Владимир Димитријевић: Како нас „чита“ Катена мунди

Kада се дешавају велики историјски потреси, бременити црном сутрашњицом по један намучени народ какав смо ми, Срби, вреди се дохватити „књига староставних“, и видети шта нам оне кажу. Јер покушај да се Срби, над којима је спроведен Србоцид, прогласе за џелатски башибозук, који је, како каже неоусташки историчар Стјепан Лозо, убијао Хрвате 1941. и касније, и који је, како НАТО Запад покушава да фабулира у Уједињеним нацијама, био геноцидан у Сребреници 1995, не би био могућ да није било прошлости, у којој су Срби као древан народ страдали на граници Истока и Запада, омрзнути као брана ширењу папске власти према Грчкој и Бугарској, али и као борци против турске тираније на Балкану, због чега су им се Турци светили преко оданих Арбанаса.

О НАМА И ЊИМА Пред нама је, опет, четворотомник „српске енциклопедије на светским веригама“, „Катена мунди“, чија је прва два тома приредио Предраг Р. Дагић Кијук, док су трећи и четврти плод саборног прегнућа сарадника издавачке куће „Катена мунди“, која је, ових дана поново, објавила драгоцене томове истине и правде. О нама и њима.
Усред страшног рата за југословенско наслеђе, године 1992, појавила се књига – завештање, чији је приређивач био духовно моћни и историософски мудри Кијук. Прича о њој почела је питањима: Шта је истина о Србима који су пре десет векова населили Италију? Шта је истина о Словенима на Медитерану? Ко је и када поделио Србе и Хрвате? Ко је творац југословенске идеје? Да ли су Хрвати конвертити? Да ли Америка има комплекс старе Европе? Зашто Албанци крију истину о својој правој постојбини? Зашто историја прећуткује српску државу у Тесалији и Србе на Пелопонезу? Где све живе Срби према старим картама? Где су све у 17. веку насељени Срби у Словенији? Шта Ватикан планира са светом? Ко прећуткује да је винчанско писмо најстарије писмо на свету? Да ли ће се створити нова Алпе-Адриа-Немачка? Зашто карте називају Босну и Херцеговину војводством Светог Саве? Где је сакривена архива о масакру над Србима? Шта је истина о повијесном праву Хрвата? Ко су и шта су у ствари били официри НДХ? Да ли је остварива идеја подунавске федерације? Зашто је барон Саркотић почетак успона НДХ? Где су дечја стратишта у „Светој Хрватској“? Шта је истина о Србима у Хабзбуршкој монархији? Ко је одговоран за поделу Српске Цркве? Да ли су усташе порушиле петсто или више српских цркава? Зашто Римокатоличка црква крије истину о конкордату са Хитлером? Где је археолошко благо Старчева, Винче, Бањице? Је ли Балкан колевка светске цивилизације? Шта су Срби дали медитеранској култури? Откуд српски кнезови на острву Самос? Када је српски историчар написао прву хрватску историју? Зашто НДХ и ХДЗ имају сличне планове? Чему нас уче Кватерник, Старчевић и Павелић? Како су нестали Срби католици? Ко је федерализовао Другу Југославију? Да ли се судбина Србије кроји за столом великих сила?“

Чим је књига изашла, чули су се гласови угледних интелектуалаца, који су схватили шта је српска култура добила. Чувени историчар уметности и челник Музеја СПЦ, Слободан Милеуснић, писао је: „Књига Сатеnа Mundi објективно показује сву сложеност постојања српског народа на овом простору, простору где су различите политичке опције (византијска, римско-прозелитска, антисловенска, хабзбуршка, атеистичка, бољшевичка, а у данашњој Југославији и неофашистичка) на једној страни биле удео у историји српског народа, као што су, на другој страни, биле и разлог што их је српска историја надишла и достојанствено превладала.“

Зоран Глушчевич је сматрао да дело мора бити доступно свима: „Српска влада би морала да откупи ову књигу, да је фотокопира, и да је на хиљаде страна и у хиљаде руку пошаље, јер је то незаобилазно оружје за оријентацију, за прибирање и интеграцију народног духа.“

