ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА И СВЕТО ПРЕДАЊЕ

др Владимир Димитријевић

ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ И ТЕЗЕ „ЛИТУРГИЈСКЕ ОБНОВЕ“

Светој Литургији припада апсолутно централно место у животу Православне Цркве. Она није само пуки религијски обред намењен спољашњем задовољавању естетских или душевних потреба, нити обично сећање на историјске догађаје из Спаситељевог живота, већ представља само срце живота Цркве и непрестано актуелизовање спасења у Христу,. У њој се тварно сједињује са нетварним, видљиво са невидљивим и земаљско са небеским, чинећи земаљску Цркву истинском иконом будућег Царства Божијег. Због оваквог битијног и спасењског значаја, сваки покушај мењања, реформисања или „прилагођавања“ литургијског поретка кроз историју неминовно је изазивао дубоке потресе и оштре полемике унутар црквене заједнице,.

Током 20. и почетком 21. века, широм православне васељене, а посебно у оквирима Грчке, Руске и Српске Православне Цркве, интензивирале су се расправе о такозваној „литургијској обнови“. Заговорници овог покрета, ослањајући се неретко на тезе западних литургичара и теолога „париске школе“ попут протопрезвитера Александра Шмемана и Николаја Афанасјева, залагали су се за реформу богослужења у циљу његовог наводног враћања ранохришћанским коренима и чишћења од каснијих историјских „наслага“.
Овај покрет у пракси подразумева низ измена наслеђеног поретка и Типика: гласно читање свештеничких (такозваних тајних) молитава које би цео народ требало да чује, уклањање или радикално снижавање иконостаса ради сталне визуелне отворености олтара, подстицање на често (сваколитургијско) причешћивање верника без обавезне претходне припреме постом и исповешћу, увођење савремених језика уместо црквенословенског, као и тежњу ка скраћивању самих богослужења.

У ОДБРАНУ СВЕТОГ ПРЕДАЊА

Бранитељи Светог Предања овакве тежње не виде као истинску духовну обнову, већ као опасан утицај модернизма, секуларизације и западног рационализма. Литургијска обнова, уколико је сведена искључиво на спољашње, техничке и административне измене форме, а без унутрашњег преумљења, покајања и аскетског подвига самих верника, представља потпуно јалов посао и потенцијално води у протестантизацију вере. Митрополит Јеротеј (Влахос) јасно истиче да реформа спољашње богослужбене праксе без унутарње обнове хришћана не може успети и подсећа на ватиканске реформе које су у име ранохришћанске једноставности разориле западну мису. Модернистички приступ темељи се на интелектуализованом сагледавању теологије, где се Литургија своди на текстуални конструкт који се може по вољи научника преправљати, мењати и сецирати. У таквом систему, пали људски разум покушава да реконструише Литургију по мери „савременог човека“, арогантно занемарујући вишевековно деловање Светог Духа који је органски и промисаоно обликовао богослужбени Типик до његове пуноте.

ТЕЗЕ МОДЕРНИСТА

Главни аргумент литургијских реформатора јесте повратак на праксу Цркве из прва три века, пре него што су, по њиховом тумачењу, под утицајем монаштва, неоплатонизма и дворског византијског церемонијала, у Литургију уведени „страни“ елементи. Многи литургичари овакав методолошки приступ називају „романтичним анахронизмом“, истичући да рани хришћани нису намерно гласно читали молитве у огромним базиликама да би их народ јасно чуо у едукативне сврхе, већ је усмена култура антике подразумевала другачију динамику читања и понашања. Са православне тачке гледишта, Црква је живи богочовечански организам који се развија и сазрева (у меру раста пуноте Христове), те је захтевати насилан повратак на апостолску једноставност подједнако нелогично као и тражити од одраслог човека да поново уђе у колевку. Игнорисање светоотачког предања у формирању Типика од 4. до 15. века заправо је вид еклисиолошке заблуде која тврди да је Црква вековима боловала од „прикривене шизофреније“ и да је скренула са правог пута усвојивши такозвану „мистеријалну побожност“. Архимандрит Кипријан Керн је упозорио да су сви покушаји вештачке реконструкције ранохришћанског начина живота често само „театралне инсценације“, а свака промена богослужења не сме бити плод самовоље појединачног свештеника, већ једино „саборно решење највише власти“.

ПИТАЊЕ ТИПИКА

Типик није мртво слово на папиру, већ живи приручник Древне Цркве у којем је забележено искуство молитвеног општења подвижника благочешћа с Богом. Његов развој, почевши од путовања Етерије (Силвије), преко типика Светог Саве Освештаног, па до Студитског устава, одвијао се под непрекидним руководством Духа Светога. Древни рукописни типици називали су ову књигу „оком црквеним и водичем за све књиге у Божанској Саборној Апостолској Цркви“. Због тога, позивање на потребу да се Типик мења у складу са тренутним потребама верника или мањком њихове пажње представља одбацивање вишевековног аскетског искуства Цркве. Православно богослужење има за циљ да човека уздигне ка небу и преобрази, а не да се Бог и Литургија прилагођавају палој људској природи, духу времена и тежњи за комфором.

У својим радовима, православни апологети светопредањског богослужења систематично повлаче паралелу између савремених покрета за литургијску „обнову“ на Истоку и два велика историјска лома: руског обновљенског раскола (тзв. „Жива црква“) из 1920-их година и погубне литургијске реформе Римокатоличке цркве након Другог ватиканског концила (1962-1965). Руски обновљенци, предвођени епископом Антонином Грановским и подржани од стране бољшевика, захтевали су радикалну демократизацију Цркве, уклањање олтарских преграда, изношење Часне трпезе у средину храма пред народ, читање тајних молитава наглас и коришћење руског уместо црквенословенског језика. Сличан процес десио се и на Западу, где је примена одлука Другог ватиканског концила (посебно реформом из 1969. године) довела до протеривања латинског језика, окретања свештеника лицем према народу (губитак усмерености ка Истоку) и преображаја мисе из мистичне бескрвне Жртве у пуку заједничку „трпезу љубави“… Последице ових реформи биле су катастрофалне, довевши до драматичног пражњења храмова, пада броја свештеничких звања, секуларизације богослужења и болних раскола (попут оног који је предводио надбискуп Марсел Лефевр са својим традиционалистима). Православни аполегети упозоравају да некритичко преузимање оваквих пракси неминовно води у протестантизацију, десакрализацију и губитак осећаја за Светињу.

