ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: МАЛИ РЕЧНИК ВЕЛИКОГ ПЕТКА

 

АДАМОВА ГЛАВА – на иконама Голготе, чије име значи Брдо лобање, испод крста налази се представа Адамове лобање. Свето Предање каже да је управо на том месту била глава Првог Човека, коју је Христова крв покропила и освештала. Сви су људи један Човек, Сверодни Адам, па је ово знамење свеискупитељске жртве Господње.

ВЕЛИКИ ПЕТАК

У старозаветну пасхалну ноћ требало је клати јагњад и јести их. Пасхална трпеза је обавезно подразумевала печено јагње. Али правила кошерне (јудаизмом дозвољене) исхране заповедају да у месу не сме да буде крви. По сведочанству Јосифа Флавија, на Пасху у Јерусалиму клали су 265 хиљада јагњади. Ирод Агрипа, да би пребројао побожне породице, заповедио је да се жртве броје – показало се да их има 600 хиљада… Из тих стотина хиљада жртвених животиња требало је исцедити сву крв. Ако се узме у обзир да у Јерусалиму није било канализације, може се замислити која је количина крви која је ка Кедронском потоку текла кроз градске јарке. Кедрон тече између зида Јерусалима и Гетсиманског врта, у коме је Христос ухапшен. У предпасхалне дане Кедрон је био пун – не толико воде, колико крви. Пред нама је символ, који је родила сама стварност: Христа, Новозаветно Јагње, воде на казну смрти преко реке пуне крви старозаветне јагњади. Он иде да пролије Своју крв – да више не би било потребно да ико буде усмрћен. Сва страшна моћ старозаветног култа није озбиљно могао да исцели људску душу. „Делима закона ниједно тело се неће оправдати пред Богом“…

У Гетсиманском врту почињу Христова страдања. Овде је Он провео последње часове Свог земаљског живота у молитви Оцу. Еванђелист Лука, лекар по образовању, описује лик Христов у тим тренуцима са крајњом прецизношћу. Он каже да, када се Христос молио, капи крви, попут капљица зноја, тецијаху по Његовом лицу. Та појава је лекарима позната. Када се човек налази у стању крајњег нервног или психичког напора, каткад – (врло ретко) то се дешава. Капилари, који се налазе близу површине коже, пуцају, и крв се пробија кроз кожу дуж знојних судова, мешајући се са знојем. У таквом стању човек губи много снаге. Управо у таквом стању Христа хапсе. Апостоли покушавају да се одупру. Апостол Петар, који је са собом носио „мач“ (можда је то био само велики нож), спреман је да то оружје употреби да би заштитио Христа, али чује од Спаситеља: „Врати мач свој на место његово; јер сви који се маше за мач, од мача ће погинути. Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легаона анђела?“

Апостоли беже. Нико није спреман да у буновном стању иде за Христом. И само један од њих, скривајући се по жбуњу, извесно време прати храмовну стражу која Христа води у град. То је – еванђелист Марко, који ће после у свом Еванђељу испричати ову епизоду. Док се Христос молио у Гетсиманском врту, апостоли су, упркос Христовим молбама, спавали. У то време био је обичај да човек спава скоро наг, и на Марку није било одеће. Скочивши, младић је нешто на брзу руку пребацио преко себе и тако пошао за Христом. Промицање тканине кроз жбуње стражари су приметили, и покушали су да га ухвате, а Марко је, оставивши плашт у рукама храмовне страхе, побегао наг (Мк. 14, 51). Та епизода достојна је спомињања због тога што је неколико столећа претходно била суштински предсказана у Старом Завету. У књизи пророка Амоса било је речено о дану Месијиног доласка: „И најодважнији међу храбрима наг ће побећи у тај дан“ (Ам. 2, 16). Марко се заиста показао као најодважнији; он једини покушава да иде за Христом, али ипак је принуђен да наг побегне од страже…

Исуса, Кога је Јуда издао, ухватили су стражари Синедриона – највишег органа управе јудејске верске заједнице. Њега су довели у првосвештеников дом, и на брзу руку му судили, прибегавајући и лажним сведочанствима, и клеветама. Умирујући савест оних који су се сабрали, првосвештеник вели: „Боље је да један човек умре за народ, него да сав народ пропадне“… Синедрион настоји да покаже римским властима, да је у стању да кроти „изазиваче нереда“ и да не дају повода Римљнима за репресију.

