Владимир Димитријевић: И ово да се зна – у питању су квислинзи, а не хомосексуалци

Једна песмица, као мото

Зоран Туцаковић је, 10. јуна 2019, на Интернету запевао:“Основно је људско право / Нечовеком да се буде, / И платиће свако главом / Ко удари на нељуде. // Нови Закон, ничем сродан, / Тријумфално светом влада: / Право бити неприродан / Ко угрози, одмах страда.“[1]

Дијего Фузаро о НВО квилинзима

У „Печату“ од 14. јуна 2019, италијански мислилац Дијего Фузаро нам јасно каже како се игра игрица звана „невладине организације“: „НВО су само апстрактно на страни хуманости: у конкретном смислу, оне су на страни капитала и његових агената, чији интерес штите. Они кажу да желе спасити мигранте: у ствари, депортују их као нове робове на Запад с дерегулисаном економијом, чиме се омогућава смањење трошкова локалне радне снаге. /…/ Ми смо усред класне борбе коју воде господари глобализма против средње класе и радничке класе“. Фузаро упозорава да рушење свих вредности традиционалног друштва прво спроводи банкократија; где они не могу да окончају свој џелатски посао, стижу НВО, којима се господари новца „служе као моћном средством за заобилажење и превазилажење суверенитета држава и за спровођење, тачку по тачку, глобалистичког плана владајуће класе у потрази за коначним ослобођењем од политичке регулације националних суверених држава као последњих упоришта демократије“.

У том смислу треба разумети и употребу гејстаповских невладиних организација, које, у име тоталитарне идеологије политичког хомосексуализма, настоје да застраше и онемогуће све критичаре њиховог служења господарима канцерогеног капитализма 21. века.

Од Ернста Рема до наших дана

Ето зато и мене у овој причи, на удару глобалног Гејстапоа коме припадају и извесни домаћи НВО јуришници. Милитантни, дакако, баш као и њихове духовне претече из СА одреда, који су били ударне песнице Национал-социјалистичке радничке партије Немачке. Ево шта о томе каже адвокат и писац Раде Јанковић, у својој књизи „Глуво доба“:“Историја нас ипак нечему учи: два најтоталитарнија режима које је свет икада видео – Спарта и Трећи Рајх – неговали су култ „мушке љубави“! Вођа „Јуришних одреда“, који су Хитлера довели на власт, Ернст Рем – био је педер! Као и Спартанци и „Јуришни одреди“ су упражњавали педерастију – зато што педерастија као инверзија полне љубави може да има ону исту кохезивну снагу коју има и права полна љубав, те зато и може да једну аморфну групу трансформише у „породицу“ – повеже је у чврсту целину! Институционализована педерастија, дакле, у блиској будућности треба да постане она кохезивна сила која ће заменити новац и идеологију – који су били средства повезивања у класичним олигархијама капиталистичког и бољшевичког типа. Не, нећемо морати да будемо сви педери! Само „одабрана група“ – оних „петоро или шесторо“ о којима нам је говорио Етијен Де ла Боеси у својој „Расправи о добровољном ропству“. Они су истинско „тајно братство“ тог „Врлог новог света“, а ови што „парадирају“ само су катализатористурен да омекша вашу исувише тврду осетљивост на „дух модерног времена“. Они већ имају своје симболе, своју мимикрију, своје знакове распознавања; имају своје клубове, своје дискотеке, своје борделе; своје политичаре, своје глумце, своје културне раднике… И нека вас зато не чуди што је данас, после масонског – педерски лоби најјачи у Европи! Јер у Европи је већ одавно довршен процес радикалне трансформације свих класичних вредносних и политичких појмова који треба да се догоди и код нас.“

И догађа се.