СПОМЕНИК КОЈИ НЕ ПРИПАДА САМО ТВОРЦУ Историчар Реља Новаковић није штедео похвале: „Листајући и прочитавајући садржај и текстове у мени је све више сазревало осећање да је Предраг Драгић овим својим делом, како би један римски песник рекао, подигао споменик трајнији од туча и узвишенији од пирамида, а такви споменици не припадају само творцима већ постају и остају заједничка творевина.“
„Катену“ вреди прелистати кроз неколико актуелних питања: порекла и распростирања Срба на Балкану, бечке србофобија, НДХ као врхунца те србофобије, Косова и Метохија као језгра свега што је наше. Древност српског народа је неоспорна, али се тој теми мора приступати са свом озбиљношћу и без мистификација. „Катена мунди“ има управо такав приступ.

В. Г. Рудељев, у раду „О историји етничког имена Словена“, указује на античке корене словенског племена: „Основ за поистовећивање Плинијевих и Тацитових Венеда с прецима Словена јесте то што многи народи до данас Словене зову Венедима.“ „Венеди“, пише А. А. Шахматов, „јесте исконска германска ознака за Словене. Ово су име очевидно од Германа позајмила Финци, који до данас њим именују Русе.“
Борис Рибаков, у огледу „Исходишта словенске културе“, сагледава распрострањеност Словена на западу Европе: „Прапостојбина Словена у бронзано доба оцртава се на следећи начин: њена западна граница долазила је од Одре и Варте, тј. до Бранденбурга – Бранибора, који се етимологизује као одбрамбени погранични бор / = шума/.“
Милан Будимир нас, у тексту „Антика и Пеласти“, повезује и са Медитераном: „Чињеница што термини као лада, књига, тумач, краљ, град, субуло, сантерна итд. указују на везе између словенског Трипоља и догрчког Анадола, јасно говори у прилог анадолско-медитеранског карактера најстарије словенске културе.“
Било нас је и у Италији, о чему је писао чувени Френсис Конт у студији „Словени“: „Најбољи познавалац овог питања успешно сажима ову појаву, рекавши да су Јужни Словени (Срби и Бугари) долазили у Италију као у гостопримљив крај, чији им је пут био познат од 7. века. Они су власници добара, ратари, калуђери, или војници, према прилици, понекад старешине великих породица.“
Милош Црњански, као емигрант у Лондону, у тексту „Везе у прошлости“, показује и доказује везе између два индоевропска народа, Келта и Срба: „Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла.“

У СРЕБРЕНИЦИ – СРБИ Да је име Србин можда старије од имена Словен види се по Лужичким Србима, о којима, у тексту „Домовина, језик и култура Лужичких Срба“, сведочи Милена Милановић: „У њиховом језику има много мекоте и тананости, у покојој речи разлика је само у једном слову или варијанти, понекад алтернативном значењу (gorod – град, rećeć – рећи, gromić – говорити, wodzew – одело, brozda – бразда, čolo – чело, wobjed – обед, kleb – хлеб, lešćo – лето, а leto – година, nazima – јесен итд.).“
Наша древност је, очито, била изазов некима да нас истребе. И Србе и остале Словене, који су у 20. веку претрпели патње веће од свих народа Европе.
У тексту „Какве је народности народ у Босни“, чувени историчар, свештеник Радослав Грујић, показује шта кажу историјски извори: „Византијски цар, историчар Константин Порфирогенит, око 950. године каже да су се у Србији, која је у његово доба граничила с Хрватском код Цетине и код Хлијевна, населили Срби, дакле и на териториј, који је доцније назван Босном.“
Самосвест нашег народа била је потпуно одређена, каже Грујић: „Од најстаријих времена, па до почетка XIV века, називали су босански народни владаоци свој народ свагда српским именом, баш исто онако као и владаоци Рашке свој народ.“
Дубровчани, који су говорили српским језиком, а себе звали Латинима, нису, по Грујићу, имали недоумице: „Дубровачки поданик, који се као трговац настанио у Сребрници, Пирко Бољесаљић, потужио се је 1438. год. већу дубровачком, што су два Дубровчанина, с грађанима сребрничким, дошли му у кућу, те га везали и одвели у окове. У тој својој тужби каже Пирко: Господо, говорах (им) ја Пирко: шта сам вам скривио Срби, да ме вежете безаконо? – Дакле, дубровачки поданик назива становнике у Сребрници Србима.“