СВЕТОПРЕДАЊСКИ ПРИСТУП

Насупрот оваквом рационалистичком и социолошком приступу модерниста, православно богослужење је дубоко укорењено у исихастичком предању. Православна Литургија обухвата и катафатичку (оно што се изговара, пева и види) и апофатичку димензију (тишина, тајна, молитвено ћутање, скривање олтара). Тихо читање свештеничких молитава и постојање високог иконостаса нису знаци деградације побожности, нити доказ такозваног „клерикализма“ који жели да искључи лаике из богослужења, већ су то дубоки педагошки и мистички инструменти Цркве. Њихов циљ је да код верника пробуде свештени трепет пред Светињом над светињама, да укажу на јерархијско устројство Цркве и да сачувају несазнајну тајну сусрета са Живим Богом у олтару. У том контексту, богослужбени и обредни конзервативизам није пуко робовање форми ради форме, већ теолошка нужност и једини начин да се сачува и пренесе „благодатно-богочовечански метод“ Цркве, како је то дефинисао Свети Јустин Ћелијски.

Питање литургијске обнове и очувања Типика није уско техничко питање превођења текстова, већ дубоко догматско, еклисиолошко и сотериолошко питање које се тиче самог идентитета Православне Цркве.

НАРОД БОЖЈИ: САМОЛИТВЕНИЦИ ИЛИ САСЛУЖИТЕЉИ

Једно од најконтроверзнијих питања савремене „литургијске обнове“ јесте захтев да се свештеничке (тзв. тајне) молитве Евхаристијског канона читају гласно, пред целим сабрањем. Модернисти овај захтев темеље на потреби да верни народ боље разуме богослужење и активно учествује у њему, сматрајући да тихо читање ствара вештачку преграду између клира и лаика. Најдубљи теолошки аргумент реформатора за ову праксу ослања се на протестантско тумачење библијског концепта „царског свештенства“ ( Прва Петр. 2, 9), према којем мирјани не само да присуствују, већ наводно и саслужују свештенику у приношењу Бескрвне Жртве.
Овакво тумачење, које је у православним круговима развио протопрезвитер Николај Афанасјев а касније прихватио Александар Шмеман, брише свештену границу између рукоположеног свештенства и верног народа, имплицирајући да су тајне молитве „недемократски вид клерикализма“ и да сви присутни заједнички врше Тајну. Православно предање, међутим, оштро одбацује ову концепцију. Руски теолог Николај Каверин и протојереј Игор Белов објашњавају да мирјани не поседују благодат свештенства која се преноси искључиво кроз Свету Тајну Рукоположења. У Светој Литургији, мирјани су „самолитвеници“, а не „саслужитељи“ свештеника. Молитве анафоре су тајносавршитељне и припадају искључиво свештенику као предстојатељу; ако их он чита гласно да би их сав народ усвајао као своје, мирјани престају да буду самолитвеници и незаконито се увлаче у улогу саслужитеља Свете Тајне.

Истинско „царско свештенство“ лаика не огледа се у узурпацији олтарске службе нити у „демократизацији“ култа. Како објашњава Павле Евдокимов, ослањајући се на Свете Оце, царско свештенство представља аскетско приношење свог целокупног живота Богу, владање над сопственим страстима и учешће у светотајинском животу Цркве. По речима Светог Макарија Египатског, духовни живот чини човека благодатним царем и свештеником у унутрашњем храму сопственог срца, док одсуство подвига значи да смо и даље „змијски пород“, без обзира на наше спољашње присуство на Литургији.

НОВЕЛА ЦАРА ЈУСТИНИЈАНА

Заговорници гласног читања често се позивају на ранохришћанску праксу и чувену 137. новелу цара Јустинијана, тврдећи да су се све молитве првобитно читале наглас у „едукативне сврхе“. Међутим, озбиљна историјска и литургијска истраживања, попут оних које је спровео римокатолички научник Роберт Тафт, показују да је овакво пројектовање савремених жеља у прошлост заиста „романтични анахронизам“. У антици је свако читање (чак и приватно, када је човек био сам) било гласно: блажени Августин је био запањен кад је видео Светог Амвросија Миланског да чита књигу, не отварајући уста. Зато гласно читање свештеничких молитава у ранохришћанско доба никако не значи да су молитве намерно читане наглас са циљем да би их огромно сабрање у великим базиликама чуло и интелектуално пратило. Тафт истиче да Црква никада није била руковођена ретроспективном идеологијом, те да данашње читање молитава преко микрофона нема никакве суштинске везе са органском праксом ране Цркве. Такође, чак и да су се молитве читале гласно, због разлике између књижевног језика богослужења и народних дијалеката, већина људи их свакако не би разумела на рационалном нивоу.

ИСИХАЗАМ И ТИХО ЧИТАЊЕ СВЕШТЕНИЧКИХ МОЛИТАВА

Пракса тихог читања дубоко је укорењена у исихастичкој традицији, апофатичкој теологији и дисциплини чувања тајне (disciplina arcani). Свети Дионисије Ареопагит изричито упозорава да се призивање Светог Духа и свете молитве не смеју изводити из тајности у јавност. Свети Симеон Солунски и Свети Никола Кавасила наглашавају да се свештеник у олтару моли тајно, изражавајући тако највеће страхопоштовање и љубав према Христу, слично човеку који своје најдубље тајне тихо саопштава веома значајној личности пред којом има слободу. Ово „богословље ћутања“ чува светост Тајне од профанације и банализације. Митрополит Јеротеј Влахос оштро упозорава да гласно читање своди мистагогију Литургије на ниво протестантског и рационалистичког поимања, где се духовна реалност редукује на пуко логичко и чулно примање изговореног текста.

Једна од најопаснијих последица гласног читања тајних молитава јесте претварање Литургије у позоришну представу. Архимандрит Рафаил Карелин објашњава да изражајно (глумачко) декламовање молитава од стране свештеника гаси дух и буди искључиво душевне, патетичне емоције код сабрања. Свештеник тада престаје да буде смирени посредник пред Богом и постаје глумац који зависи од реакције своје публике, чиме се Литургија приземљује и профанише. Уместо унутрашњег тиховања и сазирања, вернима се намеће емоционална егзалтација (некада забрањено „козогласије“) која је потпуно страна православном етосу. Оваква десакрализација богослужења већ је трагично виђена у руском обновљенском покрету 1920-их година (на челу са епископом Антонином Грановским), који је гласним читањем анафоре, руским језиком и отварањем олтара желео да „демократизује“ Цркву у духу револуције.

ИЗ ПРОШЛОСТИ ЦРКВЕ

Историјски подаци и стари рукописи такође потврђују легитимитет тихог читања. У српском служебнику из 13. века (из доба Светог Саве), као и у Хиландарском служебнику из 14. века, постоје јасне рубрике које налажу да се молитве антифона, Малог входа, Херувимске песме и саме анафоре читају тајно. И сам Свети Сава у свом Законоправилу (у тумачењу 5. правила Лаодикијског сабора) изричито прописује да се молитве за рукоположење свештених лица не изговарају много гласно да их сви људи чују, већ само они који су унутра, у олтару, са архијерејем, што доказује да је сакривање одређених молитава од ушију лаика освештано предање Светосавске Цркве. Сви велики српски светитељи, укључујући Светог Николаја Жичког и Преподобног Јустина Ћелијског, држали су се ове праксе и оштро осуђивали самовољно реформисање богослужења.

