се склони у неку од монашких келија, а старац је понављао: „Ово је место освештано, ово је место свето“.

Вирхинија Адам је у сну имала виђење  неколико нагорелих костију на једном месту Ораховог брежуљка. Саопштила је то свештенику из Термија Јевитимију Цолосу. После неколико дана, људи су копали на месту које им је показала Вирxинија и, на дну неке врсте каце од земље, обрели неколико огорелих дечјих костију. Те ноћи, Свети Рафаило се јавио Марији Цолакис и рекао јој да нађене кости припадају кћери сеоског кнеза, коју су Турци на том месту живу спалили.

 

СЕОСКИ УЧИТЕЉ

 

А 31. децембра 1960. Константина Дургунис из Термија сањала је да ће још један гроб бити откривен на брду. Рекла је некима о томе, али они нису обраћали пажњу. После 15 дана, током ископавања, нашли су гроб поред гроба Светог Николаја. Унутра је био скелет човека искасапљеног, умученог. Глава му је одсечена и стављена између ногу. Нашли су знак да је гроб хришћански – комадић црепа са три урезана крстића. Копачи су мислили да је реч о трећем монаху – мученику из тог манастира.

15. јануара 1961. године, четрнаестогодишњем Кости Псирукису из Термија у сновиђењу је откривено о коме је реч. Он је сањао како се са једним другом пење према капели на Ораховом брежуљку. Приближивши се, угледаше човека како улази у капелу. Затим се тај исти човек молио и палио кандила. Рекао им је:“ Оставили су ме тамо и бацили нешто земље на мене, не знајући ко сам. Ја сам сеоски учитељ. Пошто су Турци одсекли главу Светом Рафаилу, заклали су и мене. Кад су то урадили, ставили су ми главу међу ноге. Хришћани ме погребоше поред Светог Николаја“. 20. јануара, такође у ноћном виђењу, учитељ је Кости рекао да се зове Теодор.

 

ЈОШ ПОСТРАДАЛИХ

 

А 8. септембра 1959, Асименија Вурновалис из Термија уснила је како капелица на Ораховом брежуљку треба да буде срушена да би се обреле и остале мошти. Исто су сањали и Апостол Хаџиантонију, Панајота Пломариту, Мирсина Дургуна и госпођа Ралис. Ангело и Василики Ралис су се тешка срца одлучили да ураде тако нешто јер им је капелица била веома драга. Па ипак, заповест Свише била је важнија, и храмић је срушен маја 1961. 12. маја нађено је тело сеоског старешине Василија, а затим, у гробу поред његовог, остатак моштију Свете Ирине. Према виђењу датом Марији Балабанис, 13. јуна 1961, откопан је, на дубини од шест метара, извор свете воде (агијазма) из доба у коме су се подвизавали Свети Рафаило и Николај.

Коста Канелос из Термија видео је, 3. јула 1961, Светог Рафаила који му је казао: „Реци народу да је много крви овде проливено. Претрпели смо мучеништва за Веру своју и за своје Отачаство“. Света Ирина му је тада показала место на коме се налазила рељефна икона – енколпион са ликом Христа Сведржитеља. Касније је та светиња смештена у манастир Светих Рафаила, Николаја и Ирине, где се и данас налази, управо на Ораховом брежуљку. Потоња ископавања донела су још многа открића – златнике са ликовима Светих Константина и Јелене, Свете царице Теодоре, заштитнице иконопоштовања, са двоглавим ромејским орлом, итд.

 

ЧУДА НЕ ПРЕСТАЈУ

 

Чуда су се наставила, све обилатија и дивнија, јер, како пева Црква „које тако велики као Бог наш? Ти јеси Бог који чиниш чудеса“. Таква чудеса је, на пример, доживела Катарина П. Литрас из места Памфила на Лезвосу. Њен супруг Панајотис био је исцељен Светим Рафаилом од болести стомака која га је годинама мучила. Тада је Светац стао да се јавља и Катарини, прилично лакомисленој особи, склоној луксузу и модирању. Свети Рафаило јој је заповедио да измени начин живота: да скупоцену одећу раздели сиротињи и почне да се облачи једноставно, скоро монашки строго; да пости дванаест дана не узимајући храну и да се затим три пута причести; да са својим супругом почне да живи као сестра са братом, без телесних веза; да стекне што дубље смирење и што већу љубав према ближњима; и, на крају, да она, њен супруг и син, који је живео у Јужној Африци, буду први приложници за изградњу манастира на Ораховом брежуљку. У потпуној послушности Свецу, Катарина је променила свој начин живота, постајући и споља и изнутра сасвим друга особа. Светац је и другима говорио како да живе хришћански (његове поуке доносимо у наставку), али је Катарини рекао и нешто ново – своју жељу да на брду изнад Термија, које је назвао „другом Голготом“, буде манастир, у коме ће многи људи, са свих страна света, стећи исцелење.

