Владимир Димитријевић: Ко је био Миладин Ћосовић?

Објавио романе: „Гледам звијезде преко планине“ (1997, 2007), „Промјена идентитета“ (2001), „Додир душа“ (2006, 2022); књиге прозе: „Под бременом истине“ (2004), „Приче из радионице срца“ (2008), „Приче и записи о малим – великим људима“ (2016); књиге записа, критичких студија и есеја: „Нестварна стварност у делима Миодрага Ристовића“ (2007), „Има ли Србија данас интелигенцију“ (2012), „Живимо с другима а (да ли) умиремо сами“ (2012), „Сазријевање“ (2009), „Јован Петровић – записи о нашем пријатељству, књижевном раду, времену, људима и догађајима“ (2013), „Срби између добра и зла“ (2014), „На обрисима људског“ (2017), „Моћ и бешчашће“ (2018), „Срби у (пост)комунизму“ (2019); „Старење и старост“ (2021); стручну књигу „Рад и здравље“ објавио у коауторству са Влатком Остојићем 1992. године; „Звјездани вијенац изнад планине“ (2023).

Миладин Ћосовић je живео у Горњем Милановцу. Упокојио се 14. марта 2025.

Иза њега су остали дневнички записи. Пуни су бола и горчине због судбине српског народа. Доносимо три таква – један  о Немцима, други о НАТО пакту и Американцима, и трећи о нацистоидном монтенегринству.

Кад их читаш, дође ти да кукаш. Зло никако да одступи од Срба.

ЛАКШЕ ЈЕ СЛОНОВИМА НЕГО СРБИМА

Један од првих који су нас упозоравали да је судбина слонова, о којима еколошки Запад брине, боља од судбине нашег народа, био је историчар, књижевник и мисилиац из Орлеана, др Марко С. Марковић, који је у часопису „Хиландар“ о Васкрсу 1990. године, на страни 27, објавио и ово:“Кад неки Србин прочита све те новости, њему то постаје нелагодно, јер му се одмах учини да Срби не уживају привилегије слонова. И заиста, на први поглед, нема никакве међународне конвенције која би им обезбедила право животног опстанка на родном тлу, а специјално на Косову. Не постоје ни моћне организације за њихову заштиту, а још мање неко друштво за одбрану косовских Српкиња од силовања. Није се за Србе на Западу нашла чак ни нека позната глумица која би о њиховим недаћама држала конференције и давала изјаве преко радија и телевизије. Укратко, Срби су далеко заостали за слоновима. Из тога произлази да није по среди само некаква њихова суревњивост према слоновима већ нешто много теже и дубље.

Наравно, не треба претеривати. Будимо објективни. Ослонимо се искључиво на статистике и чињенице. Видели смо да ће афрички слонови ишчезнути са лица земље кроз пет година, уколико се њихово истребљивање настави по данашњем ритму, а познато је да се данас уништава просечно 104.000 слонова годишње. Примени ли се исто мерило на косовске Србе  – да се зна да их се од 1966. до 1988. године са Косова иселило 220.000, тј. око 10.000 годишње (по НИН-у од 25. 9. 1988) – значи да ће Косово бити потпуно и коначно очишћено од Срба између 2010. и 2020. године. Другим речима, мора се признати да слонови ипак ишчезавају брже од Срба. Тим поводом нам се може приговорити и то да ми поредимо неупоредиво, зато што се слонови тамане, док се Срби само приморавају да напусте своја огњишта и, под тим условом им се поклања живот. Међутим, постоји не само исељавање него и физичко уништавање Срба на Косову, само што те статистике до сада нису биле изнете на јавност. А затим, ако Срби и даље остану без заштите у свету, може их још пре 2010. године задесити нека нова епидемија убрзаних геноцида, по угледу на оне из 1941-1945. године, па би им се, у том случају, затро траг и на Косову и ван Косова.

Према томе, ма колико то чудно изгледало, први корак ка побољшању српске међународне ситуације састојао би се у изједначавању права српског народа са правима афричких слонова. Јер ако се Запад у својој племенитости затрчао толико да Права Човека и грађанина проширује и на животиње, било би ипак неправедно кад би се слоновима поклонила већа права него људима. Ми тражимо да нас међународне установе и стране државе поштују бар колико и угрожене животињске врсте. За сада прво то и толико. А о једнакости српских права са правима других народа спорићемо касније: „Доста је сваком дану зла свога“.“

А сада да читамо Ћосовића.

