Владимир Димитријевић: Кроација, земља кроасана, и nepoćudni Слободан Антонић
Владимир Димитријевић (Извор: Снимак екрана)
Антонићу, из Вашег текста се чује продорни глас Павела Исаковича… Али, другосрбијанци промену Брозове парадигме не признају и зато призивају луднице и Гвантанамо за оне који друкчије кажу
Пљување на Слоба – Гвантанамо проба
Шта друго умеју другосрбијанци него да пљују и псују? Тако је било и овога пута, када је Слободан Антонић ударио у осињак – „морску” кроатофилију (na lijepom plavom Jadranu) другосрбијанских идиота (овде).
Да се разумемо: другосрбијанци нису ментални идиоти, јер одлично знају да се снађу и зараде у служби НАТО господара; они су идиоти у изворном, античком смислу те речи, људи које није брига за послове заједнице, и који више воле своју задњицу у топлом и гостољубивом НАТО хрватском мору него све невине жртве свог народа, страдале од старе и нове НДХ. Антонића су, после текста о срамоти грађанистичке кроатофилије, ружили, пљували, псовали, а неки су му претили и лудницом и Гвантанамом. Логично – ко не воли другосрбијанске каранфиле, мора бити удављен, као у славном београдском хорору „Давитељ против давитеља“.
Али, што би се рекло, в чјом дјела?
Дјела в тјом што би, да могу, другосрбијанци своје влажне снове досањали у стварности, као што су то радиле њихове интелектуалне и моралне претече, попут Марка Ристића. Уосталом, да се подсетимо.
Шта да спречи човека од речи
Марко Ристић (1902–1984) беше песник. Надреалиста уз то, као и друг му Коча Поповић – да, баш онај Поповић, познат као преговарач, у име Броза, са Немцима у усташком Загребу 1943. године. Када су у Београд, октобра 1944, ушли усрећитељи вођени другом Титом, Марко Ристић их је позвао на немилосрдан обрачун са четницима – „ђиканима“, и свим сарадницима окупатора, иако је из затвора спасен на личну интервенцију ђенерала Недића, који није могао да дозволи да стрељају унука славног србског дипломате, Јована Ристића (овде).
Своје погромашке чланке објавио је у „Политици“ 5. новембра, 28. новембра и 14. децембра 1944. године. Тада је, између осталог, писао:
„Да ли је икада историја, овако одсечно, овако јасно, овако потпуно, одвојила светлост од мрака, бацила све што је у једном народу црно и одвратно на једну страну, а на другу страну све што је светло и узвишено?/…/ Начинити се морају два огромна инвентара: инвентар моралне лепоте – несебичности, хероизма и светлости – и инвентар страхоте и срамоте. Наша је света дужност да учинимо све што од нас зависи да би на кривце, издајнике и разбојнике, крвнике сопственог народа, пала, једина праведна – немилосрдна казна/…/ Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира и среће, без потпуног немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде, која, како су рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету… укључује освету“.
Тако се, видимо, показао као човек од речи.
Ево смела човека од дела
А ево шта је, као човек од дела, Марко Ристић учинио за нови режим. Сведочи Јефто Шашић, један од кључних људи за формирање ОЗНЕ у Београду и шире:
„Света Стефановић (телефон 44–433) позвао ме је да заједно кренемо код Марка Ристића, који жели да се види и да заоштри неке ствари, као добар познавалац прилика у Београду. Марко Ристић је становао у улици Риге од Фере на броју 8 или 11. Дао нам је имена за Максимовића, Цала Браловића, Драгог Михаиловића, Ћиковића, министра трговине, Драгог Стаменковића, карикатуристу, Бачић Сашке, чији је отац послао неколико милиона и има признаницу Драже Михаиловића. Затим је говорио о Доли Миљановићу, Ђорђу Туфегџићу за кога жена говори да је погинуо или нестао, међутим, он се скривао и организовао четнике. Вељко Петровић, адвокат, исто тако организатор четника. Други Вељко Петровић, трговац, организатор Дражиног покрета. Затим је ту забележено име Боже Марковића, млађег доцента, званог Ждребе. Затим Саве Обрадовића, секретара индустријске коморе, затим Лазара Ђукића, стални генерални секретар Радио-станице који је био везан на Александра Дамјановића. Затим инж. Ђорђе Анчић или Јаничић, Јевремова 32а. Он је био саветник за III кварт Дражи Михаиловићу. Зарије Вукичевић, из Курсулине улице број 10, исто дражиновац, па Велимир Димић Војиновић, комесар житне централе, три пута су били у врховној команди Драже Михаиловића. Тоша Обрадовић, ваљда је био везан за групу Драже Михаиловића, код њега је остала радио-станица, Озрен Бачић, индустријалац, дражиновац. По томе адвокат др Милетић. У гостионици ’Ариље’ негде код Цветног трга, постоји неки Гојко и неки Љубинко Новинковић на које треба свратити пажњу. Драган Митровић, залази у локал ’Ужице’ – то је агент. Неки Звонко Ковачевић из Дражине пратње налази се забележен | да на њега треба свратити пажњу. Као што се види, Марко Ристић нам је дао једну читаву лепезу имена и на тај начин другови који су радили у II одсеку, и који су били као референти задужени за Дражу Михаиловића, имали су само из овога извора добру одскочну даску да могу наставити са радом“ (овде).