Јавио се и Вујић

А Бранислав В. Вујић, човек чији текст су НВО јуришници користили да ме оптуже да их „дискриминишем“, јер сам га цитирао у свом чланку „У одбрану природне породице“, пише ми, ових дана, и вели, између осталог: „Поштовани господине Димитријевићу, видим да још увек траје овај бесмислени и сраман процес против Вас, који су започеле амбициозне мале тужибабе (које се тако кандидидују за кандићке и бисерковићке нове генерације) и дежурне улизице власти, самопроглашене „савести друштва“, исплаћиване за свој „лов на вештице“ донедавно из стране фондова, а данас из државног буџета), а наставиће га њени органи, по службеној дужности, једнако без гриже савести, јер „само обављају свој посао“ и „морају да мисле на своју децу“. Видим и апеле оних који су се солидарисали са Вама и воде кампању у Вашу корист, а чија се мишљење (која имају несумњиво далеко већу тежину од ових првих, „заштитница“ искључиво свог статуса и својих каријера), овај циркуски систем потпуно игнорише. Надам се да успевате да се са тим изборите? Ако ја могу нечим да помогнем, слободно реците. Уколико би Вашу ситуацију олакшало то да се позовете на мене, јер сам и ја у том контексту поменут, урадите то слободно. /…/ Ви сте, као мушкарац, Србин и православни верник, у Србији „грађанин другог реда“, најнижи у ланцу исхране, хранљива подлога за све наводно „угрожене“ и „мањинске групе“ привилеговане и оне унапред у позицији „добитника” /…/ На тапету сте зато што сте познати и Ваша реч има тежину. Уколико би Вас и оне који су људи вашег формата, овако безобразно ућуткали, онима који су анонимни не остаје ништа дуго него да подвију реп и прикључе се маси „унутрашњих емиграната“ …Шта да Вам кажем? Чувајте се …Имате моју пуну подршку. Ја стојим иза сваке речи коју сам Вам пренео, иза свега што све Ви објавили у контексту Ваших ставова и што стоји у оном мом тексту „Терор дугиних боја”.“

Наравно, не пада ми на памет да Вујића упетљавам у ово – човека сам цитирао, а то је НВО „Да се зна“ био само повод да крену у свој цензорски јуриш, с циљем да ме, извођењем пред суд, облате у јавности и лише права на слободу мишљења и вероисповести. Како то, у стварности, изгледа?

Од текстова до уништавања имовине

Дана 6. 6. новине „Данас“ објавиле су агенцијску вест ФоНет-а, која заслужује подробну анализу (све наводе дајем курзивом): Удружење „Да се зна“ забележило је у 2018. години 42 противправна акта према ЛГБТ особама, односно физичких напада, случајева дискриминације, претњи и увреда, речено је данас на представљању извештаја „Подаци, а не звона и прапорци“.[2]

Занимљиво је који су све „противправни акти“ укључени у извештај организације – од претњи и увреда, преко физичких напада, до дискриминације (која, по дотичнима, подразумева и писање и објављивање текстова, због чега извесни, као Ристивојевић и Димитријевић, могу завршити на суду).

У извештају се у пола документованих злочина из мржње (35 у 2018) укључивало психичко насиље, у 12 случајева забележене су претње, у девет дискриминација, у по једном случају уништавање имовине, прогањање, малтретирање и говор мржње. Четвртина случајева укључивала је физичко насиље без телесних повреда, док је у три случаја дошло до повреда.[3]

И овде је све изједначено – психичко насиље, уништавање имовине, прогањање, говор мржње. То су све „злочини из мржње“ (hate crimes): без обзира да ли неком уништаваш имовину или пишеш текст „У одбрану природне породице“, ти си „злочинац из мржње“.