НЕМАЧКА И МИ

„18. 07. 2021.

Јутрос је прохладно, дува сјеверац, облачно је. Послије дугог сушног и врућег периода неколико дана пада киша. У Европи, највише у Њемачкој су незапамћене поплаве са преко стотину погинулих и више стотина несталих. На ТВ екрану слушам Меркелову како плаче за својим унесрећеним сународницима. Одмах асоцирам на нас Србе: на наше несреће Меркелова није реаговала, у бомбардовању 1999. године њемачка авијација била је најбројнија. Изгинућа и страдања Срба за Нијемце и Меркелову су пожељна. Кад је невоља код њих то је смак свијета, а код нас Срба служи им за злурадо кежење. Швапски гадови! Не сјећам се да су Швабе некад са неким пријатељевали, мало наклоности показивали су су само према слугама. И увијек су били пуни себе, ма они су доминантна раса у свијету, ,,најкултурнији”, ,,најцивилизованији”. То што су и највећи злочинци у историји човјечанства то склањају под тепих, тамо неки безначајни злочини Срба за вријеме грађанског рата по распаду Југославије, за њих су доказ да ето има и данас, геноцидних народа, нијесу само они били. У неком музеју поред Хитлерове ставили су слику Слободана Милошевића. У два велика рата Срби су били на страни њемачких противника и зато нас мрзе. Како да се ми према њима односимо будући да су данас у Европи доминантна економска сила? Не морамо их вољети, ни поштовати, и не треба, но то нека нас не спречава да економски сарађујемо. И ништа више. Далеко им кућа.

НАТО СЕ ПОВЛАЧИ ИЗ АВГАНИСТАНА

4.9. 2021.

Нато чланице завршиле су повлачење својих војника из Авганистана. Остало је много њихових присталица да испаштају под влашћу Талибана. Но, мислим да се може рећи да се натоовци нијесу добровољно повукли већ су присиљени од талибана. Изгубили су двадесетогодишњу борбу са авганистанским народом, побјегли су као обични посранци. Под утицајем лицемјерних Западњака чак и у Србији Талибани се оцјењују као исламски фундаменталисти за које важе само шеријатски закони. Познато је да су послије одлска Совјета и обарања просовјетске власти завели тортуру над народом. Жене су потпуно обесправљене, на улици се нијесу смјеле саме појављивати, лице су морале покривати, а о праву гласа није било ни говора. Дакле, то јест према садашњим цивилизацијским мјерилима досљедна примјена шеријатског закона. Али шта се то Западњака уопште тиче ако такве друштвене односе авганистански народ прихвата? Још није сигурно, упркос што то најављују, да су талибани стекли неко искуство и да ће однос према жени измијенити. Тешко је у то поверовати, јер екзекуције у овој држави над присталицама Американаца и уопште противницима су свакодневне. Нема најављиване амнестије, нема унутрашњег помирења. Русија и Кина показују помирљив однос према Талибанима, разумије се притом сеирећи над војним крахом НАТО.
Но, пада ми на памет да се шеријатски закони доследно примјењују у Арабији и то Западњацима не смета. Овдје интерес преовлађује над тзв. њиховом борбом за људска права, јер велика Арабија је највећи купац оружја од Америке, врло значајан економски партнер, итд. Ништа ново под капом небеском: Америка од како постоји у политици примјењује двоструке аршине. Ми Срби смо се у то добрано увјерили.
Питам се и енти пут у овим мојим записима: како неко може бити наклоњен Западњацима послије свега што су нам урадили крајем двадесетог вијека и још раде почетком двадесет и првог? НАТО солдатеска неизмјерно војно јача од мале СРЈ напала је незвисну државу без одлуке Скупштине Уједињених нација и Савјета безбједности, бомбардовала седамдесет и два дана бомбама и ракетама, чак и оним пуњеним осиромашеним уранијумом, затим касетним бомбама, разним хемијским средствима, а уништивши рафинерије нафте трајно је загадила тло на широком простору око мјеста гдје је горела нафта. Било је то и вишегодишње бестијално иживљавање над једним слободарским народом помоћу санкција по обимности дотад незабиљежених у историји човјечанства, помоћу демонизације, изопштења из свјетске заједнице. Данас двадесет година послије бомбардовања да би оправдали своју злочиначку акцију, свим силама хоће Србе огласити геноцидним народом. Тзв. високи представник Европске заједнице у БиХ прогласио је закон којим се забрањује негирање геноцида у Сребреници. Одатле до оглашавања Републике Српске геноцидном творевином мали је корак. Хоће ли Срби у БиХ успјети да се одбране. Од Србије имају млаку подршку, Вучић се у изјавама служи еуфемизмима.