Панајотис и Катарина Литрас почели су да сабирају прилоге за зидање манастира. Темељи за цркву будуће обитељи постављени су 16. септембра 1962. године.

24. децембра 1961. године, Свети Рафаило је у сну показао Марији Цолакис госпођу Мелпомену, која је 1433. манастир обновила на рушевинама старе обитељи. То је она учинила у знак благодарности Мајци Божјој која је на том месту исцелила њеног сина Акиндипа. Свети Рафаило је рекао Марији да су Акиндин, који је касније постао надгледник манастира, и монах Ставрос, сахранили њега и другаре његове, саборце у мученичком војевању. То су учинили по–што су Турци запалили манастир и отишли.

 

ИГУМАНИЈА ОЛИМПИЈАДА

 

13. фебруара 1962. седамнаестогодишњи младић из Термија, Захарија Пафилиотис, имао је виђење манастира на Ораховом брежуљку који је у XIII веку био уништен од стране пирата. Свети Рафаило је у сну одвео Захарију до старог манастира и, после молитве у манастирском храму, упознао га са игуманијом Олимпијадом, настојатељицом светиње. 16. фебруара она му је у сну рекла следеће:“Дете моје, дошао је тренутак да научиш моју повест. Ја сам монахиња Олимпијада. Родом сам са Пелопонеза. Кад сам имала десет година, остала сам без родитеља и дошла у манастир на Ораховом брежуљку који је у то време био женски, а игуманија му је била моја тетка Доротеја. У деветнаестој години примила сам схиму. Кад сам напунила двадесет пету, постала сам игуманија обитељи. 11. маја 1235. у манастир су стигли злочинци – пирати. У обитељи је било 30 монахиња, и пирати су неке од њих обешчастили, док су остале побегле у планине. Али ја и сестра Ефросинија биле смо подвргнуте многим мучењима. Она је била обешена на дрво и паљена до смрти. И моје тело су, такође, жегли великим бакљама. Тада су ми (у главу) зарили гвоздену шипку и њоме ме пробили кроз уши. Нисам могла издржати остала истјазања, и предала сам, тог дана, дух свој Господу“.

 

ИЗГРАДЊА МАНАСТИРА

 

Митрополит Јаков је у сну видео Светог Рафаила који је говорио о значају светих моштију и о њиховој, Богом дарованој, сили. 22. јануара 1966. г. Светац се опет јавио митрополиту у блиставим епископским одеждама, разговарали су о изградњи манастира на Ораховом брежуљку. Владика Јаков се жалио на недостатак средстава, али му  је Светац казао да не брине, јер ће ускоро стићи довољно новца, и манастир ће брзо бити сазидан. На крају разговора, Митрополит је свом светом саговорнику целивао десницу. И заиста – ускоро је стигло довољно средстава, па је манастир освештан већ 6. јула 1969. године.

Митрополит је благословио да манастир буде женски. Са острва Хијоса стигла је, скупа са неколико сестара – монахиња, мати Евгенија (Клеидара), око које се касније окупило веће сестринство.

1964. г. у Атини је штампана „Служба и молебни канон Светим и славним новојављеним мученицима Рафаилу и Николају и Светој девици – мученици Ирини из Термија на Лезвосу“. Службу и канон је саставио монах Герасим (Микрагијанатис) са Свете Горе. Касније је написано још неколико служби овим угодницима Божјим.

Од тада, па до дана данашњег, скоро сваке године појављују се књиге са новим чудима Светих Рафаила, Николаја и Ирине. Пишу их монаси, свештеници, мирјани, осењени благодаћу Божјом датом светитељима, људи који су се уверили у чудесну силу исцелења и утехе коју мученици Христови поседују.