Статистика

Наши прецизни евидентичари (треба све податке подастрти на „надлежном месту”), направили су и статистику („Статистика, наша дика, што пожелиш, то наслика“, рече покојни Виб): Поредећи 2017. и 2018. годину координатор за заједницу у Удружењу „Да се зна“ Милош Ковачевић рекао је да је од свих забележених случајева у 2017. било 30 одсто физичких напада, а у 2018. 33,5 одсто, да је било 63 одсто увреда у 2017. а наредне године 57,1 одсто. „Ту нема већег одступања. Дискриминација је у порасту у 2018, а претње у опадању. У 2017. претње су чиниле 41 одсто случајева, а у 2018. години 28,6 одсто. Случајеви физичког насиља су константни. Забележили смо три случаја са тешким повредама“, рекао је Ковачевић и додао да су забележена и два сексуална напада према лезбејкама. Злочини из мржње догодили су се 11 пута на отвореним јавним површинама, два пута у затвореним јавним просторима, пет пута на радном месту жртве, једном у градском превозу, два пута у здравственој установи, једном у полицијској станици, девет пута у становима жртава или њихових пријатеља и породице, три пута у образовним установама и два пута на ЛГБТ местима. Извештај показује да су полицији пријављена само три случаја, тужилаштву два, по један у Центру за социјални рад и Поверенику за заштиту равноправности, а такође опао је број пријављених случајева тужилаштву и полицији у односу на 2017. када је било пријављено 67 одсто случајева, док је у 2018. пријављено мање од 12 одсто. Као разлог за непријављивање случајева жртве су најчешће, у 23,5 одсто случајева навеле неповерење у институције, а по 14,7 одсто због страха од починитеља и непознавања процедура.[4]

Наш познати аналитичар радикалног феминизма и родне политике, Михаило Алић, истиче, баш поводом овакве анализе: „Ово је управо доказ, и то из њихових статистика, да су особе из ЛГБТ популације много заштићеније од оних из хетеросексуалне. Ако је веровати на реч потпредседници владе Србије, „свака пета жена трпи насиље“. Пошто се узима да ЛГБТ особа има 5% у општој популацији, то је 350.000, а 35 их је трпело „насиље“, значи једна у 10.000, испада да трпе 2.000 пута мање насиља него жене (наравно Зорана Михајловић је за жене преувеличала 100 пута, али и онда испада да особе из ЛГБТ популације трпе 20 пута мање). То је наравно тачно и према броју убијених представника ЛГБТ и хетеросексуалне популације. У извештају се не помиње ниједна убијена особа, док је број убијених мушкараца у стотинама, а жена у десетинама. Па кога онда треба штитити: ЛГБТ, или хетеросексуалну популацију?“[5] Одговор се зна. Али се не сме рећи: Брисел забрањује да се говори.

Другосрбијанска странка права

Наши „праваши“ (назовимо их „Другосрбијанска странка права“, са много старчевићевске ревности за праћење непочинстава „пасмине славосербске“, иначе већ вековима „накота за сјекиру“) прате и стање у региону, и прекоревају нас њиме: Менаџер удружења ЕРА Вук Раичевић изнео је податке у региону и казао да је у Албанији евидентирано 45 случајева, али да су само три пријављена полицији, као и да су у Македонији регистрована 43 случаја, а полицији пријављена четири. „У нашем региону добар пример је Хрватска, јер се дела мотивисана злочином из мржње гоне по службеној дужности“, рекао је Раичевић. Извршна директорка „Да се зна“ Драгослава Барзут оценила је да је ситуација оставља поражавајући утисак јер поред добре легислативе гоњења случајева које пријаве се одлажу.[6]

LBGTXYZ витезови хоће – шта? Па да све буде као у, негда Старчевићевој, а сада Колиндиној, Хрватској, где се „злочини из мржње“ гоне по аутоматизму закона, осим ако од тих злочина нису страдали Срби, који у Хрватској имају много мање права него политички педерасти (израз „педерасти“ коришћен је у нас пре популарног израза „геј“, сирјеч „весељак“, „весели“, „веселник“). И хуманистица и књижевница на челу „Да се зна“, Драгослава Барзут, поетеса и МОРАЛНА ГРОМАДА са склоношћу ка цензури, скоро „Марија на Пркосима“ наших LBGTXYZ револуционара, жали што се легислатива у Србији још увек не користи као тољага, као јуридички маљ који треба, у некој новој, за сада само виртуелној, Градини, да млати по главуџи све ужасне типове, пре свега интелектуалце – LBGTXYZ-мрсце, мрске нашем ЕУропском срцу.