Из свега наведеног јасно произлази да тихо читање свештеничких молитава није плод деградације, немара нити „клерикализма“ који жели да искључи народ, већ је то благодатни израз јерархијског устројства Цркве, апофатичког чувања Светиње и дубоког исихастичког искуства. Насилно наметање гласног читања, спроведено мимо саборних одлука пуноте Православља, представља опасан раскид са вековним светопредањским искуством.

Саставни део покрета за „литургијску обнову“ унутар Православне Цркве јесте и захтев за чешћим, па и сваколитургијским причешћивањем верника, као и тежња ка визуелном отварању олтарског простора кроз уклањање или радикално снижавање иконостаса. Оба ова захтева модернисти правдају повратком на праксу „ране Цркве“, али бранитељи Светог Предања у њима препознају опасне утицаје западног секуларизма, протестантизма и постконцилског римокатолицизма.

О СВАКОЛИТУРГИЈСКОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ

Заговорници литургијске реформе често истичу да су се у првим вековима хришћанства сви присутни верници причешћивали на свакој Литургији, те да је изостанак са Причешћа знак нецрквености. Међутим, светопредањски теолози и пастири упозоравају да се рана Црква одликовала изузетно високим моралним животом, спремношћу на мучеништво и строгом дисциплином. Са престанком прогона и уласком широких маса у Цркву, дошло је до неизбежног пада молитвене и моралне ревности. Вођена Духом Светим, Црква је у својој пастирској мудрости одговорила на ову промену увођењем институције покајника и одређивањем строжијих услова за приступање Светим Тајнама, како би спречила недостојно причешћивање. Да би се они који нису спремни за Причешће ипак освештали и задржали до краја богослужења, уведено је дељење антидора (нафоре).

Учење појединих модерниста (попут протопрезвитера Александра Шмемана) да је за Причешће довољно само „одговорити љубављу на љубав“, те да су пост и детаљно самоиспитивање „познији слојеви“ који кваре радост Евхаристије, оштро је критиковано као порицање дејства Духа Светога Који Цркву води кроз историју. Митрополит Јеротеј (Влахос) истиче да механичко причешћивање без претходног покајања и аскетског подвига представља посветовњачење и рационализацију вере. Иако су се и светитељи попут Никодима Светогорца (покрет кољивара) залагали за чешће причешћивање, они то никада нису одвајали од ревносног молитвеног и моралног живота. Епитимијни канони Светог Никодима ( који се јесте залагао за што чешће причешћивање ) толико су строги да је питање ко би их данас могао испунити. Покушаји да се Света Тајна Исповести потпуно одвоји од Причешћа директно се пореде са праксом Римокатоличке цркве након Другог ватиканског концила, што је на Западу довело до губитка покајне самоконтроле, нестанка страха Божијег и масовног напуштања исповедаоница. Као што подсећа руски ђакон Димитрије Видумкин, формални приступ лишава човека исправног душевног расположења и спасоносних плодова причешћа, због чега су телесно уздржање (пост) и молитвено самоиспитивање неопходни за достојан сусрет са Христом.

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ И СВАКОЧИТУРГИЈСКО ПРИЧЕШЋИВАЊЕ

Руски теолог – лаик Николај Каверин показује и доказује да је сваколитургијско причешћивање као пракса у новије време преузето управо од римокатолика, чији утицај би модернисти наводно да избегну.

Богослов и философ Антонио Розмини (1797–1855) један је од првих који се за ту праксу залагао на Западу. Иако су његове идеје, многи су прихватили ‘повратак обичајима првобитне Цркве’, ‘увођење народног језика у богослужење’, захтев да ‘клир и народ имају право да бирају епископе’, уз накнадну потврду папе.

У XIX веку у римокатолицизму постојали су и „апостоли честог Причешћивања“; међу њима су били римокатолички свети Жан-Мари Вијанеј и Ђовани Боско.

Дана 20. децембра 1905. године објављен је папски декрет „Sacra Tridentina Synodus“, у којем је проглашено: „Исус Христос и Црква желе да верни свакога дана приступају свештеној Трпези.“ За Причешће је било неопходно испунити два услова: бити у стању благодати и имати исправну намеру. Тако је, према овом становишту, обновљено истински хришћанско схватање Светог Причешћа. Декретом „Quam singulari“ од 8. августа 1910. године одређен је „разумни“ узраст, односно доба у којем је дете способно да се руководи разлозима сопственог ума – уобичајено је то седма година живота. Јасно је речено да за причешће није неопходно савршено познавање хришћанског учења, већ је довољно да дете, на нивоу који му је доступан, познаје тајне вере и уме да разликује евхаристијски Хлеб од обичног хлеба.

Папа Пије Десети (†1914) је подршку пружио Евхаристијском крсташком походу: „Овај поход је током друге деценије 20. века освештао милионе дечјих душа“.

Уз литургијске реформе почетком 20. века стоје и декрети папе Пија Десетог о Евхаристији. Монсињор де Сегир је 19. априла 1880. године подстицајној личности Евхаристијских конгреса, госпођици Тамизје, написао следеће: „Чини ми се да би, када бих био папа, главни циљ мог понтификата био повратак пракси свакодневног причешћивања. Ту мисао сам поделио са Пијем IX, али, изгледа, време још није дошло. Папа који то, надахнут Светим Духом, оствари, обновиће читав свет.“ И заиста, од 30. маја 1905. до 14. јула 1907. године уследило је чак дванаест иступања Пија Десетог о овој теми.

На Другом ватиканском концилу (1962–1965) римокатолици су укинули евхаристијски пост ( да се пре примања хостије не једе и не пије ништа после поноћи причасног дана ) и обавезу исповести пре причешћивања.

Очито је да је причешћивање на свакој литургији без претходне исповести међу православнима било надахнуто и западном модернистичком праксом.

НИКОЛАЈ КАВЕРИН УКАЗУЈЕ НА ЕКУМЕНИЗАМ И МОДЕРНИЗАМ

Током шездесетих година XX века плодно тле за развој либералних идеја „евхаристијског препорода“ представљало је учешће Руске и Српске Цркве, као и грчких помесних Цркава, у екуменском покрету. Поједини православни богослови, примајући кроз екуменске контакте дух „ађорнамента“ Другог ватиканског сабора, протестантизма и секуларизма, развијали су ново либерално, модернистичко-екуменистичко богословље, које је, између осталог, одбацивало православно богослужбено предање као „средњовековно и застарело у наше време“. И све се то поново одвијало под привидно благородном паролом „повратка пракси Древне Цркве“.

