ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ИЗ ОСТАВШТИНЕ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

УМЕСТО УВОДА

Данас Српска Православна Црква слави онога кога је отац Јустин Ћелијски звао највећим Србином после Светог Саве – Владика Николај, нови Златоуст српски, излази пред нас у пуном сјају. И никад не дође празних руку, него нам, из своје оставштине, увек понуди неку поуку, нешто ново у вечном новом Еванђељу Христовом. Овога пута, пред нама  је Николајева поука о значају крсне славе у Срба, објављена у „Американском Србобрану“ после Другог светског рата.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ И ОХРИДСКИ: СРБИ И КРСНА СЛАВА

У једном немачком логору славио свог Крсног свеца српски заробљеник.

– Срећан ти рођендан! рекне му Шваба, који није знао за другу славу осим рођендана.

– Не славим ја рођендан, одговори му Србин. Ко слави свој рођендан, слави самог себе, а ми Срби славимо неког већег од нас – свеце Божије.

Да, ми славимо календарске свеце, који су прослављени на небу зато што су својом вером и добрим делима на земљи прославили свога Творца. Ми славимо свеце, а они се моле Богу за нас, и „Бог чини по вољи, онима који Њега љубе“. (Св. Писмо). То је логика наше вере и смисао наше Славе.

– Тако и ја објашњавам мојој деци, говорше ми једна старица Личанка, сада око шесдесет, но увек снажна и светла.  – Ево удова она је одгојила седмеро деце, сада већ ижењени и удомљени. „О нашем Светом Ђурђу, сви они дођу к мени, да заједно прославимо. И ја им онда објашњавам славу, како сам чула од нашег духовника у Лики. Колач преставља Богородицу. Свећа преставља Христа, који се родио из Богородице и који је рекао: „Ја сам свјетлост свјета“. Зато се и пева: Исаија ликуј! Јер је Исаија прорекао, да ће се Христос родити из девојке и засијати свету као светлост свеће у хлебу. А жито преставља нас живе, који славимо и сву множину наших умрлих предака и сродника, који су славили истог свеца, Светог Ђурђа. Да би умрлим било лако у оном свету, а нама на земљи здравље и поштење.

На слави је главно молитва, а јело и пиће је част гостима и милостиња сиромасима.

Један Солунац причао ми:

– Мој каплар наговорио ме, да не славим Крсну славу. Вели ми: Славио је и Лазар на Косову, па му није помогло.

– Као да ме маљем ударио. И ја престанем и са славом и са молитвом. Али срећом једнога дана наврати к нама војвода Мишић, па упита мене:

– Коју славу славиш, јуначе?

– Ја му кажем, али испричам зашто сам престао славити. На то ће рећи велики Војвода:

– Погрешио је твој каплар. Јер заиста, ако је иком од Срба Крсна слава помогла, то је Цару Лазару. Он се посветио, и више је познат, опеван и прослављен, него његов крсни светац, пророк Амос. А што је битка на Косову изгубљена, није кривица Лазарева, но једнога од његових зетова. Јеси ли учио Српску историју? Јеси ли читао Српску песмарицу?

Чувши ову паметну реч, продужи Солунац, ја поново почињем славити моје Свете Враче. И једне године о слави стајао сам у рову, у снегу, у борби. Куд ћу и шта ћу? На што да ставим хлеб и свећу? Ја ставим таин на прса погинулог друга крај мене а свећу прилепим на његово чело, прекрстим се и рекнем: Опрости брате, нека су Свети Врачи на помоћ мени и твојој души!

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