ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЛАЗАР, МИЛИЦА И ЊИХОВА ДЕЦА

СВЕТА ЉУБАВ ВЛАДИМИРА И КОСАРЕ

Први српски свети владар био је блажени мученик Јован Владимир, кога је, из жеље за влашћу, убио Владислав, брат од стрица његове супруге Косаре. А Владимир и Косара вољаху се изнад сваке земне љубави, још у доба када је краљ са српског Приморја био у тамници Косариног оца Самуила, који је ту љубав, на крају, и благословио, а свог младог и побожног зета вратио у Зету на престо. После мученичке кончине Владимирове, Косара се замонашила и довршила свој земни век у манастиру Пречисте Богородице Крајинске, завештавајући, из смирења и смерности, да буде сахрањена испод ногу светога јој супруга.

Тако је изгледала свештена љубав између Христових брачника.

ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА

Али, Христова брачна љубав беше и између кнеза Лазара и кнегиње Милице, по духу и врлинама цара и царице. Колико је Милица волела свога мужа, види се из предања по коме је Љубостињу подигла на месту где га је упознала. Тиме је, занавек, узнела благодарност Ономе Који их је спојио у супружански савез.

Свака хришћанска љубав је плодна, па им је Бог дао чак осморо деце. Имали су три сина: Стефана, Вука и Добривоја (упокојио се као дете) и пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру. И народна епска песма „Цар Лазар и царица Милица“ памти њихову узајамну љубав – Лазар је спреман да Милици остави „брата од заклетве“, бар једног од девет Југовића, праштајући му неодлазак у Косовски бој. Али, дужност борбе за крст часни и слободу златну изнад је братске љубави, и нико није спреман да остане у Крушевцу уз сестру.

И друге песме овога циклуса сведоче лепоту и достојанству Лазаревог и Миличиног брака.

УДОВИЦА ЛАЗАРЕВА

А после Косовског боја?

Речи Миличине остале су забележене у записима непознатог раваничког монаха, када удовица дочекује мошти свога великомученичког мужа, и говори, у име Србије:

Ко је овај?
Говорите у уши моје.

Да ли је овај кога пре жељах,
мој украс,
мојој деци расејаној сабрање?

Да ли је овај кога из зависти
хтедоше непријатељи срушити
и светлост мога вида
као тамницом мрачним тамницама држати,
и не могоше?

Да ли је овај удовству мојему женик?

Дођи, о жениче, дођи
и подај онима који ми чине зла
по делима њиховим,
јер не разумеше твој долазак
на помоћ моју.

Прими оружје
и устани и не закасни.
Заби стреле изоштрене
У срца њихова,
које за мене изоштрише,
безакони.

Не трпим к тому бремена оних на ме.
Коликим жртвама мрским оскврнуше ме.
Дођи, освети ме крвљу својом.
Приђи, падању моме потпоро.
Сабери ми чеда расточена,
која завишћу врази од мене отргнуше.
Сабери их у ограду моју,
паси чеда моја,
да не једе вук од стада мога,
да не растера их завишћу својом
као пре, када не би с њима.

Да не задрема око твоје.
Да не ослабе ноге твоје.

Паси ми стадо, које ти уручих.
Прогнај од њих безаконе варваре.
Да не престанеш да се бориш с њима
за мене и за стадо моје!

СТРАДАЛНИЦА ОЛИВЕРА, СРПСКА ДИКА

Када јој је муж погинуо, Милица влада у име малолетног сина Стефана до његовог пунолетства. Подноси и најстрашнију жртву – да би сачувала полунезависност Србије, она убици свога мужа, султану Бајазиту, даје кћи Оливеру за жену.

Оливеру, дивну нашу госпу, треба да памтимо са најдубљом захвалношћу, сећајући се не само својих непосредних предака, него, увек, и ње, жртвене кћери Лазареве. Она је отишла у ропство да би њен брат, кад одрасте, подигао Манасију и Копорин, и да бисмо ми, данашњи, имали бар нешто од Високе Србије Високог Стефана. То јест, по увиду песника Владимира Јагличића:

„Можда сам ја, данас, удостојен нечега великог и светлог, рецимо сунца, зато што је она, једном давно, понижена, гледала у земљу. И не само ја. И не само она.“

Клањамо се твојој жртви, госпо наша Оливера!