Циљ таквог поступка био је да се спроведу жељене црквене реформе под привидно умесним изговором повратка древном предању. Као основа реформе узима се древни, већ превазиђени облик или традиција црквеног живота. Овај поступак назива се „модернизам кроз традицију“. На пример, срушимо Московски кремљ у његовом садашњем облику зарад племенитог циља очувања историјског изгледа средишта Москве: у време Ивана Калите Кремљ је изгледао сасвим другачије него данас. Хајде онда да га обновимо у првобитном облику! У време Светог Василија Великог причешћивало се четири пута недељно – зашто се сада не бисмо вратили тој древној пракси?

Каверин пише:“Огромну улогу у популаризацији идеја „евхаристијског препорода“ и повратка пракси Древне Цркве у XX веку одиграла су дела либералних богослова такозване париске школе Свето-Сергијевског богословског института у Паризу, као и књиге америчког протопрезвитера-модернисте Александра Шмемана „Евхаристија. Тајна Царства“ и „Увод у литургијско богословље“. У њима се аутор залаже за повратак литургијској једноставности апостолског доба и позива да се Светој Чаши приступа без икакве припреме: никакав труд на очишћењу душе, према њему, није потребан. Замислите: угледни професор-протопрезвитер седи за писаћим столом са запаљеном цигаретом у устима (познато је да је пушио) и пише поглавље за своју књигу о неопходности да се сви, без икаквих ограничења, причешћују на свакој литургији! Може ли се веровати тој књизи, натопљеној дуванским димом, а посвећеној пресветој Тајни Евхаристије?“

Протојереј Владимир Правдољубов о идеји повратка пракси Древне Цркве пише: „Овде постоје два момента. Прво, та идеја је неостварива. Ко се из древних времена вратио међу нас да би нас научио својој богослужбеној пракси? А без њих, ко може рећи каква је та пракса заиста била? Друго, такав повратак древној пракси није ни потребан. Савремена пракса обликовала се под дејством Светога Духа, који непрекидно пребива у Цркви од древних времена до наших дана, и она је исто толико света и спасоносна као и древна…

Испоставља се да се из ‘искуства ране Цркве’, без послушности савременој Цркви (која се, по обећању Спаситеља, у својој суштини чува неизмењеном), може извући шта год се пожели. Лутер је извукао једно, а отац Шмеман друго, и то: да пре причешћа не треба постити, да не треба улагати труд у спознавање сопствене грешности, већ да треба ‘на љубав одговарати љубављу’.
Другим речима, причешћивање би требало да се обавља уз најмањи могући напор са наше стране. Одатле потиче и порицање неопходности исповести пре причешћа, јер је истинска исповест велики труд душе и онога ко се исповеда и онога ко исповеда. Исповест се, дакле, не уклапа у ‘удобно православље’ оца Шмемана. Тако се појављује теорија да је ‘тајна Покајања од првих векова, у свести и учењу Цркве, била тајна поновног сједињења са Црквом оних који су од ње били одлучени’. То би значило да они који нису одлучени од Цркве уопште не морају да се исповедају. Осим тога, наводно је било допуштено ‘само једно такво поновно сједињење’, што би значило да и одлучени од Цркве могу да се исповеде само једном у животу. А да се причешћују – макар свакога дана! Запањујућа лакомисленост!“

Каверин додаје:“У посткомунистичкој Русији неофитска свест људи који су тек ушли у Цркву, а нису имали дар разликовања духова, прихватила је ту америчко-париску „богословско-литургијску пепси-колу“ као некакву коначну хришћанску истину, као истинску православну „духовност“ откривену у доба „гласности“, коју су у царској Русији и у СССР-у „поткупљиви епископи-кагебеовци“ наводно намерно скривали од црквеног народа.

Намеће се оправдано питање: зар су током више од девет стотина година постојања и служења руском народу наша Црква и њен саборни црквени разум, оличен у њеним најбољим представницима – светитељима и подвижницима побожности – свесно или због „недовољне образованости“ водили руски народ у пропаст, не допуштајући му да се вековима причешћује на свакој литургији, и то без исповести? А онда су се, наводно, тек у другој половини XX века појавили нови „црквени светилници“ са својим идејама „евхаристијског препорода“, пре свега нови „учитељ Цркве“, протопрезвитер Александар Шмеман. Они су најзад „отворили очи“ људима за литургијску „беду и шизофренију“ вишевековног предања Руске Православне Цркве, која није познавала књиге проте Шмемана, па је зато наводно таворила у „паганском обредоверју“ и свесно угњетавала своју вишемилионску паству, приморавајући је да се исповеда пре сваког причешћа!“

РАНА ЦРКВА И „ПОЗНА“ ЦРКВА
Каверин сматра да се ранохришћанска прича не може олако преносити у наше време. Он вели:“Малој деци је потребно да једу више пута дневно, док одрасли обично узимају храну три пута на дан. Када би одрастао човек, желећи да се уподоби одојчету, узимао храну готово сваког сата, убрзо би се несумњиво разболео од гојазности или шећерне болести. Зато се пракса причешћивања у древној Цркви (писмо светог Василија Великог и друго) не може непромишљено преносити у наше време.

Када се данашње присталице претерано честог причешћивања позивају на кољиварски покрет XVIII века, заборављају да је сасвим недопустиво чисто монашку праксу механички преносити у савремени парохијски живот и од данашњих мирјана захтевати исто онако строг аскетски и созерцатељни живот какав су водили атонски исихасти-кољивари. Подсетимо још једном да су и на Атону у то време постојали противници праксе претерано честог причешћивања, и да их није било мало. Не осуђујући ни на који начин евхаристијску праксу атонских кољивара, која је била искључиво монашка, ипак треба нагласити да је у питању од пресудног значаја за духовни живот човека, какво је питање учесталости приступања Светим Христовим Тајнама, неопходан строго индивидуалан приступ. Оно што је једном човеку корисно и спасоносно, другоме може нанети штету, па зато не сме постати општеобавезујуће правило.“
Тако изгледа след мисли једног апологете Светог Предања.

ИКОНОСТАС: СКРИВА ИЛИ ОТКРИВА

Други кључни аспект реформе тиче се самог литургијског простора и видљивости Тајне. „Обновитељи“ сматрају да иконостас и олтарске завесе представљају вештачку, клерикалну баријеру између свештенства и народа, те да их треба уклонити или учинити „транспарентним“ како би лаици могли визуелно да учествују у свему што се дешава у олтару. Ова анти-иконостасна тежња, међутим, није нова – она има свој мрачни историјски преседан у деловању руских обновљенаца 1920-их година. Њихов вођа, епископ Антонин Грановски, износио је Часну трпезу на средину храма и служио пред отвореним олтаром, правдајући то „демократизацијом“ култа и борбом против „паганског мистицизма“. Сличан процес уништавања олтарских преграда десио се и у постконцилском римокатолицизму, где је жртвеник претворен у пуки сто за обедовање.