МИЛОГОРЦИ ЈУРИШАЈУ НА СВЕТИЊУ

5. 09. 2021. недјеља

ДАНАС ЈЕ УСТОЛИЧЕЊЕ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ, У ПРИСУСТВУ ПАТРИЈАРХА СРБСКОГ ПОРФИРИЈА. Тај свети чин умјесто да се обави у тишини, праћен радошћу народа, изразима оданости србској цркви која је вјековима била с народом, она дрска битанга, нечовјек и криминалац Ђукановић, још увијек актуелни предсједник Црне Горе, претворио је у дан бити или не бити за Милогорце. Два дана окупља се монтенегринска руља на Цетињу, присвајајући овај град, прави барикаде на прилазним путевима, пријети да неће дозволити устоличење србског митропилита на црногорском Цетињу. Псују, лају, пријете оружаним отпором и чекају да им дође Ђукановић и увелича њихов отпор. Ђукановић је јуче са супругом отишао на Цетиње и пун себе прошетао између својих милогораца.

Јутрос је избио озбиљан сукоб између полиције и милогораца, полиција је употребила сузавац и шок бомбе.

Патријарх и митрополит из Подгорице на Цетиње, пред манастир долетјели су хеликоптером. Полиција барикаде на прилазима граду није уклонила. Београдске телевизије преносе онолико колико могу да сниме разјарене демонстранте, боље речено колико смију да им се приближе.

Баш кад сам намјеравао да сједнем за радни сто, чујем вијест да је устоличење почело. Идем да гледам на телевизији.

Да, почело је, али тв репортери са гостима уплићу се у програм и прекидају пренос из манастира.

Ми Срби треба да смо поносни на патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија што су упркос пријетњама Милових комита одлучили да устоличење обаве баш данас. Помогао је и предсједник владе Црне Горе ангажујући значајне полицијске снаге које праве ред пред манастиром. Кордон полицајаца спречава руљу да приђе храму. Заиста је тешко и замислити шта би све урадила напаљена руља кад би ушла у цркву, не би презала да туче свештена лица и руши сакралне предмете.