 

МНОГОБРОЈНА ИСЦЕЛЕЊА

 

Игуманија Евгенија је дела Светаца описала у многим књигама. Нови бесплатни лекари Спасови, по сведочанству самих излечених, исцељују од: амебног хепатитиса, астме, бронхијалне астме, тумора на мозгу, рака дојки, рака јетре, рака желуца, рака материце, бронхитиса, колитиса, шећера, чира на желуцу и дванаестопалачном цреву, ехинококуса, водене болести, екцема, запаљења мозга, фистула, гангрене ногу, срчаних болести, хемиплегије, хеморагије, жутице, киле, високог крвног притиска, инфекција, излива жучи, оспи, депресије, миокардитиса, нервног слома, шока, псуралгије, неурастеније, остеомијелитиса, парализе, запалења плућне марамице, психозе, реуме, ишијаса, кожних болести, богиња, камења у бубрегу, шлога, тетануса, тромбозе, болести штитњаче, тонзилитиса, туберкулозе – ко ће све набројати! Људи долазе свакодневно да се поклоне њиховим моштима које се налазе у манастиру Светих Рафаила, Николаја и Ирине на Ораховом брежуљку, тој „другој Голготи“.

Омиљеност новојављених Светаца у Грчкој огромна је. Поред Ораховог брежуљка, цркве посвећене њима налазе се у месту Като Ахаја на Патрасу, у родном месту Светог Рафаила, Перхориону на Итаки; у Карловасима на Самосу; у Хептахориону код Касторије; у Ливерпулу у Аустралији; у Тоготу у Кенији; у Торонту у Канади. Делићи њихових часних моштију находе се у манастиру Петраки код Атине; у црквици Теолошке школе Часног Крста у Бруклину, Масачусетс; у Светопреображењском манастиру у предграђу Бостона, али и другде. Служба им се служи на вечерњи Светлог Понедељка и Јутрењи Светлог Уторка, када су и пострадали за Христа.

Њиховим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

 

ЧЕМУ НАС УЧЕ МУЧЕНИЦИ МЕДЉАНСКИ И МИТИЛИНСКИ?

 

ПОСТАЛИ СМО МАЛОВЕРНИ

 

У наше јадно, безверно време, многи су престали да верују у истинитост речи Божјих и речи Његових угодника; многи су престали да верују у животворна Житија Светих, то продужено Еванђеље Христово, сматрајући их, малтене, морално – поучним бајкама. Маловерје које је завладало у душама и умовима не само обезбоженим и посветовњачених људи краја XX века, него и православних хришћана. Неки као да желе свођење Богом откривене Истине и Живота на формуле разумске теологије, која није ништа друго до жонглирање светоотачким цитатима у филозофском, топлине и љубави лишеном, кључу. Поред рационалистичке огуглалости, која не може да верује да је Адам живео преко девет стотина година, или да је Свети Симеон Богопримац имао преко триста лета кад је Христа на руке примио о Сретењу, да је Исус Навин зауставио сунце, и да је пророка Јону три дана у утроби држала морска неман (ко би сва чуда Божја набројао, и које сумњало не би желело да их објасни друкчије, „научније“), опасна је, и још опаснија, комформистичка огуглалост, некакво хедонистичко, антиподвижничко „православље“, чија је логика: „Ако ја не могу и нећу да чиним тај и тај подвиг, ни Свеци нису могли да га творе! Ако ја не бих могао оно што пише у житију Светог Јакова Персијанца, онда ни он то није могао!“ Ово безумно мудровање, ослепело од сопствене надувености, маскира се „научношћу, „евхаристијском еклисиологијом“, „изучавањем изворника“, итд. И тако се рађа низ „богослова са цигаретом“ (о. Серафим Роуз), који о тајнама Свете Тројице и Њених угодника расправљају без страха Божјег и савести отачке. Уместо да светоотачким текстовима и Житијима приступају као светим моштима и иконама као што се приступа, они их „анализирају“, подвргавају „критичкој провери“, са једним простим циљем – да православље прилагоде себи, а не себе православљу, које јесте Црква Божја, спасење Христом даровано човечанство!

 

У ШТА ВЕРУЈЕМО – У СВЕЦЕ ИЛИ „ВАНЗЕМАЉЦЕ“?