Насупрот овим рационалистичким тенденцијама, аутентично православно богословље – посебно кроз дела Леонида Успенског и свештеника Павла Флоренског – не види иконостас као преграду која скрива, већ као прозор који открива најдубљу духовну реалност. Иконостас није последица молитвено – литургијске „декаденције“, већ плод вишевековног развоја Цркве окренутог ка прецизном циљу: он открива смисао границе између привремености и вечности, између овог света и Царства Небеског. Како наглашава Флоренски, иконостас не крије од верника тајне из себичних побуда клера, већ „указује им, полуслепима, тајне олтара… отвара им, сакатим и хромим, улаз у други свет… и виче им у глухе уши о Царству Небеском“.

ИКОНОСТАС И ИКОНОТОПОС

Православни храм је потпуно иконичан (иконотопос). Олтар означава сферу невидљивог, Божанског постојања (Небо), док наос (брод храма) представља видљиви свет (Земљу). Високи иконостас са својим строгим јерархијским редовима (локални, Деизис, празнични, пророчки, праотачки) није насумично нагомилавање слика, већ јасан приказ Божијег домостроја спасења. Најважнији ред, Деизис (молитва), приказује есхатолошку реалност Цркве у којој су сви свети, на челу са Богородицом и Светим Јованом Крститељем, сједињени у једно Тело са Христом као Главом. Тај призор подсећа причаснике на Страшни Суд, због чега се налази тачно изнад Царских двери где се вернима износи Путир.

Осим иконостаса, и олтарска завеса (катапетазма) има огромну улогу у очувању апофатичке (тајанствене) димензије богослужења. Затварање Царских двери и навлачење завесе у одређеним тренуцима Литургије чува светињу од тривијализације и педагошки подсећа вернике на њихову недостојност услед грехопада, будећи у њима страх Божији и скрушеност пред сусрет са Живим Богом. Отварање свих преграда (како то чине модернисти) укида ову богочовечанску динамику и претвара Литургију из мистичне жртве у позоришну представу.

Коначно, покушај враћања на огољену „ранохришћанску“ праксу одбацивањем иконостаса представља вид духовног слепила које занемарује две хиљаде година деловања Светог Духа у Цркви. Као што истиче Свети Никита Ститат, ученик Светог Симеона Новог Богослова, не сме свако дрско и без страха да посматра оно што свештеници са трепетом савршавају у олтару. Чување дисциплине тајне (disciplina arcani) путем иконостаса и тихог читања молитава остаје неопходан педагошки услов за духовно узрастање православног верника.

ГРАНИЦА СВЕТОВА И ОЧУВАЊЕ СВЕТИЊЕ

Хришћански храм није само обична грађевина или сала за окупљање, већ је он, како каже један православн мислилац, „шифрирани модел васељене“ и динамично извориште благодати где догађаји прошлости и будућности прелазе у садашњост. Према тумачењима Светог Максима Исповедника и Светог Симеона Солунског, храм је икона двојединог света: олтар символизује невидљиви, духовни свет (небо и Царство Божије), док наос (брод храма) представља видљиви, материјални свет (земљу). У том контексту, граница између ова два дела храма не сме бити укинута све док живимо у времену, јер Царство Божије тек треба да дође у својој пуноти.

Највећи православни теолог иконе у 20. веку, Леонид Успенски, показује да класични високи иконостас није плод црквене декаденције, већ је директан резултат исихастичког процвата и дубоког литургијског развоја. Иконостас пред погледом верника, кроз својих пет редова, развија целокупан домострој нашег спасења: праотачки ред представља период пре Закона, пророчки ред време под Законом, празнични ред испуњење новозаветних обећања, док Деисис (мољење) представља круну историјског развоја и слику есхатолошке Цркве која се моли за свет. Он каже:“Ови путеви иду одозго на доле (као Божанско откривење), али и одоздо на горе, показујући пут човековог духовног узлажења ка Богу.“ Због тога иконостас има онтолошку везу са Евхаристијом – он сликовито показује оно исто прослављено Тело Христово (Цркву) које нам се реално даје у Светим Даровима.

„НОВИ СКИТ“ И СТАРО ОБНОВЉЕНСТВО

Захтеви за потпуним отварањем олтара историјски су, као што смо већ нагласили, нераскидиво повезани са руским обновљенским расколом („Жива црква“) с почетка 20. века, чији су постулати били отворено подржани од стране комунистичког режима. Руски обновљенци су, правдајући се жељом да „демократизују“ Цркву и приближе је народу, уклањали иконостасе и износили Часну трпезу у средину храма како би народ могао да види сваки покрет свештеника. Слична десакрализација храмовног простора данас се примећује код америчких унијата, као и у модернистичком манастиру „Нови Скит“ (у оквиру Православне цркве у Америци), где се служење обавља на средини храма или иза потпуно провидних преграда, уз директно позивање на истраживања римокатоличких литургичара.

И ова тежња за огољавањем олтара директно опонаша римокатоличку литургијску реформу након Другог ватиканског концила, када су римокатолици уклонили олтаре окренуте ка Истоку и увели служење окренуто лицем према народу (versus populum). Оваква промена, како примећује римокатолички традиционалиста Клаус Гамбер, имала је за циљ да мису претвори у пуки „заједнички обед“ и хуманистичко сабрање, чиме се у центар ставља човек, а Бог се потискује. Већ смо рекли: архимандрит Рафаил Карелин оштро упозорава да отварање олтара и гласно читање претварају свештеника у глумца зависног од своје публике, а Литургију у психолошку и позоришну представу („козогласије“), чиме се губи свети трепет и гаси дух унутрашње молитве,

СТРАХОПОШТОВАЊЕ ИЛИ НЕСТАНАК СТИДА

Православно богослужење од антике до данас чува такозвану „disciplina arcani“ (дисциплину чувања тајне), која има изузетну педагошку и мистагошку улогу. Завеса (катапетазма) и царске двери које се наизменично отварају и затварају током службе симболизују сакривеност Божанске Тајне, али и конкретне догађаје из историје спасења, попут полагања Христа у гроб (затварање двери и навлачење завесе) и одваљивања камена са гроба приликом Његовог Васкрсења (отварање завесе). Митрополит Антоније Блум истиче да олтар представља место где живи Бог и да у њега могу ући само они који су за то посвећени, због чега поштовање према олтару мора остати нетакнуто. За себе је говорио да, док није примио рукоположење, никада није улазио у олтар, и да не жали због тога, јер се тако учио свештеном трепету пред Часном трпезом.

Инсистирање на потпуној транспарентности и уклањању завесе одраз је својеврсне духовне бестидности савременог секуларног доба. Како примећује свештеник Тимотеј Сељски, настојање да се све из олтара учини јавним и доступним, укључујући и телевизијске преносе Литургије где камере шарају по Светом Престолу, представља својеврсни „духовни стриптиз“ који профанише тајну вере и уништава свако страхопоштовање према светињи. Храм без тајне постаје обична учионица, а Литургија лишена своје апофатичке димензије ћутања и скривености губи своју преображавајућу, богочовечанску дубину.