Извршен је суд првосвештеника над Христом. Римски прокуратор (намесник) Понтије Пилат не налази кривицу на Исусу, за коју га оптужује Синедрион: „Развраћање народа, позив да се не плаћа порез ћесару, императору Рима, претензије на власт над јудејским народом“. Па ипак, првосвештеник Кајафа је инсистирао на казни, и, на крају, Пилат се сложио.

Обратимо пажњу само на онај део пресуде где Синедрион вели: „Он себе назива Богом“. То значи да чак и они који нису прихватали Христову проповед ипак су сматрали да Христос себе изједначава са Богом, то јест да тврди да има Божанско достојанство. Зато је природно да је то била хула за правоверне Јудеје, који су исповедали да је Бог само један и једини; управо то, а не претензија на месијанско достојанство.

Голгота – малено брдо ван Јерусалимских зидина – била је традиционално место за јавна погубљења. Управо из тих разлога на врху брда стално је стајало неколико стубова. По обичају, онај који је био осуђен на распеће морао је на себи из града да носи тешку греду која је служила као пречага. Такву греду на Себи је носио и Христос, али, како вели Еванђеље, није имао снаге да је донесе до Голготе. Био је преслаб. Пре тога Христа су већ једном подвргли казни: тешко су Га бичевали.

Шта је бичевање? Тридесет девет удараца бичем са пет жила, на чијем крајевима се налазе оловне куглице. Приликом ударца, бич се обавијао око целог тела и расецао кожу до костију. Исус их је добио тридесет и девет, зато што је јудејски закон забрањивао да се наноси више од четрдесет удараца. То се сматрало смртоносном дозом.

Међутим, закон је већ био нарушен. Христа су казни подвргли два пута, дада свако право, па и римско, забрањује да човек буде кажњен два пута за исти преступ. Бичевање – то је прва, и, по себи, најтежа казна. После ње није свако остајао у животу. И ипак, одмах после прве казне, следи и друга – распеће. Понтије Пилат се заиста трудио да одбрани живот Исусов и надао се да ће изглед окрвављеног проповедника, претученог до полусмрти, задовољити крволочне нагоне руље.

Па ипак, то се није десило. Руља је захтевала смрт, и Исуса су повели на Голготу. Претучен и онемоћао, Он је неколико пута на стази пао, и на крају је стража принудила сељака Симона, који је ту стајао, да узме крст и донесе да до Голготе. А на Голготи Господа прибијају на крст. Ноге прикивају за стуб који се укопавао, а руке за ону попречницу коју је Он носио. Попречница се подиже на вертикални стуб и укива се.

ЖРТВОПРИНОШЕЊЕ

Богу су увек приношене жртве. Тако праведни Авељ, син Адамов, чини први међу људима: „принесе од првина стада својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос“ (1 Мојс. 4, 4). Тако после потопа чини и праотац Ноје, који „начини жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице. И Господ омириса мирис угодни“ (1 Мојс. 8, 20-21). И Јаков, Израиљ, тако чини: „Бог рече Јакову: устани, иди горе у Ветиљ и ондје стани; и начини ондје жртвеник Богу, Који ти се јавио“ (1Мојс. 35, 1). У Старом Завету приносе се обилне животињске жртве. У знак спомена на ослобођење Изабраног народа из Египта клало се пасхално јагње.