 

 

Зато су сведочанства попут сведочанстава Светих Серафима, Авакума и Мардарија, као и Рафаила, Николаја и Ирине бескрајно важна. Она сваком ко има очи да види и уши да чује потврђују истине Светог Предања на најживљији могући начин, и то у „доба најмртвије“ (Блок), у крвавом и мрачном, од рационализма полуделом, нашем веку, који верује свим могућим баснама, попут пентагонске будалаштине о ванземаљцима, а са безбожничком мржњом устаје против Еванђеља Спасовог. Потписнику ових редова, од како је чуо за свете из Медне и са Митилине, на срцу је велика радост, радост због милосрђа Премудрога Бога Који све маловернике и полувернике и невернике уразумљује, показујући им да је Он, Диван у Свецима Својим, заиста Бог живих, а не Бог мртвих (Мт. 22,32). Из житија Мученика медљанских и митилинских видимо, ако желимо да видимо, и чујемо, ако желимо да чујемо.

 

ИСТИНЕ О ДУШИ И ТЕЛУ

 

 

Чуда у Медни и на Митилини доказују:

 

Да душа човекова постоји независно од тела, и да се њен живот после смрти појачава и просветљује у Царству Небеском, чекајући васкрсење, када ће се душа поново сјединити са својим телом.

Да тело човеково, и после смрти, задржава везу са душом, а да тела светитељска, њихове мошти (= моћи, исцелитељске силе Богом им дароване због подвига и љубави према Христу) благословом Господњим постају извор здравља за све којим им са вером прибегавају.

Да свеци Божји, најживљи од живих у Живоме Богу, својим дејством преображавају људе из грешних у праведне, из тамних у светле, из звероликих у боголике. Панајотис Бакас, човек који је учествовао у ископавању моштију Светих, за себе каже (у писму упућеном Фотију Кондоглоу): „Постао сам други човек. Није ми важно хоћу ли живети још пет дана или још сто година. Кажем то зато што сам сигуран да се после смрти наш живот наставља“. Бакас то каже пошто је и у сну и на јави видео Светог Рафаила, и тако схватио Истину, а она га је ослободила окова приземног, лажног мудровања, чија је логика: „Узми све што ти живот пружа“, јер „нема другог живота осим овог“. Топлина живог људског тела коју је, током ископавања у Медни, од моштију новојављених светих осетио отац Василије, такође је живи доказ преображавајуће Божје силе која дејствује кроз Његове угоднике.

 

ПОСТОЈИ ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ

 

Игуманија Евгенија (Клеидара), настојатељица свете обитељи на Ораховом брежуљку, у својој књизи „Имате бесмртну душу“, тим поводом вели: „Самилост Божја нам је догађајима доказала јасно да постоји живот после смрти. Појаве новојављених Светаца Рафаила, Николаја и Ирине у наше дане објављују бесмртност душе. Пет стотина година њихова су тела била у гробовима, а данас су духови њихови међу нама. Тако наши светитељи одговарају (на питање о бесмртности душе, нап. прев.). Великодушност Божја послала је данашњем растројеном човечанству такву дивовску духовну фигуру какав је Свети Рафаило, да јасно објави својим присуством како имамо бесмртну душу… Безбројне личности из разних земаља казују о јављањима Новојављених Мученика Рафаила, Николаја и Ирине. Чак ни не знајући Мученике, они од њих самих сазнају ко су ти Мученици, што их исцељују и позивају у манастир у Термију, на Лезвосу…

Ниједан други аргумент и сведочанство за бесмртност душе нису тако силни као присуство новојављених Светаца. Не може бити аргумента који је већи и силнији за данашњег човека да би поверовао у бесмртност душе“.

А шта да кажамо за Медљанске мученике који машу малој Теодори, и позивају је да поново дође?

 

ИЗ СИЛЕ У СИЛУ ИЛИ О ЧУДУ СА АНТИМИНСОМ

 

 

Да је живот после живота узрастање из силе у силу, и да усавршавање у наручју Божјем има један „крај“ – а то је бескрај. Свети Симеон Нови Богослов, према Предању Отаца, сведочи: „Путем јасног откривења Свише, Свеци заиста знају да ће њихово усавршавање бити бесконачно, да ће њихово напредовање у слави бити вечно, да ће у њима бити непрекидно узрастање Божанског обасјања, и да никаквог краја неће бити напредовању њиховоме“.

То јасно показује Свети Рафаило, који се после пет векова „враћа“ међу своје сународнике, пун силе и благодати, кажњавајући безбожне, позивајући грешнике на покајање, учећи људе да творе добро, лечећи и тешећи безбројне невољнике.

То су јасно показали и Медљански мученици, преко чуда са антиминсом које се десило 1981. године, и које је посведочено од страна СА Синода Српске Цркве. А чудо са антиминсом није случајно, јер је он увек повезан са мученичким моштима.