БОГОСЛУЖБЕНИ ЈЕЗИК: ШТА НАМ НИЈЕ ЈАСНО?

Једно од кључних питања у оквиру покрета за „литургијску обнову“ јесте захтев за превођењем богослужења са древних, сакралних језика (попут црквенословенског или старогрчког) на савремене, свакодневне говорне језике. Заговорници ове реформе као свој главни аргумент истичу наводну неразумљивост древног језика савременом човеку и неофитима. По њиховом мишљењу, задржавање древног језика спречава активно и свесно учешће верног народа у богослужењу, због чега људи само пасивно присуствују у храму уместо да се суштински моле. Руски модерниста Кочетков чак тврди да је богослужење због језичке баријере постало „готово неделотворно“.

Међутим, бранитељи Светог Предања јасно уочавају да је култ „разумљивости“ заправо својеврсни „тројански коњ“ иза којег се крије много дубља намера – ревизија саме догматске суштине православног богослужења. Овим модернистима заправо не смета толико сложеност језика колико им смета православни садржај богослужбених текстова, у којима Црква отворено осуђује јеретике, брани догмате са Васељенских сабора и проповеда строги аскетизам. Занимљиво је да овакав покрет за русификацијом (или општом секуларизацијом језика) директно копира потезе руских обновљенаца из 1920-их година. Податак који можда највише опомиње јесте тај да су чак и бољшевички прогонитељи Цркве (попут Јемељана Јарославског 1928. године) подржавали захтев обновљенаца за издавањем молитвеника на савременом руском језику, јер су перфидно и тачно приметили да „богослужење на руском језику губи своју чудесну мистичност“. Руски духовници су говорили да ђаво мрзи црквенословенски језик јер се плаши његове мистичне силе.
Противници вулгаризације језика објашњавају да се Литургија не може свести на пуку рационалну семантику. Архимандрит Рафаил Карелин истиче да је црквени језик ближи „унутрашњем логосу“, језику духа, религиозне интуиције и срца, а не језику логичког, телесног разума. Литургија није приповедање које се може једноставно препричати, нити ребус који се решава седећи у фотељи, већ је она укључивање човека у живу духовну реалност. Нови, савремени језик неминовно са собом доноси нови емоционални подтекст, световне асоцијације и информације из свакодневице које ометају молитвено сазрцање. Како закључује отац Рафаил, нови језик је подобан води која гаси жеђ али оставља душу хладном, док је древни језик као вино које весели срце човека.

Слично томе, архимандрит Софроније Сахаров упозорава да је литургијски језик јединствен јер је позван да у умовима верних рађа осећај вишег света. Употреба језика свакодневице у Литургији изазвала би у души реакције нижег, физичког постојања, због чега његово укидање неумитно снижава духовни ниво и наноси Цркви неизмерну штету. Он подсећа да људи улажу огроман напор да савладају сложену терминологију науке или политике, те је духовна лењост једини разлог због којег им је тешко да науче неколико стотина древних речи потребних за богослужење.

ОПЕТ ДРУГИ ВАТИКАНСКИ

Тежња за превођењем целокупног богослужења на савремени говорни језик директно опонаша праксу Другог ватиканског концила, када је Римокатоличка црква прогнала латински језик у име „пасторалне дејствености“ и „разумљивости“. Резултат ове новине био је катастрофалан: нова миса се претворила у секуларни, протестантски скуп, изгубила је своју сакралну пуноту, што је довело до масовног пражњења храмова и великих раскола (попут оног који је предводио надбискуп Марсел Лефевр). Православни теолози упозоравају да би некритичко увођење говорног језика претворило православно богослужење у аналогну верзију постконцилског посветовњачења.

То не значи да је Православна Црква апсолутно против сваког превода, већ је против банализације Светиње. Када је Свети Јустин Ћелијски преводио Литургију на српски језик, он је то чинио задржавајући „црквени молитвени језик и ритам“, користећи узвишени еванђелски израз надахнут Духом Светим, а не сиромашни улични говор. Црква треба да уздиже народ ка себи и да развија његове богодане могућности, а не да своје Светиње прекраја и прилагођава слабостима и лењости савременог човека. Истински проблем „неразумевања“ богослужења код неофита не решава се мењањем и унакажавањем вековног Типика, већ озбиљном катихизацијом и духовном припремом. Како је поучавао Патријарх српски Павле, народ са садржајем свештеничких молитава и дубином Литургије треба упознати ван саме службе – кроз проповед, тумачења и веронауку, а не револуционарним мењањем освештаног богослужбеног поретка.

НОВИ ВАРЛААМИЗАМ

Инсистирање на томе да верник мора рационално разумети сваку изговорену реч произилази из онога што свештеник Теодор Зисис назива „неоварламизмом“. Реч је о оживљавању јереси рационалисте Варлаама Калабријског (противника Светог Григорија Паламе), који је сматрао да се Бог спознаје искључиво интелектом. Православље, међутим, учи да се тајна богослужења не може свести на вербално-семантички ниво; она се доживљава кроз унутрашње очишћење и благодат Светог Духа, а не кроз пуку логичку анализу текста.

Чак и када се текстови преведу на савремени језик, они често остају суштински неразумљиви без дубоке катихизације и унутрашње побожности. На пример, када се на опелу преведеном на српски језик пева: „Јагње Божје проповедаху и заклани бише као јагањци…“, просечан секуларни човек не разуме ко су мученици ни шта представља Јагње, јер му недостаје основно познавање библијске и светоотачке символике. Дакле, механички превод не решава проблем духовног незнања.

СТАВ ЛАИКАТА

Занимљиво је да социолошка истраживања (попут оног које је својевремено спровела др Ружица Бајић) показују да просечан православни верник у Србији заправо не жели укидање црквенословенског језика. Већина испитаника преферира задржавање црквенословенског или његову паралелну употребу са српским, приписујући му изузетну естетску, символичку и доживљајну вредност, као и функцију очувања јединства међу словенским православним народима. Насилно укидање овог језика од стране појединих реформатора представља не само гажење Светог Предања, већ и својеврстан атак на верски и национални идентитет православног народа.

Црквенословенски језик јесте жива котва која спаја савремену Цркву са духом прошлих векова. Одбацити га у име лажно схваћеног мисионарења значи отворити врата банализацији вере и претварању Свете Литургије у дидактичку представу лишену свештеног трепета.

ЕКУМЕНСКИ УЗРОЦИ ЛИТУРГИЈСКЕ РЕФОРМЕ

Савремени покрет за „литургијску обнову“ унутар Православне Цркве не може се посматрати изоловано од ширих историјских и теолошких кретања у западном хришћанству. Заговорници очувања Светог Предања јасно указују да су многе идеје православних реформатора директно инспирисане или преузете из западне литургијске теологије и екуменистичког покрета, а свој историјски преседан имају у погубним реформама Римокатоличке цркве након Другог ватиканског концила, којој се непрестано враћамо, да не бисмо били оптужени за „површно читање“ епохе.