СРПСКИ И БУДИМ И ВИДИН У близини Дубровника опет ево Срба, које су звали „власима“, о чему пише Драгољуб Драгојловић: „Припадност влаха православној цркви потврђују не само дубровачки већ и други извори западне провенијенције. Када су Дубровчани 1333. године добили Стон и Пељешац од српског краља, посебном повељом загарантовано је право православном живљу да има српског попа и да он поји у црквама које су у Стону и Рату.“
Ево Срба и у Славонији. Радослав Грујић је истражио прве помене њиховог присуства: „Прве колоније православних Срба у Горњој Славонији познате су нам већ из прве половине XV века. То су били Срби (Rasciani), које је довео, као војничку посаду, хрватско-славонски бан Урлих гроф Цељски, пошто се у пролеће 1434 год. оженио Катарином (Катакузином), ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца.“
Ту је и Далмација. Марко Јачов, у огледу о сеобама Срба у Далмацију и Боку Которску, каже: „Према стародревним списима Епархије далматинске, које је исцрпно користио Никодим Милаш, Срби су крајем XIII века почели насељавати и област северно од реке Цетине. Фрањевац Вињалић тврди да су Срби 1305, године од рођења Христова извршили освајања у Далмацији.“
„Катена мунди“ нас подсећа и на мале етничке групе нашег порекла. Јован Пејин пише о Крашованима у Румунији: „У источном, планинском делу Баната, у Румунији, у долини реке Караша налази се седам села код града Решице у којима живе Срби католици, познатији под именом Крашовани.“
Некад су и Будим и Видин били српски („У Будиму граду чудно чудо кажу“ и „Игра коло под Видин, пусти ме, мајко, да видим“), а сад тамо нема Срба. Као што их нема у многим областима у којима су, често као већина, живели. Али ми не смемо заборављати. „Катена“ нам је, између осталог, подсетник.

СРБИ И БЕЧ Предраг Р. Драгић Кијук нас је подсетио на страшне усудности нашег граничног постојања („Крстоносни мач Ватикана“): „На овим просторима, где су се сукобили интереси западне цивилизације и азијске деспотије, православље је било изложено беспризорној асимилацији а словенство миноризацији и перфектуацији. Изузимајући Русију, која се развијала независно од Римске или Византијске империје, сви остали словенски народи били су или део римске католичке империје, или гранични део те империје.“
У студији „Србија и Ватикан“ Љубомир Дурковић Јакшић је подсећао на политику Беча према Србима: „У дуготрајним и честим борбама између Аустрије и Турске, нарочито после турске опсаде Беча 1683. и настанка источног питања, Аустрија се обраћала Србима позивом да дижу устанке противу Турака, што су они и чинили, а када су потписивали Аустријанци уговоре са Турском, нису водили рачуна о Србима као о својим савезницима, већ су са њима подмиривали безобзирно своје интересе.“
Српски народ је, каже Душан Ј. Поповић у чланку о Србима под Хабзбурзима, својом крвљу плаћао слободу: „Стварну основу положаја српског народа у Хабзбуршкој монархији чинила је војна служба. Шизматички Раци – како су их погрдно називале власти – искупљивали су у земљи најкатоличкијих владара своје право на боравак и егзистенцију уз најтежу цену у крви, службом у војсци, у рату и миру, службом у Војној граници.“

Владимир Стојанчевић је објаснио шта су Срби, по цену крви, добили од Беча (који је, све до своје пропасти 1918, настојао да дате привилегије обеснажи): „Овом привилегијом дана је Србима слобода вршења богослужења по православном српском начину, и право употребе старог календара. Патријарху и свештенству дата су углавном иста права која су имали и под Турцима. За поглавицу српске цркве могао је бити постављен само православни Србин кога изабере српски народни и црквени сабор.“
А борба против Србије као пијемонта српског народа на Балкану била је трајно опредељење Беча и Пеште.