Reductio ad Hitlerum

И онда долазимо до, што би ЕУ Хрвати рекли, „поанте“: Међу случајевима за које су тражили судско гоњење због дискриминације ЛГБТ особа наводи се случај садашњег декана Правног факултета у новом Саду Бранислава Ристивојевића, певача Александра Вуксановића – Аце Лукаса и књижевника Владимира Димитријевића.[7]

Да, да, сви су ту: и озбиљан научник Ристивојевић, и православни публициста Димитријевић, и незаобилазни фолкер Аца Лукас. Од свега помало, за сваког понешто. Обавља се редукција ad Hitlerum. У истом извештају НВО „Да се зна“ су и насилници и интелектуалци, и табаџије и књижевници: сви су они, наравно, Хитлер, укључујући и Ристивојевића и Димитријевића. Све их треба на суд: и правника, и публицисту, и контроверзног певача.

„Да се зна“ покрећу судске процесиће, да би своје постојање оправдали пред претпостављенима.

Премудрости једног Шпаравала

Па онда још и ово: Представник „Да се зна“ Стефан Шпаравало рекао је да је занимљиво да је међу случајевима један који је певао на митингу власти, а други који је говорио на протесту „Један од пет милиона“ и да то показује колико је ЛГБТ заједница „важна“ и за власт и за опозицију.[8]

Шпаравало наш, који је покушао да читаоцима „ушпара“ (уштеди) право на здрав разум, извукао је закључак да су Лукас (Вучићев човек) и Димитријевић (подржава протесте против Вучићеве кловнократије) исто и исти – јер, и власт и опозиција, авај, не маре за идеје политичких хомосексуалаца, који траже да се угледамо на земљу Анте Старчевића и Колинде Грабар Китаровић и да гонимо сваког на кога они покажу прстом.

Колико су им важни штићеници?

Штићеници „Да се зна“ су, кажу они из НВО, чланови тзв. „ЛГБТ заједнице“. Каква је то „заједница“? Ко ју је основао? Каква су овлашћења НВО „Да се зна“ у одбрани дотичних и кад им је та овлашћења „заједница“ предала у руке? Јер овде, у Србији, како рече један од коментатора на „Стању ствари“, нема никакве „ЛГБТ заједнице“. Коментатор нас упозорава на својеврсни неокомунизам у нас као сушту основу прогона инакомислећих: „Једна од најгорих лажи ’родноравноправних‘ комуниста је и лаж о тзв. ЛГБТ заједници. ЛГБТ заједница не постоји. Нико се није окупио у смислу било какве ’заједнице‘ а да је овлашћен и изгласан на било који начин. Имамо само настављање злоупотреба власти и насиље комунистичких тзв. невладиних организација. Те организације нису овлашћене да представљају грађане. Нису никада биране од грађана. Тешким злоупотребама власти од стране странака ’власти‘ и ’опозиције‘ (КП Србије) су донети неки директно противуставни прописи који омогућују тзв. невладиним организацијама односно њиховим ’експертима‘ да учествују у раду органа јавних власти и у доношењу прописа. Реч је о насилној промени уставног уређења и тешким кршењима људских права.Права геј, транс и лезбејских особа не постоје. У правима постоје само права физичких (или правних) лица, која треба да буду заштићена применом постојећих прописа а не бесмисленим дуплирањем норми односно растом државе/комунистичке тираније. Не постоје женска права, као што не постоје ни мушка права. Не постоје права инвалида као што не постоје права људи без инвалидитета. Не постоје права ове или оне нације, вере и слично већ само људска права. Било какво разликовање група људи према било којим личним својствима или опредељењима је у основи противправно и у основи дискриминишуће. Право је већ достигло идеал. Већ воли све људе. Право не дискриминише. Само екстреми то раде. Наравно, из у основи противправног и дискриминишућег приступа проблему креће читав низ других као и глума борбе за људска права а све то делом финансирано злоупотребом новца грађана. Грађани не добијају правну заштиту због било каквих личних својстава већ због чињенице да су људска бића и држављани једног правног система. Сталним лажима и заменом теза од стране комунистичких организација које никога не представљају се уводе насилне колективистичке идеологије у наш правни систем и цело друштво…“[9]