Иако су последице ватиканских реформи биле очигледне, православни модернисти су парадоксално почели да усвајају исту методологију. Истакнути теолози „литургијског препорода“, попут протопрезвитера Николаја Афанасјева, Александра Шмемана, као и митрополита Јована Зизјуласа, у својим радовима су се снажно ослањали на закључке западних литургичара. Основе за њихове предлоге често су црпљене из дела римокатоличких и протестантских научника као што су Роберт Тафт, Хуан Матеос, Мигуел Аранц, Григори Дикс и Анри де Либак.

Ослањајући се на западни сцијентизам, модернисти у православљу почели су да посматрају богослужбени типик не као богонадахнуто дело вођено Духом Светим, већ као историјски „хибрид“ пун каснијих, непотребних монашких и византијских наслага. Овакав приступ им је послужио као изговор за „чишћење“ Литургије: захтеве за избацивањем тропара Трећег часа, укидањем иконостаса, гласним читањем тајних молитава и инсистирањем на сваколитургијском причешћивању без поста и исповести.

Већ смо помињали манастир „Нови Скит“ (у оквиру Православне Цркве у Америци), чији су монаси, ослањајући се управо на савете језуитских литургичара, потпуно прекројили богослужење. Они су избацили Свету Проскомидију, Литургију служе пред потпуно отвореним олтаром одвојеним само провидном преградом, све молитве читају наглас, а у свом храму чак имају фреске римокатоличког папе Павла Шестог и мајке Терезе ( као и Шмемана ). Иначе, монаси овога скита су познати по тренирању кучића и бављењу „кучећом“ психологијом.

Критичари литургијске обнове истичу да сви потези модерниста нису случајни, већ су дубоко повезани са екуменистичким покретом. Брисање специфичних православно-аскетских карактеристика богослужења (попут иконостаса, тишине олтара, строгог поста и покајне дисциплине) има за циљ да православну Литургију учини структурално и психолошки сродном западној миси и протестантској служби.

РАЗМИШЉАЊА ХЈУА ВАЈБРУА

Како примећује англикански литургичар Хју Вајбру, захваљујући литургијским реформама форме богослужења на Западу су се већ приближиле, а сада се чекају православни да прилагоде своју праксу како би се сви лакше сабрали око „заједничке трпезе“. Други ватикански концил је јасно назначио да литургијска обнова има превасходно екуменско значење, служећи као средство за интеграцију свих хришћана у јединствену (по њиховом схватању Римокатоличку) цркву. Због тога православно богословље које се темељи искључиво на „евхаристијској еклисиологији“ – одвојеној од православног етоса, догматике и аскетике – представља опасан тројански коњ. Уклањањем мистичне, апофатичке димензије и свођењем вере на пуки интелектуални дијалог и огољену форму сабрања, модернизам припрема терен за лажну унију, бришући границе између Истине и јереси.

РЕЧ ОЦА ЈУСТИНА

Један од највећих православних богослова 20. века, Свети Јустин Ћелијски, јасно је дефинисао став Цркве према сопственом Предању као „благодатно-богочовечански конзервативизам“. Православље живи и дела у знаку овог конзервативизма: ослањајући се на апостолско-светоотачку прошлост, оно чини сигуран корак по корак у неизвесну будућност. Насупрот томе, црквени модернисти непрестано увозе са Запада разне римокатоличко-протестантске модернизме и у име њих воде бучне походе против вековног, освештаног поретка. Отац Јустин је оштро упозоравао да се Еванђеље и богослужење не смеју прекрајати, мењати и прилагођавати слабостима савремених верника нити духу времена, јер бисмо таквим „ублажавањем“ убрзо стигли до потпуног одбацивања саме Истине и Еванђеља Спасовог.

Шта је још говорио отац Јустин?

Кључни проблем савремених литургијских реформи лежи у њиховој несаборности и индивидуализму. Свака помесна Црква, па и појединачни епископ или свештеник, пада под анатему Васељенских сабора уколико самовољно мења или суспендује њихове одлуке и вековно устројство. Свештеници и епископи који самовољно реформишу богослужење, мењајући типик, изостављајући јектеније или уносећи сопствена правила, заправо деформишу Свету Литургију, дижући свој ограничени људски разум изнад саборног ума Цркве. Чак и они православни теолози који су начелно подржавали могућност повратка одређеним древним праксама (попут гласног читања анафоре), као што је то чинио архимандрит Кипријан Керн, изричито су наглашавали да такав повратак не сме бити плод произвољног поступка појединца, већ једино „саборно решење највише власти“ целе Цркве. Истинска саборност Цркве доживљава се као свенародно, спонтано усвајање (рецепција) саборских одлука у Духу Светом, а не кроз демагошко или административно наметање реформи.

ИСТИНСКА ОБНОВА

Митрополит Јеротеј (Влахос) пружа најдубљу богословску дијагнозу проблема тзв. „литургијске обнове“. Он истиче да су сви досадашњи покушаји литургијских реформи пропадали јер су били усмерени искључиво на промену спољашње праксе, потпуно занемарујући унутрашње, исихастичко и подвижничко богословље Цркве. Реформа спољашње богослужбене праксе без унутрашње обнове самих хришћана је потпуно јалов посао. Као пример истинског односа према богослужењу, Влахос наводи монахе на Светој Гори: они немају потребу ни за каквом литургијском реформом нити за мењањем типика како би избегли наводну „рутину“. Они предност дају унутрашњој обнови, живећи у перспективи сопственог покајања и преображаја, тако да им се свако богослужење сваки пут изнова јавља као потпуно ново.

Истинска литургијска обнова мора бити органски повезана са подвижничким животом, преумљењем и заједничењем са Богом. Без тога, сваки покушај поједностављивања богослужења подсећа на ватиканске реформе или протестантски редукционизам, водећи право у духовно посветовњачење (секуларизацију).

Света Литургија није само људско дело нити историјски конструкт који се може преобликовати по мери палог човека; она је икона будућег Царства Божијег, богочовечански акт у којем невидљиво саслужују анђели. Захтеви да се уклоне иконостаси, да се свештеничке молитве обавезно читају гласно преко микрофона како би се Литургија претворила у „позоришни дијалог“, да се укину постови пред Причешће и да се древни богослужбени језик вулгаризује, представљају плод секуларизације и губитка свештеног трепета пред Тајном.