МИЛИЦА БРИЖИ О СВОЈОЈ ДУШИ

Лазарева удовица, мудра у Христу и вешта у дипломатији, спасава синове Стефана и Вука од Бајазитове оптужбе да му нису одани, и доноси мошти Свете Петке у Србију. Из ње зрачи светост молитве и поста, али и познање тешких путева земне власти хришћанске. Потомци Косовског Великомученика и њени имају на кога да се угледају. Унук Лазарев и Миличин, син њихове кћери Маре Бранковић, касније ће постати велики и трагични деспот Ђурађ, а праунуци су им напаћени, али Христу одани, Светородни Бранковићи.

Док влада, Милица не заборавља на сопствену душу. Јер душа је темељ сваке тврђаве, земне и небеске. Са још једном удовицом, супругом деспота Угљеше Мрњавчевића, Јеленом, прима монаштво у Љубостињи, прво малу схиму као Евгенија, па велику као Ефросинија. И одлази света наша мати из земље суза, право у сусрет свом супругу, Косовском Великомученику.

ОДАНИ СИН СТЕФАН

У Небеској Србији се моле за Српство и чекају свог сина, Стефана Лазаревића, који влада отачаством  у најтеже дане, водећи га, с бројаницама у једној и мачем у другој руци, ка великом препороду. То је доба највишег узлета српске средњовековне духовности, који је почео када је Свети кнез Лазар примио исихасте са Синаја и Атоса у земљу Светог Саве и Симеона. Константин Философ се диви Стефановој Србији, поредећи је са великим манастиром.

Стефан, одани син својих родитеља, јесте и достојни наследник очев, што се види из записа на Косовском мраморном стубу:

и са свима својим безбројним мноштвом,

Овде негда бејаше велики самодржац,

чудо земаљско и рига српски,

звани Лазар, кнез велики,

побожности непоколебими стуб,

доброразумља пучина и мудрости дубина,

огњени ум и заштитник странаца,

хранитељ гладних и миловање ништих,

скрбних миловање и утешитељ,

који воли све што хоће Христос,

коме иде сам по својој вољи

колико је под руком његовом.

Мужеви добри, мужеви храбри,

мужеви, ваистину, у речи и у делу

који се блистају као звезде светле,

као земља цветовима шареним,

одевени златом и камењем драгим украшени,

многи коњи изабрани и златоседлани,

сведивни и красни коњаници њихови.

Свеплеменитих и славних

као какав добри пастир и заштитник,

мудро приводи духовне јагањце

да у Христу добро скончају

и приме мучења венац

и вишње славе учесници буду.

И тако сложно велико безбројно мноштво

скупа с добрим и великим господином,

добром душом и вером најтврђом,

као на красну дворану и многомирисану храну

на непријатеља се устремише

и праву змију згазише

и умртвише дивљу звер и великог противника

и неситога ада свејадца,

велим Амурата и сина његова,

аспидин и гујин пород,

штене лавово и василсково,

па са њима и не мало других.

О чудеса Божијих судбина,

ухваћен би храбри страдалац

безаконим агаренским рукама

и крај страдању добро сам прима

и мученик Христов постаје

велики кнез Лазар.

СЕСТРОЉУБАЦ И БРАТОЉУБАЦ

Стефан, одани брат, спасава напаћену Оливеру. Пошто је Бајазит поражен од Тамерлана у Ангорској бици 1402, из монголског ропства он своју сестру враћа  у отаџбину.

А када је избио грађански рат између њега и брата му Вука, Стефан пише најлепшу посланицу српску, „Слово љубве“, којом Вука позива да се врате братској љубави:

Заједно бејасмо, друг другу близу,

ил’ телом или духом,

но да ли горе раздвојише нас,

да ли реке,

Давид да рече: „Горе Гелвујске,

дажд на вас да не сиђе, ни роса,

Саула јер не сачувасте,

ни Јонатана?”