Јутрос око пола девет сједио сам на тераси и пио кафу, попио сам је аутоматски, нијесам осјетио ни мирис, ни укус. Опхрван сам мучним расположењем и још мучнијим мислима. Какво то проклетство Срби носе на себи те их несреће сустижу једна за другом. Мислио сам, надао се, вјеровао да послије братоубилаштва у Другом свјетском рату међу Србима неслоге више бити неће. Занемарио сам дјеловање злоћудне комунистичке идеологије чији је предзнак стално био борба против србског хегемонизма и великосрбске политике. И стално потенцирање србске историјске кривице. Ту је и комадање србског бића новим нацијама црногорском и македонском, аутономним покрајинама. Оставио је комунистички злодух клицу нових подјела међу Србима. Ова најновија да Црногорци односно Монтенегрини, како себе зову, нијесу Срби, нити су то икада били, они су аутохтони народ црногорски од државе Дукље, пријети да буде најтежа. Тешко за повјеровати. Вјековима је Цетиње било центар Србства, центар слободарске борбе србског народа, центар очувања памћења Косова и косовских мученика, центар митрополије Црногорско приморске коју је основао светитељ Сава, центар одгајања осветника Косова, и најзад, град у коме је столовао двадесетак година владика Раде Петровић Његош, највећи србски пјесник. Данас је то Цетиње као престоница Црне Горе, центар антисрбства, центар мржње, центар стварања некакве црногорске Цркве се распопом и лажовом Дедајићем на челу. Тридесет година траје диктатура Мила Ђукановића; на почетку владавине послије антибирократске револуције 1989. године, бијаше велики Србин и поборник братства Србије и Црне Горе. Наљутио се сујетни Мило кад га је у једном чланку у ,,Дуги” опаучила супруга Слободана Милошевића Мира Марковић назвавши га босом шверца и мафијашења у Црној Гори. Но, то би он поднио, али кад му је запријетила опасност од Хашког трибунала због дубровачког фронта и гранатирања Дубровника, брже-боље је пожурио да се додвори Хрватима и успио је да постане плаћеник лицемјерних Западњака обећавши им да ће бити Милошевићев противник. Продао се Мило, а ослонац за своју политику нашао је у црногорском нацишовинизму: покренуо је мржњу мноштва Црногораца против Срба и Србије, почео константно да напада Србију за све проблеме у Црној Гори, подло и неморално кренуо против Митрополије Црногорско Приморске и Срба у Црној Гори. Итд.  Све се зна шта је овај политичар аморфног карактера до сада радио. Кад је остао без власти у Црној Гори, користи макар и протоколарну функцију предсједника државе да окривљује Србију, напаљује милогорце да дивљају против Срба и Црној Гори, да се охрабре и крену у прогон митрополита из Цетиња.

Из вијести на тв видим, да је због напада на полицију ухапшен (бивши) Ђукановићев министар унутрашњих послова Веселин Вељовић са пет горила. Ухапшено је због насиља још десетак милогораца, а повријеђена су два полицајца.

Дакле упркос свеколиком хистерисању Монтенегрина и свесрдној подршци Ђукановића, устоличење митропилита Јоаникија је обављено мирно и достојанствено. Коментар обијесног диктатора је супротан – устоличење је обављено насилно и против воље црногорског народа.
Е сад, послије свега на чему смо? Сигурно је да ће Мило и његови милогорци са Цетиња отићи као посрани. Сигурно је и да је предсједник владе Кривокапић успио да, упркос ту и тамо пасивном отпору милиционера, сачува ред пред манастиром, успио је да створи како такве услове за одржање свечане церемоније устоличења митрополита. Успио је предсједник владе, и ово су крупни поени за њега. Није сасвим, како је на први поглед одавао утисак, наклоњен Ђукановићу, није његов полтрон.

Патријарх Порфирије је при доласку из Београда у Подгорицу доживио величанствен дочек, а исто тако и при повратку са Цетиња. Мислим да ће послије ових догађаја и политика владе Црне Горе бити одлучнија и да ће смоћи снаге да се обрачуна са криминалом у Црној Гори, бар покушати да покида везе Ђукановића са криминалном и привредном мафијом.“

Тако је писао Миладин Ћосовић.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Странци су Србију доживљавали као земљу слободе. По савременом енглеском истраживачу Гејлу Стоуксу, аутору књиге „Политика као развој: успон политичких партија у Србији 19. века“, Србија је „имала политички систем у најмању руку толико напредан колико и већина економски далеко развијенијих држава“. Белгијски економиста Емил де Лавеле у 19. веку писао је:“Управо у Србији, више него биле где другде, за власт би се могло рећи да долази од народа.“ Енглез Херберт Вивијен у том веку Србију је звао „рајем сиромашног човека“, истичући да у њој нема пролетерске беде као у Енглеској. Хрватски песник Тин Ујевић 1913. писао је:“„Тко хоће да одахне, нека дође у Београд./…/ Наши људи у монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута нећу рећи српскија него хрватскија од саме Хрватске, и они то морају да дознају, чују и виде/…/Против воље Европе, Балкан је спасио европску част, као што је некад чувао Запад без учешћа и без захвалности западњака/…/ Ми не кажемо да су Срби Хрватима браћа, него да су Срби Хрвати и Хрвати Срби“.

Данас је Србија скрхана, а Срби су понижени. Људи попут Миладина Ћосовића су боловали због тога, али се нису предавали. Остала нам је, као и увек, само борба. Не смемо се предавати, упркос свему.