Чувени творац србофобног бошњаштва, мађарски управитељ Босном и Херцеговином у доба окупације после Берлинског конгреса Бењамин Калај био је сасвим свестан да област којом „уредује“ није и не може бити аустроугарска прћија, осим уз помоћ силе и обмане. У свом дневнику, пре но што је постао бечки намесник у Сарајеву, писао је: „Србија је једина земља којој би се хришћани Босне прикључили са радошћу и под чијом би се управом чак и тамошњи муслимани словенског порекла, уколико би им се осигурала слободна вероисповест према њиховим обредима – осећали задовољни. Босна је такође земља коју Срби сматрају природним наставком своје територије“.

Славенко Терзић, бавећи се Калајевим потоњим односом према српском питању, истиче: „Политику Србије на Балкану и српско питање у целини, Калај је посматрао на широј основи, кроз призму односа Аустроугарске и Русије на Балкану, настојећи на све могуће начине да сузбије руски утицај у Србији.“
Као што видимо, ништа се није променило. Иста мета, исто одстојање. Резолуција о „геноциду у Сребреници“ треба да укине Републику Српску, да би Срби са оне стране Дрине били протерани заувек.

КРВАВА ТАЈНА НДХ Кад причамо о усташама, не смемо заборавити да их је штитио и подржавао Мусолини, који је тиме настављао антисловенску италијанску политику после Првог светског рата. О томе у „Катени мунди“ пише Владимир Дедијер: „Интегритету Југославије претила је стална опасност од Италије. На дан 3. децембра 1918. генерал Пиетро Бадољо, заменик начелника Италијанске врховне команде, поднео је италијанској влади меморандум о акцији за разбијање нове државе Срба, Хрвата и Словенаца.“

Хрвати су увек желели распад Југославије, чак и они „умерени“, попут Мачека. О томе пише Милан Чубрић („Између ножа и крижа“). „Тумачећи држање Влатка Мачека у априлском рату 1941. и усташко-терористичку делатност ван Југославије послије рата, познати норвешки новинар и публициста Јан Ото Јохансен у својој књизи Усташе каже: У новинама хрватског вође Мачека њемачки напад на Краљевину Југославију приказан је као рат између Њемачке и Србије. Хрватска тако рећи није била ни умјешана. Новински наслови у Загребу су гласили: ‘Српска армија се повлачи пред Хитлеровим снагама…’“
Ипак, везивно ткиво усташлука је ватиканска мржња према православнима. Милорад Лазић, у „Крсташком рату Независне Државе Хрватске“, објашњава како је Алојзије Степинац постао војни викар усташа и домобрана: „Божији народ, који чини клерикална хијерархија, дакле свештенство, и лаикат (у овом случају усташка и домобранска војска), јесте мистички организам цркве, у чији састав улазе сви чланови ове религиозне институције. De iure, и еклезиолошки, војска НДХ је представљала својеврсну и посебну месну бискупију кроз коју делује света католичка и апостолска Кристова црква (канон 368).“
Покољ Срба је био са „бефелом“ римског папе. Хрватски кољачи су били „Божји народ“.

Зато је Запад после Другог светског рата подржао усташке злочинце у бекству, о чему пише Милан Булајић: „Према документима у архиви Контраобавештајног корпуса Counter Intelligence Corps (CIC) Армије САД – британске и америчке окупационе власти у Риму су знале да се у ватиканском скровишту, у Хрватском заводу Светог Јеронима у Риму, под окриљем представника хрватске Католичке цркве – загребачког надбискупа др Алојзија Степинца, свећеника др Крунослава Драгановића и других – крију најодговорнији геноцидни злочинци и непосредни извршиоци злочина у логору смрти Јасеновцу, на челу са усташким поглавником др Антом Павелићем.“
Наша дужност је, стога, да ништа не заборавимо, и да памтимо нарочито Јасеновац, о коме је Енрико Јосиф у „Катени“ записао: „Изнова запрепашћен и удивљен, кажем: ЈАСЕНОВАЦ најсветије светилиште је сваког Србина; ЈАСЕНОВАЦ ујединитељ је саборне српске народне душе. ЈАСЕНОВАЦ нова је духовна престоница небеске Србије.“

