ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ХВАЛА ТИ, БАЊАЛУКО ЛЕПА

КАКО ЈЕ ТО БИЛО?

Увек сам волео Бањалуку.

Због Симеуна Ђака, Давида Штрпца и Мије Слатке Душе, и због Мрачајског проте и Мргуде.

И што је била Крајина наша, која је јаукала са Змијања, али се никад није одрекла Христа и Српства.

И стално сам желео да одем у Бањалуку.

Јули 2023. године.

Први пут у Бањалуци сам на дуже време ( био сам пре петнаестак година, али кратко ).

Долазим у суботу. На ауто – путу ме дочекују брат Стојан и другови.

У недељу, са братијом у Кришковцима.

У понедељак, на Светој Литургији у храму Благовештења у Бањалуци, на служби Светим Царским Мученицима Романовима, па молебан испред споменика Цару Мученику. Увече у парохијском дому Благовештењске цркве предавање о Цару и његовима.

У уторак, на извору Крупе, на слаповима Крупе, у манастиру Крупа. Затим Љубачка долина, етно – музеј, породица Стојановић, у чијем смо се стану сместили, добротом дивних домаћина.

Среда, Свети Сисоје. Храм у Дракулићима, Света Литургија, имена побијених од усташа у Дракулићима, Мотикама и Шарговцу 1942. Споменик у Дракулићима, са страдалницима Србима, које су побиле усташе вођене фра Сатаном из самостана Петрићевац.

А возио ме је до Папажана, одакле смо кренули ка Доњој Градини, брат Драган, чијег су прадеду, рудара, усташе, пре но што су кренуле на Дракулиће, Мотике и Шарговац, убиле у руднику Рековац. ( На том месту сад је неки тржни центар). Хрвати су јавили својима да тог дана не дођу на посао, а Срби, међу којима је био и Драганов прадеда, дошли. Његов син је, после рата, скинуо кожну јакну свог оца са једног Хрвата, који ју је, у подели плена, добио. На њој је била рупа од крампа којим је човек убијен.

ДОЊА ГРАДИНА

Са братом Стојаном и осталима до Доње Градине. Сазнајемо – сто двадесет хектара под масовним гробницама, а има индиција да још трећина гробница није ни истражена, и да су на костима куће, њиве, ливаде.

Књиге у издању Спомен – подручја.

Слике јасеновачких жртава.

А тамо, Топола ужаса, једно од светих дрвета наше вере – Држво живота у рају, Мамријски дуб под којим се Света Тројица јавила Аврааму, Крсно дрво на Глоготи, дуд Светог Саве Другог у Пећкој патријаршији, Таковски грм под којим је почео Други српски устанак, и Топола ужаса, наше дрво израсло из онога на коме је Христос распет.

Ту, у Доњој Градини, чујем, изнутра, реч руског философа Семјона Франка: „Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Pa ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање. Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе… Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, о части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљивања родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је да пажљиво ослушкујемо тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања“.

ДРАКСЕНИЋ

У повратку, црква у Драксенићу, где су, на Српску Нову 1942, извршен страхотни покољ, који се и данас зове „крвава Литургија“.

Тада је 1200 усташа и домобрана напало Доњу Градину и Драксенић. Као и у банијском селу Глини, на превару су намамили житеље у цркву Светога апостола и јеванђелисте Марка. Ко није послушао наређење, убијан је на кућном прагу.Кроз врата храма текла је река крви. Преко двеста људи, жена и деце поклано, деведесеторо деце млађе од 14 година. Сведочење оних који су сахранили жртве:“У цркви су лежале изнакажене жртве, из којих је још врела крв шикљала по бијелим зидовима. Међу њима су биле двије жене и једно дијете, још живи, али у полусвјесном стању… На улазним вратима од цркве на једној страни налазило се приковано и изнакажено тијело мушкарца, а на другој тијело жене, чије су груди просјечене, а кроз њих провучене руке. У олтару су биле издвојене дјевојке које су на посебан и звјерски начин мучене. У цркви су многе мајке лежале мртве, а на њиховим грудима дјеца избодена бајонетама.“

Сведочење преживеле Маре Благојевић: „Ушле смо у цркву. Налазимо се у звонику, неће нико да иде према олтару. Примjетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину, сjеди на столици. Не знам да ли jе заклана или jе стављена да гледа како усташе кољу. Сjедила jе окренута народу у цркви. У тренутку када сам се окренула, ударена сам баjонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Усташе су наставиле да касапе народ. Моjу маjку Росу Влаjнић заклали су на моjим ногама. Осjећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам jаук жена, па сам и jа почела да jаучем. Онда сам се смирила и била сам при свиjести. Ране коjе сам задобила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме jе толико обузео да сам заборавила болове…“