О безлобља Давидова,

чујте, цареви, чујте,

Саула ли оплакујеш, нађени?

Јер нађох, рече Бог,

човека по срцу мојему.

Ветри да сукобе се с рекама,

и да исуше,

као за Мојсија море,

судије као за Исуса,

ћивота ради Јордан.

И снова да саставимо се,

и снова да видимо се,

и снова у Христу да сјединимо се,

самоме том,

коме слава са Оцем

и са Духом Светим

у бескрај на веке,

амин.

Касније ће Стефан Лазарев, измирен са сестрићем Ђурђем Бранковићем, с којим је извесно време био у сукобу, њему предати и престо, јер у браку с Јеленом Гвателузи није имао потомства.

Светао пример богољубља и братољубља.

ЈЕЛЕНА БАЛШИЋ И КУЋНО ВАСПИТАЊЕ

И кћи Лазарева и Миличина, Јелена, удата у зетске Балшиће, беше диван пример породичног васпитања и побожности. Она се, у петнаестом веку, бурном и тешком по Србе и хришћанску Европу, као монахољубива госпа, дописивала са својим духовним оцем, Никоном Јерусалимцем, који ју је учио како да сачува душу и спреми се за вечни живот. Док су се рушили светови, она није заборављала оно што никад не пролази.

Све је чинила како је видела у кући својих оца и мајке.

Јер, без породице нема живота, и читав живот, како рече Достојевски, почива на неколико лепих успомена из детињства.

Лазарева и Миличина деца су, очито, такве успомене имала.

БЕЗ ПОРОДИЦЕ ЗАИСТА НЕМА ЖИВОТА

Рат који антихришћанска Европска Унија води против породице и породичних вредности тешко је погодио и Србију, земљу биолошких (колико и духовних?) потомака Лазара и Милице Хребељановић. Сада се не боримо само за Косово и Метохију као државну територију – сада се боримо за хришћанску веру и морал који су срж Косовског завета, и без којих је прича о Резолуцији 1244 СБ УН и нашим светињама попут Дечана и Грачанице само празнословље. Јер, ако нам униште хришћанску веру и породицу, и ако нас „џендеришу“ и прекроје по обрасцу антихристовском, шта значе Девич и Бањска, Соколица и Љевишка? Лепи су, велики су, дивни су, али – хоће ли нам их Бог оставити у власништву ако смо Му пљунули у лице газећи Његов закон?

Ништа што нас може одржати за будућност није спољашње – све је у вери, у духу, у моралу, у части и честитости. Државне власти које крше закон Божји навлаче проклетство на свој народ, чак и ако то нема ко да им каже, јер се, рецимо, боји, или, опет рецимо, добија извесне „бенефите“ од те власти.

Пошто су наше светиње, не само на Косову и Метохији, него где год нас има, зидали свеци којима су Бог и породица били на првом месту, не могу их одбранити „џендераши“, који све чине у име Европе без Христа, оне Европе што ју је Владика Николај звао Бела Демонија.

ОПРОСТИ, СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИЧЕ КОСОВСКИ

Кад се ово има у виду, бива нам јасна сва карикатуралност доделе некакве „видовданске повеље“ особи чија је Влада законским безакоњем „џендерисала“ Србију и српски народ. И то у Крушевцу, где су Лазар и Милица од Бога добили осморо деце.  (Какве деце, каквих сунчевића крста и слободе!)

Али, кад је већ спрдачнина почела, и кад већ нема никог, ни у мантији, ни без мантије, да дигне свој глас у име косовских породичних  завета, да онда идемо до краја: дајмо тој истој „повељисаној“ особи, за све што је, до сада, у Лазаревој земљи учинила за родитељство (а нарочито мајчинство), орден Мајке Југовића. И то са лентом.

А ти, Косовски Великомучениче, опрости, ако можеш, нама, бедницима, неспособним да одбранимо хришћански морал и природну породицу, нама, који ћемо, ако се овако настави, „рђом капати док нам је колена“, и помоли се Господу твоме и нашем да нам дарује покајање!