И за крај ево поруке „Да се зна“: ЛГБТ заједница је и на маргини власти чија премијерка тврди да земља није хомофобична. Каква се порука шаље када таква особа (Вуксановић) буде плаћена нашим парама и стоји поред председника или премијерке“, рекао је Шпаравало. Он је рекао и да је када је поднета тужба против Димитријевића због дискриминације према ЛГБТ особа, он добио подршку многих људи, међу којима је био и председник Двери Бошко Обрадовић.[10] 

Смели Шпаравало исказује саму срж жеља, тзв. „влажних снова“, политичких хомосексуалаца: они желе власт. Ту је права еротика, ту је шанса да свима приступе као носиоци нових, васпитних увида и метода, са све јуридичким маљем против „злочина из мржње“. Премудри нам Шпаравало прећуткује чињеницу да премијер/ка Ана Брнабић не само што упражњава „нестандардну оријентацију“ у свом животу (што је њена приватна ствар, чак и ако се пропагира путем таблоида), него је и политичка хомосексуалка која подржава тзв „прајдове“[11] на којима ће, већ сутра, као данас у Грчкој, геј парадери на гаћама да носе икону Светог Николе[12], и пљују читавом једном народу у лице, говорећи својим поступцима јасније него било каквим речима: „Шта нам можете, хетеросексуални мајмуни? Вређаћемо вас колико хоћемо, јер иза нас стоји Империја Запада!“ А овде су прајдери још 2014. вређали патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, и, наравно, ником нису одговарали за оно што се зове „увреда јавног морала“.[13]

Also sprach Šparavalo: Он је рекао и да је када је поднета тужба против Димитријевића због дискриминације према ЛГБТ особама, он добио подршку многих људи, међу којима је био и председник Двери Бошко Обрадовић.[14]

Симпатични гаулајтер Новог сексуалног поретка г. Шпаравало кука како је дискриминатор Димитријевић (који, наравно, није никога дискриминисао, него коме Гејстапо у служби Хоминтерне покушава да одузме право на слободу мишљења и вероисповести) добио подршку „многих људи“, међу којима је и Бошко Обрадовић. (Да ли је и он човек, иако је председник Двери? То је г. Шпаравалу, очито, сумњиво!) Наравно да су извесног човека подржали извесни људи, што је премудри г. Шпаравало сјајно уочио – и Димитријевић и они који га подржавају биолошки припадају људској врсти. Али, г. Шпаравало, сасвим случајно, није приметио да су људи који су подржали потписника ових редова, поред тога што припадају људској врсти, у исти мах и наши угледни научници, књижевници, професори Универзитета, академици, јавни делатници. И да нису подржали Димитријевића због његових „лепих очију“ и пуких симпатија према њему као таквом, него зато што је прогон дотичног симптом настојања да се мислећим Србима одузме право на слободу изражавања, и да окупација под којом смо, од „меке“, постане „тврда“. А од виртуелних маљева Закона о забрани дискриминације до оних правих има мање корака него што се то неком, на први поглед, може учинити; сетимо се да су пре Другог светског рата комунисти вербално претили „реакционарима“, па кад су, уз бефел великих сила, ушли у Београд, почели да ликвидирају неподобне. А све у име „светлије будућности“. Да додамо: Бошко Обрадовић се, на апелу који је потписало преко сто двадесет имена из земље и иностранства, није представио као председник Двери, него као „народни посланик“, представник оног дела народа с којим политички хомосексуализам као идеологија новог тоталитаризма покушава да се обрачуна.

