ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: КАКО СУ МУЧЕНИЦИ ПОБЕДНИЦИ: СВЕТИ ЂОРЂЕ И ЦАР НИКОЛАЈ

ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ АНТИНОМИЧНО

Данас Црква слави Светог Георгија Победоносца, па се човек који није хришћанин – какав је то победоносац кад га је цар Диоклецијан највећим мукама уморио? Али, Свети Георгије јесте победоносац, који је победио са Васкрслим Христом – прошао је Голготу и стигао до Васкрсења. Таква је антиномичност хришћанства. По чувеном руском иконологу, Валерију Лепахину, православна вера почива на антиномијама:“Према интерпретацији класичне философије, противречност је само моменат на путу познања истине. Теза, која изражава једну страну истине, и антитеза, која разоткрива њену другу страну, кроз “укидање“ дају синтезу и она нас приближава ка познању истине. Синтеза, са своје стране, може да постане теза у процесу даљег приближавања истини, итд. Принципијелна разлика између антиномије и противречности састоји се у томе што теза и антитеза у њој не претпостављају синтезу кроз укидање, нити теже ка њој. Напротив, уколико је наглашенија  противречност између тезе и антитезе, уколико је снажније она изражена, утолико је ближе истина. Исправна је и обрнута тврдња: уколико је мање наглашено супротстављање тезе и антитезе, утолико је даље истина. Јединство у антиномији не достиже се као “синтеза“, него као богочовечанско “помирење““.

Антиномичности су многобројне, и суштаствене. Лепахин нас подсећа:“Догмат о Светој Тројици крајње је антиномичан у свакој од његових формулација: “Бог је један по природи и Тројичан по Лицима“, “у Богу је једна суштина и три Ипостаси“, “Бог је Тројица у Јединици и Јединица у Тројици“. Покушај логичког разрешења ове антиномије, па чак и покушај њеног објашњења, обремењени су нарушавањем антиномијске равнотеже или у страну тројичности (све до тритеизма) или у страну “усамљеног Бога“ нехришћанских монотеистичких религија.

Подједнако је антиномичан и христолошки догмат у његовим различитим изразима: “Христос је савршени Бог и савршени човек“, “Христос је једносуштан Оцу по Божанству и нама по људској природи“, “Две природе, божанска и људска, обитавају у једној ипостаси Исуса Христа нераздељено и несливено“. И овде догмат, као виша истина, претпоставља да, са свом својом антиномичношћу, буде прихваћен вером.“

Ако је догматска основа хришћанства антиномична, такво је и хришћанство у целини. Зато мученик, по логици Бога Логоса, постаје победник, као у случају Светог Георгија. И не само Георгија и Димитрија и Меркурија и Прокопија и Теодора Тирона и толиких других мученика – светих ратника древности. Можемо погледати и неког ближег нашем добу – Цара Мученика Николаја Другог Романова. И он је мученик који је у Христу победио мучитеље.

РУСКИ СВЕЦИ О ЦАРСКОЈ ВЛАСТИ

Руски свеци су своју државу и своје владаре сматрали законитим наследницима Римског, а затим и Византијског царства. Након пада Византије, Русија је остала једина заштитница православне вере у свету, а њени монарси су се бринули о свим Помесним Православним Црквама, сматрајући то својом хришћанском дужношћу.

Велики подвижник и молитвеник прве половине XИX века, Свети Серафим Саровски, често је волео да говори о монарху и његовом значају за хришћанску земљу каква је Русија. У разговорима са својим повереником и блиским пријатељем Мотовиловом, он је свагда истицао старозаветног пророка и цара Давида као узорног владара који се стара о народу Божјем. После верности Богу, верност Цару је најважнији основ хришћанске побожности. Завере и покушаји цареубиства за Светог Серафима су били незамислива злочинства због којих Господ може казнити Русију великом невољом ако се они који су устали против монарха, помазаника Божјег, не покају. Саровски чудотворац је оштро критиковао либерално–демократску интелигенцију која, под видом побољшања услова живота и завођења већих друштвених слобода, руши хришћанску веру и припрема пут антихристу (доиста, бити интелектуалац „слободоумног” опредељења у то време у Русији значило је бити – атеиста). У руском народу постојало је чврсто уверење да је Александар Први Романов, по савету Светог Серафима, напустио престо и да се одао путујућем богомолничком поклоништву под именом Фјодора Кузмича. Прерушен у простог сељака, он је ишао од светиње до светиње припремајући се за вечни живот.