За све ово, друг Марко Ристић је од Тита награђен амбасадорским местом у Француској.
Пример Марка светиљка им жарка
Наравно, другосрбијански потомци Марка Ристића би се, чим наступе повољне околности (рецимо, кад крене рат НАТО рат против Русије, овде ће бити баш башокупација – сада се само припрема инфраструктура), одмах могли заложити да се nepoćudni, попут Слободана Антонића и сличних њему, подвргну лудници, Гвантанаму или – стрељању. Што да не? Јер им је јасно да само тако, и никако другачије, може да се оствари њихов сенилно – варварски сан о Србији која ће, како рече Прокић во времја оно, бити демократска, са Србима или без њих. Нема другог начина да труле другосрбијанске идеје, засноване на мешавини титоизма (НАТО комунизма, како би га дефинисао Жарко Видовић) и неолиберализма, који крепава широм света (засад као идеја, а ускоро и као пракса), остваре: треба утамничити или побити оне који им руше наде, и који, вичући ЦАР ЈЕ ГО, не дају дотичнима да остваре, како рече Васа С. Тајчић, своје мисли великих људи.
А право време за то била би једна баш баш НАТО окупација. Тада би другосрбијанци данас, попут Марка Ристића некад, нашли неког новог Јефту Шашића, да му прстом покажу кога треба. У лудницу, у Гвантанамо, пред стрељачки строј.
Кућице им жао – Тито му је дао
Наравно, није да су другосрбијанци неосетљиви на извесне „испаде“ миле им Кроације, земље кроасана, у чијем мору воле да брчкају задњице. Својевремено су ламентирали над кућом Радомира Константиновића, кућицом једном у Ровињу, коју је неки тамошњи паланачки neotesanac, ne? присвојио и девастирао (овде).
Сасвим узгред, сазнали смо да је ту кућу од комунистичког режима Константиновић на uporabu добио 1956. године (са двадесет осам година, брале – није чудо што је, кад је Тито умро, овога поредио са Де Брољијем и Пикасом и називао га „генијем стварности што долази до свести“), а да ју је откупио 1970. Баш у време када је објавио „Паланку“, култну књигу наших „кроатокупача“ и „кроатокупачица“, тако узгнушаних над Слободаном Антонићем који је одбио да аплаудира њиховим пливачким вештинама.
Од кога ли комунисти одузеше кућу да би је дали младом и перспективном Константиновићу, који је волео и Тита и Бекета? Да ли од неког Италијана (јер је Ровињ, Рапалским уговором, био у саставу Краљевине Италије, па je онда, после Другог светског рата, од „савезника“ нам најмилијих, поклоњен Jožeku Kumrovačkom, a овај га великодушно даровао lijepoj njihovoj)? То, по свему судећи, сазнати нећемо.
Било како било, србоубилачко дивљање НАТО усташа у „Олуји“ за другосрбијанце није ништа према одузимању кућице нашег великог писца и извршиоца интелектуално – џелатских радова у србској култури, који је, симболички, стрељао редом све „паланчане“, од Дучића, преко Ракића, до Моме Настасијевића.
Слобо, пиши – за савест си виши
По ко зна који пут, хвала Слободану Антонићу који је од свих другосрбијанаца виши за једну савест. Док они пљују, псују и руже, он их, sine ira et studio, хвата на делу, и подсећа на све историјске и етичке истине које су дотични програмирано заборавили, јер лова им у џепове капље са крвавих руку НАТО газда. А НАТО воли Кроацију, земљу кроасана, а не воли Србе, тако неуклопиве у нови поредак, од Турака, преко Хитлера, до данас. (Зато, између осталог, никад не смемо заборавити чињеницу да не би било усташа да није било фашистичке Италије и нацистичке Немачке, као што ни нове, Колиндине НДХ, не би било без Вашингтона, Брисела и Берлина.)
Уз то, титоизам, као основа другосрбијанштине, мртав је: сви који га се сећају полако одлазе са овог света, а деца која ступају у свет већ ни не знају које био Тито, и неће ни да знају, осим ако их уџбеници, успут, на то не подсете. Али, другосрбијанци промену Брозове парадигме не признају, и зато призивају луднице и Гвантанамо за оне који друкчије кажу. Пошто, у складу са стиховима песме „Уз маршала Тита, јуначкога сина“, грлати нацоши, попут Антонића, „клевећу и лажу“, и „нашу ће осетит` пест“.
Антонићу, из Вашег текста се чује продорни глас Павела Исаковича, који, у Другој књизи Сеоба, поручује свим порицитељима наших патњи: Колико нас је у аресту?… Колико нас је сахрањено? Можеш ли да ми кажеш главе дечице наше, поклане, које нико у твом хришћанству није оплакао, а којима би могао да начиниш пут, да се бели, од Вијене до Стамбола? Костима нашим да калдрмишеш друм у Венецију. Да се забели кад год сумрак пада. Пут да назидаш костима нашим, по плану грофа Merci!
Антонићу, хвала Вам због тог гласа.