Анка Павковић, преживела: „У кућу jе ушло осам усташа са пушкама. Наредили су нам да изађемо, jер нас позива усташки командант. Изашли смо и они су нас потjерали. Стигли смо пред цркву. Ту jе већ њих троjе било заклано. На улазу у цркву, недалеко од врата, видим више усташа са обjе стране. И тако су нас опколили. Како смо наилазили, почели су да нас боду баjонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас баjонетима, кундацима и ашовима, падали смо jедни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убиjања, вршили су и друга напаствовања, силовања. Ја сам пала са групом око мене. Чуо се плач дjетета Милана Петковића. Усташе су ми пришле и удариле га кундаког у главу. Био jе то дjечачић од око годину дана, можда и млађи.“

Они који су преживели овај покољ, су поред цркве сахрањивали мозгове и крв убијених.

Комунисти су минирали остатке срушене цркве 1950. године, а онда су узимали камен и градили куће и помоћне објекте преживелим мештанима. Уједно је драксенићки парох, који се вратио 1946. године у село након прогонства, је осуђен на четири године робије јер је тобож освештавао четничке гробове. А четника није било да у тој равници бране народ од покоља.

У Драксенићу је током Другог светског рата страдало две трећине предратног становништва. Живот је изгубило 896 становника, од тога 241 дете млађе од 15 година. Истребљено је 56 породица.

Стоји нова црква, и темељи старе, крваве. Узимам од ње каменчиће као светињу.

И ДАЉЕ

У четвртак, величанствени и чудесни осликани храм у Мркоњић Граду, па пут у Медну, да целивамо мошти Медљанских Мученика. Онда ручак на чудесном Језеру Балкана, па Кочићево етно – село, па црква на Клисини у селу Стричићи, одакле је мој Петар Кочић, па споменик Урошу Дреновићу и четницима погинулим у Другом светском рату, па Мелине и сусрет са Давидовим чукунунуком Милорадом Штрпцем, који нас води на гроб Давида Штрпца, и показује, успут, њиву на којој је уловио јазавца, па пут у чудесну Гомионицу, манастир „на крајини љутој“, где нас среће отац Методије и показује драгоцени храм и музеј ( и ту видимо да су и Давид Штрбац и Мргуда постојали ). Па увече у Бањалуци опет са драгим Стојановићима.

О, какав диван, гостољубив народ! Каква срца отворена за Српство и Србију!

Никад им се одужити нећу. Јер не могу.

Сутрадан, слава у Папажанима, на Светог Прокопија, и свесрпско весеље. Како овде лепо одјекује „Над Краљевом жива ватра сева“, и „На планини, на Јелици“…

Сви ти људи – Стојан, који је, као момак – добровољац, пробијао коридор, Небојша и Данијел, домаћини, чији је отац био рањен у овом отаџбинском рату, Раде, кум Стојанов, чији је отац такође био рањен у овом рату…

Па неки красни српски свештеници, па целивање моштију Светог Платона Бањалучког, умученог од усташа ( прича жена која продаје свеће о једној младици која је, после дуга времена, добила здраво дете молитвама Светог Платона ), па црква бањалучка коју су рушиле усташе, па нова црква бањалучка, величанствена и доказно заветна…

ОПЕТ У БАЊАЛУЦИ

И ове, 2024, са братијом у Папажанима, и у храму бањалучком на Свете Романове, и у молебану пред њиховим спомеником, и, као и прошле године, код једног од мојих издавача, Горана „Романова“ у књижари „Романов“, где срећеш занимљиве и добре Србе…И онда у манастир Ступље, срушен крајем 17. века, а који се, величанствено, обнавља од 1994, са мноштвом светих икона и моштију, у крају који блиста нетакнутим лепотама природе…

И сусрети са људима, људима, људима – књиге и приче, овај пут са Козаре.

И одлазак до штаба „Вукова са Вучјака“, хероја отаџбинског рата.

И од дивног брата Жељка Савића, заљубљеника у српску историју, књига о епском јунаку ових крајева, од Змијања Рајку. Кад се жени, никог се не боји, јер су сви српски јунаци с њим:

»Чу ли мене, од Божуна бане!

Поклони ми Ружицу ђевојку,

Какве имам Србе витезове,

К’о на грани сиве соколове,

Сваки ће ми у сватове попи,

Кад поведем свате соколове,

Ја ћу лако туда пролазити,

И душманску силу погазити,

Што су моје по реду војводе,

Сваког ћу ти по имену казат’ :

Ево првог Краљевића Марка,

Когано је одгојила мајка,

За јуначког најпрвог барјака;

Ево другог Обилић Милоша,

Кад он коња кроз планину јаше,

Пријеча га и тамо и амо,

Кад му сабља по калдрми звечи,

Сва планина и горица јечи;

Ево трећег Змај-Огњеног Вука,

Све он коња бакрачлијом туче,

Топузину на вранчићу вуче,

Оштро гледа кајно горски вуче,

Топузином Арапију туче;

А четвртог Бановић Секула,

Што обара покрај мора куле,

Разваљује скеле и паланке,

И отима робље од Турака;

Ево петог Љутице Богдана,

Љута змаја за дуга мејдана,

Који здрави све српске здравице,

А дозива српске поглавице;

Ево шестог Реље Бошњанина,

Који храни у раменим крила,

Низ бедру му игра сабља крива,

Ништа њему побјећи не море,

Што не лети небу под облаке;

Када пије црвенику вино,

Вино пије, науснице смије,

Нико њему на мејдан не смије.