Антиминс је литургијско платно на којем су представљена страдања Христова и полагање у гроб, које се меће на часну трапезу, у олтару храма. На њему се врши Света Литургија. Антиминс има део моштију светитеља или мученика и носи потпис месног епископа. По традицији, очуваној из првих векова, антиминс представља својеврсну замену за Часну Трпезу, будући обавезан за Литургију. Канон 31. Четвртог васељенског сабора забрањује Литургију у обичним кућама или местима. Такође, канон 7. Седмог васељенског сабора забрањује освештање храма без моштију мученика.

Уопште, мошти мученика, било да су метнуте под олтарски престо, било да су зашивене у антиминсу, представљају небеску Цркву на којој почива земаљска Црква.

Свештеник прима антиминс од свога епископа, чији потпис гарантује не само постојање евхаристијске месне заједнице, него и заједништва које постоји између њега и свештеника. Освећени антиминс апсолутно је потребан за вршење Тајне Евхаристије, мада Свето Предање помиње ванредни случај мученика Лукијана, антиохијског свештеника, који, будући у тамници, служи литургију на својим грудима.

 

КАКО ЈЕ МУЧЕНИШТВО МОГУЋЕ?

 

Да су мошти светаца, по речима Николе Кавасиле, „истински храм Божји и олтар“ и да је Бог „толико сједињен са њиховим душама да је на неки начин присутан и у њиховим земним остацима“. Зашто? На питање како су се мученици тако смело одрицали живота и умирали у највећим патњама за Христа, Свети Максим Исповедник је одговорио (препричавамо његову мисао) да су мученици Духом Светим за Богочовека били везани више него што је њихова глава била повезана са њиховим телом, и да им је зато било лакше да се одрекну своје главе и удова него Господа Коме су служили. Зато је и Свети Јаков Персијанац могао да трпи муке одсецања прстију као у туђем телу; зато је Свети Рафаило издржао мучење од великог Четвртка до Светлог Уторка, не колебајући се у исповедању љубљеног Имена ни у најмањој мери. Зато су Мученици из Медне примили смрт за Христа са радошћу непојамном вовом свету.

 

ИКОНЕ И ЧАСНИ КРСТ

 

Да су свете иконе, упркос безбожном вриштању секташа који иконољубље називају“ идолопоклонством“, од Бога благословено средство општења са Царством Небеским. Свеци са Ораховог брежуљка су људима заповедили да ископају иконе из њиховог доба, и да буду насликане иконе њих самих, ради побожног поштовања и молитве. Тако су насликане и иконе Мученика медљанских, који су сами открили своје ликове.

Да је Часни и Животворни Крст, то оруђе нашег спасења, нешто без чега православни хришћанин не може: Светог Рафаила су многи виђали како носи напрсни крст, како се, као и остали Мученици, крсти док се моли и закрштава болеснике кад их лечи. Јер Крстом је, како пева Црква, дошла радост свему свету – радост Васкрсења и вечног живота. Крст Христов су наследили као највећи дар и свеци из Медне, и крст их је, вековима после страдања, прославио.

 

 

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ

 

Да је Црква Божја, храм Божји, светиња, чак и кад је срушен. Вековима су Свети Рафаило и Николај кадили камење уграђено у кућу Ариф – ефендије, јер је некад припадало манастиру. Руски писац Успенски је рекао: „Позитивизам уверава себе да је камен – камен, и ништа више; али било која проста жена или дете савршено знају да су камен из зида цркве и камен који је био уграђен у затвор – сасвим другачије ствари“. Господ је рекао да храм освештава приложено злато (Мт. 23,17), јер је храм дом Божји (Лк. 6,4), који освештава твари у њега уграђене. Свети Симеон Солунски тим поводом каже: „Мада је начињена од камена и дрвене грађе, као и других материјала, црква поседује надсветску благодат. Она је освештана од стране епископа тајинственим молитвама и помазана светим миром, и цела је учињена стаништем Божјим“.

Тако је било и у Медни. Ту је некад био свети манастир, који је турски злотвор разрушио, али се народ медљанског краја на Младог Николју окупљао на том месту, да се читају „житне молитве“, за плод и род, и чувао у свом памћењу место на коме је била светиња Господња. А онда је дошло доба да се светиња поново сагради, и да манастир у Медни пропоје славу Божју.