ВЕКОВНИ ПОРЕДАК

Бог није укорио Своју Цркву зато што Му је вековима служила на традиционалан, предањски начин. Напротив, управо на таквим Литургијама (са високим иконостасом, тихим читањем молитава и строгом припремом) освештавали су се и спасавали милиони верника, од Светог Саве, преко Светог Василија Острошког и Петра Цетињског, до Светог Николаја Жичког и Преподобног Јустина Ћелијског. Највећи светитељи су Литургију служили тако да им је увек била нова, обнављајући њоме и себе и сав свет, што и јесте једина права литургијска обнова која је савременом човеку насушно потребна. Чување Светог Предања није пуко робовање прошлости, већ једини сигуран пут кроз апокалиптична искушења нашег доба, пут којим се чува сама суштина и спасоносна сила православне вере.

О ТИПИКУ

У оквиру расправа о литургијској обнови, један од најчешћих мета напада модернистичких теолога јесте богослужбени Устав, односно типик Православне Цркве. Заговорници реформи често посматрају Типик као пуки историјски конструкт, оптерећен „монашким наслагама“ и застарелим формама које спречавају савременог човека да активно учествује у богослужењу Међутим, бранитељи Светог Предања указују да је овакав приступ дубоко погрешан и стран православном етосу, те да води у рационализацију вере и разорну самовољу.

У свом капиталном делу „Типик с тумачењем“, професор Михаил Скабаланович јасно показује да богослужбени Устав није мртво слово на папиру, нити производ канцеларијског декрета, већ живо искуство молитвеног општења највећих подвижника са Богом. Древни рукописни типици (попут оних из 1428. и 1610. године) називају ову књигу „оком црквеним и водичем за све књиге у Божанској Саборној Апостолској Цркви“. Типик осликава вишевековни, органски развој православног богослужења који је вођен Духом Светим кроз искуство палестинских и египатских монаха, попут Светог Саве Освећеног и Светог Теодора Студита…

Занемаривање овог аскетског наслеђа значи одбацивање саме сржи православног пута ка обожењу. Како истиче руски теолог и свештеник Александар Дронов, типик нам пружа слику узвођења људске душе ка Богу и не представља препреку, већ путоказ. Захтевати да се типик „очисти“ од наводних историјских наслага и врати у некакво замишљено „ранохришћанско златно доба“ представља протестантски метод вештачке реконструкције. Као што је приметио један од учесника полемике, одбацивање тих „каснијих слојева“ значи одбацивање „благодатне коре црквеног храста, скидајући је сасвим, зарад ваше представе о младом дрвету“.

ГЛАС ОЦА СЕРАФИМА РОУЗА

Један од највећих апологета правоверја на Западу, јеромонах Серафим (Роуз), оштро је критиковао идеје протопрезвитера Александра Шмемана, чије се тезе данас често користе као изговор за литургијски модернизам. Отац Серафим је уочио да модернисти покушавају да преправе Типик како би га прилагодили „духовно убогим људима“ и снизили стандарде духовног живота. Оваква реформа доводи до стварања „комфорног православља“, где се од верника више не захтева подвиг, пост ни покајање. Отац Серафим опомиње да се Црква не сме прилагођавати мерилима палог света и посветовњаченој свакодневици, већ да ми морамо умножити наше сузе покајања и труд како бисмо се уздигли до идеала Светих Отаца.

Очување Светог Предања, дисциплине поста, исповести пре причешћа, као и задржавање иконостаса и тихог читања тајних молитава, не представљају „мртви конзервативизам“, већ једини безбедан, уски пут спасења насупрот широком путу модернизма и секуларизације.

ТО НИЈЕ АКАДЕМСКО ПИТАЊЕ

Савремени покрет за „литургијску обнову“, који већ деценијама потреса пуноту Православне Цркве, не може се посматрати као изолован академски или историјски подухват: овај покрет представља дубоку кризу вере и својеврсну капитулацију пред духом секуларизма, рационализма и западног хуманизма. Под плаштом повратка у „ранохришћанску епоху“, реформатори покушавају да изврше десакрализацију православног богослужења, уклањајући из њега светињу исихастичког ћутања, апофатичку мистику олтара заклоњеног иконостасом, као и неопходност аскетског подвига покајања, поста и исповести пре примања Светих Тајни.

Истинска обнова Цркве, према учењу Светих Отаца, никада није значила спољашње мењање форми и обреда. Православље не познаје „обнову“ која се састоји у превртању типика, скраћивању служби, уклањању олтарских преграда или гласном читању молитава преко микрофона како би се удовољило лењости и мањку пажње савременог човека. Напротив, једина права литургијска обнова јесте унутрашње преумљење, погружавање у дух Литургије и стицање „евхаристијског етоса“ кроз аскезу и очишћење од страсти. Како истиче Свети Јован Кронштатски, за учешће у богослужењу неопходан је „духовни слух“ и срце очишћено покајањем, а не само пуко рационално слушање изговорених речи.

Трагичне последице занемаривања ових принципа већ смо видели у историји.

Највећи грех модернистичког покрета лежи у гажењу основног принципа Цркве – саборности. Свети Јустин Ћелијски нас подсећа да су Свети Апостоли дали једну заувек важећу формулу црквености: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (Дап. 15, 28). Прво Дух Свети, па онда ми. То значи да ниједан појединац, био он лаик, свештеник, теолог, па чак ни појединачни епископ, нема право да самовољно мења и реформише Свету Литургију која је освештана вековима Духа Светога. Свако такво делање мимо пуноте Православне Цркве и одлука Васељенских сабора представља „болесну мисао“, „црквоборство“ и „духоборство“. Литургијске промене кроз историју никада нису биле плод академских симпосиона или научних открића у старим папирусима, већ искључиво плод делања Светих, богопросветљених људи кроз које је Црква органски сазревала.

Типик Православне Цркве није мртво слово на папиру нити „окамењени конзервативизам“. Он је жив приручник древне Цркве, „око црквено и водич“, створен сузама, крвљу и подвизима генерација пустињака, мученика и отаца. Одбацити тај Типик значи прекинути златни ланац Светог Предања који нас повезује са небеском Црквом.

На крају, можемо само поновити заветне речи чувара Православља, какав је био архиепископ Аверкије (Таушев): „Ми не прихватамо никакве новине, већ бирамо древни, доказани пут, пут који истински хришћани бирају да служе Богу, већ две хиљаде година. Бирамо пут верности Истинској Вери а не ‘модерном путу’… Примамо само Апостолску Веру, Веру Отаца, Православну Веру“.

Благодатно-богочовечански конзервативизам Православља, о којем је писао Свети Јустин, позива нас: назад ка Апостолима, назад ка Светим Оцима. А то, каже он, за православног хришћанина, заправо значи – „напред ка незаменљивом Господу Исусу Христу“. У данима када дух апостасије (отпадништва) нагриза свет, наш једини спас је да сачувамо непромењену Свету Литургију, да јој приступамо са страхом Божијим, покајањем и вером, повинујући се соборном уму Цркве. Јер, само тако ће Литургија остати оно што јесте: Тајна над тајнама, лек бесмртности и прозор у вечно, благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Амин.