Исус Христос је принео Себе на Голготи за грехове целог света. Његова крсна жртва укинула је животињске жртве Старог Завета. Почела је новозаветна жртва Господња, Света Евхаристија, у којој се, под видом хлеба и вина, примају Тело и Крв Господња. По Жарку Видовићу, хлеб и вино су биљни производи, а биљка не убија да би живела. Као што се, кроз процес фотосинтезе, Сунце претвара у плодове, тако се, под видом пшеничног хлеба и вина од чистог грожђа, нама даје на храну и пиће Тело и Крв Богочовека. У Новом Завету жртве постају духовне. Свети Петар призива: „И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа“ (1 Петр. 2, 5). Апостол Павле вели: „Кроз Њега, дакле, непрестано да приносимо Богу жртву хвале, то јест, плод усана које исповједају Име Његово. А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јевр. 13, 15).

КРСТ

Крст је – основни символ хришћанства. Крст је – средиште Бола. И крст је такође – заштита и извор радости за хришћанина. Зашто је Крст био неопходан? Зашто није била довољна Христова проповед, зашто нису била довољна Његова чуда? Зашто се за наше спасење показало да није довољно то што је Бог – Творац постао човек – творевина? Зашто смо, говорећи речима Светог Григорија Богослова, имали потребу не само за Богом ваплоћеним, него и за Богом закланим? То јест – шта значи Крст Сина Божијег у односима човека са Богом? Шта се десило на Крсту и после распећа? Христос није једном рекао да је управо због тог тренутка Он дошао на свет. Последњи непријатељ, древни непријатељ, са којим се Христос бори – то је смрт. Бог је живот. Све што постоји, све што живи – по уверењу хришћана и по искуству било које развијене религиозне философске мисли – постоји и живи због своје причасности Богу, због своје везе са Богом. Али кад човек твори грех, он разара ту везу. И тада божански живот престаје да струји кроз њега, престаје да омива његово срце. Човек почиње да се „гуши“. Човека, каквим га види Библија, могуће је упоредити са рониоцем који ради на дну мора. Одједном, због неопрезног покрета, црево, којим одозго стиже ваздух, прекида се. Човек почиње да умире. Спасити се може једино ако поново почне да добија ваздух са површине мора. Тај процес и јесте суштина хришћанства. Такав неопрезни покрет, који је нарушио везу између човека и Бога, и јесте био првородни грех, као и сви потоњи људски греси. Људи су подигли преграду између себе и Бога – преграду не просторну, него у свом срцу. Људи су се нашли одсеченима од Бога – Ту преграду је било неопходно уклонити. Да би људи могли бити спасени, да би могли наћи бесмрће, требало је васпоставити везу са Оним Који је једини бесмртан. По речи Апостола Павла, само Бог има бесмртност. Људи су отпали од Бога, од живота. Они су морали бити „спасени“, требало им је помоћи да нађу управо Бога – не некаквог посредника, пророка, мисионара, не учитеља, не анђела, него Самога Бога.

Да ли су људи од својих заслуга и врлина могли да направе такве лествице по којима би, као по степеницама Вавилонске куле, могли да се попну до неба? Библија даје јасан одговор – не. И онда, пошто се Земља не може узнети на Небо, Небо се приклања Земљи. Тада Бог постаје човек. „Логос постаде тело“. Бог је дошао људима. Није дошао да би дознао како ми овде живимо, нити да би нам дао неколико савета како да се понашамо. Дошао је да би људски живот могао да се улије у живот Божански, да би могао са њим да општи. И Христос у Себе прима све што постоји у људском животу, осим греха. Он узима људско тело, људску вољу, прима узајамне односе људи, да би Собом загрејао, утоплио човека и да би га изменио.

Али постоји још једно својство неодвојиво од појма „човек“ У току епоха које су наступиле после изгона из раја, човек је стекао још једно умење – научио се да умире. То искуство смрти Бог је такође решио да узме на Себе.