КОСОВО И МЕТОХИЈА Историја Косова и Метохије подробно је анализирана у тексту Димитрија Богдановића, „Косовске миграције“: „Као мало који народ у Европи, Срби су имали злу судбину да заузму она пространства која су непрекидно била оштра граница не само између великих царстава и вера, него и размеђа цивилизација.“
Први велики удар доживели смо продором Турака на Балкан: „Распадање Српског царства и продор Турака у Европу затекли су Србе неспремне за нове велике подвиге. Царство Стефана Душана, протегнувши се предалеко, све до Јегејског мора, после његове смрти почело је да се распада на земље под влашћу феудалних господара, које су потом, једна за другом, постајале плен Османлија.“
Обнова косовског језгра нашег бића десила се у 16. веку: „Као духовно средиште српског народа, Косово је поново усркснуло 1557. кад је захваљујући везиру српског порекла Мехмеду Соколовићу била обновљена Српска патријаршија са седиштем у Пећи. Под њеним вођством српски народ је добио јединствену организацију која је постала носилац и државне и духовне традиције народа.“
Страшни покољи Срба, које су предузели Татари изнајмљени од Турака, после аустријско-турских ратова крајем 17. века, довели су до трагедије Велике сеобе. Алекса Ивић пише: „Вест о свирепом поступању Турака спрам Срба раширила се по целој Србији те се је народ кретао према Дунаву и Сави, не смејући да дочека турску војску. Усред зиме повлачили су се старци, жене и деца, гонећи своју марву и носећи своје ствари.“

Владимир Стојанчевић, у огледу о српским сеобама од 14. до 17. века, говори о катастрофи која нас је задесила: „Велика сеоба 1690. године има велики значај за измену етничких односа у југозападном делу српске етничке територије у областима: Подримљу, Метохији, Косову, новопазарском санџаку, старој Рашкој и суседним деловима Србије и Македоније.“
То је значило слабљење српске националне целине на Светој Земљи. Димитрије Богдановић нас подсећа: „Демографски поремећај који је донела Велика сеоба Срба 1690. битно је утицао на потоњу судбину ових крајева. Са сиромашних арбанашких висоравни, у долине Косова и Метохије насељавају се постепено ратоборна брдска племена. Арбанаси, многи већ увелико исламизовани, уз подршку турских власти, насељавају напуштене области и почињу да потискују староседелачко српско становништво, нападајући њихове поседе.“
Ударац је задат и укидањем Пећке патријаршије, које је спроведено сарадњом цариградског патријарха и турског султана: „Укидање Пећке патријаршије 1776. ставило је српско становништво на најтежа искушења: изненада се нашло у процепу између католичке пропаганде и исламизације коју су силом натурали Арбанаси муслимани, сад већ све заступљенији у турској управној хијерархији у Метохији и на Косову.“

Чувени српски државник и писац Владан Ђорђевић у својој студији о арбанашком питању, насталој пре балканских ратова, показује да је стварање арбанашке етничке целине било плод бечког етно-инжењеринга: „Сами Арнаути имају два имена за своју земљу. На северу је зову Шкиперја и на југу Сјунења. Најновији обожаваоци Арнаута праве се да не знају за ово друго име, јер имају политичког рачуна, да од тих различних делова направе једну политичку целину, па зато усвајају за све Арнауте само једно име Шкипетар. При тумачењу тога имена, они који су умерени међу њима веле да то име долази од речи шкип, која значи стена, и тако би испало да су Шкипетари становници стена. Ревноснији аустријски ентузијасти за Арнауте тврде, да шкип значи орао, и према томе за њих је сваки Арнаутин царски орао, наравно црно-жути.“
Заиста, треба читати књиге староставне, да бисмо видели одакле је зло с којим се данас суочавамо, и да бисмо имали смелости да борбу наставимо.