Други знаменити подвижник, Свети Амвросије Оптински, који је био духовник многим интелектуалцима (посећивали су га, између осталих, и Соловјов, Достојевски, Леонтјев), такође је тврдио да је само царска, самодржавна власт, у стању да спречи све скорији долазак антихристов у свет.

И Свети Теофан Затворник био је више него јасан: „Царска власт, која у својим рукама има начина да заустави народне покрете, држећи се сама начела хришћанских, неће допустити народу да се од њих удаљи, спутаваће га. Пошто ће главно дело антихриста бити да све одврати од Христа, то се он неће ни јавити док буде силна царска власт. Она му неће дати да се шири, спречиће га да дела у свом духу. То јесте оно што задржава. Када пак свугда заведу самоуправу, републике, демократије, комунизам – тада ће антихрист отворити простор за деловање. Сатани неће бити тешко да припреми одречење од Христа, као што је то показало искуство у време Француске револуције прошлог и овог столећа. Неко мора да има власт да каже „вето” (не дозвољавам, забрањујем), а смирено исповедање вере неће хтети ни да чују. Када свуда буду заведени такви поретци који погодују раскривењу антихристових стремљења тада ће се појавити и антихрист. До тога доба ће сачекати, биће задржан.” Дакле, по Светом Теофану, док год постоји хришћанска царска власт, дотле ће она спречавати народ да крене путем богоодступништва. Кад царско самодржавље падне, и свуда буде уведен републиканско–демократски поредак (тобожња „власт народа”, јер неће владати народ, него они које је Иван Иљин звао „светска закулиса”), тада ће антихристове претече неометано деловати. Сатана ће, као и у време Француске револуције, навести људе да се Христа одрекну. Нико неће хтети да слуша проповед вере. На демократским изборима многи ће гласати за антихриста, а против Христа. Хришћанска монархија не даје могућност да се безбожници слободно боре за власт; тек кад монархија падне, на власт може доћи БИЛО КО. А тај последњи, вољно прихваћени и од грешника многожељени БИЛО КО – то је онај који ће, по Светом Предању, устати против Цркве Божје.

Јован Кронштатски, омиљени светац друге половине 19. века, исцелитељ и проповедник покајања, такође је одлучно стајао уз царску власт као најбољу друштвену заштитницу хришћанске вере. Био је крај самртничке постеље Александра Трећег Романова на његов лични захтев. Када су 1905. у Русији избили први велики револуционарни немири које су предводили припадници различитих безбожних партија, Свети Јован је велегласно упозорио да морална декаденција руског народа води у понор. У једној оновременој проповеди рекао је: „Ако Влада и Дума хоће да заведу ред у држави и поштовање закона /…/ дужни су да обуздају неморалну штампу која распаљује све страсти, да сву бригу и пажњу посвете васпитању омладине и да увере горду интелигенцију да је поштовање вере и Цркве неопходно, као и држање јеванђелских заповести.”

По њему, интелигенција више не воли Отаџбину – рушећи је револуцијом спремна је да је прода непријатељима Русије за тридесет сребрњака као Јуда Христа. У беседи на Благовести 1906. Свети Јован Кронштатски прорекао је да ће Господ судити Русији ако се народ не буде покајао због својих злочина и разврата. Говорећи на празник Успења Пресвете Богородице те исте године, Свети Јован је устврдио да се руско друштво распада јурећи за спољашње схваћеним „аутономијама” и слободама, заборављајући освештано начело: НИЈЕ ДОБРО ДА МНОГИ ВЛАДАЈУ – ЈЕДАН ДА БУДЕ ЦАР. У име револуције убија се, пали, пљачка: многи су се, оставши без вере у Бога, претворили у ђаволе. Био је и још оштрији: „Саздавши човека на земљи као цара свих твари земаљских, Цар Творац поставио је затим цареве над свима народима, почаствовавши их силом Својом и владањем над повереним им племенима људским – право да њима управљају и да им суде. Пророк Давид говораше: Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће (Дан. 4,32). Премудри Соломон свим царевима обзнањује: Од Господа вам је дата моћ и сила од Вишњега (Прем. Сол. 6,3). Као знамење тога дара и силе Божије, Господ је још у Старом Завету Сам установио свештени обред помазања царева на царство… Тај свештени обред пренет је и на хришћанске владаоце у Русији. Преко њега они задобијају насушно им потребни дар особите мудрости и силе Божије… Зато умукните сви ви, фантазери што заговарате уставност и парламентаризам! Иди од мене, сатано, ти си ми саблазан… Од Господа је власт, сила, мужанство и мудрост царева да управља поданицима својим. Нека престолу буду блиски они достојни помоћници владаочеви, чија је савест чиста и који су испуњени страхом Божијим; и нека беже од престола сви чија је савест угушена, сви у којима нема праведности, мудрости и добронамерности!”