Тајну Христовог страдања на Голготи људи су настојали да објасне на разне начине. Једна од најпростијих схема вели да је Христос Себе принео на жртву уместо нас. Син је решио да умилостиви Небеског Оца да би Он, због безмерне Синовљеве жртве, опростио свим људима. Тако су сматрали западни средњовековни богослови, тако неретко сада говоре популарни протестантски проповедници, таква поређења могуће је срести чак и код апостола Павла. Ствар је у томе што је у архаичном и средњовековном друштву тежина преступа била мерена тиме према коме је преступ направљен. Например, ако неко убије сељака – казна је једна, али ако убије кнежевог слугу, казна је тежа. Управо тако су средњовековни богослови почесто покушавали да објасне смисао библијских догађаја. Сам по себи, Адамов преступ и није тако крупан – можеш мислити, убрао јабуку – али ствар је у томе, што је то био преступ против највишег властелина, против Бога.

Мала, сама по себи ништавна величина, помножена са бесконачним против кога је била усмерена, и сама постаје бесконачна. И, према томе, да би се отплатио овај неизбројиви дуг, била је неопходна бесконачно велика жртва. Такву жртву човек није могао да плати сам за себе, па за њега плаћа Сами Бог. Такво тумачење било је сасвим у складу са средњовековним мишљењем.

Али сада ми ту схему не можемо сматрати довољно разумљивом. На крај крајева, јавља се питање: да ли је праведно да уместо истинског преступника страда неко ко је потпуно невин? Да ли је праведно да, ако се неки човек посвађа са својим комшијом, кад добије наступ човекољубивости, каже: добро, нећу се љутити на комшију, али, да би све било о закону, идем да убијем сина, и после тога ћемо сматрати да смо се помирили.

Уосталом, још су Свети Оци Цркве постављали питања тој врсти популарне теологије. Ево, на пример, расуђивања Светог Григорија Богослова: „Остаје нам да испитамо проблем и догмат, на који многи не обраћају пажњу, али који, по мени, веома захтева да буде истражен. Коме је и због чега проливена за нас крв – крв велика и преславна Бога и Архијереја и жртве? Ми смо били под влашћу злога, продати греху и они који су сластољубљем себи купили озледу. А ако се искупна цена не даје ником другом до ономе који држи у ропству, питам: коме је и због каквог узрока била принета таква цена? Ако је зломе (ђаволу, нап. прев.), како је то онда увредљиво. Разбојник добија цену искупљења, добија не само од Бога, него самога Бога, за своје мучење добија такву плату за коју је праведно да и ми будемо поштеђени^. А ако се (искупна цена, нап. прев.) даје Оцу, то, прво, из каквих разлога је крв Јединороднога пријатна Оцу, Који није примио ни Исаака кад га је отац на жртву приносио, него је разумну жртву заменио овном? Или је из овога очито да Отац прима (жртву Сина, нап. прев.) не зато што Му је она била потребна или неопходна, него због домостроја и због тога што је човеку било неопходно да се освешта човештвом Бога, да би Он Сам нас избавио, и узвео нас Себи преко Сина Који посредује и све устројава у част Оца, Коме се показује као свепослушан? Таква су дела Христова, а остало да буде поштовано ћутањем“.

Било је и других покушаја да се објасни тајна Голготе. Један од њих, дубљи и веома смео, говори о превареном варалици. Христос се пореди са ловцем. (Погледај, на пример, канон на јутрењу на дан Светих Кирила и Атанасија Александријских или називање Христа „свевештим“ („всехитрецом“) у ирмосу 9. песме канона Педесетнице.) Када ловац жели да улови неку звер или рибу, он поставља мамац или удицу маскира живом рибицом. Риба хвата оно што види и упеца се на оно што никако није желела.