А што ми је Топлица Милане,

Кад развије крстата барјака,

Дивота је погледат’ јунака,

Барјак му је од сухога злата,

Нема таког у другог барјака,

Кад се здраве сватовске здравице,

Винце пије, а барјак се вије,

То гледају из планине виле,

И сив соко са јелове гране,

Све гледају Србе изабране,

А ко неће погледати на њих,

Погледати момке изабране?

А што ми је Косанчић Иване,

Све дозива Србе изабране:

Напите се, моја браћо драга,

Ова кита свакоме је драга,

Све напријед иде пред сватима!«

А што ми је Бановић Страхило,

Он напријед иде пред сватима,

Ђе је страшив у планини кланац,

Страхило га никад обић неће,

Ни од шта се препа’нути неће,

Већ уходи друме и богазе,

А све гледа и тамо и амо,

Неће л’ ђе год опазити кога,

Опазити душманина свога;

А што су ми два Војиновића,

Оба брата од једне матере,

Они ће ми бити ђеверови,

Јесу љепши од сваке ђевојке

Све су српске зачинили момке;

А што имам осталих војвода,

На мејдану то је ватра жива;

Већ ми подај Ружицу ђевојку.«

Сви су српски јунаци дошли на Змијање, своме брату Рајку. Да се зна.

СМИСАО НАШЕ ИСТОРИЈЕ

Живот Срба, где год да су, везан је за Видовдан, као празник завета са Христом и Царством Његовим. Наша научница, Сања Бошковић – Данојлић, каже:“Косовски културолошки мит је производ колективног духовног искуства, које одражава и различите слојеве колективног памћења, и комплексну структуру колективног бића народа. Место његовог настанка је време. Косовски мит се стварао и још увек се ствара у времену; унутар његове текстуре налазе се различити временски сегменти, саобразни разнородним периодима колективних искустава. Временски слојеви одражавају различите типове памћења којима су фиксиране развојне духовне етапе. Њихово међусобно садејство синхронизовано је унутар јединственог културног израза у коме се препознаје колектив. Отуда се може претпоставити да је колективно памћење један од основних носилаца културног идентитета, а Косовски културолошки мит једно од кључних места памћења (lieu de mémoire, Pierre Nora) за српски народ. Колико год заснован на временској равни – историјској и вечној – мит о Косову је укорењен и у конкретни геоисторијски простор. Као што су Итака за Хомеровог Одисеја, Латијум за Вергилијевог Енеју или Јерусалим за старозаветна сведочанства – тачке из којих наступа историја прерастајући у судбину народа, тако је и Косово у контексту културолошког мита Срба место на коме се одређује њихов историјски и судбински пут. Конкретне географске тачке прерастају конкретност времена и простора, те се путем језика и завештања колективног памћења у језику, измештају из конкретног у имагинарни простор и време. Обликовани према потребама колективног доживљаја света, они постају духовне референце или својеврсна географија духа.“

Тој географији Косовског духа припада и заветна Бањалука, са својом Крајином.

И увек мора да се зна: то су Срби Христови и Срби Цркве од Истока.

Срби у Босни и Херцеговини никад нису били јеретици – богомили, како су лагали аустроугарски пропагандисти, Титови политички муслимани и њихови наследници данас, него увек православни.

О истинитој вери нашег човека из Босне и Србина Змијањца писао је велики књижевник, Григорије Божовић: када је било најтеже, Србин Крајишник је увек остајао уз свога Христа и своју Цркву. А српски свештеник је увек био барјактар крста часног и слободе златне, и нас не би било без таквих свештеника.

А онда је дошао крвави Други светски рат, кад је усташки крволок Виктор Гутић покољима хтео да Бањалуку направи главним градом Ендехазије. О њему, џелату „за дом спремном“, сведочи Хрват југословенске оријентације, Хрвоје Магазиновић. Издржали су Срби НДХ, и сачували своје име и имање.

Први споменик Цару Мученику Николају, великом заштитнику Срба, подигнут ван Русије, добила је Бањалука 2014. године – да се не заборави да је Цар Николај, како каже Владика Николај, нови кнез Лазар, који је живот свој и своје породице дао на олтар православног словенског братства са Србима.