 

МОНАШТВО, МУЧЕНИШТВО И ЗАПОВЕСТИ БОЖЈЕ

 

Да је мучеништво – врхунски подвиг, крштење крвљу, којом Црква, невеста Христова, узвраћа љубав свом Женику, што је први пролио своју Пречисту Крв за њу, висећи па голготском Крсту. Поштујући Мученике Христове, молећи им се да се моле Спасу за нас, ми, како каже Свети Василије Велики, постајемо „мученици по избору“, и призивамо благодат Царства у своја срца и душе.

Да је монаштво, то „добровољно мучеништво“, како га називају Свети Оци, најузвишенији начин хришћанског живота, јер, по Предању, Бог је светлост ангелима, ангели су светлост монасима, а монаси су светлост људима који живе у свету. Свети Рафаило и Николај су били монаси, а Свети Рафаило је изричито захтевао да се на месту њиховог страдања поново установи манастир. И Свети Серафим, Мардарије и Авакум били су српски калуђери, који су, водежћи свој народ ка Христу, вековима били први на коцу и конопцу, и тако стицали непролазну славу на небесима.

Да хришћани, у складу са саветима Светог Рафаила, морају живети еванђељски – имати чврсту веру, послушност Божјим заповестима, смирење, трпење, духовну љубав и праштање ближњима, да треба да се кају и исповедају, држе постове, моле Богу, читају побожне књиге и редовно причешћују.

 

БОГ ПРОСЛАВЉА СВЕЦЕ, А ЉУДИ ИХ ПОШТУЈУ

 

Да више вреди једно житије Светих него томови филозофско–теолошких пустословља, заснованих на људском мудровању, а не на живом опиту Живога Бога, на коме се заснива свако право богословље.

И да је Бог тај Који прославља свеце, а да их људи као свеце Божје признају. Ушли смо у „постмодернистичко“ доба, када се у Цркви сваки час врше канонизације на основу недовољно јасних критеријума, уместо да се Богу „дозволи“ да Он сам каже ко је ко. Јер, векови су прошли од страдања мученика у Медни и мученика на Митилини, за које су сви заборавили. И онда их је Бог јавио да каже народу – они су свети у Мени, Свецу Израиљевом.

Није свако ко је уснуо честитим животом у Христу свети чудотворац. Чак и ако је страдао од непријатеља Христових. Тако су у време устанка на Митилини многи побијени од Турака, али Бог је као света чудотворна бића пријавио само калуђере Рафаила и Николаја и девојчицу Ирину, ћерку сеоског кнеза. Остали који су с њима страдали су спасени, али нису од Бога показани као чудотворци. Ко зна колико је још Срба страдало уз Мученике медљанске, али су њих тројица Богом јављени чудотворци ( иако не сумњамо да су они који су крв пролили зато што су били правоверни од Бога у рај уведени ).

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Дан Свете Недеље 2023. остаће ми у дивној успомени, јер сам, по ко зна који пут упркос свом маловерју, видео да је вера наша истинска победа над духом овога света.

О значају ове врлине, Свети владика Николај каже:“Вера твоја брани те од сваког зла, Србине брате. Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже.
Када ти се овај свет учини као тамница, без капије и вратница, вера ти твоја говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. Он тебе назива сином, и воли да ти Њега зовеш оцем. Када те оставе и презру суседи твоји, вера те твоја брани и сведочи ти: Отац твој небесни није те оставио и није те презрео. Када згрешиш, па људи виде твој грех и осуде, и одбаце те као сувишну дроњу у овом свету, вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу врло скупоцен и драгоцен. Када ти се догоде губици и штете, и нема никога на кога би наслонио своју брижну главу, вера те твоја брани од мрачних мисли и брига и казује ти, како све оно што је испало из твоје руке, пало је у руку Оца твог, чија су сва богатства и сва имања и сва блага свих светова.
Вера те твоја брани у болести и од болести, у муци и од муке, у тами и од таме, у очајању и од очајања, у самоћи и од самоће, у смрти и од смрти. И од смрти брани те и одбраниће те вера твоја. Ваистину, чак и од смрти, од које безверци чак и не знају да има одбране. Од безверства брани те вера твоја, од губе над сваком губом, од тога мрака гушћег од сваког мрака и хладнијег од сваког мраза.“ Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота, каже Господ наш Исус Христос.( Откр. 2,10 ), а Свети мученици медљански и митилински, који се за нас моле Христу, то показују и доказују.