По мишљењу неких источних богослова, Бог долази на земљу да би разорио царство сатане. Шта је царство смрти? Смрт је – пустош, небитије. Зато смрт не може просто да буде протерана. Смрт се може само испунити, и то изнутра. Разарање живота не може се надићи ничим другим него стварањем. Ради тога да би ушао у ту празнину и изнутра је испунио, Бог узима људско обличје. Сатана није препознао тајну Христа – тајну Сина Божијег, Који је постао Човек. Он Га је сматрао само праведником, свецем, пророком и мислио је да је Христос, као и било који други син Адамов, подвлашћен смрти. И управо у оном трену кад су силе смрти почеле да ликују што су успеле да победе Христа, предосећајући сусрет са још једном људском душом у аду, оне су се среле са силом Самога Бога. И та божанска муња, ударивши у ад, почиње тамо да се шири и разара сву адску гробницу. То је једна од слика, веома популарна у древној хришћанској литератури.

(Свети Јован Златоусти у својој Беседи на Пасху вели: „Нико да се не боји смрти, јер нас је ослободила Спасова смрт. Онај, који беше држан смрћу, уништи је. Онај Који сиђе у ад оплени ад. Онога, ко окуси Његову плот, та плот угорча. Ад се угорча, сусревши Те доле. Угорча се, јер би испражњен. Угорча се, јер би поруган. Угорча се, јер се умртви. Прими тело – и додирну Бога. Прими земљу – и срете Небо. Прими оно што виде – и упаде у оно што не виде. Где ти је, смрти, жалац? Где та је, аде, победа?“)

Трећи приступ Христа пореди са лекаром. Свети Василије Велики тако и говори: Бог, пре но што је послао Сина Свога на земљу, свима вам је опростио грехе. Христос долази зато да би, слично искусном лекару, поново у једно свезао људску природу која се распала. Човек мора сам, унутар своје сопствене природе, да уклони све преграде које га одвајају од Бога. То јест, човек мора да се научи љубави, а љубав је врло опасан подвиг. У љубави човек губи себе. У извесном смислу, свака озбиљна љубав блиска је убијању самог себе. Човек престаје да живи због самог себе, а почиње да живи за онога кога воли, а ако није тако – то значи да га ни не воли. Он прелази своје сопствене границе.

Па ипак, у сваком човеку постоји делић бића који не жели да изађе из себе, да напусти своје границе. Он не жели да умире у љубави, он бира да се гледа из перспективе своје ситне користи. Од тог делића и почиње умирање људске душе. Да ли је Бог некаквим ангелским скалпелом могао да одстрани тај злоћудни тумор, који се гнезди у нашој души? Не, није могао. Он је људе створио да буду слободни (по Његовој слици и прилици) и зато није могао да унакажава сопствени лик који је уложио у човека. Бог делује само изнутра, само кроз човека. Син Предвечног Оца је, пре две хиљаде година, постао Син Маријин, да би се овде, у људском свету, појавила бар једна душа кадра да каже Богу: „Да узми Мене, ја не желим да имам било шта своје. Воља не Моја, него Твоја да буде“.

А даље почиње тајна обожења Христове људске природе. Он је од самог рођења Свога – Бог. Он, с једне стране, има Божанску самосвест, божанско „Ја“, а с друге стране, људску душу, која се развијала као код сваког детета, дечака, младића. Природно, у свако живо биће Бог је сместио страх од смрти. Смрт – то је оно што није Бог. Бог је живот. Свакој људској души, свакој живој души уопште својствено је да се плаши онога што на најочитији начин није Бог. Смрт, на најочитији начин, није Бог. И људска душа Христова плаши се смрти – не кукавички, него јој је смрт одбојна. Зато се у Гетсиманском врту људска воља и душа Христова обраћају Оцу речима: „Жалосна је душа моја до смрти/…/ Ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како Ти“ (Мт. 26,38 – 39).