Антихрист значи „Онај који је против/уместо Христа” – Богочовека Исуса, али и „Онај који је против/уместо помазаника” (Христос, на грчком језику, значи и помазаник), то јест онај који устаје на благочестиву монархијску власт.

Зато није нимало случајно упозорење Константина Леонтјева да монархија своју функцију обавља спречавањем народа да иду путем антихришћанског прогреса и удаљавањем часа доласка апокалиптичног безаконика.

МУЧЕНИК И ПОБЕДНИК

Само у овом смислу можемо разумети и житије Цара Мученика Николаја Другог и његове породице. Он је био Помазаник Господњи кога су антихристовске силе убиле да би отвориле пут ка власти сатане над човечанством. Његово, пак, страдање било је по узору на Цара са Голготе, за Кога каже Свети Јован Златоусти: „Зато Га и зовем Царем видећи Га да страда јер је Цару својствено да страда за Своје поданике”. Господ је Цара Николаја прославио, и учинио га молитвеником не само за Русију, него и за све православне.

О томе говори савремени руски проповедник, отац Андреј Ткачов: „Из живота је отишао у обличју побеђеног. И дан–данас га неки оптужују за то. Није добро урадио, одрекао се, није искористио силу и власт и тако даље. Чији ум није био збуњен, ко није понављао речи „Ходинка”, „Распућин” и „непотребан рат”? Заиста, питања има много. Не укидају се. Али цар је победио. То да је победио постало је очигледно тек после погибије, али опет не свима. Он није постао цар у прогонству, каквих у историји има велико мноштво. Постао је „грађанин Романов” у нечасној и сасвим трулој фебруарској завери–издаји. А затим је за време Лењина, Свердлова и Троцког постао жртва заједно с породицом и чељадима истог дана, у који је искрварио Андреј Богољупски, којег су заклали завереници. Дакле – кроз крв и понижење – ушао је у спокој и славу.

Цар није постао никакав искупитељ, како за њега кажу они који због превелике љубави истини додају примесу својих фантазија. И није преузео грех целог народа. Каснији догађаји су показали да је свака овчица обешена за свој репић – свако је пио личну горку чашу и сви заједно – заједничку. Дај Боже да је цар бар грехове царског дома Романова успео да измоли. Јер и грехова и грешака има много. Али је постао заступник за цео свој народ, којег се није одрекао, и судећи по свему, сила његовог заступништва ће у наше дане постати очигледна милионима. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!”

И додаје свештеник Андреј: „Пре нас су светост цара спознали и признали Срби. Први храм у част Николаја и породице у Охриду је саградио свети Николај Српски. Можда је то зато што Срби најбоље знају: може се и изгубити, али победити. Изгубити – и истовремено победити. Код њих је цар Лазар који је пао на Косовом пољу назван великомучеником, а светлост изгубљене Косовске битке је пола миленијума обасјавала народу пут ка слободи. Ако дух није сломљен, значи да си победио. Нашег цара Николаја неки такође називају великомучеником. На пример, у Заграничној Православној Цркви.

Он је победио. Победио је зато што је издржао до краја. Зато што се није одрекао, зато што је сад у слави и има власт да се моли за нас. Изгубили су његови џелати, који су сад у паклу, чија су имена жигосана, и чији преостали споменици изгледају као постмодернистички апсурд. И можемо да призивамо царево име у збору његових светих сродника. Можемо да га призивамо и понаособ, с посебном надом, пошто можда неко не зна, али он одлично зна шта се са свима нама недавно дешавало; схвата оно што се сад дешава и види шта се у будућности може десити. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!”

Да додамо и ми: Свети великомучениче Георгије са Светим царем Николајем, моли Бога за нас! Да издржимо, да се не одрекнемо, да не изгубимо душу у тешким данима у којима се обретосмо! Да се, иако грешни и убоги духом, сретнемо са вама у Царству вечности! Амин, Боже дај!