Него, в чјом дјела?

Дјела в тјом што овде у питању нису никакви хомосексуалци (то је, у њиховом јавном деловању, секундарно), него квислинзи у служби НАТО окупатора Србије, чији је циљ да промене садржај наших глава (а ко неће, да му главу, за сада на суду, откину). О томе циљу писао је професор Мило Ломпар: „Недавно смо – у Политици од 4. јуна 2017. године – могли прочитати изјаву Зигмара Габријела, министра спољних послова Немачке: „Не разумем, на пример, зашто некога на путу од аеродрома ка центру Београда поздравља велики билборд посвећен руско-српском пријатељству, док су жута и плава Европске уније потпуно невидљиве.“ Ова изјава је репрезентативан пример колонијалног и – у наговештају – тоталитарног диктата који треба да испуни нашу свест: није довољно што је наша државна политика потпуно усмерена у правцу Европске уније, није довољан читав низ поданичких и лакејских изјава српског председника у част немачког канцелара Ангеле Меркел, већ је неопходно да и билборди на нашим путевима буду такви да се допадну немачком министру спољних послова. Она показује да ако сами не оцртамо границу у спремности на разумне компромисе, ако их не разделимо од самопорицања, неће бити краја ономе што ће се тражити од нас: никаквог застајања у приватним стварима, никаквог осећања мере и такта, никаквог васпитања, чак ни елементарне уљудности, једноставно неће бити. Јер, тек потпуним прожимањем свих садржаја наше свести оним што се сматра пожељним долази до промене опште и јавне свести: никаквих одступања не може бити. То је најбољи доказ да је – у овладавању нашим простором – пресудно мењање културне подлоге: док постоји – макар рекламна и макар декоративна – свест о руско-српском пријатељству, она утиче на то како гледамо на своју прошлост, на свет око себе и на себе саме. Управо је наш поглед оно што се настоји уклонити.“[15] И уклањање је почело.

Also sprach Karleuša

Уосталом, има оних који то исказују суровије и сировије него Ломпар. Али, такође, на свој начин, убедљиво. Да не посумњамо. Рецимо, Јелена Карлеуша: „Па ми смо се крвили на овим просторима зато што смо мешавина разних вера и ту смо показали колико смо примитивни и нетолерантни. Како ће тек један Балканац да прихвати чињеницу да се комшија љуби са другим комшијом? Нама је још недопустиво да Драган ожени Емину, а камоли да Драган воли Алију. Нама је потребно време. Корак по корак. Прво да научимо да се поштујемо, као народи различите вероисповести. Затим да научимо да није нормално да тата бије маму, онда да заборавимо на изреке „батина из раја изашла“ и „да комшији цркне крава“. Онда морамо да научимо да смо мали и небитни дивљаци на тлу Балкана, које ће милом или силом припитомити Америка и Европа. Е тек онда ћемо, уморни од свих ових животних лекција, схватити да морамо да будемо толерантни и према нашим суграђанима који су рођени као ЛГБТ“.[16]

Ово је Јелена Карлеуша рекла 2011. Свако може да провери шта се од њених речи остварило, и шта нас чека. Зато сам се на време уписао у мале и небитне дивљаке са Балкана.

Шта се дешава?