У том тренутку бива пређена последња граница која је човека могла да одвоји од Бога. – искуство смрти. Исход тога је чињеница да, када смрт приступа животу Христовом, покушавајући да Га смрви и уништи, она у њему не налази никаквог материјала за себе. По дефиницији Светог Иринеја Лионског, смрт је – раскол. То је, прво, раскол (раздвајање) душе и тела, а затим то је и друга смрт, која је по хришћанској терминологији раскољеност између душе и Бога. Вечна смрт. Према томе, кад та раскољеност, тај клин, тражи ослонац и своје место у Христу, испоставља се да за исти тамо нема места. Он се тамо заглављује, зато што се људска воља Христова Гетсиманском молитвом потпуно потчинила Божанској вољи, свецело се сјединила са њом. Клин смрти није могао да одвоји душу Христову од Божанске природе Сина Божијег, и, што је последица, људска душа Христова показала се као до самог краја неодвојива од Његовог тела. Зато и происходи скоро тренутно васкрсење Христово.

За нас то значи да ће отад смрт човекова постати само епизода његовог живота. Зато што је Христос пронашао пут изласка из смрти, ако човек иде за Њим, ако се, сликовито говорећи, „ухвати за Његову одежду“, Христос ће га пронети кроз коридоре смрти. И показаће се да смрт није никакав безизлаз, него да је смрт – двер. Управо зато апостоли веле да је смрт Исуса Христа – најважнији догађај њиховог личног живота. На тај начин, ми се не спасавамо смрћу Христовом, него Његовим васкрсењем. Смрт бива прогнана навалом живота. Христос није Онај Који просто „трпи“ муке. Не. Он упада у област смрти и приводи човечанство извору бесмртног живота – Богу.

Постоји и четврти начин да се објасни голготски догађај. Земљу, на којој људи живе, могуће је упоредити са окупираном планетом. Тако испада да је у небеском свету, у некаква времена, о којима ми ништа не знамо, дошло до Богоодступништва…

Не знамо његове мотиве, не знамо како је оно протекло, али зато знамо последице истог. Знамо да је у свету анђела дошло до поделе. Део небеских сила одбио је да служи Творцу. С људске тачке гледишта то се може појмити. Било какво биће, које се осећа као разумно, раније или касније нађе се пред дилемом: волети Бога више но себе или волети себе више но Бога. Некад се и свет Ангела нашао пред тим избором. Највећи број Ангела, како каже и библијско и црквено искуство, „остали“ су у чистоти и „остали“ су у Богу, али један њихов део се одвојио. Међу њима је био ангео који је створен као најлепши, најмудрији, најјачи. Било му је дато дивно име – Светлоносни (латински – „Луцифер“, словенски „Денница“). Он није био само један од појаца славе Божје. Бог му је поверио надзор над свом васионом.

Библија од првих страна показује да се најстрашнија космичка збивања дешавају пре човека. Из геолошке перспективе, човек није више од плесни на површини безначајног небеског тела, смештеног на периферији Галаксије. Из перспективе богословља, човек је толико важан да је управо због њега дошло до рата између Бога и Луцифера. Потоњи је мислио да у газдинству које је њему поверено људи морају да служе ономе ко тим газдинством управља. То јест њему, Луциферу.

Грехопадом је човек, на несрећу, пустио зло у свој свет, и свет се одвојио од Бога. Бог Се могао обраћати људима, подсећати их на Своје постојање. Сву трагедију дохришћанског света могуће је исказати простом реченицом: „Био је Бог – и били су људи“, и они су били раздвојени, и између њих је био некакав танан, невидиви, но веома снажан зид, који није дозвољавао људском срцу да се на прави начин сједини са Богом и који није допуштао Богу да занавек остане с људима. И ево, Христос долази, у „виду слуге“ као син дрводеље. Бог долази људима да би у извесном смислу „изнутра“ подигао устанак против узурпатора. Христос је – ратник, и он отворено каже да ратује против непријатеља кога назива „кнезом овога света“ (Јн. 12, 31).