А све је надахнуто светлим гробом Давида Штрпца, Кочићевог витеза непокорене Крајине, Србина над Србима, учитеља србовања и србософије.

ХВАЛА ТИ, ОПЕТ, БАЊАЛУКО ЛЕПА

Жива је Бањалука под Христом, Сунцем правде.

И Крајина је жива.

И Змијање, после јаука, пева.

Да се знају континуитети. Да има сеоба, а смрти нема.

Прве базилике на територији Бањалучке епархије саграђене су после Миланског едикта,  крајам четвртог и почетком петог века: ту су, у близини Бањалуке  (Рамићи  и базилика  на  Кастелу),  Приједора  (Зецови), Лакташа (Бакинци), Новог Града (Благај) и Котор Вароши (Шипраге).

Живи су, и данас, бањалучки манастири – Гомионица, Крупа на Врбасу, Моштаница, Липље, Ступље и Осовица.

А највеће ми је откриће било док сам читао књигу о сакралној архитектури Бањалучке епархије, чији су аутори Славољуб Лукић, Бојан Вујиновић и Марко Јанковић. Објављена је 2020, и у њој сам нашао последњу коцкицу за мозаик о „цркви босанској“, која није била никаква „јеретичко – богомилска црква“, него савет најугледнијих хришћана ( „поглавитих крстјана“ ) који су помагали српским владарима Босне и Херцеговине и српским православним епископима у Босни и Херцеговини.

Зоран С. Мачкић, архивски саветник  Архиву Републике Српске, приредио је предратни запис Милана Карановића, објављен у „Политици“:„У Крупи је од највећег интереса ђедовски ‘раст и предања и сјећања за њега везана. На једној коси крупске жупе види се група храстова и међу њима дрвена зграда. Из даљине се не може разабрати да ли је сеоска кућа или сточарска колиба. Кад се приђе ближе, види се да је дрвена ниска грађевина на источној страни заобљена. То је стара црква у Крупи на Врбасу. Откад је првих година аустријске окупације саграђена нова црква, у старој цркви врши се служба божја само једном у години, на Спасовдан, кад су сеоска житна масла.

Нарочиту пажњу свраћа највећи храст пред црквом, кога зову ђедовски ‘раст. За тај храст везано је сјећање и одржава се предање. Извјестан број људи из угледнијих родова околине Крупе, чим превале педесету пуштали су браду и косу, носили дугу црну хаљину и рашљаст штап. Звали су их ђедови. Били су предмет особите пажње. Њима су се поносили њихови родови. Жене, дјеца и млађи људи, кад прође крај њих који од ђедова, устајањем су га поздрављали и љубили у руку. О црквеним саборима заједно су сједали сви ти ђедови под овај храст. Ту су им слали домаћини част по дјевојкама и млађим женама, а то је дрвен тас ракије са хљепчићем. Они су на то благосиљали из свега гласа, тако да може чути цио збор: Хвала ти домаћине (по имену и презимену), бане наш и поносе наш! Част чинио, од Бога част шчек’о!

Ђедове су имала ова племена: Мијићи, Чубриловићи, Шамаре, Ковачевићи, Тарлаћи, Амиџићи и Михаиловићи. Племе Стрика имало је два ђеда у исто вријеме. Задњи ђедови – Лука Тошић, Илија Амиџић и Илија Ковачевић – помрли су око 1885.

На сјећања о ђедовима упозорио ме Бранко Загорац, професор у Билећи, који је родом из Крупе. Људи који туже за старим добрим вактом и земаном причају одушевљено, до заноса, о тим ђедовима. Са нарочитим пијететом о њима прича бистар и паметан сељак Ђуро Шамара.

Свакако су то трагови из прасловенске давнине. Назире се то у чувању племенског култа и савјетовању у важним стварима. Рашљаст штап подсјећа на владичанску штаку. У средњовјековним споменицима спомиње се „дид“ цркве босанске. Није искључено да изасланици Римске курије, који су испитивали босанске вјерске прилике, нису те остатке означили као јеретичке, па против њих нису предлагали мјере.

Износећи предање о ђедовима и њихову храсту, које се могло ухватити за кратка боравка, тежња је писца ових редака да скрене пажњу на ту прасловенску окамину.“

На челу „цркве босанске“, саветодавног тела српски владара и владика у Босни и Херцеговини, био је ДЈЕД, а око њега „старци, гости, стројници“.

Није дјед био јеретик, него најугледнији старац – православац.

Скоро да сам скочио од среће кад сам ово прочитао.

Живи смо, ми, православни Срби, и жива је Света Крајина српска и Бањалука наша прелепа.

Хвала Бањалуци и Бањалучанима који ме дочекаше као брата и испратише као брата.

Чувај, Господе, Твоју Крајину, и дај нам снаге да Те достојно дочекамо о Твом Другом и славном доласку!