Србија је ПОД ОКУПАЦИЈОМ, а јуришници политичког хомосексуализма помажу да се окупација учврсти. Још 2013. године, Слободан Антонић је наговестио:“Чак и медијски најприсутнији део ЛГБТ активиста у Србији себе види као некога ко српском друштву заправо споља намеће нови, другачији („модернији“) систем вредности. Они себе виде као некога ко Парадом „заузима читав град, јер то нама припада“ (Бобан Стојановић); ко објављује да „све цркве треба срушити“ (Предраг Аздејковић); ко у оквиру „Недеље поноса“ организује провокативну изложбу фотографија (Ecce homo) на којима се Христос приказује у штиклама, апостоли као трансвестити, а св. Јован Крститељ као геј који „крсти“ Христа – другог геја (зато је ову изложбу морало да чува 2.000 полицајаца); ко поред себе, на конференцији за штампу о положају ЛГБТ особа у Србији, ставља америчку амбасадорку и шефа канцеларије ЕУ за Србију; коме је „геј икона Србије“ естрадна певачица (Јелена Карлеуша) која каже: „Морамо да научимо да смо мали и небитни дивљаци на тлу Балкана, које ће милом или силом припитомити Америка и Европа. Е тек онда ћемо, уморни од свих ових животних лекција, схватити да морамо да будемо толерантни и према нашим суграђанима који су рођени као ЛГБТ“. Већини посматрача у Србији је јасно да се иза спорних захтева за колективним (или специјалним) правима припадника „псеудоетничке“ ЛГБТ заједнице крије, заправо, успостављање коначног, симболичког и стварног, старатељства транснационалног политичког естаблишмента („Империје“) и над српским друштвом. Ако ове, 2013. године, након „Бриселске капитулације“ на питању Косова, буде организован „Прајд“ у Београду, то ће, бити коначни, симболички показатељ да је такво старатељство и успостављено.“[17]

„Прајд“ не да је организован, него метастазира ка Новом Саду, Нишу и другим градовима. Старатељство је успостављено.

Реч Милоша Ковића

Ипак, иако смо под окупацијом, један део србске интелигенције (оне непоткупљене, а свакако културно – патриотске) се са тим не мири, због чега се и нашао на удару оних који би да нас занавек промене. Сасвим је свеједно да ли смо под јуридичким маљем НВО Гејстапоа или другосрбијанаца на Философском факултету у Београду, као што је то, на пример, професор Милош Ковић, који о својим прогонитељима каже: „Они, дакле, хоће да ме спрече да јавно критикујем њихове политичке ставове и поступање, и да слободно износим своја становишта. Тужен сам, као у стара добра „вунена времена“, због вербалног деликта. Чувени Титов члан 133, међутим, више није на снази. То што они раде се, како у одговору на тужбе тврди „Ортачко адвокатско друштво Стојковић“, које мене заступа, директно сукобљава са слободом говора, гарантованом Уставом Републике Србије и чланом 10. Европске конвенције о људским правима.“[18]

У интервјуу датом „Печату“ Ковић је још јаснији: „Свако једноумље човека подстиче на отпор; ова врста насиља, у служби окупатора, просто нас позива на то да јој се супротставимо. Они који им се супротставе мораће на суд? Плаћаћемо им милионе динара? Јефтино је то и мала је то цена за светиње које бранимо. Реч је о светосавском и косовском смислу наше историје, о нашој отаџбини и нашим потомцима.“[19]

Усредсређујмо се!

Велика Исидора Секулић нам, у овом часу, поручује:“Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена.“[20]

Због тога је крајње време да родољубива србска интелигенција, без потребе да наступа „глајхшалтовано“, како то раде другосрбијанци и НВО јуришници, јасно стави до знања да неће трпети прогоне због слободе мишљења и изражавања, ма у какву се „људскоправашку“ причу маскирали. Постоје извесна заједничка начела која се, увек и свагда, могу и морају бранити, јер ћемо иначе постати џунгла у којој влада право јачег гориле. Тако, и само тако, ако се, по речи Исидоре Секулић, будемо усредсређивали и стајали под стегом основних Божјих и људских вредности – одбранићемо нашу мученицу, нашу узданицу, нашу лепотицу, Мајку Србију. А она је заслужила одане синове и кћери под стегом Завета и Слободе.

извор: stanjestvari.com