Из перспективе уобичајеног митолошког мишљења, демони обитавају у подземљу, у подземном свету. Народна представа каже да је ад у срцу земље, тамо где кључа магма. Али у Библији се говори о томе да демони пре обитавају испод облака. Они се тако и називају, „духовима поднебеске злобе“, а не „подземне“. Испоставља се да је онај свет који називамо „видљивим небом“ нешто што уопште није безопасно; него нешто што жели да себи потчини људско срце.

Преподобни Максим Исповедник пита: „А зашто је Христос одабрао тако чудан начин смрти?“ и сам одговара: „Да би очистио природу ваздуха“. По тумачењу Светог Максима, Христос смрт не прима на земљи, него у ваздуху, да би уништио „непријатељске силе, које заузимају средину између неба и земље“. Крстом се освештава „ваздушно пространство“ – то јест, управо оно пространство које и одваја људе од Онога Који је „изнад небеса“. И гле, после Педесетнице, првомученик Стефан види „небеса отворена“, а кроз њих гледамо „Исуса, где стоји с десне стране Бога“ (Д. Ап. 7, 56). Голготски Крст – то је тунел, пробијен кроз брдо од демонских сила, које настоје да себе човеку представе као последњу религиозну стварност.

Према томе, ако човек може да уђе у ону зону коју је Христос очистио од насиља злих духова, ако своју душу и своје тело може да пружи, ради исцелења, Христу као лекару, Који у Себи и преко Себе исцељује људску природу – у том случају он може стећи слободу коју је Христос донео Собом, и онај дар бесмрћа који је Он у себи имао. Смисао Христовог доласка је у томе да се живот Бога одсад покаже као доступан људима.

Човек је створен да би био са Богом, а не са космичким самозванцима. Створен по лику Творчевом – призван је да ка Творцу иде. Сам Бог је Свој корак у правцу човековом већ учинио. Да би ослободио људе од космичке блокаде, од мутних откривења „бића с других планета“, астралних „махатми“ и „господара космоса“ Бог Се пробио ка нама. Пробио се кроз сав космички отпад – јер је Дјева Марија била чиста. И отргао нас је од власти „дошљака из свемира“ Својим Крстом. Крст је повезао небо и земљу. „Крст је сјединио Бога и човека. Крст је знамен и оруђе нашег спасења. Зато се и пева у храмовима: „Крст је – чувар све васионе“. Крст је уздигнут. Устани и ти, човече, не дремај! Не опијај се сурогатима духовности! Нека Распеће Творчево не буде бесплодно у твоме животу!

ИЗ ПЕСАМА ВЕЛИКОГ ПЕТКА

 

Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију предаде неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи, од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби.

 

Осећања наша чиста изнесимо пред Христа, и као пријатељи његови душе наше положимо њега ради, и животним бригама не гушимо себе као Јуда, но у одајама нашим завапимо: Оче наш, који си на небесима, од нечастивога избави нас.

Који те разлог Јудо, учини издајником Спаса? Да ли те Он од друштва апостолског одлучи? Да ли те лиши дара исцељивања? Да ли са њима вечераше, а тебе од трпезе одгурну? Да ли осталих ноге умивши, твоје презре? О колика добра си заборавио! И твоје дакле неблагодарно показа се расположење, а његово неизмерно проповеда се дуготрпљење, и велика милост.

 

Да се разапне! викаху они који непрекидно уживаху твоје дарове, и мољаху да добију злочинца уместо добротвора, убице праведника. А Ти си, Христе, ћутао трпећи њихову суровост, хтевши да пострадаш и да спасеш нас, као Човекољубац.

Онај који се оденуо светлошћу као хаљином, наг на суду стајаше, и по образу шамар примаше, од руку које је саздао. А безакони народ, на Крст прикова Господа славе. Тада се црквена завеса раздра, сунце помрче, не могавши да гледају Бога осрамоћена, од кога дрхти све и сва. Њему се поклонимо.

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